Љиљана Лукић

Вишеслојна проза

Богислав Марковић: ГРЕХ, Феникс, Београд 2002

Писац истанчаног сензибилитета, велике ерудиције и приповједачког дара, Богислав Марковић пише вишеслојну прозу која одражава кошмар савременог живљења и човјековог (не)сналажења у хаосу. У тој прози велики је број ликова, од стварних: Данила Киша, Бранка Миљковића, Томаса Мана и других, до имагинарних пишчевих јунака, али само њему познатих, Мирослава, Наталије, Деспота, Грозде и осталих чије је име остало записано у овој књизи.

Приче су, насловом и садржајем, изузев прве и последње, посвећене познатим писцима, као: Иви Андрићу, Самјуелу Бекету, Хорхе Луису Борхесу, Михаилу Булгакову, Вирџинији Вулф, Фјодору Достојевском, Алберу Камију, Францу Кафки, Данилу Кишу, Томасу Ману, Бранку Миљковићу, Момчилу Настасијевићу, Силвији Плат, Артуру Рембоу, Исидори Секулић, Меши Селимовићу, Борисаву Станковићу, Вилијаму Фокнеру, Сигмунду Фројду, Милошу Црњанском и Џемсу Џојсу.

Интересантно је да се неке приче понављају, па их налазимо и у роману СЕНКА, и у дјелу СНОВИ, ПЕПЕО, као и у КУЋИ ОД БЛАТА.

Иако је ово проза отуђених, фрустрираних урбаних личности, она носи ехо руралне средине која као сјенка пада на странице овог дјела, дајући му елегичан и меланхоличан призвук. Као Албахари, и Марковић је понио у себи бол због смрти мајке и оца, дубоко га доживљавајући и претачући у прозу сугестивне увјерљивости. Свеприсутна смрт даје овој прози трагичне конотације, а од идиличног (завичајног) дјетињства остаје КУЋА ОД БЛАТА (РЕМБООВ ДВОЈНИК), трошно здање људске пролазности. Трагично завршава и Фјодор Михаилович, и Силвија Плат, и Исидора Секулић, и пишчев отац, и мајка пишчева, сви. Наратор ове прозе само је наизглед сâм, он је и двојник других писаца и двојник је самом себи. Иначе се у дјелу аутор појављује под именом Богислав Херцфелд (Описујем, описујем) који ће се чак наћи и у рушевинама Кинеске амбасаде (погођене НАТО бомбама, недавно, 1999).

При свему томе, писац вјешто гради ликове (али и свој лик) на транспарентном нивоу, приближавајући га неким (страним) књижевним узорима, највише Камијевом Мерсоу, који је странац у животу и коме се чини да не живи него сања.

Иако наслови подсјећају на писце чије је последње тренутке Марковић описао, писац ГРЕХА, није остао зависан од својих узора. Рецептура савремене свјетске прозе интерполирана је у наш завичајни миље, који, ипак, остаје доминантан.

Али ни радњу ових прича не држи само једно мјесто; она је везана за Београд, за његове улице и зграде (ту је и незаобилазна Француска 7), ту је и Спанце (код Куршумлије), у коме је писац рођен, ту је и Пешта, и Нови сад, и Даблин, и Никшић, и Минхен, и Сплит...

Трагајући за смислом прохујалог времена које је било срећно, писац се сусреће са сликом неуспјелог самоубиства:

...Дошло ми да скочим кроз прозор, али ушао сам у купатило и узео бријач, па га испустио, заврнуо рукав и угледао модре вене изнад ознојеног длана. Крв је шикнула, није ме заболело, гледао сам како се бледоцрвенкасте капи сливају низ огледало. Тог часа угледах и крваво лице моје Наталије у огледалу, и крваво лице Сергеја, мога брата. Ах, то је бескрајно дуго трајало и нисам могао да умрем...

Наоко питка, али слојевита и тешко схватљива, проза Богислава Марковића представља херметично остварење које тражи елитну књижевну публику.

Но критичари су запазили изузетан таленат овог писца, о чему свједоче и бројне награде.

Тако се и Богислав Марковић сврстао међу најбоље писце српске књижевности.