Брана Димитријевић

Санитет Србије у повлачењу

Др Александар С. Недок: Повлачење српске војске ка албанском приморју и њена евакуација на Крф 1915/1916 – Рад војно-санитетске службе, „АМД систем“ Београд, 2006

Историја српског војног санитета, ако се уопште тако може рећи, почиње у годинама Првог и Другог српског устанка, Хећим Томом Константиновићем или Костићем, који беше Цинцарин а не Грк, а у видању рана следбеник грчко-римске а не турске традиције, ученик своје матере Ћира Мане, да би се век касније окрунила све самим горостасима, докторима медицине који образовања беху стекли на у то доба најјачим европским универзитетима. Но у обновљеној Србији војна и цивилна санитетска служба развијале су се упркос династијама и владарима, министарствима и владама, па и самом народу, који је више веровао својим видарима и видарицама, врачарима и врачарицама, него ли ученим докторима, што домороцима а што странцима. А потоњих је сразмерно више било у почетку. Први начелник српског војног санитета био је др Емерих Линденмајер, Немац, наредни др Карло Белони, Словак. А први начелник Одељења за унутрашње болести Главне војне болнице у Београду био је др Стефан Недок, Словенац, прадеда писца ове књиге.

Још смо нејаки знањем, оптерећени а и неспремни да расправљамо о давно решеним питањима да ли се наслеђују, или стичу, ако не обдареност а оно барем наклоности ка стваралаштву, упорност, марљивост или храброст; те је помињање др Стефана Недока овом приликом само узгредна напомена. Његов потомак, међутим, а писац ове књиге, учинио је на прелому миленијума сам самцит оно за шта не беху спремни, а ни способни, ни какав овећи научни институт, ни какав омањи мултидисциплинарни тим. Радом и трудом, о свом руву и круву, саставио је седам стотина биографија лекара још од постанка српског војног санитета, што активних а што резервних, ветеринара, апотекара, студената, истакнутијих лекарских помоћника! Чини то 1.500 страница „живог текста“, исписаног лако читљивим рукописом. Непроцењиво благо. Које стоји... Док листа срама, оних који одбијају да се то капитално дело штампа, или помогну, упорно расте.

Лакомислена је и већ укорењена ова навика несећања, иако је на њу још 1980. године примајући Нобелову награду за књижевност упозоравао Чеслав Милош.[1] И ето првог разлога што се невелика ова књига Недокова може сматрати врстом чуда.

Наредни се тиче већ саме историје као науке, питања шта у њу спада. Велики рат (1914-1918) један од највећих пораза цивилизације којој припадамо, истраживан је, и кривотворен, из свих могућих углова: војног, економског, дипломатског... Осим из санитетског. У целом свету. И, не би требало да нас заварају ни силни они реферати, а ни дебеле, богато илустроване књиге, о начинима лечења рана и болести, јер све то спада у медицину. Историја санитета као дела војске, па и државе, је нешто слично али сасвим друго.

Трећи разлог саобразан је одувек тешким и замршеним нашим приликама, будући да је српски војни санитет, како вели (1925) др Владимир Станојевић, после Великог рата остао потпуни ратни погорелац. У јесен 1915. године сва његова архива спаљена је у Краљеву. Па се поставља питање: а, документи? Но ни у мирно доба не беше испољена воља да се о санитету пише и расправља. Јавности доступни, још тада сабрани ратни документи нису садржавали и санитетске. Могли су, упркос оној паљевини. Те се ширила пустиња, у коју нерадо залажаху и историчари и лекари.

Ту су и „разни други наши разлози“. Колико ли је само мука имао још у претпрошлом веку др Владан Ђорђевић са својом „Историјом српског војног санитета“, колико у трећој деценији наредног др Владимир Станојевић! Ипак, најозбиљнија истраживачка осека наступила је код нас после 1945. године. Велики рат, а особито судбина тадашњег санитета, ишчезавала је услед одлучног брисања и те врсте историјског памћења. Па, такво систематско неговање заборава, које превазилази чак и оно на шта указиваше Чеслав Милош, кад тад, уроди плодом. Све се то онда ласно припише менталитету „дивљих и отупавелих“ Срба, из тог извуче не мала корист, али на овом тлу.

Ипак, организовани санитет, какав год да је био, па ни ондашње моралне горостасе, макар да их је била свега шачица, није могла да стекне дивља и некултурна земља.

Све то доконавши, др Недоку као истраживачу беше потребно још и хватање у коштац с једном од илузија и лоших навика прошлог столећа, с митом о понорима који деле специјалност од специјалности, унутар медицине, али и саме историје, и о понору над понорима који дели природне науке од хуманистичких, медицину од историје. Прошавши и то, за Недока је историја је постала задатак и нова професија.

Неизбежно, оно велико, енциклопедијско дело, које је с лакоћом прогутало шеснаест година постојаног архивског рада, оставило је трага, на ово по обиму, али не и по значају, знатно мањем. Структура књиге на то подсећа. Слична је оној у речницима. Приповедања је сразмерно мало, преовлађују спискови и бројеви. Ту је и сав научни апарат. Те се све даде лако проверити. А у предности су читаоци који о том Великом рату понешто знају.

Књига указује да је српски војни санитет дејствовао и у Повлачењу, 1915/16. У том најстрашнијем трену. И по поднебесним, снегом окованим врлетима Албаније и Црне Горе, и у глибовима дивљег албанског приморја. Потом на Крфу. Што можда може да изненади.

Зна се, када је војска у повлачењу, када је готово пред расулом санитет је најслабија њена тачка. Захтеван, и у погледу хране, материјала, људи, спор. Оптерећен најтежим моралним и стратегијским питањима. Шта с рањеницима, шта с болесницима? Кога и даље вући са собом, а кога оставити? Колико лекара, и санитетског особља, бива остављено да с рањеницима, болесницима, опремом, сходно Женевској конвенцији буде заробљено, а потом, њој упркос, понижавано и злостављано. Колико лекара, и санитетског особља, просто не може даље због слабог здравља? А колико ће их „нестати“ у поднебесним хладним горама?

А у том истом рату већ су постојали примери страшног расула. На на тлу Србије у редовима аустро-угарске војске, већ после Церске битке. А још и горе после Колубарске. Царска војска остављала је своје рањене и оболеле попут лешева. Пораз не може то да оправда.

„Никада нисам наишао на нечистоћу која би се могла поредити са оном у гимназији (у Ваљеву) и у (ваљевским) касарнама 5. и 17. пука, од којих су направљене болнице, а у којима беше остављено 3.400 рањеника и болесника, без лекова и намирница... У сеоској кафани у Бољковцима негде око тридесетак рањеника, с пет официра. Ни један није превијен Најјачи је кредом нацртао крст и написао на лошем српском језику: Овде. 31 рањеник, лечите како ми лечимо ваше. Срећом по њих, Срби их нису лечили на аустријско-мађарски начин него на свој.“ Нису их злостављали, ни убијали. Пише у књизи „Са српском војском“ (1915) Анри Барби. „Зар је једна високо развијена, чак рафинирана цивилизација, могла себи да то дозволи? У Аустрији постоје толики славни универзитети, пукови лекара и развијена медицина, фабрике опреме и лекова.“ Али, бадава.

„Ах, како ли је здравствена служба аустро-мађарске војске морала бити дивна! Мислили су Срби који су учили високе школе у Бечу или у Грацу, Инсбруку.“

Кључно опажање. И одмах питање: па како су се онда Срби, ђаци тих истих славних школа, понашали сасвим супротно и човечно? На које, посредно, одговара и ова књига. Оно што беше судбина аустро-угарског рањеника није смела да буде српског. Иако невелике беху снаге санитетске.

За рат са Турском 1912. године Србија је мобилисала, примера ради, по Недоковим подацима 356.000 људи. Заокругљујући тај број на 400.000 Анри Барби, у својој књизи „Српске победе“(1913), запажа да би у сличној ситуацији, сразмерно броју свог становништва, Француска требало да мобилише 7.200.000! Србија је тада, више и не могавши, мобилисала 296 лекара. Колико би онда, питање гласи, требало да својих лекара, за онолику војску, мобилише моћна Француска? Да би: а) постигла макар и такав однос борац:лекар, као Србија; б) да би постигла какав ваља? И у којој мери би то утицало на рад њеног, лако је могуће, опустошеног цивилног санитета? Тим успонима може да завијуга мисао читаоца. А онда:

За наметнути рат против Аустро-Угарске Царевине 1914. године мобилисано је, Недок каже, 532.000 грађана Србије, лекара 409, од чега 17 жена. Тај однос побољшаван је у корист лекара доласком страних мисија, упошљавањем лекара странаца, махом Грка. Али, већ крајем 1914. године морије пегавца и рекуренса обрушиће се на војску и цео народ. Те ће санитет, у свим ратовима традиционална њихова жртва, бити више него ли десеткован. Највише су тада помрли млади лекари, поручници.

Тек онда је Повлачење.

Још од почетка Великог рата, прискочили су листом у помоћ студенти медицине. Шта се са њима збива? Бројеви, спискови, спискови, бројеви. Ко у то уђе задрхтаће, а облиће га стид и понос. Само спискови студената, ето. И шта је који, ако је преживео, потом постао, био.

И прича о Голготи, али и клици живота усред помора. Титанска борба Рада и Реда против Хаоса. Чињенице. И у томе је потмула силина ове књиге, која се дуго и дуго чита и прелистава. И тражи, захтева наредну, сличну. Књизи која превазилази оквире санитетске, која сведочи да Србија није била „дивља и некултурна“ земља, насељена „примитивним и крвожедним народом краљеубица“, како је у аустро-угарској и немачкој штампи приказивана деценију уочи рата, причи која се и данас врти широм света. Већ да је било обрнуто.

Ако је имала такав санитет, и такве моралне горостасе, како би могла? Ако је Хаосу сломљена кичма још у брдима, да ли је и Повлачење баш било у расулу? Како се и у нас клепеће не од јуче.

Но, не може се опстајати без памћења. Култура, написао је руски академик и математичар, Игор Шафаревич (1977), је најснажније духовно оруђе сваког појединца и сваког народа у немилосрдној борби за опстанак. Најдословније, онако како је учио Чарлс Дарвин.

Али култура не настаје у природи, него у историји, коју из него чудног разлога презиремо.

(Савременик, 143-144-145 / 2006)