Брана Димитријевић

Титанска борба реда против хаоса

Др Александар С. Недок, Повлачење српске војске ка албанском приморју и њена евакуација на Крф 1915/1916 – Рад војно - санитетске службе, „АМД систем“ Београд, 2006

Српски војни санитет дејствовао је и у Повлачењу, 1915/16. године; у том најстрашнијем трену. И по снегом окованим врлетима Албаније и Црне Горе, и у глибовима дивљег албанског приморја. И на Крфу. Говори обиљем докумената (што је не мали подвиг!) књига др Александра Недока.

Ако је војска у повлачењу и такорећи пред расулом, санитет је најслабија њена тачка. Захтеван је и спор. Оптерећен тешким питањима. Кога са собом повести од рањеника и болесника, кога и како оставити? (Саобразно не само међународним конвенцијама.) Колико лекара треба да буде остављено да се с рањеницима, преда непријатељу. Колико мора, јер, просто, не могу даље, због поодмаклих својих година, слабог здравља? А, колико их „нестаје“ у поднебесним хладним горама? Шта ти „нестали“ потом чине?

Отуда ова књига посредно указује и на суштину српског етноса. А као увод би јој пристајао текст Милутина Бојића „Србија у повлачењу“, (Објављен у „Даници“ за 1999. годину.), који је ондашња ризница чињеница и схватања. Пристајала би јој, али као нека врста контрапункта, и сведочења француског публицисте Анри Барбија, о томе како доиста изгледа када војног санитета нема, као после дебакла Поћорекових армија.

Никада нисам наишао на нечистоћу која би се могла поредити са оном у гимназији (у Ваљеву) и у касарнама 5. и 17. пука, од којих беху направљене болнице, и у којима је остављено 3.400 рањеника и болесника, без лекова и намирница.

... У сеоској кафани у Бољковцима негде око тридесетак рањеника, с пет официра. Ни један једини превијен Најјачи од њих кредом је нацртао крст и на писао на лошем српском језику: Овде. 31 рањеник, лечите како ми лечимо ваше. Срећом по њих, Срби их нису лечили на аустријско-мађарски начин него на свој. (Нису их злостављали и убијали.)

Аустрија је имала неколико славних факултета медицине, пукове лекара, огромну количину медицинског и фармацеутског материјала. Ах, како ли је здравствена служба аустро-мађарске војске морала бити дивна! Мислили су Срби који су учили високе школе у Бечу или у Грацу, Инсбруку. Но, Срби су се понашали сасвим супротно, и у Повлачењу, не остављајући за собом рањенике и болеснике попут лешева, упркос огромној премоћи непријатеља, који је у јесен 1915. године нападао са три стране.

Тиме ова књига превазилази санитетске оквире. Јер ако је у оним и онаквим условима санитет дејствовао, Хаосу је сломљена кичма још у брдима. Опстаће стога и војска и санитет и држава, и винуће се из пепела, истом моралном снагом, нама и данас за поуку.

(Задужбина, год 18., бр. 77, 2006, ст. 12)