Душан Стојковић

Особена двојезичност Богислава Марковића

Богислав Марковић понуђеним избором прича насловљеним Словослагач показује оно што је ретким, и правим, читаоцима и тумачима српске прозе било познато и раније: пред нама је прави, расни, класични - и по вредности остварења - приповедач. Једнако вредан као што романсијер јесте. Дводелни (Чистилиште и Кисеоник су његови саставни делови) Алтајски сумрак је роман који је обележио 2006. годину. Најбољи роман који се - иако то наша инертна књижевна критика није желела или није била у стању да уочи - у српској књижевности појавио минуле године. Убеђен сам да ће Словослагач, када се година у којој јесмо оконча, бити у самом врху српске приповедачке продукције.

Шта је то што Словослагача - ауторски избор прича насталих од 1964. године, када се појавила прва књигом обухваћена прича, "Прах са лептирових крила", до данас - пажње вредном књигом чини? Романи Алтајског сумрака били су романи новелистички структуирани, прави венци новела (нимало случајно, три новеле из Чистилишта – „Утопљеница“, „Портрет Бориса Миргулског“ и „Несаница“ - и четири из Кисеоника - "Ожиљак", „Постељица“, „Слепи путник“ и „Тринаесто писмо“ - се „селе“ у књигу о којој пишемо; тако се њихов аутор указује као писац јединственог, разгранатог, окупљајућег дела). Словослагач бисмо могли одредити као новелистичку књигу романсијерске композиције. Већина прича укључена у њу твори фрагментарни, „разбијени“ роман. Њима писац врши успешну ревизију постмодернистичке поетике. Ударни талас постмодернизма одгрмео је своје. Није потребно пребрисати све (поготову не оно добро) што је у литературу хрупило са њим. Богислав Марковић нам се указује као писац који зна да симбиотички споји на први поглед тешко спојиво и да, при том, (п)остане ненападно модеран. Уз вриштећу модерност, постоји и она дубља и сложенија и аутор о којем пишемо типичан је њен представник. Писац покадшто, и веома често, узима податке из живота, али и преузима цитате, најчешће скривене, из литерарних дела писаца које цени и које, накнадно, укључује у своју традицију (Хорхе Луис Борхес; лек за шугу из Раних јада Данила Киша; убиство Арапина из Камијева Странца; последње писмо Бранка Миљковића, упућено Петру Џаџићу; текстови са цедуљица које последњих дана свога живота пише тешко оболели Франц Кафка итд.). Ти одломци су, без наводница, инкорпорирани у основни (исписујемо намерно ову реч курзивом јер је и преузето саставница основног текста) текст прича, не ретко „надограђени“. Поред живота (отуда специфични, не ретко алузивни, па и метафорички, „документаризам“ ових прича), и књижевност (други живот) је извориште ових прозних остварења. Словослагач је, у исти мах, и животослагач. Књига се може схватити и као особени епистолариј. Готово свака прича посвећена је неком писцу, или је - бар - он њен јунак (Данило Киш, Мирјана Миочиновић, Ђерђ Конрад, Хорхе Луис Борхес, Силвија Плат, Вилијам Фокнер, Бранко Миљковић, Франц Кафка, Томас Ман, Едгар Алан По, Борисав Станковић, Антун Густав Матош, Раде Драинац, Исидора Секулић, Данил Хармс, Џејмс Џојс, Михаил Булгаков, Бранислав Петровић) и садржи у себи неколике карактеристике иманентне писцу коме је „намењена“ или који је у њој „присутан“. Потпуно је избрисана граница између доживљеног и прочитаног, реалног и измаштаног. Документарно је офантастичено. Потпуно искошено и онеобичено. Фантастично је, с друге стране, добило документарну потку. Типична Марковићева прича, себи својственом алхемијом, избегава све фиксирано и праволинијско. После старта, она „трчи“ у различитим правцима који се огледају један у другоме. Права је серија огледала налик на руске бабушке, огледала у огледалима. Плазматична, „разлетела“, намерно фрагментизована прича пуна је „додавања“, меандрирања, унутрашњих преображавања. Простор у којем се збива њена радња митски је простор налик на Станковићево Врање, Фокнерову Јокнапатафу, Маркесов Макондо. Но, ако писци које смо споменули читав свет компресују у једну измишљену, измаштану или делимице „прерађену“ и утолико деформисану, просторну тачку, Марковић простор фантастичним чини тако што га, преузетог из неког литерарног предлошка, сели у Куршумлију или Мургуле, који попримају симболичко-митску димензију. Када, нпр, у причи „Кафкин последњи сан“, Кафка умре, он креће (брише се у причама Богислава Марковића свака граница између смрти и живота; живимо своју смрт, смртујемо властит живот) по лек (свеж ваздух и кајмак) у ове митске, мимо живота али и мимо смрти, одреднице, литерарна места, по лек. Ту се уводи и време. Оно је „збирно“: прошлост + садашњост + будућност, жижна тачка која се, истовремено, креће у свим правцима покрећући тако и причу, атом који је свеобухватна целина, атомизирана - далијевски - целина, у исти мах.

У Марковићевим причама Ерос и Танатос су нераздвојно стопљени. Видимо то већ у првој, по много чему уводној, причи збирке – „Прах са лептирових крила“. Она се састоји, као касније приче из Кишове Гробнице за Бориса Давидовича, из насловљених фрагмената. У њој је присутно благо мрешкање фантастике која се више наслућује него што је стварно присутна. Садржи, прилично затомљену, симболику (лептир; прах са лептирових крила; јурњава за лептирима по гробљу; љубав која се зачиње у истом - гробљанском - простору; најава могуће трудноће управо пошто су јунаци били на сахрани потпуно непознате особе).

Аутор је мајстор да малим померањима онеобичи атмосферу. У поменутој причи, нпр, пише о тишини која је „променила боју“. У „Острву“ помиње „мрак, густ и прљав“.

Јунаци су често „покретни“ ликови, они који се - као и код Иве Андрића, Мирослава Крлеже, Михаила Лалића, Добрице Ћосића, Борислава Пекића или Данила Киша, на пример - "селе" из једног литерарног остварења у друго. Код Марковића то посебно важи за Бориса и Милену Мургулски. Његови јунаци се налазе у егзистенцијално кризним ситуацијама. Неколике теме (нпр, лудило, слобода, флуидни однос /„преклапање“ између стварног и нестварног, мотив двојника...) су опсесивне и понављају се у разним причама. Ситуације у којима се јунаци нађу често добијају митски оквир. Очево умирање у причи „Сенка“ реплика је, намерно модификована, умирања Светог Симеона у Житију Светог Симеона које је написао његов син Свети Сава. Отац из Марковићевог текста полаже главу, у тренуцима када му се смрт приближава, на камен који је посебно тесао за ту прилику и „Дај руку, шапну, сад сам ја твоје дете.“ Зачетник немањићке династије „глуми“ властиту смрт: леже на камен, увија се рогозином, обраћа се Сави као ономе ко је више до тада од њега знао јер се раније замонашио, али му говори и као онај ко ускоро прелази у онострано, те тако постаје и стварно старији. Управо је та међа, прелазак из живота у смрт оно што је лајтмотив готово свих Марковићевих прича из Словослагача. При том, смрт не представља неки јасан прелаз, зид. Јунаци, ма где умрли, обрету се, у нашим пределима који се указују тако као предео у којем сама смрт царује, али, истовремено, и као зачарани простор у којем она приступа нема. Измештено измаштано место. Јунаци и писац (онај ко подноси извештај о доживљеном и досањаном) се поклапају, писац и буквално њима, у њима, живи. Као и код Достојевског, ни код Марковића се не зна када се улази у сан.

Темпорални скокови могу бити и асоцијативни: Вук је у Бечу становао у кући покрај Фројдове; Фројд се, после смрти, налази покрај Вукове надгробне плоче испред Саборне цркве у Београду. Мртви и живи, мртви из различитих временских годова, срећу се у великој прамињавој темпоралној магми.

Писац вешто представља делиријумско стање у којем скончава Едгар Алан По, бележи како њена покојна мајка намамљује Исидору Секулић к себи тако што јој напомиње да је Буњуел нестрпљиво чека, активира унутрашњи монолог и ток свести, без интерпункцијских знакова, џојсовски, у „Леополдовом крсту“.

Пишући о новели „Артемида“ француског романтичара и симболисте Жерара де Нервала зачетник психокритике Шарл Морон вели (Дело, XIII, 1967, бр. 8-9, стр. 1078): „Психички, он је био двојезичан, рођени преводилац сна у живот и обрнуто.“ Управо то данас и овде, у нашој књижевности, јесте Богислав Марковић. Писац који сан преводи у живот и живот преводи у сан. Двосмерни преводилац. Ретки су и драгоцени писци који знају и језик сна. Знао га је Кафка; зна га и Богислав Марковић.

На Растку објављено: 2008-03-26
Датум последње измене: 2008-03-27 21:12:16
 

Пројекат Растко / Књижевност / Сигнализам