Славољуб Марковић

За столом

За кафанским столом старија жена је причала да је онај професор или магистер замлата. Учио их је да причају правилно. Матори момак – исправљао их је у говору, а она му је говорила: „А, бре професоре, набио си у дупе дваеспет година, жени се! Кад ћеш да чуваш децу?“ Требало је да их остави. Могли су да се споразумевају и без њега. Како су причали да су причали – разумели су се. Било би боље да нешто ради него што седи и описује шта други раде. Причало се да га је убио онај луди капетан, самоубица, али није било вероватно. Побегао је тај у иностранство. А данас су новине писале о њему. Она не чита штампу, јер у новинама само лажу.

Друга жена је причала да говоре да је срамота што се туца са младима! Она им није бранила да и оне то раде. Њој би забраниле да се туца, а оне су наводно поштене. Она каже да је сасвим нормална жена. Власник је куће и баште. Ујутро устаје и одлази на посао. Купи доручак. Обавља свој посао као и сви остали радници. Мушкарце никада није тражила. Увек јој их неко набаци. Рецимо конобар или колега са посла. У крајњем случају, сама тражи проводаџије. Директан контакт није добар. Мушкарци знају шта желе а жене њу називају милокурком. Она је већ сита тих јебозовних куропатница које су поносне што им се неко удвара. Нека их, нек остану поносне читавог живота. Она хоће да буде са тим уздрхталим мушкарцима. Шта има од живота? Нека јој бар пичка не буде празна!

Млађа жена је навалила на Милана Тимотијевића мислећи да је он тај новинар. Говорила је да новине само пишу о политичарима, и о оном писцу. Каже: „Криза па шта сада да радимо? Да се поубијамо! Е, молим те! Да ставиш ово у новине, а ја ћу да платим шта кошта. Ону курву обавезно да убациш у књигу. Дошла је овде на дан вашара. Убила је ноге ходајући а да је нико није питао. Увече, одлазећи рођаци, гледа: момци седе испред томболе! Момак до момка. Окрене се ка момцима и пљуне их: Исеците га, момци! Какво је ово место где ме нико не пита? А сада је нашла да изводи, запослила се, и присвојила је цео свет. Зна се како је дошла до посла. Преко оне ствари!“

Старица је живела сама. Често је држала секиру и чекала да неко прође и нацепа јој дрва, али није имала шта да му пружи. Носила је једну јабуку, једно јаје и орахе.

Аутопревозник је поручио пиво: „Једно пиво из зелене флаше!“

Конобарица је рекла: „Где сада да нађем зелену флашу?“

Аутопревозник је рекао: „За моје паре могу да поручим и отров. Свако мало место има своје лекаре, зубаре, професоре, своју мангупарију, пијанице, радодајке, дародајке, своје лудаке, станица има своје раднике и своје курве. У Житковцу, сем мене, нико не пије из зелене флаше. Народна певачица и забављачица, наводно је зелену флашу стављала у ону ствар.“

Конобарица је рекла: „Баш зато и нема зелених флаша.“ Онда је причала: има један богати старац, пензионер, и воле га жене. Плаћа их. Прво је плаћао једну Циганчицу, а затим је дошло једно напуштено дете, те и друго.

Аутопревозник је рекао: „Тај је исти као и ја: док не јебем неку жену као да сам јој дужан. Волим више пичку него домовину“.

Конобарица је питала: „Шта старац ради тим девојчицама?“

Аутопревозник је одговорио: „Иди да видиш, чак и плаћа“.

Конобарица је вриснула: „Педеру један, иди ти“.

Аутопревозник се пренеразио: „Погледај ову, сељанко једна, па педерлук је нормалан у свету. Свуд му је боље него у панталонама.

Тај старац је узео младу жену. Сваке ноћи, пролазећи поред његове куће, младићи га буде да туца жену јер ће побећи“.

Аутопревозник је попио пиво. Конобарица је села за његов сто. Конобарица каже: „Остарио је, џаба се жени, стао му је курац“.[1]

Умешао се гост: „Тај старац је умро, а није се џаба женио. Када су га купали његова жена се расплакала чудећи се како је толико могла волети тог старца, и гледајући мртво тело рекла је: колики му беше, а сада шта од њега оста! Жене су се насмејале а речи су уз смех понављале у ходнику“.

„Томо, када си расположен, стварно си досадан. Када си апатичан плашим се да се не убијеш“.

Конобарица је донела нову туру. Рекла је да неће стално да устаје. Колико још пива желе? Конобарици пролази радно време.

Аутопревозник каже: „Гледај, лепа си ко икона, грех човек и да те јебе“.

Конобарица се обрецне: „Ти ми купи ципеле, а ја ћу наћи ко ће де да ми ради оне ствари.“

Стара жена нема где да живи: пала јој је кућа, седи у кафани до зоре или спава у чекаоници, а онда ради по кућама, млађа жена се бави најстаријим занатом, аутопревознику је ово матична кафана, политичар, откако је пропао, због неке афере, често гостује у родном крају и увек седи у овој кафани, ноћу сврати председник, и једино се задржава када је пијан или када у кафани нема милиције.

[1] Превише је простачки те је прецртано.