Душан Стојковић

И демони и сигнали; поезија, дакле

(Демон сигнализма, Библиофилска издања, Друштво уметника сигналиста, Београд, 2007)

Сигнализам непрестано доказује да је жив књижевни покрет, У последње време сигналисти, заједно са оним писцима који око сигнализма круже, објављују алманахе доказујући да се ватра сигнализма још увек не гаси. Када се о сигнализму буде писало (непрестано се то и чини; сигналистичка дела истовремено се проучавају као нешто што је литерарно актуелно и прекретничко, авангардно до сржи, али и као нешто што већ почиње да се ужлебљује у књижевну историју, постајући при том неспорна књижевна чињеница) мораће, осим неколиких зборника штампаних у часописима (нпр. у Корацима 1976-е, Багдали 1986-е, Повељи 1988-е, Књижевности 1989-е, Градини 2006-е, Савременику 2007-е...; неки су штампани и као засебне књиге наведене у доњем списку), да се обрати пажња на следеће публикације: Сигнализам `81, КПЗ Оџаци, Оџаци, 1981; Сигнализам авангардни стваралачки покрет, Културни центар, Београд, 1984; Сигнализам у свету (приређивач Миодраг Б. Шијаковић), Београдска књига, 1984; Сигнал и утопија, Сигнал, Београд, 2002, Сигнализам: уметност трећег миленијума, Друштво уметника сигналиста, Београд, 2003; Гласници планетарног: визије сигнализма, Друштво уметника сигналиста, Београд, 2003; Размишљајте о сигнализму - Think about Signalism, Друштво уметника сигналиста, Београд, 2004. и Време сигнализма - The Times of Signalism, Друштво уметника сигналиста, Београд, 2006. Ови зборници, барем последњих пет (може им се прикључити и овај о којем пишемо), разликују се од првих, као и од незаобилазних књига о српском, и светском, неоавангардном покрету и његовом зачетнику Мирољубу Тодоровићу које су написали Јулијан Корнхаузер, Миливоје Павловић, Владан Панковић и Живан Живковић, пре других, по томе што јесу праве антологије литерарног стваралаштва (жанровски полифоне, „отворене“) сигналистичких уметника и „придружених чланова“. Часопис Сигнал који, на жалост, доста нередовно излази, права је комбинација литерарних прилога и критичких текстова о неоавангардном књижевном покрету по којем је насловљен. Зборници који се прилично редовно појављују у последње време налик су на особену замену за овај часопис који је могао, између осталог и приметним присуством знаменитих светских неовангардних уметника и вредношћу и провокативношћу њихових дела, да обележи актуални књижевни тренутак (недостајало му је само мало: редовно, часописно, појављивање).

Демон сигнализма је преузет из Савременика плус (2007, бр. 146-147-148). Двадесет деветоро аутора представљено је, некад ширим некад мини, блоком прилога. Ту је и лепа прегршт визуелних песама, које су га „прошарале“, наших (Јарослав Супек, Аница Вучетић, Владан Станојловић, Мирољуб Тодоровић, Тамара Жикић, Мирољуб Филиповић Филимир, Маргарета Јелић, Драган Нешић, Здравко Крстановић, Ружица Митровић, Добрица Кампарелић, Илија Бакић, Звонко Сарић, Ружица Бајић, Рорица Камперелић; Андреј Тишма и Добривоје Јевтић заступљени су двема визуелним песмама) и страних (Франко Бушић; Jose Vandebroucke; Reed Altemus; Klaus Peter Dencker; John M. Benett - Jim Leftwich; Clemente Padin; Keiichi Nakamura; David Baptist Chirot; Tim Gaze; Radolfo Franco; Thierry Tillier; Christian Buzgaud; Gianni Simone; Michele Perfetti; Reid Wood; Vladimir Tolstov, Mark Sonnenfeld и Ruggero Maggi; последњи наведени заступљен је са два визуелна прилога) аутора. Напоменимо да смо у визуелне песме сврстали и сигналистички стрип Рида Алтемуса, неколике мејларт творевине, инсерт из видеа Маргарете Јелић... Ту је и Ален Гинзберг са посветом књиге написаном Предрагу Богдановићу Ци-у. Неколики аутори визуелних песама (Мирољуб Тодоровић, Франко Бушић, Џим Лефтвич, Тамара Жикић, Добривоје Јевтић, Далибор Филиповић Филип, Здравко Крстановић, Добрица Камперелић, Илија Бакић и Андреј Тишма) имају и засебне „блокове“ у алманаху. Овај се разликује од часописне верзије једино по придодатом диску са композицијом „Хладно“ (из циклуса „Хладно шишмиш хуји“ - за глас, удараљке и клавир, према сигналистичким фонетима Мирољуба Тодоровића из истоимене песничке збирке; на диску је музичка обрада првог од три изабрана фонета; преостала два су „Шишмиш“ и „Хуји“) Драгана Латинчића (у алманашком блоку који репрезентује поменутог сигналистичког музичара прештампане су и ноте за ово музичко остварење).

Зборник отвара Слободан Шкеровић као аутор разноврсних хвале вредних прилога. По првом од њих читав зборник је и насловљен. Читаоцима се нуди дуг промишљен аналитички есеј о неколиким поетичким саставницама неоавангардног покрета о којем је у алманаху реч: његовој несмиреној, а превладаној, трагалачкој димензији; одржавању перманентног „напона између истине и лажи“ у сигналистичким литерарним остварењима; методи силе; Масквеловом демону; превласти чулног: „Стваралац исијава, не просто светлост, већ читав космос, који му се враћа као сопствена чулност“ (стр. 8); стваралачком отклону од измишљања (ово је централна поетичка поставка читавог постмодернизма); сигнализму као покрету који је „породио“ визуелну поезију, а речи и језик схватао једино као бич, као струјни удар, а не као просту, хармоничну ниску речи; апеирону који, несазнатљив чулима, уводи песника у стање апсолутне слободе, супротстављајући сазнање мишљењу, а процес духовном залеђивању / мртвилу / стерилној окамењености; одбацивању сваке традиције; одбацивању сваког контакта са друштвом као могућим ширим контекстом стваралачком процеса. По Шкеровићу, и сигналистима по њему: „За песника је црна рупа извор живота...“ (12) Као сигналистички стваралац Шкеровић се представља одломком из поеме „Носталгични крејони“ и трима кратким прозама. Основна поставка његова есеја „Естетика и етика сигнализма“ је: „Естетско је нераздвојно од етичког...“ (17) Као најбољу потврду изнетог става аутор издваја Дантеову Божанствену комедију у којој су етичко и естетичко нераскидиво амалгамисани. Провокативна је вредносна процена по којој недовршено (управо због своје неокончане „отворености“) Микеланђелово вајарско дело „Роб“ има огромну естетичку предност над много признатијим остварењима истог ренесансног аутора „Давид“ и „Сикстинска капела“. Из текста „Егзистенција и уметност Марине Абрамовић“ памтимо пре свега следећу реченицу: „Уметност без етике је козметика.“ (22) Шкеровић је и аутор текста „Барокна екскурзија у Вавилон“ који је приказ романа (приказивач га назива „суперреалистичким“ и очито сматра вредним трајања када о њему пише пуних шест година пошто је штампан) Нови Вавилон истакнутог сигналисте Илије Бакића. Он пише и о сажимањима (уметничкој инсталацији) Анице Вучетић.

О инсталацијама Анице Вучетић пише и Мирољуб Тодоровић, дајући тако сигнал да се оне унутар сигналистичке групе сматрају најважнијим ликовним догађајем између два сигнализму посвећена алманаха. Вођа српског, и светског, сигнализма присутан је у зборнику и двема песмама (обе су из збирке Паралелни светови) и двема шатровачким причама (друга је еротска; после читаве серије књига са шатровачким песма, шатровачких хаику песама, полемика пуних шатровачких речи, синтагми и реченица, у последње време Тодоровић се посебно посвећује писању управо кратких, занимљивих, и ироничних и хуморних и игривих, језички несумњиво експерименталних, шатровачких прича, али и романа Боли ме блајбингер), e-mail artom и есејистичким фрагментима (есејистика је за нашег аутора нужно фрагментарна, муњевита) насталим у периоду од 1975. до 1989. године и насловљеним "Језик, реч и песма". Аутори цитирани у њима су: Л. Стефанини, Ж. Дерида, Х. Г. Гадамер, Новалис, Р. Јакобсон и Х. Валден. Наводимо неколике поетичке „бодље“: „Што више скратити растојање између бића и мишљења“; „Игра је за човека исто тако важна функција као рад“; „Апејронистичка песма - сума организованих песничких напетости.“

Песмама су у зборнику, осим Слободана Шкеровића и Мирољуба Тодоровића, заступљени следећи сигналистички песници: Франко Бушић (три песме), Тамара Жикић (две), класик сигнализма Добривоје Јевтић (једанаест кратких песама од којих су две крипто сонети; наводимо исцела - најбољу међу њима „Ништа је материјал“: за нашу кућу / у којој је предвиђено / само дисање // дах у дах), Роберт Г. Тили (две песме из циклуса „Друштво несталих песника“), Стеван Бошњак (две „метафизичке“ песме), веома агилни млађи песник Далибор Филиповић Филип (песма заснована на језичкој игри, карактеристичном елементу последње фазе његова песниковања), неуморни и вечито млад сигналист Жарко Ђуровић (две песме), Виктор Радоњић (две), Добрица Камперелић (једна), Звонимир Костић Палански (заузима повлашћен положај у зборнику тако што је у свом блоку, једини, заступљен двема - тако издвојеним - визуелним песмама, од којих је посебно занимљив сонет насловљен „Мајмунска посла“), Илија Бакић (песма „У неконтролисаним одјецима“), најбољи млађи сигналистички песник уопште Дејан Богојевић (две песме), „сапутник“ сигнализма Предраг Богдановић Ци („Ален Гинзберг дуби на глави у салону Удружења књижевника Србије“). Сигналисти не заборављају ни хаику: Франко Бушић се представља у алманаху са девет стохастичких од којих наводимо један (вијори крава / архитектова мотика / пљунула траву), а познати хаиђин (и сигналистички) Душан Видаковић са ниском од шест сигналистичких хаику песама (наводимо једну: Песмичак сопће / на сестриће секунде. / Хм, препреда се). Кратка проза је, такође, и даље књижевна врста која сигналистима, једнако као и поезија, одговара као књижевни полигон за лудистичко и језичко п(р)оигравање. Поред Слободана Шкеровића и Мирољуба Тодоровића, пред нама су и остварења Франка Бушића (један текст), Тамаре Жикић (један), Драгана Мандића (два), Роберта Г. Тилија (један), Здравка Крстановића (два), Дејана Богојевића (два), Душана Стојковића (четири „кафкијаде“) и Џима Лефтвича (веома интересантни кратки „Текстови смрти“). Специфична сигналистичка, духовита и иронична, проза је „Саопштење број 1111“ Миливоја Анђелковића. Звонка Газивода је заступљена одломком из романа – „Центрифуга“, а Богислав Марковић „Чаробном кутијом“, одломком из антологијског романа Алтајски сумрак.

Веома су интересантни и есејистички прилози. Дејан Богојевић нуди један кратак есеј, Џон Бајрум пише о „Немогућој транзицији“ Андреја Тишме, Олга Латинчић о легату Мирољуба Тодоровића у Историјском архиву Београда. Издвајају се прилози Војислава Беговића о мејл арту, Гжегожа Газде „Српски неоавангардни покрет сигнализма“ (енциклопедијска одредница) и, посебно, „Могућности електронске књижевности“ Миливоја Анђелковића. Ту је и Андреј Тишма са петим „наставком“ прилога у настајању „Електронска уметност и интернет“. Добрица Камперелић има, између осталих, и текст о мултимедијском пројекту „Отворена свест - отворени свет“ и информативни прилог „Белгијски креативни агенси.“ Жарко Ђуровић пише о Екологији фразе Виктора Радоњића. Душан Стојковић објављује исцрпну студију „Непресушна моћ певања (Поезија све-чула Мирољуба Тодоровића)“. Ранији зборник Време сигнализма сагледан је из неколиких углова у прилозима који су потписали Душан Видаковић, Илија Бакић и Душан Стојковић. И овај пут једна књига је „проглашена“, учесталошћу критичких текстова њој посвећеним, сигналистичком књигом године: збирка есеја Преко границе миленијума сигналистичких „лавова“ средње генерације Илије Бакића и Звонка Сарића. О њој су писали Душан Видаковић, Жарко Ђуровић и Добрица Камперелић.

Још један погодак у, сигналистичку, мету!

На Растку објављено: 2008-03-25
Датум последње измене: 2008-03-25 16:54:42
 

Пројекат Растко / Књижевност / Сигнализам