Бранислав Поповић, Драган Микић, Јово Зељковић, Радован Чеканац и Мирослав Видановић

Маларија у српској војсци на Солунском фронту са посебним освртом на почетак епидемије средином 1916. године

Излагања са симпозијума „Српски војни санитет у 1916. години“, 2007.



Сажетак

Иако је маларија описана још пре више од 3.000 година, тек крајем XIX века идентификован је plasimodium као узрочник, а комарац као вектор болести. У ратовима многе заразне болести постају масовне и опаке и стални су пратилац ратова. На Солунском фронту то је била маларија која се испољила као права ратна зараза не само у српској војсци већ такође у савезничким (трупе Француске и Велике Британије) и противничким (Немачке, Аустроугарске и Бугарске). У то време и поред примењених мера на нивоу достигнућа медицинске науке и добре војне организације, епидемија маларије се показала отпорна и није прекинута све до пробоја Солунског фронта 1918. године. Сваки пропуст у војној организацији смештаја и живота војника смањује ефикасност спречавања настанка епидемије и утиче на тежину клиничког испољавања.

Показало се да је маларија болест која смањује борбену спремност и снагу наше војске и наших савезника, али на срећу и борбену снагу непријатеља. Неки су чак тумачили да је борбена неактивност у дужим периодима условљена блокирањем могућности обеју страна због епидемије маларије.

Укупна смртност оболелих српских војника је износила 412 (у Француској војсци 1.125) и то највећи број у 1916. години (261) за пола године (од 1. јула до 31. децембра 1916. године).

Наша земља је у фази одржавања ерадикације (последњи аутохтони случај је забележен 1964. године), али у нашем изучавању смо нашли континуирану појаву импортованих случајева у Србију 30-40 годишње, који су по правилу теже клиничке слике, са касним препознавањем и касном специфичном антималаричном терапијом.

При томе је неопходан мултидисциплинаран приступ. У примарној заштити је значајно да лекари препознају благовремено о којој се болести ради.

Кључне речи: маларија, епидемија, српска војска, Солунски фронт


Branislav Popović, Dragan Mikić, Jovo Zeljković, Radovan Čekanac & Miroslav Vidanović
MALARIA IN SERBIAN ARMY AT THE THESSALONIKA FRONT WITH A SPECIAL LOOK AT THE BEGINNING OF EPIDEMICS IN THE MIDDLE OF 1916.

Summary

Although malaria was described more than 3 000 years ago, it is only by the end of XIX century that plasmodium was identified as a cause and mosquito as a vector of the disease. In wars, numerous contiguous diseases become mass and severe, following wars all the time. During the Salonika Front it was malaria as a true wartime infection not only within the Serbian Army but also within the allied troops (French and Great Britain) and the opposing (Austria-Hungary and Bulgaria). At that time, in spite of the applied measures at the level of medical achievements and well military organisation, malaria epidemicity turned out to be resistant and persisted up to the Salonika Front breach in 1918. Any mistakes in military organisation of lodging and life of soldiers reduced efficacy in preventing epidemicity and severity of clinical manifestation of the disease.

Malaria turned out to be the disease that reduced combat readiness of any armies. Some thought that the blockade of any sides was the reason for longer combat inactivities.

The total mortality of sick Serbian soldiers was 412 (French, 1 175), the highest number in 1926 (261) from July 1 to December 31 1916.

Our country is the stage of eradication (the last autochthon case recorded in 1964), but in our study we found out continual imported cases in Serbia 30-40 per year, which are usually severe clinical images with late recognition and late specific antimalaria therapy.

It can be concluded that multidisciplinary approach is required and timely recognition in primary protection.

Key words: malaria, epidemicity, Serbian Army, Salonika Front


УВОД

Маларија (периодична грозница) је по први пут описана пре више од 3.000 година, али је тек крајем XIX века, захваљујући Laveran-у идентификован Plasmodium (P) као узрочник обољења, а Ross је доказао да је комарац вектор болести. Род Plasmodium је класификован у класу спорозоа, а од бројних врста само четири су патогене за човека: P. falciparum, P. vivax, P. malariae и P. ovale. Свака врста Р има различите морфолошке, што је важно за идентификацију, али и биолошке карактеристике, које су од клиничког значаја. Маларија је још увек најраширеније инфективно обољење у свету, од кога сваке године оболи преко 300 милиона људи (1, 2). Спада у најозбиљније тропске болести. Од маларије умире преко два милиона људи годишње, а само у Африци од компликација маларије сваке године умире више од милион деце. Распрострањена је на три континента – у Африци, Азији и Латинској Америци – али се импортована маларија, из земаља где је ова болест још увек ендемска, у виду појединачних случајева, јавља у свим деловима света. (1, 3) Маларија ни данас није изгубила значај као могућа ратна зараза.

Ратови су стално присутни у историји човечанства о чему говори податак да је за око 5.600 година писане историје људског рода забележено 14.530 ратних сукоба. Развојем цивилизације њихов број се, на жалост, није смањивао. Рачуна се да је током 30 година после Другог светског рата („у време мира“) било 215 оружаних сукоба у којима је изгубило живот преко 10 милиона људи (4).

Заразне болести су одувек биле неизбежни пратилац ратова, а људски губици од заразних болести у ратовима били су већи од борбених губитака вишеструко. Многе заразне болести постају масовне и опаке у рату (маларија, пегавац, дизентерија, вирусни хепатитиси). У француско-пруском рату (1870-1871) по први пут су губици од заразних болести били нешто мањи од борбених (Табела 1). У двадесетом веку овај однос се мења у корист борбених губитака, делом као последица развоја медицине, а делом наглог развоја све разорнијег оружја. Губици од заразних болести релативно заостају, али и даље нису безначајни (4).

Табела 1. Однос умрлих од болести и од оружја у неким ратовима у19. и 20. веку*

Ратни сукоб

Време сукоба (година)

Однос губитака (болести:оружје)

Мексички рат

1846. - 1848.

6, 5: 1

Кримски рат

1853. – 1856.

9, 3: 1

Француско-пруски рат

1870. – 1871.

0, 8: 1

Кинеско-јапански рат

1894. – 1895.

12, 0: 1

Руско-јапански рат

1904. – 1905.

0, 8: 1 (Руси)

0, 4: 1 (Јапанци)

Први светски рат

1914. – 1918.

1, 0: 1

Други светски рат

1939. – 1945.

0, 07: 1

* Табела преузета из војне епидемологије, 1989, страна. 79.

Најопасније заразне болести за оперативне армије у Првом и Другом светском рату биле су: пегави тифус, бациларна дизентерија и маларија, због чега су их амерички епидемиолози у Другом светском рату назвали „велика тројица“ (4).

„ВЕЛИКА ТРОЈИЦА“ У СРПСКОЈ ВОЈСЦИ

Нама су најближа и најкориснија искуства из ратова на балканском подручју – у српској војсци. Србија је са око 350.000 војника ушла у Први балкански рат, а располагала је са укупно 350 лекара (59 војних), док је истовремено немачка војска на 2, 7 милиона војника имала 11.000 лекара. Према том нормативу, чак и када би 350 лекара били само за војску, Србији је било потребно четири пута више. Долазак добровољаца из страних пријатељских земаља у помоћ нашем санитету је била нужност како би се минимум потреба задовољио (5).

Први балкански рат почео је у епидемиолошки повољној сезони (октобар 1912. године). Рат је кратко трајао, што је епидемиолошки било такође повољно. Ипак ни овај ратни сукоб није прошао без људских губитака од заразних болести. Није, затим, било времена ни могућности да се извуку поуке из епидемија у балканским ратовима, ни да се обезбеде кадрови и средстава, а Србији се намеће светски рат у коме је погађа епидемија заразних болести, „велики тријас“ (пегави тифус, дизентерија, маларија). Није била олакшавајућа ни чињеница да епидемије ових болести нису ишле истовремено (6).

Када је у питању пегави тифус довољне су речи R. Strong-а, шефа америчке санитетске мисије у Србији, 1915. године: „Епидемија пегавог тифуса која се десила у Србији 1915. године била је једна од најстрашнијих за коју зна свет модерног доба“. И друга зараза из групе „великих“ – дизентерија, доприносила је масовним умирањима српских војника због исцрпљености и едема глади на острву Крфу, острву Лазарету, а највише острву Виду, где је у прва два месеца 1916. године умрло око 7.000 војника. Остала је у колективном сећању српског народа „плава гробница“ као симбол страдања. Поред поменутих обољења ни колера није остала дужна српској војсци у Првом светском рату, посебно приликом повлачења преко Албаније. А на Солунском фронту харала је и маларија.

Циљ овога рада је да се прикаже епидемија маларије у српској војсци на Солунском фронту, током 1916. године.

МАЛАРИЈА КАО НАЈМАСОВНИЈА БОЛЕСТ СВИХ ТРУПА НА СОЛУНСКОМ ФРОНТУ

Др Владимир Станојевић је у својој књизи „Историја ратних зараза“ анализирао двадесетак ратних сукоба из историје XIX и спочетка XX века у којима је епидемија маларије доводила чак до заустављања појединих операција, а понекад приморавала државе да одустану од ратних похода (5). На Солунском фронту су војске, како савезничких (Велика Британија, Француска, Србија), тако и непријатељских земаља (Немачка, Аустроугарска, Бугарска) ратних година 1915 – 1918 биле захваћене епидемијом маларије у већем или мањем интензитету. На табели 2 су приказани подаци о оболевању и смртности од маларије у француској војсци од 1916 – 1919 године. Током те четири година забележено је укупно 1.125 смртних случајева од маларије, од чега је само 1916. године умрло 379 француских војника. О значају маларије у том периоду најбоље сведоче речи из карактеристичног цитата команданта француске армије који говори о природи епидемије маларије. Главном команданту савезничких трупа, једног дана, када је добио заповест за напад он је јавио следеће: „Жалим, али цела моја армија налази се сада у болницама због маларије“. Подаци из доступне литературе говоре да је чак 80% од 120.000 француских војника и официра било хоспитализовано због маларије. Слична ситуација је била и код британских трупа. На просечно бројно стање британских трупа од око 124.000, у периоду од 1916. до 1918. године, 162.512 људи примљено је у болнице са дијагнозом маларије. Истовремено, сви остали губици (мртви, рањени, заробљени и отпуштени) износили су 23.762, што чини однос санитетских према борбеним губицима од 6, 8: 1. У пролеће 1918. године отпуштено је из војске кући око 25.000 британских војника због тешких последица од хроничне маларије (6). Ни Немци нису када је у питању маларија, прошли боље. Њихова искуства најбоље је резимирао Васиљевски Т. Овим речима: „Број оболелих од маларија је, и поред огромних напора учињених против ње, био два пута већи него од три најаче ратне заразе: пегавац, колера и тифус, заједно“ (6).

Табела 2. Оболевање од маларије у француској војсци на солунском фронту *

Година рата

Број оболелих и умрлих на 1.000 особа по годинама

1916.

1917.

1918.

1919.

Морбидитет

353, 1

231, 3

99, 6

23, 0

Морталитет

6, 7

1, 5

1, 5

0, 04

* Подаци преузети од проф. Др Чернозубова (6)

ПОЈАВА И РАЗВОЈ ЕПИДЕМИЈЕ МАЛАРИЈЕ У ТРУПАМА СРПСКЕ ВОЈСКЕ

Није прошло много времена од доласка српске војске на Крф у познатом стању и са различитим болестима, а појављују се нова оболевања – пре свега, маларија и то нарочито код оних трупа, које су биле смештене на подводном земљишту (људство Дринске и Дунавске дивизије). Иако су српски војници по доласку на Крф били јако заморени и још увек исцрпљени, предузимане су мере асанације земљишта са дренажом и на тај начин стварани врло примерени логори. Истовремено, почело се и са профилактичким давањем кинина у дози од 0, 5 грама дневно током 10 дана, са понављањем профилаксе после 5 дана прекида (та шема је наређена од стране Врховне команде). За време бављења на Крфу, од јануара до маја 1916. године, посебно одређена „хигијенска комисија“ на Халкидикију припремала је земљиште за прве пролазне логоре српске војске (7, 8).

Маларија се ипак појавила, али у малом броју, и то једино у коњичкој дивизији, тако да је регистровано 88 случајева обољевања током маја 1916. године. Профилактичко давање кинина наставља се у дозама од 0, 25 грама у облику пастила и то током 10 дана са паузом од 10 дана (7, 8). Свих ових месеци, мерама које су предузете (од јануара до маја 1916.) као и за време концентрације српских снага на Халкидикију, стање је држано под контролом; епидемије маларије још није било. Јасно је да су у оваквој ситуацији српски војни санитет и саме команде постигли велики резултат.

07_01.jpg

Слика 1: ТОПОГРАФСКА РАСПРОСТРАЊЕНОСТ МАЛАРИЈЕ НА СОЛУНСКОМ ФРОНТУ
из: Др. Влад.Станојевић, Историја Српског војног санитета
&
Наше ратно санитетско искуство
2.89 MB

Јуна месеца 1916. године српске трупе се упућују на фронт. Јединицама Друге армије као пролазни логор, додељен је подводни терен с леве стране реке Вардара код места Топчина, док су друге трупе добиле бољи терен. Како је решено кретање трупа и како су одређена места за пролазна логоровања до фронта све то није било познато армијском санитету. Чак је превентивац („хигијеничар“) Друге армије задржан у Лутри (на Халкидикију) да прати 40-50 коморџија, те он стиже до Штаба тек после 5 дана, а до јединица своје армије тек после 15-20 (7). Неразумљиво! За то време десило се јако заражавање маларијом у Шумадијској и Тимочкој дивизији код Топчина, где су јединице пристигле 12. јуна 1916. године. Земљиште код Топчина је на француским картама било означено као једно од најзараженијих маларијом, од 25 - 100% (Слика 1). Овде је дошло до масовне инфекције од маларије чије су се последице појавиле по доласку јединица у Могленску котлину, где се земљиште мало разликовало од земљишта Топчина, и где је деценијама већ владала ендемична маларија. Добар опис могленске равнице сачинио је др Коста Тодоровић (7, стр. 440). Ова долина је затворена са северне и западне стране високим планинским венцем који се од планинског комплекса Ниџе пружа на североисток ка Вардару. Наша војска била је распоређена на падинама овог планинског венца али знатан део и у Могленској равници те је и због тога епидемија маларије угрозила јединице Шумадијске и Тимочке дивизије много више него ли друге.

Одмах по доласку наших трупа ројеви комараца остављали су на незаштићеним војницима страховите трагове. Отечена места на лицу, рукама и ногама била су и до величине ораха, а 21. јула 1916. године практично наступа експлозија обољевања од маларије, јер је тог дана регистровано 247 нових случајева болести. У почетку, ова појава није озбиљно схваћена, али се наредних дана број оболелих повећао, и до 300 дневно (7). Због тога се у целој Шумадијској дивизији током 75 дана за лекарску помоћ јавио веома велики број војника од којих је највише било оболелих од маларије, као што је приказано на табели број 3.

Табела 3. Број оболелих у Шумадијској дивизији од 1. јула до 15. септембра

Временски период

Број петнаестодневног јављања

Проценат од пројног стања

1. – 15. јул

4.404

30

16. – 31. јул

3.242

22

1. – 15. август

2.389

16

16. – 31. август

2.793

18

1. – 15. септембар

2.435

17

У том критичном периоду упућен је др Ђорђе Протић (17. јула 1916. године) да заступа референта санитета Шумадијске дивизије (8). Он је обишао све јединице, пуковске и батаљонске амбуланте и завојишта. При томе је запазио да су присутни сви облици маларије, али да су најчешћа терцијана и квартана. Било је и веома тешких облика. Зато је наредио тријажу у три групе са одговарајућим шемама и дозама терапије и превенције. При томе је обезбеђена дисциплина спровођења што ће и др Хиршфелд истаћи при свом обиласку. Редовна и систематска употреба кинина код јединица Шумадијске дивизије отпочела је 19. јула 1916. године и убрзо се број јављених за лекарску помоћ почео постепено да смањује (8, 9).

У амбулантама и завојиштима уређен је смештај болесника, тако да се удобност није много разликовала од болничке. Исто тако је организована и добра исхрана са додацима из месних извора. Без обзира на извесно смањење броја јављених за лекарски преглед, тежина испољавања маларије је и даље била присутна. Септембра 1916. године др Хиршфелд је извршио микроскопске прегледе крви код болесника у завојиштима и у неким јединицама Друге армије и утврдио да код болесника преовлађује маларија тропског облика, мада је на почетку епидемије највише било случајева маларије терцијане. У том месецу (септембар 1916. године) смртност је била највећа (умрло је 100 болесника). Укупна смртност од маларије у целој српској војсци била је највећа 1916. године, 261 смртних случајева (1917 умрло је 106; а 1918. године 45 оболелих војника (6-8).

Табела 4. Број пријављених војника Шумадијске дивизије за лекарску помоћ
по пуковима у периоду од 1. јула до 15. септембра 1916. године

Број пријављених војника за лекарску помоћ
(укупно, просечно дневно, проценат према бројном стању јединице)

Временски период

X пук

XI пук

XII пук

XIX пук

Цела дивизија

1–15. јул

16–31. јул

1–15. август

16–31. август

1–15. септембар

610

521

368

432

498

41

35

25

29

33

25%

22%

14%

17%

20%

523

416

215

277

186

35

28

14

16

12

18%

15%

8%

10%

7%

917

576

431

393

303

61

38

29

26

20

38%

25%

20%

19%

16%

1523

934

779

493

331

102

62

52

33

22

57%

37%

30%

19%

13%

4404

3242

2384

2793

2435

294

214

159

186

162

30%

22%

16%

18%

17%

Свега

2429

   

1617

   

2620

   

4060

   

15258

   

Табела 5. Укупан утрошак кинина по једном војнику Шумадијске дивизије у периоду од 1. јула до 15. септембра 1916. године

Временски период

X пук

XI пук

XII пук

XIX пук

Дивизија

Свега кинина (килограми)

1. – 15. јул

16. – 31. јул

1. – 15. август

16. – 31. август

1. – 15. септембар

25%

22%

14%

17%

20%

18%

15%

8%

10%

7%

38%

25%

20%

19%

16%

57%

37%

30%

19%

13%

30%

22%

16%

18%

17%

88

84

40

47

69, 5

Утрошено кинина по једном војнику (грами)

19

20

22

24

22.

 

07_GRAFIKON.jpg

Графикон 1. Маларија у српској војсци на Солунском фронту 1916–1918. године
107.00 KB

(Графикон преузет из Војне епидемиологије, III издање 1989. год.)

Колики је посао обављен види се из табеле број 4 и 5 на којима се приказује број јављених по пуковима и колико је утрошено кинина . Анализа података на табели 4. потврђује сазнања о периоду испољавања „експлозије“ и брзог развоја до самог врха епидемије, јер је јављање за лекарску помоћ у управној сразмери са кретањем – интензитетом епидемије у Шумадијској дивизији. Посебно је видно да је без обзира на предузете мере, смањење оболевања било споро, а не како се то можда очекивало и желело.

Експлозија оболевања је била таква у Шумадијској дивизији да је у 3. завојишту у Кострујану, које је, према организацијској схеми, било предвиђено за хируршке случајеве, у времену од 8. јула до 4. августа 1916. године примљено чак 1.159 болесника од маларије. После 4. августа 1916. улогу 3. завојишта у збрињавању оболелих од маларије преузима 2. завојиште Шумадијске дивизије (командир др Јосиф Недок). Рад овог завојишта Шумадијске дивизије био је врло обиман. „За време целог рада у Кострујану кроз ово завојиште, за 205 дана, прошло је 6.300 болесника и 183 рањеника.“ Ово је истовремено илустрација обимности посла за сва завојишта дивизија у Другој армији.

Пада у очи да број обољења од маларије није почео истовремено да расте у свим пуковима. Ни у пуковима Тимочке дивизије. На почетку оболевања предњачио је 15. пешадијски пук, у јулу и августу најгоре стоји 13. пешадијски пук, али у оба пука обољења достижу свој бројни максимум у другој половини августа. За све то време најбоље стање је у 14. пешадијском пуку, но оболевање и у њему достиже свој врх у другој половини септембра. 14. пук има тада много више маларичних него 13. и 15.; што се наставља и траје кроз цео октобар и новембар 1916. године.

Табела. 6. Оболевање од маларије у 13. пешадијском пуку 1916. године

Временски период

Број оболелих од маларије

Утрошак кинина (килограми)

15- - 31. мај

92

10.

1. – 15. јун

38

15.

16. – 30. јун

111

10 .

1. – 15. јул

282

15 .

16. – 31. јул

340

16 .

1. – 15. август

508

11 .

16. – 31. август

501

30 .

1. – 10. септембар

200

15 .

За праћење кретања оболевања од маларије, као и утрошка кинина за превенцију и терапију маларије веома је инструктиван извештај лекара 13. пешадијског пука, потоњег академика, др Косте Тодоровића. „Маларична епидемија је узела ове (1916) године огромне размере. Из пука, чије је бројно стање 15. јуна било око 2.500 војника, јавило се у току три месеца 2.600 за лекарску помоћ, а од њих је више од 13% (око 850) упућено у болницу. Поред енергичне употребе кинина резултат је незадовољавајући.“ (3 – стр 449. др Коста Тодоровић). Наводимо модификовану табелу 6. из тог извештаја која се односи на 13. пук Тимочке дивизије.

Наведени подаци јасно илуструју кретање епидемије маларије у две пешадијске дивизије (Шумадијска и Тимочка) које су биле најмасовније захваћене. Што се тиче укупног броја маларичних болесника у српској војсци, лекари који су учествовали у лечењу и превенцији изражавају мишљење да је до њега било тешко прецизно доћи. Многи болесници лечени су у трупи, а неки су по неколико пута упућивани у амбуланте, завојишта и болнице.

Санитетско одељење Врховне команде дало је следеће податке (7):

- 1916. године (од јула) – 9.474 болесника

- 1917. године – 26.401 болесник

- 1918. године (до 1. октобра) – 14.685 болесника

Укупан број умрлих од маларије од 1. јула 1916. до 1. септембра 1918. године је износио 412 или 0.87 % и то:

- 1916. године – 261 или 2.8 %

- 1917. године – 106 или 0.4 %

- 1918. године – 45 или 0.3 %

Овоме треба додати да су разлике у броју оболелих - значи морбидитет - према разним изворима велике, док се за умрле подаци увек слажу. На пример, у извештају начелника санитета Друге армије о санитетској служби од 1. јула до 31. децембра 1916. године (9) стоји:

а) боловало је од маларије 27.534

б) лечено у трупи болесника 23.363

г) лечено у болници болесника 13.194

д) лечено у амбуланти болесника 10.671

ђ) рањено у борбама 2.292 + 2.900 (5.192)

е) погинуло 501 + 689 (1.190)

ж) умрло 169 + 201 (370)

Прва цифра је у односу на податак Санитетског одељења Врховне команде скоро три пута већа. Без обзира на наведене и друге разлике у подацима о епидемији маларије у српској војсци на Солунском фронту основне карактеристике те епидемије биле су исте.

ДИСКУСИЈА

У свим радовима и примарним изворима (8) јасан је настанак и ток епидемије маларије, која је била и за српску војску и за савезнике (Француска и Велика Британија), као и противнике (Немачка, Аустроугарска, Бугарска) највећи проблем за време постојања Солунског фронта.

Још за време боравка на Крфу и припреме српске војске за фронт, посебно у фази концентрације трупа почели су се јављати појединачни случајеви маларије. Врховна команда српске војске и њен санитет предузимају превентивне мере. Између осталог, од јануара до маја 1916. године нарочито одређена хигијенска комисија на Халкидикију припремала је земљиште за пролазне логоре српске војске. Иако је скоро цео терен на Халкидикију био окужен маларијом, комисија је знала да изабере одговарајућа места за боравак војске. Захваљујући њиховом раду српска војска није била јаче заражена маларијом у првим данима свог Солунског похода (5). Маларија се појављивала и тада, али у малом броју, изузимајући коњичку дивизију (88 случајева у мају 1916. године). Профилактичко давање кинина било је уведено.

Јуна месеца 1916. године, кренуле су српске трупе на фронт. Сви аутори (Станојевић, Протић и др.) тврде да санитету није било познато када је и ко одредио места за пролазне логоре на левој обали Вардара у којима су боравиле јединице Друге армије (Шумадијска и Тимочка дивизија). Чернозубов је сасвим одређен: „Велика је грешка што армијски санитет није обавештен о покрету, нити о месту одређеном за логоровање. Ту је настала масовна инфекција трупе“ (6).

И данас после толиког времена није јасно како се то догодило; када су се месецима предузимале праве превентивне мере, и с гледишта командовања и војног санитета, не само у односу на маларију, већ и на друге заразне болести (трбушни и пегави тифус, дизентерија, колера, вариола и др.). Документа из војне архиве у великом броју се односе на спровођење вакцинације у месецима пред полазак српских трупа на фронт. Такав, прави однос у нашој војсци се могао очекивати после свих епидемија, и ратних зараза у балканским ратовима а посебно катастрофалне епидемије пегавог тифуса и рекуренса 1914/15. године.

Изучавајући документа из архиве српске војске и радове лекара солунаца са задовољством се уочавају синхронизоване превентивне мере у месецима, који су претходили одласку трупа на фронт и – одједном! Догодило се да војни фактори нису ангажовали санитет у критичном тренутку за настајање епидемије маларије. Познаваоцима војног санитета није непознато неразумевање појединих војних фактора кад је санитет у питању. О томе су писали В. Станојевић, Ђ. Протић, Ж. Рувидић, Г. Николиш, Б. Поповић и др. (10) Та неразумевања чак и нису генерална, нити везана за карактер војске и режима као што се из имена аутора види, али на несрећу могу бити трагична.

Поставља се питање да ли би епидемије маларије у српској војсци постојале да није било баш те грешке? Вероватно би епидемије маларије било, јер подручја ендемичке маларије на Солунском фронту није било могуће избећи. Уосталом, већ пре тога су савезничке трупе биле захваћене (Француске, Велике Британије), али је сигурно да тако експлозивни настанак епидемије код припадника Друге армије српске војске у јулу месецу 1916. године у Шумадијској и Тимочкој дивизији не би био могућ, да оне нису смештене у подручју Топчина.

Епидемије било које болести не могу да се ограниче временски ни територијално, ако сама природа болести и ток епидемије то не учини. Епидемија маларије која је почела 1916. године на Солунском фронту била је стални пратилац и савезничких и непријатељских војски, за све три ратне (1916, 1917, 1918. године); укупно 412 српских војника је изгубило животе од маларије.

И на Солунском фронту маларија се показала као права ратна зараза са свим својим карактеристикама: нагли и масовни (експлозивни) почетак и континуирано оболевање у дужем периоду. Из података се види да је била у употреби велика количина кинина (на десетине и стотине килограма) и да је давана на различите начине (интрамускуларно, интравенски, субкутано а највише перорално) у терапијске и профилактичке сврхе. Ипак, у току три године та епидемија није прекинута, мада су силна терапија и профилакса имале повољан утицај и на тежину болести и на смањивање смртности. У вези са тим 1916. година има своје посебно место:

- То је година у којој настаје заражавање и експлозивни почетак епидемије јула месеца.

- Најтежа клиничка испољавања су у прва три месеца (јули, август и септембар);

- Највећа смртност, са 261 случајем, је у 1916. години, и то само током шест месеци (јули-децембар), а у септембру износи чак 100! (А током целе 1917. године, умрлих је било 106; током целе 1918. године – 45).

- Организован и осмишљен рад санитета, почев од 1916. године, битно је смањио веће губитке од маларије и на тај начин допринео борбеној способности српске војске за пробој Солунског фронта и ослобађање земље.

Клинички значај маларије очитује се и у честом непрепознавању болести, услед чега закасни или се чак не примени адекватна, специфична антималаријска терапија, што не ретко доводи до смртног исхода.

Не само после Првог него и после Другог светског рата маларија је била присутна и у Југославији, посебно у неким крајевима (11). Последњи аутохтони („неувезени“) случај забележен је у 1964. години, а Светска здравствена организација предала је Југославији 19. децембра 1973. године сертификат о ерадикацији маларије (12). Што не значи да су на овим просторима нестали проблеми с овом болешћу (2, 3, 13, 15), јер постоје импортовани случајеви са врло тешким клиничким облицима.

Данас је маларија актуелна и као могућ агенс биолошког оружја (4, 16).

ЗАКЉУЧАК

Маларија, која је захватила трупе српске војске 1916. године, као епидемија трајала је за све време боравка јединица на Солунском фронту без обзира на мере које је српски војни санитет спроводио. Оне ни у профилакси ни у терапији нису прекинуле епидемију, али су умањиле тежину ове болести и смртност од ње (од 261 смртна случаја у 1916, на 45 у 1918.) Отуда је 1916. година најзначајнија година у погледу организовања борбе против маларије.

Да су од стране командовања били избегнути неки пропусти вероватно би укупни резултати и санитетских мера били бољи.

Треба напоменути да је епидемија маларије захватила и војске савезника (код Француза је смртност достигла број 1.125 случаја), а исто тако и непријатељске снаге.

ЛИТЕРАТУРА И ИЗВОРИ ПОДАТАКА

  • Wyler J David. Plasmodium and Babesia. In: Gorbach SL, Bartlett JG, Blacklow NR, editoras. Infectious Diseases. 2nd ed. Philadelphia, Pennsylvania: W. B. Saunders Company; 1998: 2407-2420.
  • Микић Д. и сар.: Тешка форма фалципарум маларије удружене са стафилококним ендокардитисом. Војносанитетски Преглед 2001; 58: 689-694.
  • Sturchler D. How much is there worldwide? Parasitol. Today 1989; 5: 39-40.
  • Војна епидемиологија. III издање. уредници: Бирташевић Б, Ђорђевић Д, Арсић Б. и сар. ССНО, Београд 1989.
  • Станојевић В.: Историја ратних зараза, од Наполеона до европског рата завршно. Популарно изложена искуства и поуке, Београд, 1924.
  • Чернозубов Н.: Увод о значају борбе против маларије у мирно и ратно доба, др Drago Chloupek и сар.: Маларија – етиологија – клиника – епидемиологија – терапија – спречавање и сузбијање, приручник за војне лекаре, Библиотека ВСП 1948, Београд, стр. 5-14
  • Протић Ђ.: Маларија на Солунском фронту, Историја српског војног санитета, Наше ратно санитетско искуство, 1924, Београд, стр. 436-452.
  • Садржаји који се односе на ток, профилаксу и лечење маларије у 1916. години. 18 докумената (наредбе, рапорти-извештаји, обавештења, молбе, преставке-захтеви, доставе санитетских средстава, телеграми и сл.) бр. од 24 до 42, фасц. 4, кутија 101. Војни архив Србије
  • Извештај начелника санитета II армије о санитетској служби од 1. јула до 31. децембра 1916. (Војни архив Србије – Историјски институт ЈНА архива бивше српске војске бр. 3, фасц. 6, лист 1-11, кутија 110).
  • Поповић Б.: Развој и проблеми санитетске службе војске Краљевине Србије и Краљевине Југославије према списима ђенерала др Жарка М. Рувидића, Војносанит. прегл. 1994, 51(5): 443-451.
  • Оболевање од маларије у Македонији и резултати контроле у 1955. години, Војносанит. прегл. 1957.; 14 (7-8): 393-403.
  • Ђорђевић Д. и сар.: Маларија масовно и тешко обољење наше прошлости. Поводом прве годишњице проглашења ерадикације маларије у нашој земљи. Војносанит. Прегл. 1974.; 31 (5): 311-319.
  • Цико М, Каљаловић Р, Милетић Ј.: Актуелност маларије – клинички и епидемиолошки значај. Војносанит. прегл. 1980.; 37 (4): 252. 256.
  • Витановић Р. Руководилац задатка по НИР-у: „Изучавање ентомолошко-еколошких показатеља у епидемиологији маларије и других заразних обољења.“ Завршни елаборат 1986. СнУ ЈНА
  • Савезни завод за заштиту и унапређење здравља: Статистички годишњак 97, Београд 1998. стр. 278.
  • Бојић И. и сар.: Збрињавање оболелих после примене биолошких борбених средстава. У: Одабрана поглавља из ратне интерне медицине, Београд, 1999, стр. 126-128.
На Растку објављено: 2008-04-30
Датум последње измене: 2008-05-02 12:51:37
 

Пројекат Растко / Историја / Историја медицине