Душан Видаковић

Речи, ратови, круг: Читајући Бакића

Подстакнут, историјски овереном, креативном праксом зенитиста, дадаиста, надреалиста, као и вечно младих (evergreen) сигналиста, Илија Бакић (1960) је још на почетку своје литературне авантуре испољавао наглашену наклоност ка дестабилизујућим уметничким подухватима. Као студент београдског Правног факултета, овај аутор је тада широм амфитеатара, ходника и читаоница те високошколске институције лепио своје стихове агресивно супротстављене општеприхваћеним формама изражавања, да би се, затим, повлачио у гужву колега и одатле, из блажене анонимности, ослушкивао њихове реакције на своју диверзију. Сличне „саботаже“ реализовао је и на улицама родног и Попиног Вршца, очито тврд у настојању да, што сериозније, истражи до које је границе могуће уводити раније неупотребљаване садржаје и облике њихове артикулације у једну толико традиционалну вештину каква је литература. И данас, четврт века касније, као етаблираног аутора прозних дела фантастичке провенијенције, неоавангардне поезије и теоретичара стрипа, Бакића није напустила иста покретачка енергија, сада превасходно у служби ревносног послушања сваког НФ ствараоца од интегритета, да нама, својим уморним сапутницима кроз време и простор, шаље узбудљиве разгледнице из будућности које би нам, између осталог, макар док траје реч или слика, испразну стварност учиниле „лепшом прошлошћу“.

Пар је адитива који се, на први поглед, некад и мање приметно, провлаче и лебде у десетак, до сада штампаних, Бакићевих књига и који његов, штавише и невербални, рукопис чини издвојеним. То је, с прве стране, језик којим се служи и који изобилно баштине и он, и његови јунаци, док, насупрот томе, од ништа мање битности, стоји тема дугог и мучног боловања, па онда и ништа краћег одумирања цивилизације у којој (нам се чини да) живимо. Исхитрено би се лако дало констатовати да наведена формула амалгама не обећава а приори добитну, а свакако не иновативну, комбинацију, но у Бакићевом мајсторском писму тачка укрштања наведених елемената јесте кључ кохерентности, па чак и катализатор литературне акције, заправо алтер его њеног естетског и поетског идентитета. Ваља прихватити: ма о чему писао, Илија Бакић вазда усредсређено мотри на сигнале из (не?)далеке сутрашњице где се одвија драма епохалних димензија „свих против свих“ у чијем средишту је глобална апокалипса, а корени су јој у ововременом распаду система вредности утемељеног на вишемиленијумским слојевима култура, јер ће утолико бити логичнији и тај каузалитет спојених судова према коме је управо наведени разлог пишчевом сталном тражењу ослонца у лексици до непрепознатљивости удаљеној од конвенционалности белетристичког штива, па и свакодневне комуникације.

Бриљантан, немилосрдан и минуциозан хроничар ослепљујућег шарениша доминантног електронског општења и саопштавања наше ере, Бакић не прихвата да својом литературом генерише патворени сјај. Ту бљутаву работу ведро препушта краткодахом (само)задовољавању млаких ПР агенција и њихових менаџмената, уместо чега чистокрвни писац мушки „излази на црту“ корпоративној уметности (ако је то, уопште, уметност!?) пазећи да не изведе на рђав глас насилно архаизиране категорије као што су слобода или мањинске поетике, рецимо. Растерећен клановских кокетерија, Бакић се посветио афирмацији правих природа потиснутих најразноразнијим маскама и утицајима, па је, бивајући и на странпутицама, доживео да му се приписују пророчке надлежности по питању крвавог раскидања Титове Југославије. Наравно, иронично благодарећи на таквим естрадним етикетама, писац „Пренаталног живота“ тврди да је „крај света тек прастара уметничко-филозофско-религијска (разби)брига“, но не сме се потценити факат да у забранима српске књижевности, нико пре Бакића, није посегнуо толико радикално, свеже, занимљиво, храбро, инвентивно за реченом одредницом на тако супериоран начин као овај писац.

Дакле, у Бакићевим књигама, под сталном високом тензијом масмедијске ултрапопулистичке немуштости, догађаји који воде ка „одјави“ човечанства се компримују, убрзавају поступак. Далеко од икакве предвидљивости, обезнањена планета оставља ожиљке на језику за које су, у сталоженија доба, биле неопходне генерације и генерације и које је, уосталом, савршено немогуће до краја испратити инструментима класичне лингвостилистике. Историја је парализована, лукрецијевска љубав искарикирана, друштвене појаве кључају са свих страна, из извора које је немогуће пронаћи и запушити.

Вероватно савршено нехотично, осионост свеопштег дар-мара порађа арго хаоса који се од стигме изолованих група, ухођен Бакићевим „трећим оком“, уздигао до супремативне не=једначине за израчунавање естетичких и етичких понора међуљудског саобраћања. Човекова заједница се толико гади властитог педигреа да га презире, упорно се труди да га заборави, саму себе гура на неосветљене периферије уређења које је својевремено сама успоставила.

Шатровачко приповедање маргине објашњава својства (Музил?) Бакићевих јунака, ма колико они, прикљештени катастрофичним товаром, били поштеђени сваког персоналитета. Кварећи стил, он, заправо, облачи мисли у рухо примерено епидемији вулгарне похлепе која се шири унакрст васцеле друштвене хијерархије. Будући да нешто што би требала бити елита једино реално упориште има у материјалном благостању, њен поредак је нестабилан, самоурушава се, па пошто се трећемиленијумски свет окреће око своје осе од оружја и нафте, не мислећи на поколења која долазе, некако је нормално да је Бакићев омиљени жаргон онај који се обично назива војничким. Онеспокојавајући поглед на разоткривену милитантност и аутодеструкцију овде је ублажен прозрачном ауром списатељевог антиглобализма .

Одговарајући тренинг за стварање смотрено темпираног расположења у Бакићевој прози, чак би се могло рећи: незаобилазан партнер на истом задатку – јесу како вербални, ништа мање и његови визуелни поетски радови у којима исцрпно, често и са симпатијама, анализира декомпоновану карактерологију и митоманију Маклуанове суперрасипничке паланке у неповратној транзицији ка стању дефинитивне ентропије. Да би своје идеје, као неко, кадикад и циркуски искривљено, огледало што више приближио публици, Бакић провокативно посеже за распиривањем различитости виспреним контрастирањем што би, у максимално убрзаном колоплету игре и асоцијација, требало да отргне од затворености спиралну нит законитости и веза и у запуштеном потрошачком уму коме и литература тегли свевишњу дангу робе.

Такође, да ток свести не би пресахнуо или остао хиберниран са крајње неизвесном прогнозом, преломни моменти фабула овде су ојачани, разрешавају се у стакато смењивању засењујуће убојитих реплика које гађајући директно у плексус, е да би оставиле без даха, не покушавају да прикрију како њихова брзопотезност и убедљивост највише дугују стриповској и драматургији акционих филмова. Тим сталним, свеобузимајућим, „шехерезадичним“ говорењем, ликови и њихови приватни удеси опстају у стању латентне, капиталне будности на линији раздвајања са сном који би, веома изгледно, могао бити и бескрајан, вечан. Кратки, назубљени да повреде, питања и одговори који се немилице размењују метафора су сасвим огољеног, нагонског рефлекса ка (само)одржању какве-такве менталне присутности у тексту.

Штедро надевени калоричном симболиком, текстови Илије Бакића обично имају савршену цикличну форму вршећи, узорно покривен, директан пренос полома цивилизације, још ближе: момента његовог климакса, иза кога, с оне стране према теорији опстанка, следи метаморфоза у неки нови почетак. Симетрично том току и шатровачки говор збрке носи, дубоко у себи похрањене, унутарње кодове, сигнале који су тако „баждарени“ у најудаљенијој праискони да им једина сврха остаје ненарушена – опстати, опстати, претрајати по сваку цену. И као што ће се антиромантичност преобразити у занесеност, фантастика у екстрареализам, тако ће и из девалвиране и девастиране употребне вредности речи, из рудимента обогаљеног говора, са тог кошмарног рингишпила префикса, суфикса, мутирања и клонирања фонетског материјала, млевења и дробљења лексике и морфологије ускрснути зановљени језик. Свет се, да не прејудицирамо, можда може и завршити, међутим: речи, са њима ствари стоје суштински другачије. Речи су неуништиве, њихов свежи ехо вибрира у атмосфери креирајући је, чак и када не буде уха које би их чуло.

Уосталом, као што претпоставља Хобс, а за њим и Илија Бакић, bellum omnium contra omnes било је првобитно стање човечанства пре образовања друштва. Приспећем у положај идентичан том зачетку, круг се затворио у истој оној тачки природности која је породила људски род. Дакле, створили су се услови да с(в)е(т) опет крене из нуле.

На Растку објављено: 2008-03-27
Датум последње измене: 2008-08-07 14:10:49
 

Пројекат Растко / Књижевност / Сигнализам