Предраг Јашовић

Деконструисани сонети и сигнализам

(Институт за српску културу Приштина – Лепосавић)

Апстракт: У раду се анализирају два деконструисана сонета с репом и акростихом у огледалу Ђорђа Петковића, објављена најпре у једној алтернативној публикацији, потом фототипски у Зборнику научних радова Конференције Развој астрономије код Срба, с погледом на сигналистички вербални (углавном) дискурс, пошто су сонети посвећени Мирољубу Тодоровићу, оснивачу и најзначајнијем ствараоцу српског сигнализма, и истраживачу овог покрета Миливоју Павловићу који се и сам огледао у неоавангардном стваралаштву („Бела књига“). Аутор констатује утицај који је на ова песничка остварења постмодернистичког проседеа имао сигналистички стваралачки дух, нарочито из сцијентистичке (космогонијске) фазе.

Кључне речи: деконструисани сонет с репом и акростихом у огледалу, авангарда, сигнализам, сцијентизам, постмодернизам, Мирољуб Тодоровић, Миливоје Павловић, Ђорђе Петковић.

I
УВОДНЕ НАПОМЕНЕ

Да најпре ближе одредимо или бар приближимо насловно узначење, односно да образложимо тему. Ђорђе Петковић[1], књижевник из Параћина, с пролећа 2006. године спрема свој рад[2] за научни скуп Развој астрономије код Срба који једним својим делом дотиче уметност и књижевност.[3] Узгред пише и своје деконструисане сонете с репом и акростихом у огледалу[4] и посвећује их личностима које су учесници тих скупова[5] или се о њиховом делу на овим скуповима разговара.[6] Стицајем околности, четворица од њих су веома блиски, може се чак рећи кључни за Сигналистички покрет[7], док је пети својим уметничким стваралаштвом и иновацијама близак овом покрету.[8] Сама чињеница да се овај скромни циклус од само пет песама објављује као фанзин (песничка плакета) у алтернативном издању Едиције „Вилин коњиц“ Културолошког пројекта „Јухорско око“ у само 50 нумерисаних примерака, указује да су амбиције аутора пригодне, да се фанзин подели учесницима скупа, да се тако захвали организатору на позиву за учешће и искаже свој позитивни однос према људима које, или познаје лично или му је познато њихово дело.

Поменути сонети су добили нову значењску димензију чињеницом да су увршћени у зборник радова са научног скупа у фототипском издању[9], уз пригодан предговор Николе Цветковића.[10] Уз краће биографске податке о аутору[11], у предговору се сажето сваки сонет коментарише са инспиративним упутима за даља истраживања („постмодернистичка поетика цитатности“, на пример). Наглашена је и улога моје маленкости[12], као уредника и рецензента издања, али и као аутора књиге о песнику – аутору деконструисаних сонета[13], што је с моје стране схваћено као својеврсна прозивка да се о овим сонетима огласим и прецизније одредим, на шта сам се ускоро и одазвао.[14] Но, у том раду ја сам се само узгредно, и то више на општем плану, осврнуо на читав сонетни циклус, о коме је и овде реч, а тежиште је дато на првом сонету, оном посвећеном Николи Цветковићу.

Мада се из до сада изложеног назиру разлози за ово ново моје јављање радом намењеном зборнику радова о сигнализму, морају се сумарно нагласити следеће три чињенице:

- Аутор је ове деконструисане сонете писао истовремено са радом о књизи Путовање у Звездалију Мирољуба Тодоровића, поводом 35 година од њеног изласка из штампе. У питању је култна књига раног сигнализма (сцијентизма).[15]

- Деконструисани сонети су посвећени људима, научницима и песницима, који су чврсто повезани са Сигналистичким покретом или су му духовно блиски.[16]

- Космопоетика је имала значајно место, нарочито у почетним корацима сигналистичког покрета[17], а свих пет деконструисаних сонета овог циклуса су прожети том поетиком.

Нећу се ближе задржавати на самом Сигналистичком покрету, пошто ће овај текст бити у друштву бројних текстова о сигнализму, али наглашавам да ће у овом раду он бити претпостављан у првом реду из своје почетне активности (вербалне – сцијентистичке), док ће у, да тако кажем, свом ужем значењу, бити присутан узгред. Дакле, у питању је она сигналистичка вербална активност док јој је језик био битан, док још није било напуштено лингвистичко подручје, „реч као основни медијум песме“, за који је карактеристична ова оцена Миливоја Павловића: „Сцијентистичка поезија је у основи уметност трагања за разрешењем космичке загонетке бића и бивства, при чему је митско мишљење замењено научним.“[18]

II

Ја сам се у претходном свом, напред поменутом раду, на ову тему дуже задржао на разлагању о сонетној форми и њеној деконструкцији у конкретном артефакту – деконструисаним сонетима с репом и акростихом у огледалу Ђорђа Петковића. Пошто је у питању извесна иновација у духу постмодернистичког концепта књижевности, која се све озбиљније проучава и ситуира, сматрам да има места да се и овде тиме позабавим, утолико пре што је у ранијем тексту читава пажња била усмерена на први сонет који је имао и неке своје специфичности у погледу форме. Дакле, шта је ту новина, оригиналан приступ, бар колико је мени познато? У чему се састоји та деконструкција? Има ли она какве везе са сигнализмом?

Ђорђе Петковић је сонет с репом и акростихом у огледалу деконструисао, што нас обавезује да то сагледамо у духу појма деконструкције у савременој теорији књижевности. „Деконструкција је теоријски концепт који оспорава традиционално усвојене појмове хијерархије; појмови немају сталну вредност већ је она зависна од њихове улоге у одређеном контексту.“[19] Обично се наглашава да је овај термин (идеја) француског филозофа Жака Дериде већ примењен у архитектури, теорији културе, итд.[20] Он је, свакако, примењив и у књижевном стваралаштву, па и у поезији, наравно, све то може да се проучава и у духу Деридиног става „да се свет може сагледавати не толико уочавањем присуства, колико разлика између појава, чињеница, представа“[21], с тим што при том треба имати у виду и бодријаровске фаталне стратегије – „уметност добија обрисе својеврсног спектакла и једну од манифестних форми симулакрума (Бодријаров термин)“[22]. Ту заправо и долазимо до, нама за ову прилику потребног ближег одређења примене ових идеја у уметности, што значи и у књижевности, како их интерпретира Миливоје Павловић: „Стваралаштво постаје бескрајно игриште на коме се постмодернистички уметник поиграва модернистичким и уопште традиционалним формама, поступцима и садржајима ослањајући се на поступке цитатности, спајања различитих, често диспаратних стилских поступака, уношењем у уметничко дело документарног и парадокументарног материјала, односно науке и паранауке, мешањем ниских и високих жанрова у циљу производње естетских сензација најразличитијег усмерења.“[23]

Да видимо сада како се то Ђорђе Петковић поиграо песничком формом сонета у најразуђенијем облику (с репом и акростихом у огледалу). Када се овај његов сонет погледа, њему на први поглед ништа не мањка, нити пак има какав вишак, он је остварен у свом класичном облику (2x4+2x3+2x1+2x3+2x4), с тим што наглашавамо да не располажемо податком о томе када је сонет почео у овом смислу да се „огледа“, од када је „ушао у огледало“. Чак и кад се слуша или овлашно чита, у њему се не запажа ништа што одудара од класичног. Тек пажљивим слушањем могу се приметити учесталије риме него што је то присутно код класичног сонета. Читалац то може да повеже са бројним примерима унутрашње риме, с којом се иначе сусрећемо у књижевности. Тек брижљивом анализом, након читања, запажамо да риму уствари немамо тамо где јој је уобичајено место код класичног сонета, на крају стихова, да је у ствари успостављен својеврсни унутрашњи римаријум. Природно се издвајају дистиси, али ти дистиси као да то нису, запажамо катрен у сваком визуелно очигледном дистиху, уз обгрљену риму. Анализирамо ли један катрен (два узајамна дистиха), видимо да су оба дистиха катрени. Уствари, да је читав деконструисани сонет с репом и акростихом у огледалу систем од 15 дистиха (дванаестераца), односно 15 катрена (шестераца), с тим што је све то повезано удвострученим акростихом са промењеним смером (због огледала). Управо захваљујући тим иновацијама, ове песничке творевине могу се поставити у различитим графичким формацијама, тако да се читалац према њима може односити према сопственом афинитету, може им сам мењати облик. До сада је откривено шест графичких формација у којима се задржава „огледање“ акростиха, док се у седмом оно губи као да је у питању својеврсни мини спектакл, у бодријаровском смислу те речи, или нека вашарска играчка прерушавања облика. Мислим да је то могао да успостави само неко ко је добро упознао експерименте сигналистичког типа, што значи да је овде примењен дух овог српског (југословенског) неоавангардног покрета. Акростих овде служи да стихове држи на окупу и огласи посвету, пошто и ове песме спадају у онај круг песама Ђорђа Петковића, које он назива песмама за једног читаоца. Његови деконструисани сонети с репом и акростихом у огледалу нису више у оном класичном облику, каквим их познајемо из историје и теорије књижевности.

III

Задржаћемо сада пажњу читалаца на два деконструисана сонета с репом и акростихом у огледалу из циклуса који смо узели у разматрање. Узећемо оне сонете који су посвећени Мирољубу Тодоровићу (II) и Миливоју Павловићу (IV). Дакле, један је посвећен творцу и најизразитијем представнику сигналистичког покрета, а други човеку који је најбољи познавалац, теоретичар и историчар авангардних и неоавангардних струјања код нас, а и сам се окушао у сигналистичким иновацијама. Та два сонета су садржински и формално повезана у ужу целину, мада они и са осталим чине целину у једном сложенијем смислу, на вишем степену организације и унутрашње структуре. Свих пет сонета је писано у космопоетском дискурсу, док су ова два првенствено посвећена авангарди, ближе речено, сигнализму, из његове почетне фазе.

III.1. За разлику од првог сонета (I), посвећеног Николи Цветковићу, где је издашно коришћена „постмодернистичка поетика цитатности“, у другом сонету (II), посвећеном Мирољубу Тодоровићу[24], аутор је искористио двадесетак речи и израза из Тодоровићеве поеме Путовање у Звездалију, при чему је бирао оне са асоцијативима на космос (Звездалија, жеравица свемирске светлости, звездани, бескрај, путови свемира…) или науку (честице, материја, енергија, инерција, теорема, аксиома, маса, хемијска, тачка…), чак и логику (премиса), али није испуштен ни СИГНАЛ, веома значајан за ова наша сагледавања. Уз већ поменуту поетски успелу синтагму (жеравица свемирске светлости), која може да буде у свакој класично опредељеној песми, узета је и нова, у неку врсту опозициона, у сваком случају посве необична синтагма за класичну поезију: време с оловном базом. Распоредио их је по тексту тако да, пошто су болдиране, одмах читаоцу падају у очи и доживљавају се као звезде на небу. Тиме ове речи, уз функцију коју имају у тексту – песми на одговарајућем месту, имају и једну нову функцију, функцију сигнала, изван свог уобичајено значења. Утицај сигналистичког искуства је овде очигледан, те га не треба посебно доказивати.

Прва реч сонета (Звездалија) је и кључна реч за разумевање целог сонета, те смо на основу ње могли да подупремо и почетну асоцијацију на звездано небо, напред исказану. Уз то, да нагласимо, да је први стих (Звездалија спаја могуће у песму) уједно и закључни, последњи стих, што се асоцијативно може тумачити, у духу песничке науке Мирољуба Тодоровића, као полазна хипотеза и потврђена хипотеза у научном истраживању. У том правцу се може и цела песма тумачити, јер је својеврсни есеј посвећен поеми Путовање у Звездалију. Први дистих у целини то потврђује:

Звездалија спаја могуће у песму
Могућности чесму с неког (ч)умног краја.

Песник сматра да је Тодоровићева поема окренута будућности, својеврсна опомена човечанству, с тим што се графичким решењем (заградом) удвостручена реч (ч)умно може тумачити и као умно (наука) али и као њена супротност. Треба погледати како Петковић у свом раду о поеми разматра еколошка питања[25], па ће све бити јасније. Будућност, ма каква она била, неће зависити само од научника и песника, али и они у свему што се у свету дешава имају своје место. У другом дистиху првог катрена (и сонета, наравно) песник се њима обраћа исказом да им посвећује песме на којима у том тренутку ради:

Распростиру ми се честице у славу
Оних што би јаву са своје премисе.

Кључна реч овог исказа јесте честица, коју овде као тропирану схватамо у смислу речи, можда још боље слова, што би било прикладније за ову прилику. Зашто? Зато што би реч била даља од онога на шта желимо да укажемо, јер су сигналисти радо манипулисали речима, али су волели и да речи разлажу на слова и да се њима играју, односно да тако стварају своје песничке творевине. Но, у оба случаја, нећемо погрешити, нећемо бити далеко од истине. Реч премиса из другог стиха, јасно указује да се песме посвећују онима који стварају своје светове у уметности, књижевности, науци, ствараоцима уопште. То се потврђује и у следећем катрену:

О материји се и енергији се
Остварује исе за зумне узвисе
Истанчане бољке заумних сигнала
Ако нису шала са надгробне шкољке.

Овај катрен има и црнохуморну ноту исказану у четвртом стиху, али и претходни стих, они заједно, па и катрен у целини, треба видети у добро успостављеној равнотежи између прва два стиха. Та равнотежа је на лингвистичкој линији: две кључне позајмљене речи (материја, енергија) из првог стиха изазвале су три речи из стандардног дискурса (исе – део, из народног говора; зумни – концентрација на једну тачку, из филмске технике; узвиси су узети из класичног дискурса). Као да је песник хтео да каже, дајући подршку Тодоровићу коришћењем његових речи узетих из науке, да у песми могу равноправно да егзистирају речи из различитих дискурса, уколико су складно укомпоновани да пруже одређени естетски доживљај. Гледајући овај катрен у целини, бар га ми тако схватамо, песник као да наглашава контроверзност сигналистичког поетског дискурса, и не само њега, али наглашава свој став да може писати свако по свом осећају за лепо, с тим што му се не свиђа груба шала – црни хумор (шала са надгробне шкољке).

Лирски субјект у наставку сонета ћути жеравицу свемирске светлости, размишља, дакле, о ономе што је прочитао код Тодоровића, те пошто враћају се кости и ђубре несаницу, покушава у наставку да дочара читаоцу шта доживљава у свом покушају да напише рад за научни скуп и деконструисани сонет, све у част човека који је лансирао идеју о песничкој науци:

Разум инерције емоције стиска
Да песма заиска смислено што није
Теорема нутка аксиому да се
Извлачи из масе и буде упутка
Анђеоске чари за звездана кола.

Лирски субјект има унутрашње дилеме око песме, око њене садржине и структуре, да ли је на добром путу или је на странпутици, да ли ће то што ради бити добра песма или неће, што у наредном стиху отворено признаје:

А није додола да кишу оствари.

Уствари он зна како би то требало да се уради, али му то не иде од руке, бар он оствареним није задовољан, потребно му је нешто више, неко надахнуће (божанско развође):

И упознају се кутови свемира
То је она мира са хемијске кљусе
До које се дође преко неимара
Римаријског дара божанско развође.

Одлучује се да крене другим путем, да се врати у стварност, да одатле крене у новом правцу, да дâ нови садржај песми, те прави пресек:

Време с оловном базом у(з)дисаја
Ћутке док се спаја реч магијом сновном.

Док песници сањаре (по другом стиху), дотле је у стварности пуно невоља, и удисаја и уздисаја; ако се има у виду да оловна база није и не може бити нешто позитивно, удисаје можемо везивати за проблеме еколошке природе, док уздисаје можемо схватити као реакцију на ратове, неправде различите врсте. Савремени човек је сведен на јединку (отуђеност), с којом се лако може манипулисати, што је заиста успело место (можда и најјаче), оно што се налази у претпоследњем катрену овог деконструисаног сонета:

А у светлости ме (с)лажу до ужаса
И моја се маса преводи на име
Онда само тачку прах звездани шта ли
Од које сам мали згодан за играчку.

Значи, полазећи од естетских вредности песме у класичном дискурсу, коју још увек преферирам у односу на песничке иновације, ја сам ову строфу тако оценио. Ко манипулише људима, с чије стране то прети опасност човеку, лирски субјект их не именује, али их описује:

Они који јесу мешетари смисла
Речја маса свисла у њиховом месу

Очигледно је да се ради о онима које можемо једноставно назвати људима без емоција, на које песничка реч не може да утиче, а спремни су да манипулишу, да се служе преварама (мешетари смисла).

На крају овог деконструисаног сонета с репом и акростиха у огледалу песник признаје да му је Путовање у Звездалију Мирољуба Тодоровића омогућило да напише своју нову песму:

Мислену повесму са мога бескраја
Звездалија спаја могуће у песму.

Ђорђе Петковић је желео и успео да напише своју песму у духу песничке науке Мирољуба Тодоровића и да му се тако захвали за допринос интелектуалном развоју у своје време, без обзира на контроверзност тог времена и што није прихватао сигналистичке идеје. У исто време, написао је и рад за научни скуп о Путовање у Звездалију, у коме читамо и ове редове:

„Већ на први поглед, код прелиставања, учинила ми се вреднијом од Планете, мада се на њу надовезивала. Била је некако потпунија, целовитија, песнички пријемчивија. Искрено речено, сигналистичке активности, посебно књиге, и по часописима, пажљиво сам пратио, више из радозналости, но што је то за мене било пријемчиво. Са Путовањем у Звездалију ствар је била сасвим другачија. Довољно је да признам, после ње, али не само због ње, неколико година нисам написао ни један једини стих. Тек сам се 1975. године вратио својим сонетима за једног читаоца. Сада, 35 година после, увиђам да је та фасцинантност ове књиге произашла из њене опште поруке да ни поезија више не може бити оно што је била до тада, и то не само у погледу форме (слободан стих, поремећена строфичност, произвољна интерпункција или њено избацивање из песме, ломљене стихова на необичним местима, скоро свега тога је било и код других песника), већ првенствено у погледу садржаја, тема којима треба да се бави, којима треба да се изрази осећајност човека савременог доба. Нити сам онда прихватао, нити сада прихватам, да лирско ја треба до краја да буде деперсонализовано, да се потпуно охлади и песник поистовети са научником у лабораторији, мада сам неке од тих иновација прихватио.“[26]

И још нешто, Ђорђе је овом песмом желео да успостави духовни контакт са земљаком, ако тако може да се каже, пошто су као деца – ученици на почетку основног школовања били у суседним селима (Обрежу и Поточцу), можда су се чак и видели у пролазу на народном сабору о Светом Илији код обрешке цркве, која је тик уз школско двориште, где је Мирољуб са мајком учитељицом живео у школском стану.[27]

III. 2. Позабавићемо се сада четвртим сонетом из поменутог циклуса. Реч је о деконструисаном сонету с репом и акростихом у огледалу посвећеном Миливоју Павловићу, аутору Беле књиге и научнику, како је наглашено у посвети.[28] Аутор у старту, када приступа писању ове песме, зна да се ради о човеку који је своје књижевно интересовање најавио 1974. године провокативном Белом књигом, у духу сигналистичких песничких иновација. Зна да је у питању научник који се сада бави авангардом и неоавангардом, па и сигнализмом, пошто је, ако ништа друго, прочитао Павловићев рад Космичко у српској књижевној неоавангарди[29], који му је тада био при руци.[30] Зато се њему обраћа тако што му излаже своје виђење неоавангарде, укључујући и сигнализам, што се да закључити већ питањем из првог дистиха:

Можда авангарда „нео“ атрибута
Ласцивна је слута – искушна петарда.

Као и свака новина, она се не прихвата, потцењује, уз њу иду сукоби и неспоразуми. Међутим, без обзира што је неко може видети и као ласцивну слуту, не сме се изгубити из вида да је она увек и искушна петарда, пробни сигнал. Оно што се избори и опстане, постаје саставни део културног наслеђа, оно што у кушању не прође, отпада, односно чека неко ново време. Песник свој одговор даје у наредном дистиху веома јасно и без много двоумљења:

Временска дистанца брише сваку (ч)уму
Јер смо у постуму који вешто гланца.

Овде је, чини ми се важним да приметим, да је аутор морао да прибегне једној од својих омиљених играрија речима, мада је није он измислио, да од једне речи стављањем њеног дела у заграду, ствара две речи, тако да реч (ч)уму читамо и као уму (асоцијација на мождану масу, сама реч је назив једне врст глине), пошто није желео да се асоцијативност дистиха сведе на донекле пежоративну реч чума, али и да обезбеди адекватну риму са речју постум. Тачно је да временска дистанца нивелише, налази адекватну меру и добра и зла, свега што је људска креација, на шта асоцира онако удвојена напред истакнута реч (ч)ума. Кованицу постум можемо везивати и за садашње време, пошто је у њему префикс пост веома распрострањен и има значајну асоцијативну вредност, пошто је саставни део многих појмова, мање или више одређених, укључујући и оно што се назива постмодерном у уметности, па и књижевности. Лирски субјект се, додуше, не изјашњава о том постуму и оставља читаоцу, па и херменеутичару, да га тражи на путу од приземног и природног до божанског. Но, без обзира на то, он у наставку ближе разјашњава шта то све постум заправо вешто гланца, а потом и ближе одређује да је у питању нека још увек неодређена велеумна сила, чему је посвећен други катрен:

Антиразумнину с броја и сигнала
Либидоастрала за парадну глину
Велеумна сила с краја и с почетка
Ћути за свог претка за своја дојила.

Остаје за даља и потпунија изучавања вишезначна кованица либидоастрал, која херменеутичару, па и обичном читаоцу, омогућава, широку лепезу могућих асоцијација (од љубави при којој се скидају звезде а мисли на секс до хришћанског поимања васељенске љубави; може се и Фројд призвати у помоћ). С друге стране, прва два стиха повезано, пошто се ради о гланцању антиразумнине с броја и сигнала, а да је цела песма посвећена неоавангарди, либидоастрал се може схватити и у функцији парадне глине, те да се укупно ради о отпору и савладавању тог отпора неоавангарде. Парадну глину, дакле, можемо повезати и са почетком песме, где се помиње искушна петарда којом је такође овај покрет узначен, јер му се посебно замерало што се из његовог стваралаштва губила емоција (либидоастрал), да је бројеве и сигнале из научне сфере обесмишљавао убацивањем у поетски (антиразумнина) дискурс, а временска дистанца (постум) све доводи ма своје место.

Пошто се Ђорђе Петковић у том тренутку, док пише ове стихове, као што смо напред на више места наглашавали, бавио поемом Путовање у Звездалију, о чему пише реферат за научни скуп, четири стиха, они из прве терцине и први из друге, упућују на све ово што је напред речено јер објашњавају како лирски субјект види актуелност астралне тематике у свим областима јавног живота (свемирска нота):

И што је свемирска нота била кључна
Оловоазбучна па чак и вампирска
Ваља разумети с историјске тачке
Потребне су брачке за бити с небити.

Значи, нормално је да се на један догађај из науке тако реагује и писањем књига и другог штампаног материјала (оловоазбучно), али да има и контра реаговања, разних страхова што се дира у свемир, божанско станиште (вампирска). Зато се упућује на актуелност садашње примарне теме – еколошке, што се изражава остатком друге терцине:

Ова еколошка једнога ће дана
Иста таква храна са свога утрошка.

Лирски субјект ће нешто касније, као што је то чинио на почетку називајући авангарду ласцивном слутом и искушном петардом, употребити шаљиви израз ћакнуто макнуто, па чак и читав један стих укључује да у хуморном тону разјасни тренутну актуелност одређених појава:

Једноставно све је од тренда и бренда.

Овај стих добија хуморну ноту, ако се има у виду коме је песма посвећена, коме се лирски субјект обраћа, пошто је професор Миливоје Павловић на Мегатренд универзитету и да је он сигнализам као авангардни уметнички покрет значајно издигао у планетарним оквирима као најзначајнији српски бренд у уметности.

Но, уметници, па и књижевници, стварају онако како им диктирају унутрашње потребе, те лирски субјект на то указује у стиховима – реповима оба сонета (и оног ван, и оног унутар огледала), пошто су они овде увек у формацији истог дистиха:

И све што се види у свом интернету
Истискује мету с неумитне хриди.

Изгледа да је у том тренутку, фази писања песме, песник схватио да се удаљава од теме, односно да није довољно нагласио космичку компоненту песме, а спрема је као поклон учесницима једног научног скупа о астрономији, на коме ће се разговарати и о космичкој књижевности и уметности. Зато у терцинама које следе, у онима које су у огледалу, бележи неколико лепих стихова, којима повезује, као у есеју, свеопшту повезаност света од атомске чести до планета:

И с атомске чести кад смо у бунилу
Означимо силу и стежемо пести
Па када се Сунце са Месецом грли
Ватра некуд хрли хтела би врхунце
Острашћеног света као анамнезу
И свезу по свезу искочи планета.

Пошто овом приликом нисам у могућности да шире промишљам цитиране стихове, мада они то својом разројеном асоцијативношћу заслужују, скрећем пажњу на стихове из Планете Мирољуба Тодоровића (песма Откровење), на које упућује завршница цитираних стихова (искочи планета). Ради се о следећим Тодоровићевим стиховима, нађеним у Павловићевом тексту који је тада био Петековићу при руци:

Први утисак био је
Да то није планета већ птица
Мала сребрна птица
Залутала у тами наших глава.[31]

И, уопште, било би интересантно ближе проучити везу између поменутог текста Миливоја Павловића и ове Петковићеве песме – деконструисаног сонета с репом и акростихом у огледалу, пошто се он може тумачити и као реплика, из њега избија својеврсни есејистички приступ, чак и полемички, у односу на нека филозофска питања људске егзистенције уопште, затим о односу материјалног и духовног и сл. Па и зато што се, после озбиљно узначене и с наше стране означене целине цитираних терцина, појављују катрени са лежерно, у хуморном тону, сасвим у духу постмодернистичког дискурса, успостављеним асоцијативима – речима (ћакнуто макнуто), асоцијација на шаховску игру, односно реченицом, целим стихом:

Једноставно све је од тренда и бренда.

Јер, луцидне игре (ћакнуто макнуто) које могу у почетку да се схвате и као ласцивне слуте или искушне петарде, у будућности могу бити од изузетног значаја у разним областима друштвеног живота. Сума духовних активности, па и авангардног и неоавангардног карактера, временом улази у фонд асоцијатива који у неком тренутку могу да засветле епохалним сјајем, а потом опет да изгубе на значају. Зато лирски субјект свој сонет завршава катренима, поента чије завршнице је у непрекидној вери у будућност која се удаљава (стално измиче):

Ћакнуто макнуто али с те сеансе
Виде ли се шансе ја верујем у то
Лично сам се и сâм верао уз маглу
Аритмију наглу стишавао нисам
Једноставно све је од тренда и бренда
Ваља се легенда да душу загреје
Лажна нада ниче и зазвони звоно
Мисао је оно што стално измиче.

Човек је, дакле, трагалачко биће: „Модерна уметност, у којој експеримент и експерименталност имају изузетно важну улогу, створила је читаву поетику истраживања новог и освајања друкчијег и несазнатог.“[32] Она је то преузела од науке, код које је експеримент доминантан. Долази се до новог открића (зазвони звоно), али се ускоро схвати да је и то била заблуда или да је нађено нешто боље, те песник закључује да је људска мисао неухватљива до краја (оно што стално измиче). Тако Ђорђе Петковић завршава својеврсни дијалог са авангардним песником, сигналистом (Бела књига), теоретичарем и историчарем српске неоавангарде Миливојем Павловићем.

IV
УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

На два примера сонета с репом и акростихом у огледалу, за које је констатовано да припадају постмодернистичком дискурсу, анализиран је неоавангардни – сигналистички (сцијентистички) утицај, као и нека друга питања са њиховим међусобним односом повезана, што је било опредељено чињеницом да су сонети посвећени личностима од прворазредног значаја за настанак, трајање и афирмацију Сигналистичког покрета. Тежиште је стављено на интертекстовни однос, пошто је несумњива чињеница „да се неоавангардно дело не може до краја разумети ако се не узму у обзир релације са другим делима.“[33] Мада су нека питања из тог односа само отворена, овај прилог заслужује пажњу, како стручне јавности, тако и знатижељника.

---

[1] Биобиблиографски подаци о њему могу се наћи у: Слободан Симоновић, Мала енциклопедија крушевачког краја, Крушевац 2006; Предраг Јашовић, Књига о Ђорђу, Параћин 2003.

[2] Над Путовањем у Звездалију Мирољуба Тодоровића – 35 година после.

[3] До сада су одржане четири конференције Развој астрономије код Срба, у организацији Астрономског друштва „Руђер Бошковић“ из Београда; праћени су зборницима, I-IV, чији је уредник Милан С. Димитријевић, познати научник, астрофизичар и песник.

[4] Реч је о експерименталном приступу сонету којим се ова класична песничка форма, њен најсложенији облик, у духу постмодернизма, деконструише тако да се може поставити у различитим графичким формацијама, при чему се мења и освежава визуелни утисак читаоца, односно омогућава читаоцу да исту песму доживи у више облика (да бира облик који му се допада, на пример).

[5]Универзитетски професори и научници: проф. др Никола Цветковић, проф. др Милан С. Димитријевић, проф. др Миливоје Павловић и проф. мр Сретко Дивљан.

[6] Мирољуб Тодоровић, оснивач, теоретичар и најизразитији представник Сигналистичког покрета.

[7] Мирољуб Тодоровић је „оснивач и теоретичар сигнализма, српског (југословенског) неоавангардног стваралачког покрета и уредник Интернационалне ревије Сигнал“. (Мирољуб Тодоровић, Прозор, Београд 2006, Белешка о аутору) На истом месту је побројано преко 40 књига поезије (па и више издања), две књиге прозе, 15 књига есеја и полемика, две књиге за децу, три антологије и четири Book works – издања; проф. др Милан С. Димитријевић је угледни научник астрофизичар, са бројним стручним и научним књигама и радовима у стручним и научним часописима у земљи и иностранству, али и песник (Песме, Београд 2003) и антологичар (Космички цвет, Просвета, Београд 2003). У овој антологији издашно су заступљени и сигналисти; проф. др Миливоје Павловић је књижевни историчар и истраживач савремених уметничких токова. Објавио је десетак књига, од којих за ову прилику истичемо оне које се односе на истраживање авангардних и неоавангардних покрета и појава, укључујући на првом месту сигнализам: Свет у сигналима (Прометеј, Нови Сад, 1996), Кључеви сигналистичке поетике (Просвета, Београд, 1999) и Авангарда, неоавангарда и сигнализам (Просвета, Београд 2002). Огледао се и у неоавангардној – сигналистичкој поезији: Бела књига, Сингидунум, Београд 1974. Проф. др Никола Цветковић, научник, песник, критичар и есејиста, са по десетак научних и песничких књига. За ову прилику је значајно да је у свом научном раду одговарајући допринос дао и теоретском разјашњавању сигнализма у књигама: Књижевно-поетичке студије, Београд 1993. и Стари и нови поводи, Јагодина 1997. О том доприносу сведоче и речи Миливоја Павловића: „Према одређењу које сам урадио заједно са проф. Николом Цветковићем, сигнал је вишезначни комуникацијски феномен који има за циљ да у имагинативном облику активно пренесе у свест одговарајуће представе; у сигналистичким уметничким остварењима значењски спектар извире из унутрашњег симболичког устројства, док материјални свет садржи углавном сигнале са спољашном димензијом. Управо присуство унутрашњих знаковних ентитета помаже да се разлуче сложене уметничке од једноставнијих неуметничких творевина.“ (Миловоје Павловић, Космичко у српској књижевној неоавангарди, у: Зборник радова Конференције Развоја астрономије код Срба III, уредник Милан С. Димитријевић, Београд 2005, стр 378.

[8] Проф. мр Сретко Дивљан, професор и декан Педагошког факултета у Јагодини и сликар, творац ''дивљанизма, као правца у сликарству'', како каже Никола Цветковић.

[9] Зборник радова Конференције Развоја астрономије код Срба IV, Београд 22-26. априла 2006, Публикације Астрономског друштва Руђер Бошковић, уредник Милан С. Димитријевић, Београд 2007, стр. 593-601.

[10] Исто, стр 594.

[11] „Ђорђе Петковић је афирмисани културни делатник и песник Поморавља, који је објавио десетак значајних књига. О његовом делу и стваралаштву објављено је више текстова, а посебно вредно пажње остварење Предрага Јашовића Књига о Ђорђу. (...) Од самог почетка драгоценог Културолошког пројекта Јухорско око 1995. године, Петковић се налази на његовом челу као главни координатор. У оквиру овог пројекта остварено је више различитих подухвата, од којих је најзначајнија Књижевна колонија Својново као и издавачка делатност, који су обогатили културно уметнички живот Поморавља и Јухорског подручја.“ (Никола Цветковић, исто.)

[12] Узгред да поменем да сам и ја на овом скупу имао реферат Космички мотиви у поезији Николе Цветковића. Видети поменути зборник, исто, стр. 609-630.

[13] Никола Цветковић, исто.

[14] Видети рад Никола Цветковић у деконструисаном сонету с репом и акростихом у огледалу Ђорђа Петковића, Научни скуп Никола Цветковић – живот и дело на Педагошком факултету, Јагодина, 10. јуна 2007. (Зборник радова је у припреми за штампу.)

[15] „Са овом поемом мислим да сам заокружио другу фазу свога песништва за коју је карактеристичан престанак ранијих колебања и коначно прихватање ризика које доносе стваралачки експерименти.“ (Мирољуб Тодоровић, Уметност и наука, интервју из 1971, објављен у: Мирољуб Тодоровић, Планетарна култура, ИПА „Мирослав“, Београд 1999, стр. 9).

[16] Видети фусноте 7 и 8.

[17] Миливоје Павловић, Концепција планетарне културе Мирољуба Тодоровића, у: Зборник радова Конференције Развоја астрономије код Срба IV, исто, стр. 574.

[18] Исто.

[19] Миливоје Павловић, Авангарда, неоавангарда и сигнализам, Просвета, Београд 2002, стр 80.

[20] Исто, стр. 80.

[21] Исто, стр. 80.

[22] Исто, стр. 80.

[23] Исто, стр. 80-81.

[24] Уз посвету изнад песме, имамо још и акростих: ЗА МИР(ОЉУБА) ТОДОРОВИЋА, с тим што је у штампи почетно слово О замењено словом А у првом стиху другог катрена.

[25] Ђорђе Петковић, исто, стр. 588-589.

[26] Исто, стр. 583.

[27] Ово ми је рекао сам Ђорђе Петковић у време писања овог рада.

[28] У акростиху стоји: МИЛИВОЈ(Е) ПАВЛОВИЋ.

[29] Зборник радова Конференције Развој астрономије код Срба III, Београд, 25-28. априла 2004, уредник Милан С. Димитријевић, Београд, 2005, стр. 377-382.

[30] Ђорђе Петковић, исто, стр. 581-591.

[31] Цитирано према: Миливоје Павловић, исто, стр. 379.

[32] Миливоје Павловић, Авангарда, неоавангарда и сигнализам, исто, стр. 374.

[33] Исто, стр. 372.