Милослав Шутић

Калеидоскоп призора

Уверени смо да се на путу аутентичног песничког стварања, увек обележеног различитим искушењима, Виктор Радоњић (1973) креће у добром, прихватљивом смеру. Када ово кажемо, мислимо на неколико момената. Пре свега, овај млади песник лагано али убедљиво уобличава свој песнички свет, специфичан у кругу нове песничке праксе српског песништва. Друга по реду Радоњићева песничка збирка (Надир / 2002) значила је одлучујући преокрет управо у смислу опредељења за поменути свет, који у овој, новој, трећој збирци, постаје још убедљивији и чвршћи. Тај свет не проистиче из песниковог исповедања, у смислу исказивања интимних сазнања и осећања, већ из песниковог посматрања свога окружења, посматрања призора свакодневице. У тим призорима песник је или директни учесник, или сведок са дистанце. Радоњићева поезија делимично је и поезија ствари и поезија међуљудских односа и, најзад, поезија ситуација свакодневице. Сетићемо се да је темеље оваквој поезији педесетих година прошлог века убедљиво поставио Васко Попа у својој изузетној збирци Кора. Оно што је Попа овом збирком трајно уградио у српску поезију је посебан метафоричко–експресиван језик преобликовања обичних ствари и обичних призора. И Радоњић се у својим оквирима, и у оквиру својих песничких моћи, које му отварају путеве формирања његовог песничког света, труди да преобликује призоре свакодневице. Чини то, пре свега, карактеристичним језиком, кратким, изломљеним стиховима, у чијој основи су необичне асоцијације. Овај песник заиста помера угао уобичајеног виђења појава, и, уз помоћ језика, успева да очува оно што једну песму чини прихватљивом: њену „идеју“, песнички ритам и „логику“ како песниковог односа према свету тако и новоуспостављеног лексичког поретка. Мада удаљене од уобичајених представа о свету, што условљава херметичност Радоњићеве поезије, асоцијације овог песника, врло прецизно усклађене са његовом лексиком, поступком онеобичавања упућују на добро познате свакодневне сусрете, кратке одморе у раду, празновања, путовања. Као учесник у овим призорима, или њихов посматрач, песник их обележава примесама ироније и отуђености. Радоњићева песма понекад започиње сасвим обичним исечком из свакодневице („Парче оловке / Карирани стољњак“) да би се завршила необичном сликом „гужвања јутра“ оствареног кретањем радника и службеника на посао: „Парче оловке / Карирани стољњак / Остатак боје рубина / Графитни прах / По имену / Неколико жена / У белим кецељама / Испија / Заслужени одмор / Опушак у тацни / Златни кавез / Некуд / Друго / Мање пријатан / Ако задеси / Свежи пролазници / Гужвају јутро“ (По имену).

У Радоњићевим песмама, међутим, много чешће је остварена већа раздаљина између свакодневице и „песничке реалности“, да би се, тек у дубини назрело покретачко језгро метафорички заклоњеног свакодневног призора: „Грабљивица / Препаднута / Спотицањем стрвине / Ред је сустигао/ Наплату / Јачање вилице / У скелету скрупула / Кондиција спретности / Нови старт / Ишчашена / Следећа спремност / Гојење“ (Скелет скрупула). Овде је врло упечатљиво, спојено „лешинарење„ у животињском и људском свету!     

Сугестивност остварена шкртим, необичним језиком, избија и из других Радоњићевих песама: Спаваћицом степе, Стисак, Гост, О хуку, Позната лепота, Празник, Реп, Тмина и сребро (по свему изузетна!)...

Уз слике са примесом надреалног и фантастике: „Телефон / Урезан у леђа“; „крљушт безбедних врлина“; „Очврсло / Јутарње хтење“; „клепети тела“; „Котрљање шешира“ ...слике које својом пластичношћу доприносе и посебној атмосфери Радоњићевог песничког света (У купеу, Ивицом пурпура) и које песму ослобађају реторике и сентименталности, ова збирка допире до нивоа песничке убедљивости, истовремено провокативне и перспективне.