Александар С. Недок

Руска санитетска помоћ Србији у њеним ослободилачким и одбрамбеним ратовима XIX и раног XX века (1804. до 1917. године)

Предавање у организацији Академије медицинских наука Српског лекарског друштва одржано 21. априла 2008. године

Између српског и руског народа постојале су културне и верске везе још и у периоду средњевековног процвата српске државе токовима у оба правца. Оне се нису прекидале ни у време турског владања српским просторима, када су појединим специфичним облицима помоћи руске државе и цркве потлаченом српском народу имале врло велики морални и материјални значај. Отпочињањем ослободилачких покрета у српском народу крајем XVIII и почетком XIX века и каснијим његовим ратовима за ослобођење и одбрану стечене слободе та помоћ постала је обимнија и понекад одлучујуће значајна, ма да она није увек била синхроно упућена и од стране државе и од стране руског народа и његове цркве.

Нажалост по историјску истину, у ранијим Југославијама није се о улози руског санитета пречесто и са дужним уважавањем писало, чему су не мало допринели измењена политичка ситуација настала разарањем православне и словенске царске Русије и њеном заменом интернационалистички настројеном бољшевичком влашћу, али и многи унутар-политички разлози како у Краљевини тако и у Републици. Насупрот томе, о улози и значају санитетске (и друге) помоћи које су Србији пружиле током Првог светског рата и егзодуса српске војске и државе ондашњи њени западни савезници, пре свега Француска и Велика Британија са својим доминионима, постоји обимна литература, па и пригодни меморијали.

Сигурно је да нико није боље од Руса могао да разуме историјска стремљења српског народа, како због блискости по крви и вери, тако и због тешких историјских искушења кроз која су оба народа морала да прођу на путу кроз време и догађаје. Срби, као мали али историјски врло свестан народ, због покушаја других да их потчине, чему су се најчешће одупирали натприродним снагама, да Косовским бојем и свему што му је следило највећим делом потпадну под дуготрајни турски иго, Руси, иако далеко бројнији, у сличним искушењима на своме тегобном, мукотрпном и дуготрајном путу од више феудалних државица до јединствене велике силе. трпећи налете теутонских ритера, монголско-татарско ропство, Швеђане, пољску шљахту, Наполеонова освајања, интервенцију западне Алијансе (Француска, Енглеска, Сардинија, Аустрија и Пруска) у корист Турске током Кримског рата, јапански мучки напад на Далеком истоку и најзад лечећи ране несрећних револуционарних догађаја почетком двадесетог века. Увек на опрезу према империјалним силама западне Европе, Русија је у појединим историјским тренуцима морала имати своје специфичне стратегијске интересе који се нису у потпуности поклапали са интересима мале српске кнежевине још у вазалном односу са Турском, што се нарочито испољило седамдесетих година XIX века у јеку руских интервенција у румунским и бугарским областима када је Русија покушавала да преко (још турске) Бугарске допре до обале Босфора и Цариграда, у покушају да га врати православљу и избори се за слободан пролаз кроз Мореузе у Средоземље. Но и тада је руски народ штедро, ношен својим православним и славјанофилским осећањима, помагао малој Србији, што ће показати и следећи редови. Дакле, да кренемо у Историју.

Период првог српског устанка(1804-1813)

Није нам према расположивим документима познато да ли су руски санитетски органи учествовали у овим догађајима. Међутим, индиректно, мора се прихватити као врло реална могућност да су у периоду 1807-1810., у време када је генерал Исајев са трупама помагао српским устаницима и са њима заједно водио неколико крвавих битака са Турцима у Тимочкој Крајини (1807) и Поморављу (Варварин, 1810) и држао гарнизон у Београду, заједно са регуларним трупама ишле и руске санитетске јединице и да су у борбеној сарадњи оне вероватно пружале медицинску помоћ и српским устаницима. До увида у архивску грађу ондашње руске подунавске војске, уколико је сачувана, ово за сада остаје само реална претпоставка коју би било корисно истражити.

1812. године почиње Наполеонова инвазија на Русију у коју води импресивну војску састављену од скоро свих европских држава, у оно време невероватних преко 600.000 војника. Долази до крваве Бородинске битке, спаљивања Москве и пропасти инвазије уз огромне губитке и разарања Русије, што Турска врло вешто користи да 1813. године угуши српски устанак кршећи тако тачку 8 Букурешког уговора, који је Русија са Турском склопила у предвечерје Наполеонове инвазије 1812. године не би ли заштитила своје интересе на југу.

Ратом и разарањима искрвављена и исцрпљена Русија тренутно је није могла у томе спречити, али је зато касније, 1826. у Акерману, Турска морала да са ојачалом Русијом склопи нагодбу која је Милошевој Србији то право остварила, чиме је утрт пут даљим јачањима српских аутономних правa султановим хатишерифима 1830. и 1833. године.

Руски покушаји да помогне хришћанским народима Балкана и да оствари свој политички утицај (Кримски рат и његове последице)

Ојачала Русија се током следећих тридесетак година трудила да комбиновањем дипломатских притисака са повременим војним интервенцијама против ослабљене Турске ојача свој утицај у православним балканским вазалним кнежевинама стално угрожаваних у стеченим самоуправним правима (Влашка, Молдавија, Србија) и да се избори за слободан пролаз кроз Босфор и Дарданеле у Средоземно море, а по могућству се домогне и Цариграда, тога некадашњег центра православног хришћанства и тако елиминише Отоманско царство из Европе. Европске силе су на тежње Русије гледале са подозривошћу, не желећи да на Босфору и у Цариграду уместо слабе Турске виде снажну православну Русију. Када је Русија заратила са Турском 1853. године, савез, на чијем је челу била Француска Наполеона III и Енглеска, којима су се придружиле и друге европске државе(Краљевина Сардинија, Аустрија и Пруска), повео је војне акције на мору и на копну, уништивши руску флоту у Црном мору и вршећи копнене операције у пределу делте Дунава и на Криму пред којима је Русија морала да поклекне и да се за дуже време, све до почетка седамдесетих година XIX века, одрекне своје заштитничке улоге балканских хришћана. У томе крвавом рату, познатом под именом Кримски (1853-1855) блеснуо је геније ратне хирургије Николајa Ивановичa Пироговa са његовим гипсаним завојем код прелома екстремитета и конзервативним хируршким приступом код зглобних повреда, којима су многи рањеници спашени од дотле иначе најчешће практиковане ампутације уда, а тиме и тежег инвалидитета.

Први српско-турски рат и руска помоћ (1876)

Почетком седамдесетих година у балканским деловима Турске јављају се покрети за политичку еманципацију од онемоћалог и супротностима набијеног режима владајуће (муслиманске) и потчињене и обесправљене (хришћанске) класе. У Босни и Херцеговини зачињу се устанички покрети, а у Бугарској масовни погроми. Немири се јављају и у деловима неслободних грчких области (Епир, Тесалија, Крит). На узнемирено европско реаговање отоманске власти реагују на уобичајени начин, обећањима која се и отежу и не испуњавају.

Како је европско јавно мњење све узнемиреније, Русија то вешто користи да издејствује ревизију услова наметнутих јој после Кримског рата и да се поново појави као сила-заштитница православних народа на Балкану. Србија и Црна Гора склапају у Венецији споразум о савезу у будућем ослободилачком рату са Турском, јавно мњење у Србији је све узнемиреније и ратоборније, а у Русији се оснивају многобројни комитети за помоћ балканским народима у новцу, материјалу и људству.

Србија упорно тражи од Турске да јој се повери управа над Босном и Херцеговином (у којој је у то време српски народ био у апсолутној већини), како би се у то провинцији постигао мир, Турска то, подржана од Енглеске којој није одговарала смена слабога са јаким господарем Мореуза, упорно игнорише, и две српске земље, Србија и Црна Гора, јој објављују рат 30. јуна (Србија), односно 2. јула (Црна Гора) 1876. године.

Још у току операција турске војске у Херцеговини из ње беже тројица активних санитетских официра школованих у Цариграду, др Васа Брентовић и др Михран Казес, који ће наставити свој лекарски позив у саставу српске војске, први до чина пуковника, а други до чина мајора, и трећи, др Риста Михајловић, заједно са својом породицом. Његова ће два сина касније као лекари учествовати у Балканским и Првом Светском рату, др Ахило као резервни мајор (умро од пегавца 1915) и др Живко као активни пуковник.

У време објаве ратног стања у Србији се налазило само 40 дипломираних доктора медицине, од тога 19 активних санитетских официра. Поред њих, у војсци је било још 5 лекарских помоћника, 1 дипломирани апотекар и 6 апотекарских помоћника.

Српска војска, милицијског типа, у ствари наоружани народ, бројала је око 120.000 војника и 460 официра. Слабо наоружана (само јединице 1. позива су имале пушке острагуше), лоше увежбана, још лошије обучена (већина војника је била у своме бедном оделу и обући), са застарелим топовима пуњеним спреда за разлику од савремених турских Крупових, требало је да нападне на главном правцу (Ниш-Пирот) далеко бројно, технички и кадровски надмоћну турску војску од преко 150.000, највећим делом редовних трупа, савремено наоружаних и извежбаних, вођених школованим официрима.

На вести о скором почетку ратних операција у Србију долази прослављени руски генерал, освајач Ташкента, Михаил Григорјевич Черњајев, а са њиме око 2.500 руских добровољаца, официра и других војних стручњака, међу њима и велики број санитетских. Кнез Милан Обреновић поставља га за главнокомандујућег групе дивизија на јужном фронту (Моравска војска), а касније, после првих ратних дејстава, поверава му целокупну команду на југоисточном фронту (Моравско- тимочка војска). Поред обилате новчане помоћи прикупљене широм Русије, Црвени Крст и многобројна славјанофилска друштва у Србију шаљу огромне количине најразноврснијег санитетског материјала, почев од монтажних барака и великих шатора, до кревета, постељине, инструмената, лекова и завојног материјала. Али оно што је најважније, доносе велику љубав руског народа, чија ће се крв током ратних операција пролити и измешати са српском и тако за увек учврстити братство које везује ова два словенска православна народа. Мора се напоменути да званична Русија није била расположена према оваквом развоју догађаја, јер се није још осећала спремном да загази у рат са Турском, па је и сам генерал Черњајев због тога морао тајно да напусти Русију, а по доласку у Србију да прими српско држављанство и чин српског генерала, што су учинили и многи други Руси.

Према подацима Руског Црвеног Крста у Србију је отишло 123 лекара, 118 милосрдних сестара, 41 медицинар, 70 лекарских помоћника (фелчера) и 4 апотекара.

Међу лекарима налазила су се неколицина најчувенијих имена оновремене Русије, већином ђаци Пирогова или ђаци његових ђака, професори Склифасовски, Таубер, Студенски, Коломнин, Коржењевски, Рејер, Марконет, Кузмин, Јакоби, Кузњецов са својим сарадницима. Још и данас њихова имена имају место у историји медицине, а имена неких и данас носе најеминентније болнице у Русији, као што је у Москви Институт ургентне медицине имена Склифасовскога или елитна Боткинска болница. Међу њима налазила се и др Марија Фодоровна Зиболд, која је у Србији остала и учествовала у свим каснијим ослободилачким ратовима, поневши чин српског санитетског мајора.

Историјске истине ради, поред Руса, у Србију је дошло још 46 лекара из више земаља: Румуна, Бугара, Енглеза, Италијана, Аустријанаца Немаца и Грка, чија је помоћ била такође драгоцена.

Један од учесника овога рата, професор Марконет, у својим успоменама каже:

„Под утицајем општег покрета који је заталасао цео словенски свет, Русија није могла хладнокрвно гледати погибију браће своје у неравној борби са Турцима.“

Сиромашна и културно заостала Србија у рат је ушла не само са малим бројем домаћих (већином странаца) лекара, већ и са оскудном санитетском опремом, минималним болничким капацитетима и недовољним и примитивним санитетским транспортним средствима. Појава руских лекара са богатом опремом и са савременом Пироговљевом ратном доктрином изгледала је као Божји дар. И не само то, „Пироговљев гипсани завој и примена принципа стриктног конзервативног оперисања т.ј. ресекција, смањили су број ампутација удова“ (Склифасовски), чиме је смањен и број тешких инвалида. Упозната са пироговским достигнућима, група српских лекара на челу са др Владаном Ђорђевићем је већ у бици код Мрамора применила Пироговљев гипсани завој код рањених војника.

Све руске болнице биле су под контролом инспектора Руског Црвеног Крста генерала Токарјова и професора Склифасовског.

Наводимо болнице у којима је целокупно или делимично особље било руско

• Стална војна болница Београд (делимично)
• Болница Српског женског друштва и Српског Црвеног крста у Београду (делимично)
• Болница Руског Црвеног Крста у Топчидеру (целокупно)
• Болница Руског Црвеног Крста у Смедереву (Лазарет масковских старообрасцев) на челу са проф. Марконетом (целокупно)
• Болница Руског Црвеног Крста у Крагујевцу (Казански атрјад), доцент Студенски (целокупна)
• Војна болница Крагујевац (делимично)
• Болница Руског Црвеног Крста у Ћуприји, проф. Таубер (целокупно)
• Болница Руског Црвеног Крста у Аранђеловцу (Друштво кримских милосрдних сестара), (целокупно)
• Руска болница у Пожаревцу, мајор др Островски (целокупно)
• Резервна болница у Шапцу (делимично)
• Резервна болница у Обреновцу (делимично)
• Резервне болнице у Крагујевцу (делимично)
• Резервна болница у Чачку (делимично)
• Привремена болница у Ваљеву (делимично)
• Привремена болница у Ивањици (делимично)
• Друмска болница у Сараорцима (целокупно)
• Друмска болница у Гроцкој (целокупно)
• Друмска болница у Аранђеловцу (делимично)
• Друмска болница у Аџибеговцу (целокупно)
• Друмска болница у Карановцу (Краљево, целокупно)
• Друмска болница у Баточини (целокупна)
• Друмска болница у Багрдану (целокупна)
• Одеска амбулаторија - Уб, др Клебер (целокупно)
• Харковска амбуланција - Јагодина, мајор др Деревјанко (целокупна)
• Дорпатска амбулаторија за тешко рањене - Свилајнац, проф др Рајер (целокупна)
• Одред др Романовскога - Београд (целокупна)
• Одред Петербуршког комитета – Шабац и Крагујевац, др Берљаков (целокупна)
• Одред др Ринека – Јовановац (целокупна)
• Одред др Нестерова - Јагодина, Шабац, Злот (целокупна)
• Одред др Руњина - Горњи Милановац и Чачак (целокупна)

Фронтовске санитетске установе са руским особљем:

• Амбулација др Шчербака на Јужном фронту (Св. Роман, Шиљеговац, Вукања)
• Новгородски санитетни одред у Делиграду, др Дворјашин, војни лекар
• Одред професора Коломнина у зони Алексинца.

Истурене амбуланте на фронту

• Дрински фронт - Прњавор
• Јужни фронт - Вукања
• Дунав - Неготин

Из овога прегледа може се само наслутити како је та помоћ била велика не само по својој бројности, већ и квалитетна по материјалној опремљености и стручној вредности. Може се слободно, без претеривања, рећи да би без те помоћи српски војник у случају рањавања или болести био препуштен сам себи, јер оно мало лекара у српској служби, 19 војних и 41 цивилни, који су били распоређени по борбеним јединицама, уз помоћ оних других 40-ак странаца – добровољаца не би могао урадити ништа више од указане прве помоћи иза борбене линије.

Српски лекари и медицинари чинили су оно што су могли, исказујући при томе у већини случајева лично залагање и храброст, што се индиректно може видети из одликовања додељених по завршетку рата, не само уобичајених, за залагање (Таковски крст), већ и оних која указују на испољену храброст (Златне и Сребрне медаље за храброст). Као пример навешћемо само случај др Михаила Марковића, каснијег начелника Санитетског одељења у Министарству војном, који је у бици на Јавору после погибије командира батерије преузео у одлучном тренутку команду и спречио катастрофу.

Нажалост, овај се рат и поред великих жртава и залагања завршио неуспехом услед велике премоћи турских регуларних снага, при чему је на српској страни било 6.000 погинулих и 9.500 трајних инвалида, српска држава материјално исцрпљена, а крајеви у којима су се одиграли бојеви (источна Србија са Зајечаром и Књажевцем и јужно Поморавље са Алексинцем и Ђунисом) опустошени су разарањем. Велика већина руских добровољаца и цвет руских официра храбро су изгинули борећи се за слободу српског народа. Само у једној бици код Ђуниса у одреду од 1.000 Руса погинуло је 650 бранећи поверени им положај. Ови догађаји из друге половине октобра 1876. изазваше велико узбуђење у Русији, која постави Турској ултиматум да у року од 48 часова склопи примирје, или Русија улази у рат.

Тако су у Србији завршене борбе и настаде несигурно примирје током кога су европске земље притискале Турску да се рат заврши уз давање унутрашњих аутономија побуњеним покрајинама (Босни и Херцеговини и Бугарској), успостављање стања пре рата са Србијом и проширење Црне Горе, чије су јединице у сукобима са Турцима, потпомогнуте херцеговачким устаницима, имале више успеха.

Не улазећи у детаљније описивање дипломатских догађања следећих месеци, довољно је рећи да је Турска, осетивши противречности између појединих сила, успела да 1. марта 1877. године са Србијом утаначи мир на предратним позицијама, док је у односу на Црну Гору оклевала, а обећаване реформе у другим областима условљавала страним немешањем у процесе.

Русија је увидела да Турска вешто избегава своје обавезе, те је наставила припреме за нови рат. Опечена искуством Кримског рата, када су је европске силе спречиле да се дефинитивно обрачуна са Турском напавши је такорећи са леђа, овога пута је предузела дипломатске мере да то спречи, склопивши са Аустро-Угарском у Пешти 15. јануара 1877. године тајни пакт о немешању, по коме је обезбедила своје десно крило, али по Србију врло болним решењем, признавши Аустро-Угарској право да окупира Босну и Херцеговину и обавезавши се да у Србију не шаље своје трупе. Овим споразумом Аустро-Угарска је војно и политички ступила на Балкан и тиме створила клицу сукоба са Србијом која ће на крају довести до великог рата и свега онога што је из њега проистекло.

Не желећи да Турској дозволи даља одлагања, Русија јој постави ултимативно склапање мира са Црном Гором и, када на брзину склепани турски парламент 11. априла то одби, Русија са две армије, једном у Бесарабији и другом у Јерменији, крете против Турске. 250.000 војника под командом великог кнеза Николе, руског престолонаследника, 24. априла 1877. године прешло је реку Прут и, потпомогнуто са 60.000 војника Румуније која је прогласила своју независност, ступило у сукоб са турском војском. Напредујући, Руси су смелим маневром генерала Гурка заузели Шипка пролаз и продрли у Бугарску. Следећих месеци вођене су тешке борбе са променљивим успехом, док најзад Руси после тешких губитака и четири месеца опсаде нису освојили утврђење Плевну са 43.000 заробљеника. Под веома хладним зимским условима освојена је 3. јануара 1878. године Софија, 16. јануара Пловдив, 20. јануара Једрене, а 31. јануара руска војска је стигла до обала Мраморног мора на домак Цариграда. Вековни сан Русије, поново православни Цариград, био је пред остварењем, Турска је за његову одбрану имала на располагању само 12.000 војника у утврђењу Чаталџа. Шта је за то време радила Србија?

Други српско-турски рат

Србија је из првог рата изашла тешко оштећена, са опустошеним југоисточним деловима државе, исцрпљеном привредом и финансијама, осиромашеним народом и великим бројем инвалида. У таквој ситуацији она није могла ни мислити на нови рат, јер је за њега била потпуно неспремна и политички и војнички. Уосталом, знајући за објективно стање у Србији и руски цар Александар II саветовао је кнезу Милану да буде уздржан и да чека . У сврху обнове српске војске Русија је током 1877. Србији дала један милион рубаља бесповратне помоћи. Поред тога, целокупан санитетски материјал и опрема који су током 1876. донети у Србију, остављени су српском санитету.

Када се руска војска током четворомесечне опсаде Плевне нашла пред опасношћу долазеће зиме у ситуацији неизвршених ратних планова, руски цар својим писмом директно 22. новембра позва Србију у помоћ уз обавезу да се за свакога српског војника током рата све до примирја исплаћује дневно по три гроша као помоћ исцрпљеним финансијама Србије.

Српска влада је одлуку о ступању у рат донела 30. новембра, али је и даље била неодлучна да изда наређење за покрет. У томе се 7. децембра деси у Крагујевцу побуна једног батаљона војске који одби да иде на фронт, за несрећу се ту нађоше и неке присталице династије Карађорђевић и цела ствар, иако је побуна лако угушена, доби озбиљну политичку конотацију, чији се расплет одиграо тек по завршетку рата стрељањем неколицине, међу којима и пуковника Јеврема Марковића, брата Светозара и ратног хероја, вође радикала, кога се кнез Милан јако плашио, па је искористио повољну прилику за лажну оптужбу у којој није било ни труни истине.

Србија је у рат ступила тек 13. децембра, у цик зиме, са малим моралним и ратним ефектом за даљи ток, јер Плевна већ беше 10. децембра пала.

Овога пута Србија је у рат ушла са 85.000 војника против 85.000 Турака, који су, истина, и даље били боље наоружани, али већ начети моралом због неуспеха у Бугарској, те је српска војска, спроводећи у основи исти план као и 1876. године лакше дошла до успеха, иако је водила низ тешких бојева (Свети Никола, Бабина Глава, Бела Паланка, Пирот, Нишор, Ниш, Грделичка клисура, Куршумлија, Самоков, где су крваве борбе вођене једанаест дана па је стога назван „друга Плевна“, Врање, Преполац). Нарочито велики успех било је освајање утврђеног Ниша за пет дана, при чему је заплењен огроман ратни материјал. На ободу Косова, у Гњилану и Грачаници, српска војска је вешћу о општем примирју заустављена пред Приштином.

У овај рат српски санитет је ушао са скоро истим саставом као и у први, покушај др Владана Ђорђевића да уочи рата личним посетама и дописивањем придобије већи број лекара у Аустрији и Чешкој за рад у српској војсци у позадинским војним установама, завршио се углавном неуспехом.

Укупно је у оперативној војсци ангажован 61 домаћи лекар, 44 у оперативним, а 17 у позадинским војним установама. Поред њих, мобилисан је 41 студент медицине или лекарски помоћник, 19 апотекара и 6 апотекарских помоћника.

Од страног особља, дошла су два Швајцарца (1 лекар и 1 студент медицине) и 26 држављана Аустро-Угарске (9 лекара, 8 магистара хирургије и 9 студената медицине, међу њима и неколицина Срба из Војводине).

Пошто је Русија већ неколико месеци била у рату, из Русије су дошли добровољно 4 лекара (двојица су одмах задржана у Врховној команди) и 5 фелдчера и медицинских сестара.

Овај краткотрајни маневарски рат, вођен по цичи зими, и дугачко и несигурно примирје за малобројни српски санитет били су катастрофални, умрло је 5 лекара од напора (Недок, Бихл, Вермински, Ђукић, Ђерман), а већи број зачео бољку која ће им скратити живот.

Тај је рат са војно-медицинског становишта значајан, јер је српски санитет показао високо поштовање Женевских конвенција према остављеним турским рањеницима и болесницима у нишкој, пиротској и белопаланачкој болници и током самих битака, а у стручном погледу по првој познатој примени Листерове антисептичне методе у једној пољској болници коју је водио др Јарослав Кужељ. Он је такође показао оно што ће бити бољка и у каснијим ратовањима, недовољно поштовање војног санитета од стране војних руководилаца, недовољну снабдевеност опремом и материјалом и, наравно, недовољан број санитетског кадра.

Санстефански мир и Берлински конгрес
(Руско-српска размимоилажења)

Ово је најконтроверзнији и најлошији период у руско-српским политичким односима.

Прво, Србија није била упозната са тајном аустро-руском нагодбом по којој је Аустрији са руске стране признато право да изврши окупацију Босне и Херцеговине, већински насељене српским народом, иако је Србија то право за себе захтевала. Накнадно сазнање било је тежак ударац на српска национална осећања.

Друго, као што ће се видети, Русија је Санстефанским уговором присилила Турску на де факто стварање Велике Бугарске, при чему је Србија требало да буде оштећена одузимањем чисто српских крајева које је својим оружјем и крвљу својих синова ослободила..

Шта се, у ствари, десило?

Забринута руским успесима и могућношћу да им у руке падне Цариград, Енглеска шаље свој флотни састав у Мраморно море, заузима позицију на једном острвцу и азијској обали, запретивши да ће и они интервенисати уколико Руси, који су у међувремену заузели Чаталџу, покушају да уђу у Цариград. Увидевши да је повољан тренутак прошао, Руси са Турском у Сан-Стефану, месташцу на обали Мраморног мора, склапају мир по коме стварањем, истина и даље вазалне, Велике Бугарске себи обезбеђују повољну основицу за следећи рат. При томе жртвују већ од српске војске ослобођене чисто српске крајеве, укључујући Ниш, Пирот и Врање додељујући их Бугарској, што у Србији изазива велико огорчење и отпор до крајњих мера, све до могућег оружаног супротстављања руским трупама уколико покушају да их насилно заузму. Српско-руски односи у томе тренутку пали су на најнижи ниво.

Високи руски дипломата и каснији посланик при српској влади кнез Григорије Николајевич Трубецки о томе у својим успоменама каже: „...творци Санстефанског мира заносили су се идејом о Бугарској од мора до мора...Бугарска је била вољено чедо, Србија наше занемарено пасторче.“ И даље:“ ...познате последице наше жалосне политике (билe су) разочарење Србије у нас, која је за владавине краља Милана тражила потпору у Аустрији, судбоносни сукоб српских и бугарских интереса у Македонији и њихово узајамно непријатељство, па наше разочарање у Бугарску која се отресла мучног руског старатељства.“

Међутим, руски неочекивани успеси и овај уговор узбунили су Аустроугарску и Енглеску, прву због њених угрожених интереса у дунавском басену, другу због реалне забринутости да „болесника на Босфору“ замени снажна Русија, те се у компликованим дипломатским, најчешће тајним, преговарањима долази до сагласности са другим европским силама (Француска, Немачка и Италија) да се цело „ Источно питање“ реши једном за свагда на европском међународном конгресу. Тај конгрес је одржан у Берлину под председништвом грофа Бизмарка од 13. до краја јуна 1878. године уз учешће свих заинтересованих земаља, укључујући и Турску.

На њему је призната независност Румунији, Србији и Црној Гори, од северне Бугарске створена вазална кнежевина, док је јужна (Источна Румелија) остала и даље под турском управом уз међународну контролу, Црна Гора се територијално проширила, Аустро-Угарска је добила право да окупира Босну и Херцеговину и држи трупе у Новопазарском санџаку, чиме су две српске државе остале физички раздвојене, а руски санстефански план отишао је у историјске уџбенике.

Шта је добила Србија и какав су утицај сви ови догађај имали на њен спољнополитички положај и оријентацију?

Поред државне независности, Србији су остала четири округа, Пирот, Ниш, Лесковац и Врање које је својим оружјем освојила, али је она те добитке скупо платила, јер се у тајним преговорима са Аустро-Угарском, ради задобијања њене подршке, морала одрећи Босне и Херцеговине и Санџака, дати јој концесију за изградњу железничке пруге од Београда до Ниша са два крака према Софији (Цариграду) и Солуну, прихватити специјалне трговинске везе и дозволити јој уређење Ђердапа за пловидбу. Све ово било је допуњено и тајним својеручним писмом кнеза Милана Обреновића грофу Андрашију у коме га он моли „за благонаклону подршку Монархије према Србији, која ће имати пресудан утицај на расположење српског народа у односу на њу у будућности.“ То писмо је, у ствари, било назнака нове програмске оријентације Србије и њен отклон од Русије ка Аустро-Угарској.

Балкански ратови 1912-1913. године

Прескачући низ догађаја који су следили (несрећни српско-бугарски рат, убиство последњег Обреновића и долазак на престо Петра Карађорђевића, анексија Босне и Херцеговине и Царински рат између Србије и Аустро-Угарске) који са темом о којој пишемо немају директне везе, иако су иначе од пресудног значаја за спољнополитичку оријентацију Србије и њено поновно приближавање Русији, долазимо до 1912. године, када су удружене балканске државе Србија, Црна Гора, Бугарска и Грчка заједничким снагама кренуле у дефинитивно ослобађање своје хришћанске браће из вишевековног турског ропства. Овај Савез, склопљен је заслугом српског министра спољних послова Милована Миловановића и новог бугарског председника владе Ив. Ев. Гешова, једног образованог и карактерног политичара, док је руска влада била уочљиво уздржана бојећи се ратног сукоба у који би могла бити увучена у незгодно време. Он је био и против воље Европе, која је запретила да ће и онако поништити све територијалне измене уколико се успешно оконча, али је неочекивано велики успех широм полуострва све велике силе ставио пред свршен чин.

Рат са Турском изазвао је одушевљење међу словенским народима у Аустро-Угарској и зебњу у њеном вођству. И док су у Русији поново кренули како Црвени Крст, тако и славјанофили да организују помоћ, дотле су у Аустро-Угарској почели са смутњама око Албаније у чему су имали асистенцију Италије, такође са својим аспирацијама на јадранској обали.

Враћамо се санитетској помоћи Русије. Наравно да су поред ње биле присутне и мисије других земаља, највише словенских (Чеси, Словенци, Хрвати), али и других (Швајцарска, Аустрија, Холандија, Енглеска). Највише их је било у Београду, где су у једном тренутку функционисале 24 резервне болнице поред Војне и Опште државне.

Прва је стигла мисија Руског друштва Црвеног крста коју је предводио др Николај Пајевски са двадесеторо особа, а друга, бројна (77 особа), предвођена од др А. Христифоровича Бабасејнова, са пет хирурга, шеснаест милосрдних сестара, једним апотекаром и 35 болничара смештена је у зграду Друге мушке гимназије.

Према једном писму др Сергеја Квинтилијановича Софотерова, који је у то време био представник Руског друштва Црвеног Крста нa Балкану, Русија је упутила укупно 11 санитетских мисија са 28 лекара, 11 економа, 2 фармацеута, 86 милосрдних сестара, 160 болничара и 850 кревета. Трошкови експедиције износили су 728.307 рубаља, прикупљених од друштава и појединаца, а сав санитетски материјал и болнички инвентар остављени су у Србији.

Ову болницу описује као узорну и госпођа Штурценегер из Међународног Црвеног крста: „Руси су опремили болницу од 400 постеља у коју су донели читав воз са опремом, почев од кревета до операционих сала,обиље санитетског и фармацеутског материјала, рендген и кухињску опрему. Медицинску екипу чинило је 70 особа.“ Према њеном сведочењу, лечење и нега болесника били су на највишем нивоу, што је код ње изазвало дивљење, или, како сама каже, „ до сада сам мало симпатисала Русе, напротив сам ове научила да волим и високо ценим.“

Она такође описује малу руску санитетску „ Колера-екипу“ коју су сачињавала два лекара (шеф др Штернберг) и шест милосрдних сестара, која је радила за време епидемије у Скопљу и од 2.000 оболелих спасла 1.200.

Ондашња „ Политика „ је навела да су у Скопљу по ослобођењу отворене три руске болнице у којима је радило 16 руских лекара.

Поред организованих екипа, индивидуално су дошли и приступили српској војсци доктори Мојсеј Г. Бурзук, Алексије Теодорович Витман, Иван Андрејевич Владисављевич, Владимир Николајевич Иванов, Јевсеј А. Козински, Јаков П. Рјабин, Теодор А. Серебреников, Адолф Фрухт – „Радомир“, Симеон Швиф, Алексеј А. Шепељ, Исидор В. Георгенбергер, Ефраим – Исак Браварски, браћа Ефраим и Исак Новгородски и др Слава Сипњевска. Они ће касније као санитетски официри српске војске учествовати и у Првом светском рату.

Као што је познато, рат са Турском се завршио успешно по хришћанске земље. Међутим, као и обично, уследило је мешање европских земаља, а потом и сукоб око територијалне поделе између Бугарске са једне и Србије и Грчке са друге стране и, не улазећи у детаље, избио је бугарским изненадним нападом на српску и грчку војску Други балкански рат, у коме је Бугарска поражена заједничком акцијом, уз уплитање Румуније и Турске које су искористиле повољан моменат да остваре за себе корист. Покушај Русије да нађе мирољубиво решење није успео, пре свега због нестрпљења Бугарске да искористи војничку предност изненадног напада, чему су кумовали снажни утицаји македонске ВМРО и Аустро-Угарски упливи на цара Фердинанда, немачког принца од Кобург-Готе, као и његове не мале мегаломанске идеје. А у позадини су била противљења Аустро-Угарске и Италије да се Србији дозволи излаз на Јадранско море, што је и био повод да Србија затражи ревизију споразума са Бугарском о територијалном разграничењу у Македонији.

Први Светски рат 1914-1918.

Познато је да је 15/28. јуна 1914. у Сарајеву убијен од стране младобосанских завереника аустријски престолонаследник Франц Фердинанд и да је то, подбадана снажном империјалистичком Немачком, Аустро-Угарска искористила као разлог да објави рат Србији 15/28. јула, из чега је проистекао европски и нас крају светски рат са ужасним последицама.

У жељи да растерети војнички притисак на Србију, Русија мобилише 17/30. јула резервисте у четири европска војна округа (Москва, Кијев, Одеса и Казањ), кроз два дана врши општу мобилизацију суочена са немачким претњама, Немачка јој објављује рат 19. јула/1. августа, а Аустро-Угарска то чини пет дана касније (24. јула/6 августа). Тако се Русија нашла у рату заједно са Србијом против Немачке и Аустро-Угарске.

Србија је у овај рат ушла још неопорављена од претходна два, баш као и Русија од великих потреса који су је задесили почетком века (изгубљен далекоисточни рат са Јапаном и револуција 1905.), управо у време када је Столипиновим реформама била на путу економског и политичког оздрављења.

Још у самом почетку рата руски генералштаб је успео да пошаље у Србију 120.000 пушака берданки, иако је у томе тренутку оружје било неопходно и руској војсци. Поред тога послато је око 100 брдских топова и хаубица са одговарајућом муницијом. Захваљујући овој драгоценој пошиљци српска војска је била у стању да заустави први аустроугарски налет. Слично се догодило и током другог налета, који се завршио победоносном Колубарском битком, када је Русија послала велике количине оружја и муниције које је запленила током борби у Галицији. Поред оружја, Русија је послала и 200.000 топлих одела и 50.000 кратких бунди. Све ове пошиљке слате су Дунавом конвојима уз оружану пратњу под командом капетана 1. ранга (касније контраадмирала) М. М. Весјолкина. Овај начин снабдевања Србије ратним материјалом и намирницама трајао је све до почетка непријатељске офанзиве у јесен 1915. године, када је та веза прекинута. Последњи конвој успео је да се пробије до Прахова у време отпочињања непријатељстава бугарским нападом на Србију уз губитак једног брода.

Од какве је вредности та веза била по ратни напор Србије најбоље сведочи пуковник (касније ђенерал) Живко Павловић, помоћник војводе Путника у српској Врховној Команди у току првог периода рата (1914-1916). Србија је, поред свих осталих напора и патњи, имала велике тешкоће око исхране своје војске, јер је у целој земљи владала велика оскудица у људској и сточној храни. Иако је хране за стоку у земљи било довољно, она се тешко допремала до трупа услед оскудице у средствима за превоз, па је стока у великом броју угибала. Са храном за људе било је и горе, јер брашна у земљи није било довољно, па је исхрана војске вршена из базе у Прахову на Дунаву, где је било велико стовариште брашна које је допремано из Русије и одакле се снабдевала цела српска војска. Ту су такође била и стоваришта оружја и муниције

добављених на исти начин. Овим путем је у Србију послато и око 2.500 добровољаца, бивших аустроугарских војника, заробљених на руском фронту, а супротним правцем пловили су многе савезничке војне личности и ратни материјал (авионски делови и друго) намењен Русији, транспортован најчешће морским путем из Марсеља до Солуна, а затим железницом до Прахова.

Бугарска, иако званично неутрална, са незадовољством је посматрала живи саобраћај који је Дунавом ишао у оба правца, али је била немоћна да било шта учини, као што ни Аустроугари и Немци нису успели да врше диверзије, јер су дуж обала Дунава и у Румунији и у Бугарској били распоређени многобројни руски агенти који су штитили безбедан пролаз конвоја.

Да се вратимо сада санитету.

Дунавским путем поред свих горе набројаних материјалних добара и људи у Србију су транспортоване десетине вагона, читави бродови санитетског материјала, лекова, и медицинске опреме и то је трајало све до самога краја.

Одмах по објави рата руска Влада је ставила на расположење српској Врховној Команди хирурга др С. К. Софотерова, а руско Друштво Црвеног Крста га је опуномоћило да га службено представља у Србији.

На захтев српске владе посланик у Петрограду др Мирослав Спалајковић организује неколико група руских лекара, медицинара и милосрдних сестара које шаље дунавским путем преко Ренија и Прахова у Ниш, одакле су распоређивани по грађанским и војним болницама.

Прва група послата је већ 20. августа 1914. У њој су били др Фини Ф. Островскаја, др Самуило Ф. Кернес, Црногорац др Радул Бацковић, др Сигфрид И. Таљник и др П. И. Вилијамс.

Друга група, у којој су били др Пољакова и Срби др Бошковић и др Јован Поповић стиже у Ниш 9. септембра 1914.

Трећа група послата је 1. септембра 1914. У њој су били три лекара (др Антоњина А. Максимова, др Марија Грачова и др Александар Тарутин), пет студената медицине (Георгиј Јарцев, Антоније Зорбијадис, М. Рутенберг, Екатерина Куеватова, Александар Кузњецов и Ф. Буљубаш) и три милосрдне сестре (Александра Зухова, Надешда Лозинска и Маргарита Орлова).

Четврта група отпутовала је 12. септембра 1914. са пет лекара (др Ељка Н. Либерман, др Пасја П. Дајбес, др Рубља Епштајн, др Евгенија Карпова, др Панајот и др Евдокија Манес) и студентом медицине Александром Бјелашевским.

Пета група је отпутовала 3. октобра 1914. са седам лекара, др Јосиф Штекер, др Либа Козлова, зубар др Аврам Певзнер, др Естер Љ. Калиш, др Сигисмунд Станкевич, др Марија Михељс и др Иван Шипов.

Самоиницијативно су дошли и ставили се на расположење српској војсци зубар др Малахов, др Роман Ерценберг, др Елена М. Субжинскаја, др Борис В. Кац, др Виталија Олшевска, др Арон Загељман и др мед. наука Јевгеније Константиновски, који је задржан у Санитетском одељењу Врховне Команде.

Уз помоћ Госпође Ане Павловне Хартвиг, супруге умрлог руског посланика у Србији, која је у Русији прикупила 100.000 рубаља, болнички материјал, лекове, болесничко рубље и постељину, руска мисија преузима у Нишу на управљање 1. и 5. резервну болницу српске војске. Тај добротворни рад наставља супруга новоименованог руског посланика у Србији књегиња Трубецка својим личним прилогом од 100.000 рубаља и оснивањем Комитета за помоћ Србији, која у Ниш стиже 25. јануара/7. фебруара 1915.

Болница, организована средствима које је прикупило Словенско добротворно друштво, са доцентом др Николајем Ивановичем Сичевим на челу, стиже у исто време и смешта се у Зајечару.

У недовршену зграду нишке гимназије смешта се Московска хируршка војна болница . Њен шеф био је познати хирург др С. И. Сироткин, а лекари др В. В. Семјаникова, Србин др Арсеније Џуверовић и др Н. В. Марцинковичева, која ће, као епидемиолог, преузети нешто касније Заразну болницу смештену у колеричним баракама из претходног рата код железничке станице.

Медицинске сестре су биле све ученице Женске високе школе у Москви, њих тридесет и шест.

Московска болница имала је 200 постеља, а заразна 150 постеља.

У хаосу епидемије пегавца руска болница код железничке станице изашла је на глас по малој смртности болесника захваљујући изванредној нези и залагању особља које је највећим делом и само болест преболело, укључујући и др Марцинковича.

Овој болници у лечењу пегавца се убрзо придружила и модерно опремљена болница са 400 постеља коју је опремила Александринска општина бр.3. На њеном челу налазио се доцент др Н. Спаски, а поред њега радило је седам лекара и четрдесет сестара.

Посредством српског посланства новембра 1914. у Ниш су приспеле лекари бактериолози др Екатерина Морозова и др Ксенија Давидова, а јануара 1915. и четири млада лекара др Лев Туник, др Мордух Циришкиј, др Клингер и др Зилбершланг.

Поред тога је у Нишу основана и тзв. Руско-српска градска лекарска помоћ смештена у згради основне школе код Саборне цркве у којој су непрекидно и дању и ноћу дежурали и пружали помоћ потпуковник др Жарко Трпковић и пет младих лекара и медицинара добровољаца приспелих из руског заробљеништва (Ђорђе Милић, Крста Грабовачки, Милан К. Јовановић, Коста Живановић и непознати), а од Руса цела дезинфекциона екипа од 11 чланова, као и руски лекари из нишких болница.

Руси су, такође, у Нишкој бањи образовали сиротиште за незбринуту децу, а у манастиру Свете Петке дечји санаторијум за туберкулозу.

Индивидуално је из Швајцарске, где се налазио у политичком избеглиштву, дошао др Барабошкин, кога су српске власти послале у Алексинац у болницу са 600 рањеника и тифусара. Услед великих напора исцрпљен, оболео је и умро од пегавца.

Цео Ниш је организационо подељен на четири реона у коме је горе поменути комитет организовао бесплатну медицинску помоћ, издавање лекова и бесплатне оброке за најугроженије становнике и избеглице.

Комитет је такође располагао великим централним слагалиштем у коме се налазило већ од краја 1914. године преко 50 вагона најразноврснијег санитетског материјала, опреме и лекова.

Све то, укључујући и 12 вагона тек приспеле опреме (одећа и посебни шатори за зимске прилике) остало је приликом евакуације Ниша у јесен 1915. године, док су се чланови руских мисија повукли са српском војском до обале Јадрана, одакле су евакуисани и касније добрим делом радили у руским санитетским установама на Солунском фронту.

Крах српске одбране наступио је после напада скоро троструко надмоћнијих непријатеља са три стране дуж граничне линије од 1290 километара, коју је било немогуће бранити без помоћи. Србија се са правом надала помоћи Грчке са којом је имала споразум о узајамној помоћи, и савезника Француске и Енглеске, чије су се трупе искрцавале у Солуну. Нажалост, Грчка је заказала, а француско-енглеске трупе због оклевања Енглеске нису озбиљно ни покушале да се са југа пробију у помоћ прикљештеној српској војсци.

Шта је за то време урадила Русија?

Заједно са западним савезницима преговарала је са Бугарском, обећавајући јој део Македоније на рачун Србије, како је то првобитно тајним анексом споразума о савезништву 1912. било предвиђено, вршећи истовремено притисак на српску владу да пристане на ту жртву у замену за територијалне добитке на другој страни, како би се Бугарска приволела да приступи савезницима или да бар буде неутрална.

Заваравана до последњег тренутка обећањима Бугарске, Русија је, када је постала свесна шта се спрема, учинила два одлучна потеза:

Прво, уручила је Бугарској 21. септембра/3. октобра ултимативни захтев да одустане од напада на Србију: „…Русија, која је нераскидиво везана за Бугарску због збацивања турског јарма, не може стати уз страну која се спрема за братоубилачки напад на савезнички словенски народ... Царски посланик је овлашћен да напусти Бугарску уколико се у року од 24 сата бугарска влада отворено не окрене против непријатеља Словенства и Русије...“, што, наравно, није уродило плодом (сличан ултиматум уручили су и представници Француске и Велике Британије), и

Друго, руска Врховна Команда је у Бесарабији, на граници са Румунијом, груписала трупе Седме армије са осам пешадијских и две коњичке дивизије које су преко румунске територије требало да изврше напад на Бугарску и да тако растерете српске трупе. Међутим, како је Румунија одбила да одобри пролаз преко њене територије, па чак није дозволила ни да се руске трупе Дунавом пребаце до Рушчука и тако дођу у помоћ српској војсци, овај је подухват отпао, као и замисао да се те трупе морским десантом искрцају у пределу Варне и Бургаса, јер Русија није располагала довољним бродским капацитетима за такав подухват. Уз то, снажни немачки бојни крсташ „Гебен“ који се налазио у Цариграду био је спреман да такав десант нападне.

Тако је Русији преостало да интервенцијама утиче на Савезнике у пружању брзе помоћи српској Влади и њеној војсци која се у очајном стању налазила на албанском приморју чекајући да се Савезници договоре о њеној даљој судбини. Изложена малтретирањима италијанских војних власти, које су чиниле све да омету њено избављење, она је полако издисала, смрзнута, гладна и изложена епидемијским болестима које су је у тим нехигијенским уловима напале. Као последњи вапај издишућег, регент Александар је 5/18. децембра из Скадра упутио лични апел руском цару Николи II молећи га за хитну интервенцију код Савезника:

„ …Са надом и уверењем да ће се моја војска на јадранском приморју снабдети и реорганизовати…ја сам је превео овамо... Не нашавши овде ништа од онога што јој треба...она стоји данас пред најжалоснијим свршетком. У овом најтежем тренутку ја се обраћам Вашем Императорском Величанству, у које сам увек полагао своје последње наде, с молбом за Вашу високу интервенцију да бих је (српску војску) спасао од сигурне пропасти...“ 8/21. децембра Цар својеручно одговара: „Са осећањем дубоке узнемирености пратио сам прелазак српске војске преко Албаније и Црне Горе...Према мојим наређењима, министар иностраних дела је у више махова позивао Савезнике да предузму мере...ови апели биће поновљени и Ја се надам да ће херојској војсци Вашег Краљевског Височанства бити омогућено да напусти Сан Ђовани...Николај.“ Оштри притисак који је уследио, укључујући и претњу да би Русија у супротном могла да се повуче из рата са Немачком и Аустроугарском уродио је плодом, те је српска војска после преко двомесечног боравка на негостољубивој албанској обали најзад евакуисана, највећим делом на грчко острво Крф, плативши то са преко 80.000 умрлих, одакле је после опоравка и реорганизације пребачена морским путем у предео Солуна, где је у заједници са савезничким трупама образовала Солунски фронт.

Поред позадинских санитетских установа које су образовали савезници, од руског особља образоване су две болнице у Солуну

прва, болница Светог Георгија, опремљена личном донацијом Цара Николе II, којом је руководио др Сергеј Квинтилијанович Софотеров и

друга, болница организована и финансирана од стране књегиње Наришкин.

У непосредној позадини фронта, у Соровићу, наставила је са радом болница руског Друштва Црвеног Крста. Њен ће тужни крај децембра 1917. због престанка прилива неопходних средстава из Русије бити парадигма пропасти Царске Русије раздиране грађанским ратом.

Поред ове, у непосредној близини функционисала је Српско-руска пољска болница са мешовитим персоналом, крајем 1917. претворена у чисто српску.

На левом крилу српске војске, у саставу француске групе генерала Кордонијеа, борила се све до дубоке јесени 1917. и руска бригада (два пешадијска пука). Она ће, раздирана одјецима револуције у домовини, бити повучена са фронта и коришћена у унутрашњости Грчке.

Српски добровољачки корпус у Русији (1916-1917)

Велики број аустроугарских Срба и других словенских народа који су се нашли у руском заробљеништву изражавао је жељу да својим учешћем допринесе победоносном крају рата и ослобађању својих крајева испод туђинске власти. Још крајем 1914. и током 1915. руске власти су такве појединце у групе сакупљали у Одеси и потом бродовима Дунавом слали у Србију. Тај проток је непријатељском офанзивом у јесен 1915. онемогућен.

Даља историја је добро позната. Од добровољаца који су се и даље сливали у Одесу уз благослов Цара Николе II створена је Прва српска добровољачка дивизија која се храбро, и претрпевши велике губитке, борила у Добруџи против бугарско-немачких трупа. Касније је образована и Друга дивизија (обе су чиниле Српски добровољачки корпус, касније назван Добровољачки корпус Срба, Хрвата и Словенаца, у коме су огромну већину чинили Срби)..

Целокупно снабдевање, почев од униформи, преко исхране и наоружања је на себе преузела руска влада. И преко тога, она је својим кадровима попуњавала поједине службе које су биле дефицитарне, додељујући дивизијама своје артиљеријске и коњичке јединице. Финансирање персоналних издатака је било решено посебним споразумом обе владе.

То се односило и на санитет. Целокупна опрема пољских болница и других санитетских јединица била је руска, дезинфекциони одреди кадровски у целини руски, а руским лекарима, фелдчерима, апотекарима и болничарима били су допуњени недостајући кадрови. То се нарочито односило на кадровске попуне у Другој дивизији.

Сви рањеници лечени су у руским позадинским болницама .

Највећи део корпуса, око 18.000 војника и официра, када су у јесен у Русији почели револуционарни догађаји, пребачен је у неколико ешалона морским путем на Солунски фронт где је, распоређен у проређене српске дивизије, узео учешћа у ослобођењу будуће државе.

Са српским добровољцима дошли су и поједини руски официри који су се са њима борили у редовима дивизије, међу њима и неколико лекара (др Алексеј Шепељ, др Л. И. Поливец, др Роман Струтински, др Константин Н. Кржишковски).

Мученичком смрћу Цара Николе II Романова и његове породице (и личне пратње у којој је био и професор др Боткин) завршено је једно велико историјско поглавље у коме је руски народ увек, а његове званичне власти повремено, пружао моралну, материјалну и људску помоћ, посебно медицинску, своме братском српском народу у његовој тегобној и крвавој борби за самоодржање и слободу. По нашем личном уверењу највећу наклоност српском народу показао је последњи руски цар Великомученик Никола II уводећи своју крхку државу још у току замашних друштвенополитичких и економско-привредних и војних реформи у рат да би једну малу братску словенску земљу заштитио од надмоћнијег нападача.

Због тога српски народ треба вечито да чува успомену на овога светог Цара-Великомученика.