Љиљана Вујотић

Некадашњи сјај: Српски војни санитет у 1916. години

(Недељник „Сведок“, колумна „Рендген“, 11. децембар 2007)

Шта има да нас поучи и да нам поручи књига која се бави давном 1916? Она говори о части, племенитости, жртвовању. Сећа ли се још ко шта те дивне речи значе?

У Београду се недавно појавила једна необична књига, која се бави и нама и собом из неког племенитијег угла. Под насловом „Српски војни санитет у 1916. години“, она је, у ствари, зборник радова са научног скупа одржаног 10. октобра ове године, у Дому војске Србије, пред око две стотине људи, у организацији Академије медицинских наука Српског лекарског друштва. Помогли су Секретаријат за здравство Управе града Београда и Министарство војске Србије.

По чему су то овај скуп и ова књига тако различити од свега што нам се свакодневно дешава? По свему.

По трновитом путу којим је најзад скуп одржан и књига објављена, по теми, по прецизности, изнад свега по поштовању. Себе и другога. По непролазном сјају витештва, хуманости и људске снаге, по никад исправнијој потреби да се не заборави, да се памти и слави велики подвиг малог народа. Бар да се ми сећамо кад су сви остали заборавили.

Од тада су овим простором тутњали и други ратови, мали и велики, светски и локални. Ране су и велике и свежије. Онај тренутак изгона из себе саме, наша држава ипак није, нити ће, надам се поново доживети.

Сада нам прете друге муке, комадање заједничке државе је завршено, преостаје да наше сопствено тело истранжирамо као черек (ваљда у варијанти обраде међународне заједнице).

Шта има да нас поучи и да нам поручи ова књига која се бави давном 1916.? Она говори о части, племенитости, жртвовању. Сећа ли се још ко шта те дивне речи значе?

Говори о Србима војницима, официрима и лекарима какви су некада били. Али и о женама и мушкарцима који нису били Срби, али који су остали из поштовања, дивљења и оданости да гину са нама и лече наше ране.

Дивне приче о тешким судбинама. Зашто баш сад? Јер су нам сада толико потребне. Да се сетимо како је за нас некада било поштовања и саосећања. Јер смо достојни и способни као што смо увек и били да станемо раме уз раме са Европом и светом, због своје велике, часне и славне прошлости.

Година 1916. сматра се преломном у историји Првог Светског рата, ратна срећа окреће се Савезницима, посебно Краљевини Србији због отварања Солунског фронта. Тиме је омогућен опстанак државе у изгнанству, обећан још пре повлачења преко Албаније и Црне Горе. Не обнавља само претекла и намучена српска војска, већ и многе државне институције и службе, обнавља се и војни санитет.

У тој години, српски војни санитет радио је у деловима ван своје државе: на Солунском ратишту, у Северној Африци и Русији. На Солунском фронту, био је организован на нивоу оперативне војске, док су позадинске санитетске установе припадале Французима и Британцима. У Русији, заправо у Добруџи, санитетом Прве српске добровољачке дивизије командовали су српски санитетски официри; њима су били потчињени руски лекари, заправо један интернационални персонал. У Северној Африци доминирао је француски санитет, али је српских лекара било и тамо.

Све се то разликовало од оног што је постојало у ратовима Србије од 1912-1915 године, а данашње сећање је добро документовано и образложено захваљујући стрпљивом и преданом раду прим. др Александра Недока (противника неговања заборава, како сам каже).

Зашто да се заборави да је повлачење војске и народа преко Албаније и Црне Горе, и обнова и постојање државе у изгнанству, изнад свега једна велика морална српска епопеја? Васкрсење српске државе.

Зашто се, забога, о величанственом Српском војном санитету тако нерадо и пише и говори? Коме сметају племените судбине тадашњих лекара?

Коме смета сећање на др Елси Инглиш, легендарног единбуршког хирурга, хероине Првог Светског рата и великог пријатеља српског народа, која је са женама Шкотске формирала четири болнице у Србији у Крагујевцу, Младеновцу, Лазаревцу и Ваљеву? Заробљена и враћена у Британију, враћа се са болницом у Добруџу у оквиру санитета Српске добровољачке дивизије. Српско лекарско друштво је др Елси Инглиш именовало, поводом 90 година од њене смрти Првим хуманитарцем двадесетог века.

Са екипом Краљевине Данске у Србију је дошао и остао, др Вилхелм Теодор Мелгард, пријавио се у Српску добровољачку дивизију, на дужност лекара Другог лазарета, у Добруџу.

Коме смета помињање жена Аустралије и Новог Зеланда, међу њима др Агнес Бенет, др Алисе де Гарис и др Лилијане Купер, које су чиниле јединицу „Америка“ болнице жена Шкотске? Транспортном колоном са Кајмакчалана превозиле су рањенике у болницу под руководством Мери Бредфорд из Бризбејна. На Солунском фронту, делиле су судбину српске војске. Међу особљем је била и Стела Мајклс Френклин, чувена аустралијска књижевница. Ова јединица је 1918. отишла у Врање, где је помоћ била најпотребнија ради сузбијања епидемије шпанске грознице.

Румунска принцеза Марија, касније српска краљица Марија Карађорђевић такође је радила као болничарка у Букурешту, па се догодило да будућа краљица Југославије, осим румунских негује и српске рањенике. Постала је касније заштитница Кола српских сестара.

Коме смета помињање ових дивних светлих ликова?

Да ли корачајући сусрет стогодишњици Балканских ратова и Првог Светског рата, треба да погнемо главу, ми Срби дивљи, геноцидни и некултурни?

Или да се чује цела истина о свима, па и о нама?

На Растку објављено: 2008-04-04
Датум последње измене: 2009-11-02 18:05:37
 

Пројекат Растко / Историја / Историја медицине