Милисав Секулић
Образовање Солунског фронта; Битке на солунском фронту у 1916. години; Значај отварања Солунског фронта и војно-политичка ситуација пре и током успостављања Солунског фронта
Излагања са симпозијума „Српски војни санитет у 1916. години“, 2007.
Сажетак
Солунски фронт означава линију борбених активности између Савезника и Централних сила од октобара 1916 до октобара 1918. године на територији Грчке и Албаније, на потезу Орфански Залив – Јонско море. Све до половине 1916. године Савезници су утврђивали линију Орфански Залив – језеро Волви – Ајаванти – Доганџи – Кајали.
21. фебруара 1916. године почела је на Западном фронту велика Немачка офанзива, стога је за Савезнике било значајно везивање дела немачких снага на Солунском.
Пребацивање бродовима српске војске на Солунски фронт почело је 12. априла а завршено је 21. маја 1916. године. Међу првима је стигао и заузео своје положаје Добровољачки одред Војина Поповића.
Током 1916. године вођено је неколико битака, на том фронту, које су још увек предмет контроверзи, у складу са значајем и улогом Првог светског рата: Горничевска битка, од 12. до 16. септембра, битка за Кајмакчалан и планину Ниџе од августа до краја новембра, уз ослобађање Битоља.
Када је српска војска стигла на Солунски фронт, тамо су већ биле четири француске и пет британских дивизија. У августу је стигла једна италијанска дивизија, потом и једна руска бригада. Почетком августа 1916. године на фронту је било 128.000 француских, 119.000 британских и око 123.000 српских војника и `официра.
У биткама на Солунском фронту 1916. године српске снаге претрпеле су знатне губитке. Током битке за Кајмакчалан само Дринска дивизија имала је, примера ради, 3.804 војника и официра избачених из строја.
Добровољачки одред Војина Поповића, војводе Вука, одиграо је кључну улогу у заузимању Кајмакчалана, али је та јединица потом престала да постоји. У борби је пао и њен легендарни командир потпуковник Војин Поповић.
Кључне речи: Солунски фронт, битке Горничево-Кајмакчалан-Битољ
Milisav Sekulić
THE CREATION OF THESSALONICA FRONT:
THE IMPORTANCE OF ITS OPENING AND A MILITARY-POLITICAL SITUATION BEFORE AND DURING ITS ESTABLISHMENTSummary
The Salonika Front designates the actions between the Allies and Central Powers in the period from October 1915 until October 1918 in Greek and Albanian territories in the terrestrial zone from the Strait of Orfano Bay to the Ionian Sea.
Until the half of 1916, the Allies built the fortified camp at the line the Strait of Otranto - Lake Volvi - Ajvanti - Dogandži - Kajali.
Germans started the offensive in the Western Front on 21st February 1916. For the Allies it was important to prevent German forces from transporting from the Salonika Front to the Western Front.
The shipping and directing of Serbian Army to the Thessalonica Front started on 12th April and endured until 21st May 1916. The Voluntary Unit was first engaged there.
In 1916 several battles (operations) took place that will have been the subject of many controversies in the future centuries. According to the significance and great role in the World War I, some battles are prominent: the Battle of Gorničevo, which was led from 12th until 16th September, the operation of winning the peak Kajmakčalan of the mountain Nidže that happened from August until the end of November, when also Bitola was liberated.
When Serbian military forces arrived to the Thessalonica Front, there were four French and five British divisions present. In August 1916 one Italian and one Russian brigade joined. At the beginning of August there were 128.000 French, 119.000 British and around 123.000 Serbian soldiers and officers.
In the battles of the Thessalonica Front in 1916 the Serbian forces had great role and losses. While occupying a position in Kajmakčalan, the Drina Division had 3.804 solders and officers out of formation.
The Voluntary Unit of Duke Vojin Popović Vuk had crucial role in conquering Kajmakčalan. The Unit was almost destroyed. Among those who fell in action was the legendary commander himself, Lieutenant - Colonel Vojin Popović.
Key words: Thessalonica front, Gornichevo-Kaymakchalan-Monastir battles
НАСТАНАК СОЛУНСКОГ ФРОНТА
Солунски фронт означава дејства између снага Антанте и снага Централних сила у периоду од октобра 1915. године до октобра 1918. године на грчкој и албанској територији у земљишном појасу који обележава линија од Орфанског залива до Јонског мора.
Образовање Солунског фронта у првој години рата између Антанте и Централних сила постојало је као француска идеја. Подразумевала је извођење удара у леђа снагама Централних сила на Балканском фронту.
Развој догађаја 1915. године наводило је на јачање и касније обликовање идеје о образовању фронта који ће добити назив Солунски. Антанта и Централне силе водиле су крупне дипломатске акције у придобијању Румуније, Бугарске, Грчке и Турске (до њеног уласка у рат 15/28. октобра 1914. године на страни Централних сила) да се уместо прокламоване неутралности укључе на једну од супротстављених страна. Нису се штедела обећања за време по завршетку рата. Тајни преговори о склапању сепаратног мира карактерисали су читаву 1915. и 1916. годину. Сепаратни мир је нуђен Србији 1915. године од стране Немачке, а 1916. године Француска и Велика Британија водиле су вишемесечне преговоре о сепаратном миру са Аустријом.
У време док су се водили жестоки окршаји код Дарданела[1] војни врхови Велике Британије и Француске оцењивали су потребу да упуте своје трупе на Балкан. Француска влада је 28. септембра 1915. године донела одлуку да искрца трупе у Солун и пружи помоћ Србији.
Операција око Дарданела завршила се неуспехом по војску Велике Британије и Француске, што је допринело придавању већег значаја оснивању Солунског фронта. Оснивање Солунског фронта било је у функцији конкретног притиска на преостале неутралне балканске земље (Румунију и Грчку). Придаван је велики значај ступању трупа ових држава на страну Антанте. Ако се у томе не би успело, онда се желело утицати по сваку цену на наведене земље да не уђу у рат на страни Централних сила.
У Солун је са Дарданела упућена била прво француска 156. дивизија (5. октобра искрцана је у Солуну). Делови 57. дивизије искрцали су се 12. октобра. До 10. новембра у Солун су стигле француска 122. и британске 10, 26, 27. и 28. дивизија (укупно 65 000 француских и 85 00 британских војника). Француске и британске снаге добијају назив „Источна војска“. За команданта је постављен генерал Морис Сарај.
Средином октобра 1915. године генерал Сарај добија задатак да обезбеди саобраћај железницом од Солуна до Скопља и да ступи у везу са српском Врховном командом, како би српским трупама олакшао извлачење према Велесу. Положаје на левој и десној обали Вардара поседају 156, 10, 57. и 122. дивизија. Оне су одступиле ка Солуну 23. новембра 1915. године.
До половине марта 1916. године савезници су изградили утврђени логор на линији Орфански залив - језеро Волви – Ајванти – Монолофан – Доганџи – Кајали. Бугарске и немачке снаге избиле су на грчку границу 12. децембра 1915. године, али су одустале од раније намере да упадну у Грчку ради напада на француско – британске трупе. То је учињено са циљем да се избегне компромитовање положаја грчког краља Константина, који је био наклоњен Немцима.
Савезничке трупе су као појачање добиле нове снаге, тако да је на фронту било пет британских и четири француске дивизије.
Од српских трупа на Солунски фронт је 22. маја 1916. године са Крфа прво стигао Добровољачки одред. Одмах је упућен у Флорину са задатком да затвори правце који воде од Битоља. Остале српске снаге формиране су у три армије са шест пешадијских и једном коњичком дивизијом. Бројале су 7.026 официра, 129.190 војника и подофицира, 25.457 коња и 9.387 мазги. Ове српске снаге пристизале су од 21. јуна до 5. августа 1916. године. У то време стижу 117. француска колонијална дивизија, 35. италијанска дивизија и француска коњичка бригада. Савезници располажу са 16 ескадрила аероплана. Међу њима је 6 француских ескадрила, делимично попуњених српским особљем, које су 30. маја 1916. године придодате српској Врховној команди. Укупно бројно стање људи на Солунском фронту било је 500.000 људи.
Немци су 21. фебруара 1916. године започели офанзиву на Западном фронту. Савезници су ценили да се може очекивати пребацивање немачких снага из окупиране Србије и са линија додира на српско - грчкој граници, и са територије Албаније, на Западни фронт.
За савезнике је било значајно да онемогуће повратак немачких снага, па су дошли до закључка да би активирањем српских снага, које су прикупљене са Крфа и из Африке, онемогућили Немце у пребацивању снага на Западни фронт. Присуство српских армија у Македонији отварало је могућност да се британске и француске јединице, лоциране у Грчкој, упуте за ојачавање Западног фронта.
Постојала је жеља да се српска војска устроји и употреби за успостављање равнотеже на линији додира са Немцима и Бугарима. Ангажовање српске војске добијало је на значају и зато што су савезници били инфериорни. Снаге непријатеља чинило је 9 бугарских, 3 аустроугарске и 2 немачке дивизије. Ове снаге су против себе имале 9 савезничких дивизија (5 британских и 4 француске).
С аспекта војно - политичке ситуације значајно је указати на непоузданост грчке владе, која је прогласила неутралност, али није крила симпатије своје прогерманске династије према Централним силама. Грчка влада није дозвољавала да српска војска са Крфа стигне у Солун преко њене територије. Када је српска војска покренута ка Солуну, није могла да стигне најкраћим путем, него је бродовима обилазила око Грчке и на том обиласку изгубила 48 дана.
Укрцавање српске војске у пристаништима у Крфу (Гувија и др.) почело је 12. априла и трајало је до 21. маја 1916. године. У Солун је пребачено 6.025 официра и 120.490 војника и подофицира. Српској војсци се на Халкидикију придружио комбиновани пук и опорављени реконвалесценти из Бизерте. Српска војска је 30. маја 1916. године бројала 144.000 људи.
Врховни командант српске војске био је регент Александар. Он је у априлу 1916. године посетио Париз и Лондон, где је тражио помоћ у опремању и исхрани српске војске. Пратио га је песник Јован Дучић, посланик у скупштини Краљевине Србије. Пратиће га и у затишју рата 1916. године, током обиласка знаменитости Грчке.
Средином августа 1916. године снаге савезника на Солунском фронту налазиле су се у следећем распореду: сектор од Орфанског залива до језера Керкинитиса поселе су британске трупе (положаји су се протезали по огранцима планине Круше до реке Галикоса); сектор до Вардара поселе су француско – британске – италијанске трупе; сектор до Преспанског језера поселе су српске трупе; јужно од Островског до Костурског језера налазила се група генерала Е. Кордонијеа, француске и руске трупе; кроз јужну Албанију, између Охридског језера и Јонског мора, налазио се италијански 16. корпус, 56. француска дивизија и група Малик.
Снаге савезника имале су испред себе групацију немачко – бугарских снага; 8 ојачаних бугарских и једну немачку дивизију са 207 батаљона, 29 ескадрона и 209 батерија. Биле су овако распоређене: бугарска 1. армија на фронту Битоља и масива планине Ниџе до Дудице; немачка 11 армија била је на фронту у долини Вардара од Дудице до Дојранског језера; бугарска 2. армија налазила се у долини реке Струме, од Дојранског језера до Ортанског залива.
Немци, Бугари и Аустро–Мађари имали су 7 ескадрила и балонску чету и неколико хидроавиона. Имали су у то време савремене ловце и бомбардере. За бомбардовање употребљавали су и ваздушне бродове (цепелине).
Солунски фронт се протезао претежно планинским земљиштем, нарочито одсек српске војске (на висинама од 2.000 м).
Ставови међу савезницима у односу на потребу и оправданост образовања Солунског фронта нису били усаглашени. Велике разлике постојале су не само по питању да ли треба или не треба образовати Солунски фронт, него и током његовог постојања.
На разлике је значајно утицала одлука Фалкенхајна, начелника немачке Врховне команде, да измени редослед операција који је био утврђен планом за учешће у рату. У први план ставио је офанзиву против Србије, што је имало за циљ да се пружи помоћ Турској. Француска и британска влада нису имале усаглашено виђење ангажовања сопствених снага на Балкану. Британска влада показивала је жељу да се на сваки начин ослободи обавеза на балканском ратишту. Начелник империјалног генералштаба Кичинер противио се оснивању Солунског фронта. Залагао се да се Солун препусти Немцима. Влада Велике Британије предлагала је да Србија обустави борбу.
Док је трајало повлачење српске војске преко Албаније и Црне Горе, савезници су неадекватно ценили ситуацију и споро су реаговали. Нису имали сврсисходне ставове о прихвату српске војске на Приморју.
До половине јануара 1916. године Велика Британија је блокирала сваку акцију Француске, која је имала за циљ да се српска војска пребаци из Албаније на територију Грчке и Африке.
Италија је Србију видела као конкурента на Јадрану, због чега је била против већег ангажовања српске војске и помоћи, која јој је била неопходна. Задржавали су чак и храну коју су Велика Британија и Француска упућивале српској војсци.
Русија и Француска су тврдиле да постоји стратегијско оправдање за успостављање фронта на македонским планинама. Енглези су упорно инсистирали на јачању Западног фронта, јер су га оцењивали пресудним за исход рата.
Суочен са небригом и опструкцијама према српској војсци, престолонаследник Александар је упутио очајнички апел руском цару Николају II, у коме га преклиње за помоћ. Николај је ултимативно изнудио акцију савезника, под претњом да ће напустити коалицију ако српска војска не добије помоћ. То је утицало на Француску да прихвати главни део терета.
Француска са својим јединицама у јануару 1916. године заузима Крф. После неколико дана окупиран је Солун (21. јануара 1916. године). То је био неопходан услов за касније отварање Солунског фронта.
Британски Ратни савет је 21. јануара 1916. године, на коме је присуствовао и председник француске владе, одлучио да се регулишу односи са Грчком, да се убрза концентрација српских трупа на Крфу и да се убеди Италија да упути извесне снаге у Солун. Значајна је била и одлука Ратног савета да у Солуну задржи своје „експедиционе трупе“.
Влада Велике Британије саопштила је 22. фебруара 1916. године да „не долази у обзир предузимање офанзиве на Балкану“. У свом меморандуму влада Велике Британије крајем априла 1916. године била је против било каквих офанзивних операција из Солуна. И поред наведеног понашања владе Велике Британије, њена одлука да пошаље и задржи своје трупе у Солуну омогућила је стварање Солунског фронта.
На конференцији шефова и председника влада и генералштабова у Паризу 27. и 28. марта 1916. године, потврђена је одлука да савезници остану у Солуну и да српска војска као самостална армија добије засебан део фронта, саобразно захтеву српске Врховне команде. Што је коначно довело до опстанка Солунског фронта.
БИТКЕ НА СОЛУНСКОМ ФРОНТУ У 1916. ГОДИНИ
На Солунском фронту у 1916. години изведено је више битака (операција) о којима ће војна историја полемисати вековима. То се пре свега односи на Горничевску битку, која је вођена од 12. до 16. септембра, операцију освајања планине Ниџе са врхом Кајмакчаланом од августа до краја новембра и ослобођење Битоља 19. новембра.
Борбама на Солунском фронту претходио је продор две француске и једне британске дивизије из Солуна ка Криволаку. Изведен је 5. новембра 1915. године са циљем да се изврши спајање са српском војском, која је била у извлачењу ка српско–грчкој граници. Покушај продора зауставиле су надмоћне бугарске снаге. Француско–британске дивизије повукле су се у Солун, а немачке и бугарске снаге задржале су се на грчкој граници до 12. децембра 1915. године.
До половине марта 1915. године, под командом генерала Сараја, утврђивани су положаји на линији Орфански залив – језеро Волуи – Ајвали – Дантли – Градеборион – Доганџи – Кајали. Француске и британске снаге ојачали су делови руске и италијанске војске. Искрцавање првог контигента руских трупа у Солун извршено је 14. јула 1916. године. Контигент је свечано дочекан од стране једне чете српске војске са музиком. Врховна команда српске војске о искрцавању руског контигента обавестила је све јединице.
Генерал Сарај планирао је офанзиву са циљем да се бугарске и немачке снаге протерају са територије Грчке. Припреме за напад савезничких трупа почеле су у јулу 1916. године. Предузимане су мере реорганизовања српске војске са циљем да се она што пре доведе на линију успостављеног Солунског фронта. Стање прикупљене српске војске на Крфу и у Африци било је веома тешко. У архивској грађи наводе се подаци да је на Крфу било прикупљено око 140.000 људи, а у Бизерти 10.000. Тешко здравствено стање војника није дозвољавало да буде обухваћено више од 115.000 бораца и старешина. Реорганизацију је обележило спајање дивизија 1. и 2. позива. Формирано је 6 пешадијских дивизија и једна коњичка. Нова Дринска дивизија формирана је од Дринских дивизија 1. и 2. позива. У њеном саставу налазио се и Дрински пук 3. позива, са три батаљона по четири чете.
Свака новоформирана дивизија имала је: дивизијски штаб, две пешадијске бригаде са по два пука. Сваки пук је у свом саставу имао по три батаљона, а батаљони по четири чете и митраљеско оделење са по четири митраљеза. Чете у батаљонима бројале су по 400 војника.
Свака од шест новоформираних дивизија имала је још по један коњички ескадрон, један артиљеријски пук од три дивизиона, један хаубички дивизион, команду дивизијске инжињерије, један пионирски полубатаљон, један лаки моторни трем и телефонско одељење. Интендантске јединице чиниле су пекарска чета, месарско одељење и занатска чета. О санитетским јединицама и њиховом устројству биће говора у посебном реферату. Колонску комору чинила је муницијска, профијантска и инжињеријска колона. Дивизије су бројале око 20 000 бораца и старешина.
Уз наведене формацијске саставе било је формирано неколико добровољачких одреда. Од новоформираних дивизија образоване су 1, 2. и 3. армија. Армије су у свом саставу имале по две дивизије. Трећу армију чиниле су Дринска и Дунавска дивизија, Добровољачки одред потпуковника Војина Поповића Вука и ескадрила авиона.
У саставу Дринске дивизије налазили су се 4, 5, 6. и 17. пешадијски пук, артиљеријски пук и коњички ескадрон. За команданта ове дивизије постављен је генералштабни пуковник Крсто Смиљанић.
Трећом армијом командовао је генерал Павле Јуришић – Штурм. Начелник штаба Треће армије био је пуковник Никола Стевановић. Командант реорганизоване српске војске био је престолонаследник Александар Карађорђевић, а начелник штаба Врховне команде генерал Петар Бојовић.
Маја месеца 1916. године реорганизована српска војска била је пребачена у Солун. Превожење српске војске на Солунски фронт организовала је француска поморска војска. Почело је 12. априла, а завршено је до краја маја 1916. године. За Централне силе српска војска, која је до тада имала третман као да је „уништена“, постала је фактор на који се морало рачунати.
По изласку српске војске на Солунски фронт на њему су се налазиле четири француске и пет британских дивизија. У августу ће на фронт стићи једна италијанска и једна руска бригада. Почетком августа 1916. године на Солунском фронту се налази око 128.000 француских војника и старешина, 119.000 Британаца и око 123.000 Срба.
Српска војска је у јулу посела фронт од Вардара до Пелагоније. Насупрот савезничким снагама под командом генерала Сараја, налазиле су се 1. и 2. бугарска армија и немачка армија, уз један аустроугарски корпус.
Прве борбе на Солунском фронту почела је Шумадијска дивизија 23. јула препадом на Ковил. Генерал Сарај је напад на Солунском фронту везао за ступање Румуније у рат. Преговори са Румунијом трајали су све до 17. августа. Сарај је наредио да општи напад почне 20. августа. По овој наредби, француска Источна војска требала је да напада долину Вардара, што је био главни правац офанзиве, а српска војска нападала је на сектору Преспанског језера.
Бугарске трупе нису чекале 20. август и почетак офанзиве Источне француске војске, него су истог дана када је Румунија потписала савез са Антантом (17. август) прешле у изненадни напад. У том нападу бугарска 2. армија је 18. августа потиснула истурене делове британских снага, које су се зауставиле на линији Струмички канал – Струма. (На овој линији су Британци остали до краја рата 1918. године).
Ноћу између 16. и 17. августа бугарска 2. армија прешла је у напад на обалу Островског језера, јужни Кајмакчалан и масив планине Ниџе. Намера им је била да отворе пут у Солунску равницу. Напад 2. бугарске армије изведен је са 35 батаљона правцем Флорина – Веви – Арниса и са линије Кајмакчалан – Старков гроб. Изведен је на 3. српску армију, која се налазила на положајима јужно, северно и западно од Островског језера.
Добровољачки одред потпуковника Војина Поповића са 1.500 људи налазио се северно од Флорине, са задатком да затвара правце између Црне Реке и Преспанског језера. Западно од овог одреда налазио се одред Срба добровољаца на правцу Корче.
У вечерњим часовима Бугари су овладали Флорином. Дринска дивизија налазила се на десном крилу 3. армије и чврсто је бранила утврђене положаје према Кајмакчалану. На фронту 2. српске армије Шумадијска дивизија одбила је напад 3. балканске дивизије и приморала Бугаре да се бране на гребену Добро Поље – Ветерник. Тимочка дивизија на Кожуфу одбила је све бугарске нападе.
Бугарска 1. армија приморала је 9. августа Дунавску дивизију да се повуче на положај Малко Ниџе, Горничево, Веви. Бугари су пред зору 22. августа заузели највиши врх Малко Ниџе и тако су се нашли пред отвореном долином Островског језера. Тада је интервенисала Вардарска дивизија и зауставила наступање Бугара. На десној обали Вардара француска Источна војска је 20. августа прешла у напад. Развој ситуације код Срба навео је генерала Сараја да 28. августа изврши ново груписање савезничких снага. Пренео је тежиште напада на лево крило Солунског фронта и тиме је скратио фронт српској војсци.
По налогу генерала Сараја, противнапад српске војске почео је 12. септембра, који је наредног дана довео до слабљења бугарског отпора. Срби до 13. септембра пробијају бугарски фронт и крећу у гоњење. Француска маневарска група споро напредује, што је Бугарима омогућило да се задрже на раније утврђеној линији Кајмакчалан – Старков гроб – Коса, источно од села Савич – планина Вернон – северно од Флорине – језеро Мала Преспа. Због наведеног, успех српске војске није дао веће оперативне резултате.
Тежиште бугарског фронта било је на Кајмакчалану. На Кајмакчалан је још од 12. септембра нападала Дринска дивизија и 30. септембра га заузела. По губитку Кајмакчалана Бугари су одступили гребеном ка Соколу и Добром Пољу. Убрзо ће се Бугари са Сиве Стене и Старкова гроба повући 8 – 14 километара северније на нову линију Ники – Брод – лева обала Црне Реке – село Петалино – планина Ниџе.
Изостало је енергично наступање ка Битољу маневарске групе генерала Кордонијеа. То је српске снаге довело у веома неповољну ситуацију. Српске армије су морале све до 19. новембра да освајају три утврђене непријатељске линије: 1. армија од 4. до 19. октобра у луку Црне Реке разбила је бугарске пукове 2. тракијске дивизије; 3. армија одбацила је 8. тунџанску дивизију ка Пологу, због чега је хитно доведена немачка 302. дивизија, која је сачувала Бугаре од тоталног разбијања. Дринска дивизија наступа од Кајмакчалана ка Соколу (Кота 1.822) и садејствује нападима Шумадијске дивизије на Добром Пољу и Ветернику. Сарај због пропуста француских трупа тежиште напада преноси на део српског фронта у луку Црне Реке. Сарај је 22. октобра ојачао 1. армију са 17. француском дивизијом и још једним пуком. Немци истог дана предузимају противнапад са 302. дивизијом на лево крило 1. армије, који је био одбијен.
Српска 3. армија је 10. новембра наставила са нападом, пробија бугарски фронт и заузима Полог (тада је било заробљено преко 2.000 бугарских војника и 26 топова).
Трећа српска армија 17. новембра заузима Коту 1.212, што је угрозило читав положај непријатеља. Због тога немачка 11. армија прелази у противнапад 18. новембра и поново заузима К. 1.212. Међутим, српске и француске трупе приморале су непријатеља да напусти Битољ 19. новембра. У Битољ је ушао један српски коњички пук, а нешто касније и руска пешадија.
Шестог децембра 1916. године на читавом Солунском фронту обе стране прешле су на позиционо ратовање. Три и по месеца вођене су тешке борбе. У тим борбама српска војска продрла је око 40 километара на север, заузела Битољ, заробила преко 170 официра и 7.000 подофицира и војника, запленила 97 топова, 87 митраљеза, 87 бацача и око 15.000 пушака.
Губици на српској страни износили су 1.209 официра и 31.432 подофицира и војника (погинули, рањени, нестали).
ГОРНИЧЕВСКА БИТКА
Горничевска битка вођена је од 12. до 16. септембра 1916. године. Њен садржај чинила су офанзивна дејства 1. и 3. армије српске војске против делова бугарске 1. армије на Солунском фронту. У Горничевској бици је бугарска 1. армија протерана са грчке територије.
Конференција свих савезничких снага на Солунском фронту одржана је 20. августа 1916. године и на њој је донета одлука да се изврши прегруписање снага тако да се са 1. и 3. српском армијом на левом крилу пређе у офанзиву, која почиње 12. септембра.
Део борбених дејстава у Горничевској бици имао је за циљ протеривање бугарских трупа са грчке територије. Командант 3. армије био је генерал Павле Јуришић – Штурм. Ова армија била је ојачана 1. бригадом Тимочке дивизије. Састав 3. армије чиниле су Дринска и Дунавска дивизија, које су напале непријатељске положаје на линији Кајмакчалан – Малко Ниџе – безимени вис северно од Горничева. Дринска дивизија добила је задатак да овлада Кајмакчаланом, а Дунавска гребеном Малко Ниџе. По овладавању гребеном Малко Ниџе, Дунавска дивизија имала је задатак да дејствује на леви блок и позадину бугарских трупа око Горничева и Вевија. Овим дејствима требало је помоћи 1. армији.
Првом армијом командовао је Живојин Мишић, а у њеном саставу биле су Вардарска, Моравска и Коњичка дивизија. Ова армија нападала је непријатеља на линији безимени вис северно од Горничева до комуникације Птолемаис – Сарвичево – Веви. Задатак 1. армије био је: Вардарском дивизијом овладати делом гребена Малко Ниџе; Коњичком дивизијом дејствовати према Анимдеону. Моравска дивизија била је у резерви.
Десно од 1. армије вршен је демонстративан напад 2. армије на Козјак. Лево од 1. армије нападала је француско – руска армија генерала Кордонијеа, са задатком да обухватно дејствује на десни бок бугарских трупа и да наступа ка Битољу. Српске 1. и 3. армија биле су ојачане артиљеријом. Јачина обе армије била је: 51 батаљон и 55 батерија. Бугарске снаге на положајима од Кајмакчалана преко Малко Ниџе до Петрон језера имале су 40 батаљона и 44 батерије.
Офанзива српских снага почела је 12. септембра у 6 часова са јаком артиљеријском припремом и целодневним дејством по отпорним тачкама непријатеља. Напад Дунавске дивизије повољно се одвијао до 12 часова, а онда је заустављен од артиљеријске ватре десетак артиљеријских група.
Сутрадан 13. септембра продужен је напад. Водиле су се огорчене борбе Дунавске и Моравске дивизије за гребен Малко Ниџе и Горничево. Почело је повлачење Бугара према Битољу и источно од Битоља. Предвече 13. септембра донета је одлука да 14. септембра 1. и 3. армија изведу одлучан напад и заузму Малко Ниџе. Током 14. септембра вођене су најжешће борбе. Бугари су пружали велики отпор.
Други пук из Моравске дивизије око 8 часова у снажном је јуришу заузео Горничево. Уз снажан наступ Вардарске дивизије на југозападни део Малко Ниџе, Бугари су почели повлачење према Флорини. Дунавска дивизија у 10 часова и 40 минута избија на гребен Малко Ниџе. Око 18 часова разбијене бугарске снаге повлаче се на десну обалу Палеореме. У то време у борбу се убацује Моравска дивизија (из резерве) и почиње гоњење непријатеља. Бугари се повлаче на своје раније положаје Кајмакчалан, Старков гроб и даље на запад према Битољу.
Сутрадан, 15. септембра, 1. и 3. армија обазриво и споро наступају. Борбе трају до 30. септембра, када Дринска дивизија заузима Кајмакчалан. Горничевска битка је практично завршена 16. септембра.
Ова битка је била прво веће одмеравање бугарских и српских снага. Она је била чиста српска победа.
Српски губици до 17. септембра били су: 347 официра и 6.933 подофицира и војника избачених из строја. Највеће губитке имала је Дунавска дивизија.
БОРБЕ ЗА КАЈМАКЧАЛАН
Кајмакчалан је највиши врх планине Ниџе (2.521). У Првом светском рату био је један од кључних положаја на Солунском фронту. На десном крилу српске 3. армије за време Горничевске битке, Дринска дивизија је 12. септембра 1916. године почела напад двема колонама на добро утврђен одсек Кајмакчалана од Старковог гроба до Флоре. Овај положај бранила је бугарска 3. дивизија. До 16. септембра десна колона је савладала жичане препреке и овладала првом линијом ровова на Кајмакчалану, а ноћу између 16. и 17. септембра направљене су бреше у препрекама испред друге линије ровова. Уследило је више бугарских противнапада, и сви су били одбијени. Десна и лева нападна колона Дринске дивизије у добро организованом садејству заузеле су 18. септембра К. 2521.
Бугари понављају више јуриша и 26. септембра овладавају положајима на Кочобеју, а потом и К. 2521.
Губици су били обострано огромни, због чега наступа затишје, које и Срби и Бугари користе за попуну и припреме за наставак борби.
Дринска дивизија је 30. септембра сломила отпор Бугара и заузела К. 2521 и Флору. Ова дивизија је 3. октобра присилила Бугаре да одступе према Црној Реци. То је омогућило даље наступање српској 1. армији и француским снагама. То је битно допринело каснијем ослобађању Битоља (19. новембра). Дринска дивизија имала је 3.804 војника и старешина избачених из борбе.
Дринска дивизија (4, 5. и 6. пешадијски пук са 9 батаљона, 36 митраљеза и 44 топа) нападала је у две колоне на утврђени одсек Кајмакчалана од Старковог гроба до Флоре. Утврђен одсек опасан је са три линије ровова са жичаним препрекама. Утврђени одсек бранила је 3. бураска дивизија.
Десну колону Дринске дивизије чини 5. пешадијски пук са једном батеријом. Она у 17.30 заузима Плочу и југоисточни део Кочобеја.
Леву колону Дринске дивизије чине 2 батаљона 4. пешадијског пука са једном батеријом. Она је око 20 часова заузела Девојачки брег; једна чета 6. пешадијског пука, која је била на чегарском одсеку пребачена је на простор Попадије. Сутрадан су борбе настављене и десна колона је заузела Кочобеј и К. 2141, а чета 6. пешадијског пука овладава Попадијом.
У састав Дринске дивизије 15. септембра поново улази 17. пешадијски пук (привремено је био у саставу Дунавске дивизије).
Напад је продужен 16. септембра и десна колона успева да продре кроз жичане препреке и до 22 часа овладава првом линијом ровова на Кајмакчалану. Бугарска 3. дивизија врши безуспешне противнападе. Десна колона је 18. септембра око 16 часова поново извршила напад и са левом колоном заузима другу линију ровова, одбија бугарски противнапад и око 19 часова овладава Кајмакчаланом (К 2521). Пешаци на Коту извлаче једну батерију. Тада се у борбу уводи 6. пешадијски пук као Чегански одред у правцу Старковог гроба. Следи противнапад бугарске 3. дивизије, који је одбијен борбом прса у прса. Следи укопавање обе стране у тесном додиру.
Шести пешадијски пук (Чегарски одред) 24. септембра улази у састав леве колоне. Команду над целом левом колоном преузима командант 6. пешадијског пука, односно Чегарског одреда.
Бугарској дивизији стиже појачање од три батаљона и она 26. септембра изводи противнапад и са више поновљених јуриша заузима Кочобеј, па после тога и К. 2521.
Дринска дивизија има 1.259 војника и старешина избачених из строја.
Наступа затишје. Десна колона добија за ојачање 3. батаљон 4. пешадијског пука. Ноћу између 27. и 28. септембра смењен је са положаја 17. пешадијски пук. Његову улогу преузимају два батаљона из 7. пешадијског пука.
Дринска дивизија у свој састав добија Добровољачки одред потпуковника Војина Поповића. Ова дивизија је 30. септембра ојачана још једним батаљоном 2. пешадијског пука. Дивизија прелази у напад и са десном колоном заузима Вират. Напади на Кочобеј и Старков гроб нису дали резултате.
Тог дана око 11.30 Дринска дивизија прелази у јуриш на целом фронту. Њена десна колона је у 12.40 заузела бугарске ровове на К. 2521. У крвавој борби прса у прса око 13.40 десна колона избија на северну ивицу К. 2521 и почиње утврђивање на достигнутој линији.
Напад је 1. октобра настављен на одсеку Кочобеј и Вилица. Током 3. октобра лева колона разбија бугарске делове на Сивом брегу и Старковом гробу. Бугари под дејством леве и десне колоне Дринске дивизије одступају према Црној Реци.
Заузимањем Кајмакчалана олакшано је српској 1. армији и француским снагама да продуже операције у којима ће касније бити ослобођен Битољ.
Дринска дивизија имала је 3 804 избачених из строја (ВЕ, 4, стр 194, I год. 1972).
ДОБРОВОЉАЧКИ ОДРЕД НА СОЛУНСКОМ ФРОНТУ
У приказу битака на Солунском фронту 1916. године грех је не истаћи посебно улогу Добровољачког одреда потпуковника Војина Поповића – Војводе Вука. То је по много чему била јединствена јединица српске војске са обележјима са којима се не може похвалити ни једна јединица, не само српске војске, него и свих учесника Првог светског рата.
Добровољци под командом Војина Поповића учесници су четничке акције још од 1905. године на просторима Старе Србије под турском влашћу. У балканским ратовима 1912-1913 године ови добровољци ушли су у легенду. Током 1914. и 1915. године били су увек тамо где је било најтеже.
Добровољачки одред је најорганизованије прешао Албанију и на Крф стигао са 1.400 до 1.500 добровољаца. Били су једини који су могли да буду одмах употребљени за извршавање борбених задатака. То је било пресудно за штаб Врховне команде да од 23. јануара 1916. године овај одред стави директно под своју команду.
У склопу реорганизације српске војске на Крфу, уз одред војводе Вука формиран је и батаљон Срба добровољаца.
На дан 30. априла 1916. године у српској војсци било је 2.177 добровољаца, од тога у расходу 308.
Начелник штаба Врховне команде, генерал Петар Бојовић, 7. маја 1916. године наредио је да се Добровољачки одред прикупи у Лерину. То је учињено на тражење команданта Источне војске. Две недеље касније одред Војводе Вука стигао је на линију фронта. Генерал Сарај одређује линију коју ће посести одред и задатке које треба да изврши. Одред се нашао на линији Преспанско језеро – Флорина – Ливађе. Први задатак је гласио: сузбијати ратну трговину и упаде снага. Овај задатак је извршен у целости, што је било полазиште за олакшано сламање бугарске противофанзиве.
Почетак и ток противофанзиве српске војске одред Војводе Вука довео је на масив Кајмакчалана. Прва српска јединица која је избила на врх Кајмакчаланског масива био је одред Војводе Вука. Јуриши овог одреда нису престајали све до избијања пред Грунишки вис. Одред је ишао из јуриша у јуриш. Ни једна јединица пре и после њих није изводила такву „бајонет – борбу“, као што је то чинио одред Војводе Вука. Јуриши нису престајали, а десетковање одреда као да није смањивало његову борбену моћ. Гинуло се као по неком посебном редоследу који ни сам Бог није разумео. Међу њима је први на нишану био командант војвода Вук. Он са пушком у руци и наредбом команданта Дринске дивизије на уму да „Грунишки вис мора да се освоји“, јуриша и у јуришу добија метак у срце. Када је победа загрлила врх Кајмакчалана, војвода Вук је стигао у вечност. Погинуо је 16. новембра на Грунишком вису. Његову смрт ожалила је целокупна српска војска. Информације о његовој погибији читане су пред јединицама свих савезничких војски.
Војин Поповић је 15. септембра послао извештај о губицима: „У борбама од 4. августа до 15. септембра одред је изгубио 12 официра и 312 добровољаца.“
Одред какав је био док је њиме командовао Војвода Вук није могао више да постоји после његове погибије. Погибија Вука је значила исто што и нестанак одреда. Начелник штаба Врховне команде је 23. децембра 1916. године наредио расформирање Добровољачког одреда.
СПИСАК КОРИШЋЕНЕ ЛИТЕРАТУРЕ
- Никола Ј. Маринковић, Војвода Вук, Београд, 2006.
- Петар Опачић, Србија и Солунски фронт, Књижевне новине, Београд, 1984.
- Радивоје Петровић, Срби на Крфу, фељтон, „Политика“
- Никола Б. Поповић, Срби у Првом светском рату, фељтон, „Политика“ (октобар – децембар 1998)
- Милорад Прелевић, Срби на Крфу, 1916. – 1918. г, Београд, 1998.
- Пописници из архива српске војске који се чувају у Војноисторијском институту, Београд
- Јован Тришић, командир чете у Одреду Војина Поповића на Кајмакчалану 1916. г, Ратни дневник
- Милисав Секулић, Дринска дивизија, прилози за историју српске војске (необјављена монографија)
- Милисав Секулић, Ратни добровољци у ослободилачким ратовима Србије и Црне Горе и њихов утицај на развој војне организације (необјављени рукопис)
- Солунски процес, понуда Аустрије за сепаратни мир, Мемоари принца Сикста Бурбонског, („Гласник“, 1922.)
- Војна енциклопедија, II издање, Београд 1972.
- Војни лексикон, Војноиздавачки завод, Београд, 1981.
[1] Дарданели су простор између Европе (полуострва Галипоље) и Азије, који спаја Мраморно и Егејско море; теснац дужине 38, ширине 2, 5 морске миље. Дубина мора је 91 метар. Од 19. фебруара 1916. г. вођена је операција која је имала за циљ заузимање Дарданела и Цариграда, избацивање Турске из рата и успостављање поморског рта са Русијом.
ПРЕГЛЕД ОПЕРАЦИЈА НА СОЛУНСКОМ ФРОНТУ 1916. ГОДИНЕ
2.40 MB
(Према: Петар Опачић, Солунски фронт 1918.године. Српска војска у завршном периоду првог светског рата. Београд 1980, 24-25)
Датум последње измене: 2008-05-02 12:51:21