Брана Димитријевић

У сусрет стогодишњици Великог рата – Српски војни санитет у повлачењу

Др Стефан Недок, Словенац, прадеда писца ове књиге, дошао је у Србију још пре истека половине претпрошлог века; постао први начелник Одељења за унутрашње болести Главне војне болнице у Београду. А отац Светозар чија је Албанска споменица утиснута на корицама, у време Голготе имао је 16 лета. Писац, Александар, је учесник мартовских демонстрација 1941. године, као ђак. Све то једва да је довољно за објашњење потоњег његовог шеснаестогодишњег архиварења и прашинарења, о своме руву и круву – као да беше подстакнут опаском др Милана Кашанина, да Срби имају и те какву културу, али не и делатнике да је виде – чије су последице седам стотина обрађених биографија војних лекара, што активних, а што резервних, ветеринара, апотекара, и студената, учесника ондашњих војни, још од постанка војинства и санитета српског. Капитално, енциклопедијско дело појединца, а не овећег државног института, или омањег добро плаћеног мултидисциплинарног тима. Те је ово по обиму, не и по значају, знатно мање, настало под утицајем тога већег, пре свега по структури. Приповедања је колико бројева и спискова, па мудрацима преостаје да расправе где такво дело „жанровски“, као, спада.

Када је војска у повлачењу, и пред расулом, санитет је, оптерећен етичким, војно стратегијским и тактичким питањима, најслабија њена тачка,. Шта с рањеницима и болесницима? Кога са собом даље вући, а кога оставити? Колико лекара, уз нешто особља да буде остављено да се, саобразно Женевској конвенцији, с њима, преда непријатељу? (Ма шта се потом збило. ) Колико мора јер, просто, не могу даље, због поодмаклих својих година, слабог здравља? А колико их „нестаје“ у поднебесним хладним горама? Шта ти „нестали“ потом чине?

За рат са Турском 1912. године Србија је, примера ради, мобилисала по Недоковим подацима 356.000 људи. Заокругљујући тај број на 400.000 Анри Барби, у књизи „Српске победе“(1913), запажа да би у сличној ситуацији, сразмерно броју свог становништва, Француска требало да мобилише 7.200.000!!! Србија је тада, више и не могавши, мобилисала 296 лекара. А одмах потом, 1914. године, за наметнути рат против Аустроугарске 532.000 својих грађана, лекара 409, од чега 17 жена. Однос је побољшаван доласком страних мисија, и упошљавањем лекара странаца, махом Грка. Али, већ крајем 1914. године на народ ће се обрушити морије пегавца и рекуренса, те ће санитет традиционална њихова жртва, бити више него ли десеткован. Највише су тада помрли млади лекари, поручници. Тек онда је Повлачење.

Но, српски војни санитет и тада је дејствовао. И по снегом окованим врлетима Албаније и Црне Горе, и у глибовима дивљег албанског приморја. И на Крфу. Крунећи се и обнављајући. Отуда ова књига даје одговоре и на војно - државна и културна питања, описујући, из свог угла, титанску борбу Реда против Хаоса. И можда би јој, као увод највише одговарао прозни текст Милутина Бојића „Србија у повлачењу“, (објављен у „Даници“ за 1999. годину. ), из кога дајемо само овај део:

„... Непријатељ улази у Ниш. Све је ужи круг... Па ипак још увек већина не верује у пораз. Још увек постоји нада. Србија не види и неће да разуме, да може доћи моменат, да света земља, купљена крвљу најбољих њених синова може постати туђа. Србија је све извојевала својом снагом, увек је била на висини части и достојанства, и зато цео српски народ, као обузет неком идејом о иманентној метафизичкој правди, неће да разуме пораз.”

У овим редовима сажета је сва данас „неразумљива“ основа српског етноса: избор пута ка васкрсењу.

Примере, пак, обрнутог понашања, у истом рату дао је књизи „Са српском војском” објављеној 1915. године у Паризу, такође Анре Барби описујући, не без истинског запрепашћења, распад аустроугарског санитета већ после Церске битке, па дивље расуло које ће после Колубарске достићи размере елементарне катастрофе; јер су рањеници и болесници остављани попут лешева.

„Зар је једна високо развијена могла себи да то дозволи? У Аустрији постоје толики славни универзитети, пукови лекара и развијена медицина, фабрике опреме и лекова... Ах, како ли је здравствена служба аустро-мађарске војске морала бити дивна! Мислили су Срби који су учили високе школе у Бечу или у Грацу, Инсбруку.”

Кључно опажање, јер су се Срби и под свим околностима понашали као људи. Да буде остављен попут лешине, није се могло десити српском, али ни непријатељевом, рањенику ни у најтежим часовима 1915/16 године, што сувим, али непорецивим језиком докумената показује баш ова књига, иначе, тематска реткост и у светским размерама. Будући да је Велики рат (1914-1918) помно обрађиван, па и кривотворен, из свих могућих до сад углова, осим из санитетског. (Ту чињеницу, познату савременим историчарима, истакао је на представљању ове књиге у Српском лекарском друштву академик Андреј Митровић,. ) Стога не требало да заварају многе до сада написане стране књиге о лечењима болести и ратних рана; ни она наша коју је с муком склопио 1925. године др Владимир Станојевић. Отуда је књига др Александра Недока још дубље и значајније сведочење. Јер, ако је ондашња Србија имала онакав санитет и онакве моралне горостасе; ако је у оним и онаквим нељудским условима њен санитет ипак дејствовао, крунећи се али и обнављајући се истог трена, тада Србија по природи ствари није ни могла бити „дивља и некултурна” земља, насељена „примитивним и крвожедним народом краљеубица”, него је било обрнуто. Већ само постојање санитета сведочи да су у Повлачењу постојали и војска и народ и држава, где кад пред сломом, но, никад уништени...

Приближава се 2014, стогодишњица Великог рата. Припремају се конгреси, семинари, раскошно илустроване, танке, дебеле књиге. Снимају филмови... И сви то раде, широм Европе, широм света, па и они који тада са својом сопственим санитетом нису ни постојали. Свако настоји да се прогура, себе истакне, подупре причу. Једно је сигурно, у свима њима Србија ће постојати само и само као изазивач Великог рата, и свих потоњих катаклизми. Сарајевски атентат, одбијање ултиматума, и потом, кланица какву пре тога није видело човечанство. Али Србије потом нема. Ни битке њене неће постојати, ни епидемије, ни Повлачење, а ни санитет, ни култура, па чак и једно од чуда светске историје: држава у егзилу, са својим верским, књижевним и позоришним животом, скаутима, друштвима трезвености, санитетом. Јер ни Солунског фронта неће бити, ни Пробоја. Све ће однети не туђе већ наше непамћење, наше, не туђе, скрштене руке, и подношење свакојаких који нам овде кроје капу, кљујући и мрцварећи нам и историју и културу. И ласно ће се онда на разбаштињену такву Србију истински орли и гаврани да обруше, односећи и њена дела и њене људе. Препрека им је, ако јесте, танушна ова књига, а још и већа енциклопедијско оно, јавности још недоступно дело Недоково. Као и друга која чаме.

(„Књижевне новине“ бр. 1138, Год. LIX. стр. 17)