Драган Ивановић

Драга Љочић: Прва жена лекар у Србији

Из књиге: Драган Ивановић, Колевка здравства у Србији, Књ. 1. стр. 109-114, издавач: Српска књига, Рума.

Драга Љочић (Шабац 1855 – Београд 1926.) јединствена по много чему: пионир женског лекарског позива у својој земљи и прва жена лекар на словенском југу, неуморни борац за равноправност жена, бескрајно пожртвовани хуманитарни радник, мајка четворо деце, узорна супруга и домаћица...

У Шапцу се првим плачем огласила 28. фебруара 1855. као пето, најмлађе дете богатог шабачког трговца Диме Љочића. Имала је седам година и почела да сриче прва слова азбуке, кад јој је отац осиромашио, остао без имања и спао на пекарски занат с месечним приходом од седам талира, колико је зарађивао и обичан слуга код доброг газде.

Основну школу је завршила у родном граду а онда је прихватила њена бивша учитељица Персида Пинтеровић, која је прешла у Београд за наставницу Више женске школе и, примивши је код себе, помогла јој да, и поред сиромаштва, заврши све разреде. Продужила је да слуша предавања на природно-математичком одсеку Велике школе а онда се, са 17 година, одважила да крене у Цирих и студира медицину. Било је то, значи, 1872. Надасве патриотски васпитана, прекинула је студије јуна 1876, када је почео рат са Турском, и пожурила да се отаџбини стави на располагање. Обукла је униформу, добила чин санитетског поручника и предано и пожртвовано лечила рањенике у Београду и болници у Свилајнцу а нашла се и у крвавим борбама на Шуматовцу.

У фебруару следеће године, када је закључено примирје, вратила се у Цирих, једини европски град у коме су жене могле да студирају(1), да би крајем 1878. дипломирала и била промовисана за доктора медицине, хирургије, бабичлука и очних болести. Имала је само 24 године када је постала прва жена лекар код Срба, а и прва од свих Југословенки.

Високо образовање стекла су и Драгина два брата. Ђура се прво школовао у Војној академији, а затим у Паризу и Цириху, где је стекао диплому инжењера. Био је једномишљеник са Светозаром Марковићем и уредник „Раденика“. Други брат, Светозар, завршио је Војну академију и са чином инжињеријског пуковника био и професор те академије. Писао је и уџбенике.

Са дипломом доктора целокупне медицине Драга се настањује код брата Ђуре, у Јевремовој 6 у Београду, где ће касније обављати и приватну лекарску праксу. Најпре је морала да се обрати Министарству унутрашњих дела и затражи дозволу за бављење лекарским позивом. Учинила је то 26. фебруара 1879. Министар је намеравао да јој одбије молбу без обзира што је те године у Србији било само 79 лекара, углавном странаца. Интервенисао је начелник санитета др Владан Ђорђевић и министар је попустио, али уз услов да др Драга претходно положи државни испит. Савладала је и ту препреку проистеклу из конзервативног гледања на учешће жене у било којој делатности ондашње Србије.

Почела је приватну праксу, али „пацијената није особито имала“. Наредна година донела јој је једно лепо признање али и још једну невољу. Постала је члан Српског лекарског друштва, али су јој после једног назеба начета плућа, па се 1880. запутила на Крим, у санаторијум близу Јалте. Враћа се у пролеће следеће године и наставља приватну праксу у Београду.

Тек 6. јула 1882. нови министар унутрашњих дела, Милутин Гарашанин, поставио ју је за лекарског помоћника у Општој државној болници, највећем тадашњем лечилишту у Србији. Већ 1883. године донела је значајну промену у њеном приватном животу: 9. јануара се удала за Рашу Милошевића, једног од оснивача Радикалне странке и члана њеног Главног одбора. И у том најрадоснијем тренутку разбила је још једну предрасуду и била прва жена у Србији која је после венчања задржала своје породично презиме.

А онда следе најтежи дани у њеном животу. Почетком октобра 1883. букнула је Тимочка буна. Двадесет петог октобра ноћу ухапшен је и њен супруг Раша. Двадесетог новембра Драга је родила ћерку а после осам дана преки суд у Зајечару осудио је Рашу Милошевића на смрт. Срећом, истог дана је стигло помиловање краља Милана и Раша је, заједно са Пером Тодоровићем, упућен у пожаревачки затвор на шест година робије.

Др Драга је остала сама са бебом и оптерећена бригом о мужу сужњу, обавезом да се стара и о његовим изнемоглим родитељима и потребом да се бави лекарском праксом – како би материјално покрила све те захтеве.

Од дискриминације према жени лекару одустајало се једино у време ратова. Тако је било и 1885. када је др Драга, док је беснео српско-бугарски рат, морала да ради, као једини лекар, чак у три београдске болнице: Општој државној, Инфективној и Болници за рањенике смештеној у Великој школи, којом је руководио професор Јосиф Панчић.

Поразом на Сливници ствари су се промениле. Осуђени радикали су пуштени на слободу. Првог јануара 1886. муж јој је дошао кући, да би крајем те године поделили радост због доласка на свет ћерке Радмиле. И она ће студије медицине завршити такође у Цириху и од 1911. радити у Општој државној болници.

(Попут родитеља, и Драга ће са супругом Рашом имати доста деце: поред Радмиле још три ћерке – Спомену, Зору и Олгу).

У децембру 1886. др Драгу је министар Гарашанин унапредио у лекара секунданта, али и даље без изједначавања у правима са колегама. Повређена и овом неправдом и дискриминацијом, у мају 1889. одлучно се обратила министру, тражећи равноправност с мушкарцима у служби. Уместо одговара била је – отпуштена!

Запослила се у Управи монопола као хонорарни лекар. Заједно са Саром Карамарковић 1904. је основала „Материнско удружење“ – установу која је имала задатак да смањи смртност одојчади и збрине напуштену и на улици остављену децу. Благодарећи њеној предузимљивости, ово удружење је следеће године добило зграду у Студентској улици, у којој је отворен „Дом за нахочад“. Пет година је била председница овог хуманог удружења и лекар добровољац у Дому све док је имала снаге. Без икаквог хонорара лечила је и ученице Радничке школе која је постојала при београдском Женском удружењу. За новац је радила једино у Фабрици дувана и шибица у којој је провела више од тридесет година. Запослени су је звали „својом мајком“.

Била је и први председник Друштва београдских жена лекара, које је основано 1920. Као зналац страних језика ревносно је пратила достигнућа у европској медицини, а бавила се и превођењем с руског језика.

Дошли су балкански ратови. Драга је већ имала 57 година и била начетог здравља. Не штедећи себе, 1912-1913. радила је даноноћно у амбуланти за грађанство и сиротињу и у болници београдског добротвора Николе Спасића. За то време њена ћерка Радмила била је лекар на хируршком одељењу Опште државне болнице.

Букнуо је и први светски рат 1914. Породица се после окупације Београда повукла у Ниш и Драга и ћерка радиле у тамошњој болници. Непријатељ је напредовао и породица се поделила. Раша са своје 64 и ћерка Радмила са 29 година прелазе преко Албаније, иду на Крф, па на Солунски фронт, да свако у свом домену настави битку за Србију.

Др Драга, у 60. години, са три кћери пребацила се железницом из Ниша у Солун и даље у Атину. Одатле, преко Рима и Нице, стигла је у Лозану, где је све време рата „организовала слање пакета заробљеницима у немачким и мађарским логорима“.

Вратила се у домовину 1919. и те године доживела праву сатисфакцију. Добила је звање „правог“ лекара и тиме „отворила пут својим будућим колегиницама“. Крајем 1924. остварила је и право на пензију – као лекар Управе монопола.

Умрла је 5. новембра 1926. у својој кући на Топчидеру и сахрањена у Београду. За свагда овенчана епитетом прве жене лекара у Србији.

Др Радмила Милошевић-Лазаревић, радећи као лекар на Солунском фронту, упознаје се са књижевником Бранком Лазаревићем, са којим се венчава на Крфу, заједно се пребацују у Италију и Француску и по завршетку рата стижу у Београд.

Када је супруг 1919. постављен за амбасадора у Чикагу, она га прати и напушта лекарски позив. Затим прелазе у Варшаву, Праг и Брисел. Умрла је 1942. године од пнеумоније и сахрањена у Београду.

Ништа без Драге Љочић

О радним и хуманитарним квалитетима три докторке – две Шапчанке и једне која је у овом граду била болнички лекар, говори и градња болнице на Топчидерском брду, са 600 постеља за жене и децу. Камен-темељац је положен 8. октобра 1922. године.

Претходно је било формирано и Друштво београдских жена лекара, које ће синхронизовати акције прикупљања добровољних прилога. Председница је била др Драга Љочић, потпредседник др Марија Фјодоровна Сиеболд, секретар Ана Бркић-Милијановић, средња од три сестре Шапчанке које су студије медицине завршиле у Петрограду и благајник Марија Прита-Вучетић, која је са супругом Николом Вучетићем у Шапцу била болнички лекар крајем деветнаестог века.

Болница је свечано отворена тек 1. октобра 1929. године. Београдске жене лекари радиле су у болници бесплатно, јер је болница морала да се издржава од прихода болесника, што је било недовољно. Прва жена лекар на интерном одељењу била је Јелица Нешковић, кћи др Марије Прите.

Др Драга Љочић је учествовала и при стварању женског лекарског друштва после Првог светског рата, као и при подизању Женске болнице на Дедињу, у спомен иницијаторке за градњу те болнице, др Елзе Инглис, која је у Првом светском рату била на челу британске мисије у саставу српског војног санитета.

У част тридесетогодишње службе др Драге Љочић, њени пријатељи су 1909. приредили свечану академију а по завршетку болнице на Дедињу једну болесничку собу мермерном плочом означили њеним именом.

Била је и прва и једина жена лекар која се још на почетку свог радног века, 1880. године, бавила пословима око уређивања „Српског архива“ – часописа за целокупно лекарство.

---

ДОПУНА (Из књиге др Душан Стојимировић: Казивања, Народна библиотека Смедерево / Ars libri, Београд (2007), стр. 27. Допуна Бране Димитријевића.)

„До времена када сам ја (1890) дошао у Беч на медицинском факултету није било женских студената... Али некако у то време навалише и девојке на медицину. Нотнагел ( признат у Европи као најјачи специјалиста интерне медицине!) их зачудо није трпео. Био сам присутан када је он на једном предавању затражио да се студенткиње удаље с часа, али пошто оне никако нису хтеле да напусте дворану, Нотнагел је сам изишао из ње. А потом је послао свог доцента да нам одржи час. Но, и тај доцент је замолио студенткиње на изађу, да би могао да предаје. Како оне нису хтеле ни онда да изиђу, дошло је до нереда. Студенти су повикали: напоље! Напоље!!! Те су оне, напослетку морале да оду. Онда се Нотнагел вратио и наставио да предаје, изјављујући да женама није место на медицини. Ово се догађало негде 1892 или 1893. године.“