Пер Јакобсен

Данило Киш у Данској

 

Први наговештај у Данској о Данилу Кишу и његовом стваралаштву био је, по свој прилици, чланак о послератној југословенској књижевности који је аутор овог чланка објавио у дневнику Politiken 1982 године [1] . Између осталих података о српској, хрватској, босанској, словеначкој и македонској књижевности налази се следећи одломак о Данилу Кишу:

„1977. год. дошао је озбиљан књижевни ударац на стаљинизам и његов светоназор у књизи Гробница за Бориса Давидовича Данила Киша , малој збирци потресних примера догматизма од инквизиције до Стаљинових чистки и актуализована поднасловом Седам поглавља једне заједничке повести (моје наглашавање). Књига је изазвала бурне реакције, додељене су јој престижне књижевне награде а истовремено је била оштро критикована као књижевно безвредна и као плагијат. [...] И поред тога што су мотиви за оштру полемику која је следила вероватно били и књижевна завист и професионална љубомора, н e м a сумње да је огорченост на неким местима била уперена на политичку поруку књиге чији су досег и актуалност свакоме били јасни. ”

Годину дана касније, мало алтернативно издавачко предузеће „Husets forlag“ у граду Орхус које је током година успело да пласира многе источноевропске писце на данско књижевно тржиште, објавило је као први превод на дански ову Кишову књигу у преводу Гунара Нисена [2]. A 1992. године исти издавач објавио је Башту, пепео опет у преводу Гунара Нисена [3] . Једна приповетка, „Посмртне почасти “ из Енциклопедије мртвих у преводу Клауса Бека објављена је у књижевном часопису Fredag [4] .

Поред превода ових чисто књижевних текстова објављени су и одломци Часа анатомије [5] , као и есеј „Савети једном младом писцу “[6].

О Данилу Кишу писао је аутор овог текста у Великој данској Енциклопед uju [7] , у лексикону иностраних писаца [8] и у Лексикону издавачке куће „Gyldendala”[9].

Ha тај начин, Данило Киш присутан је у Данској не само као књижевник чији су текстови привукли интересовање и пажњу свих новинских литерарних рецензената, него и као полемичар и есејиста који је подстакао и непосредно учествовао у дебати о стаљинизму и цензури - аутоцензури у данским културно-политичким гласилима.

Што се тиче Гробнице за Бориса Давидовича и Баште, пепела дански новински рецензенти су их примили са одушевљењем. Нарочито их је импресионирала снага пишчевог књижевног израза и имагинације. Упоређивали су Киша са Миланом Кундером, Борхесом и Ђерђем Конрадом. Један од рецензената (аутор овог чланка) се, међутим, из обзира према Кишу и његовом делу осећао принуђен да критикује превод Баште, пепела због обилних нетачности, недовољног језичког знања преводиоца и због озбиљних и, на неким местима, фаталних грешака.

Посебан проблем представља превод самог наслова Гробница за Бориса Давидовича и, још више, поднаслова „Седам поглавља једне заједничке повести". О појму гробница говори се изричито у петом поглављу књиге чији је наслов уједно и наслов целе књиге. Говори се о кенотафу , тј. споменику несталих земљака или бораца:

„Стари су Грци имали један поштовања достојан обичај: онима који су изгорели, које су прогутали вулкански кратери, које је затрпала лава, онима које су растргле дивље звери или прождрли морски пси, онима које су разнели лешинари у пустињи, градили су у њиховој отаџбини такозване кенотафе, празне гробнице, јер тело је ватра, вода или земља, а душа алфа и омега, њој треба подићи светилиште “.

Имајући ове речи на уму можемо с правом да се запитамо зашто нису сви преводиоци (или издавачи?) преводећи наслов поштовали то важно Кишово објашњење. Дански превод, а и шведски, имају уместо гробнице -- гроб (grav), док норвешки превод коректно има гробницу (Gravmaele). Енглески (амерички) преводи имају grave односно tomb, a ни једно ни друго није a cenotaph него два различита облика гроба. Како један дански рецензент с правом примећује: „Разлика између наслова књиге и наслова петог поглавља је неразумљива “ . (Јер је наслов петог поглавља исправно преведен).

Још су занимљивији, а и проблематичнији преводи поднаслова Седам поглавља једне заједничке повести. Нема сумње да је у синтагми заједничке повести садржана оштра критика стања и тока најновије југословенске историје и односа према тоталитаризму и стаљинизму који је , наравно, већ одавно званично одстрањен из југословенског јавног живота. У француском, а касније и у немачким и шпанским преводима, поднаслов гласи „Седам поглавља једне исте повести “ , док на пример дански, норвешки и португалски преводи имају Седам поглавља једне заједничке повести. С обзиром на то да је француски превод (од Паскал Делпеш), по свој прилици, урађен у блиској сарадњи са Данилом Кишом, можемо да претпоставимо да је писац знао за ту промену, иако је није чак ни сам желео, мада поднаслов није промењен у каснијим југословенским издањима. По мом мишљењу, у дотичним преводима изгубљенаје једна важна политичка поента, јер синтагма заједничке повести недвосмислено значи да су „нама “ стаљинизам и догматизам заједничко искуство које имамо са „њима “, док једне исте повеспш значи да се ради о шест варијација на исту тему, наиме на тему стаљинизма и догматизма. У сваком случају, намеће се питање „Зашто је дошло до те промене? “ . Да ли је Киш хтео пред иностраним читаоцима да стави своју критику југословенског идеолошког догматизма у други план или је промена чисто естетска? На жалост, није било могуће добити коментар госпође Делпеш.

Када је Данило Киш 1983. године био у Данској поводом објављивања Гробнице за Бориса Давидовича, дао је интервју данској телевизији у којем је рекао да је аутоцензура добра ствар, јер приморава писца да пажљиво ради са својим метафорама. Као проширен коментар ове кратке, сувише оптимистичне и доста провокативне изјаве његов есеј „Цензура/аутоцензура “ био је објављен у књизи Тиха слуга моћи, [10] заједно са есејем, у којем Нил Барфод даје данским читаоцима најосновније податке о полемици поводом Гробнице за Бориса Давидовича. По Барфоду, радило се о нападима „старокомуниста из књижевног естаблишмента -- прво због плагијата, затим из идеолошких разлога “ . Политичка димензија афере била је јасна. Како Предраг Палавестра примећује „Почетак сукоба прикривао је политичко значење, иако је књига са партијског гледишта свакако морала бити оцењена као јеретичка “[11] . Занимљиво је, међутим , да Киш ни једанпут није споменут у такозваној Белој књизи, овом верном регистранту неподобних писаца и филмских режисера, који је Централни Комитет Савеза Комуниста Хрватске издао 1983. године и да његове књиге нису били забрањене, као и то да никад није ступао у отворен сукоб са партијом и властима.

Наравно, не може се очекивати да ће дански интелектуалац, који има релативно ограничено знање о земљи којом се иначе не бави, дати свестрану и исцрпну презентацију ствари и односа који су сложени и који захтевају смисао за нијансе и знање о отвореним и скривеним сукобима у животу „београдске чаршије “ . Представити Кишове противнике само као старокомунисте или соцреалисте наравно да је пример поједностављења које игнорише књижевно-теоретску страну полемике, да не говоримо о личним мотивима за нападе на њега. Подсећамо на то да је Киш сам у Часу анатомије скренуо пажњу на свој интервју у часопису Идеје [12] , због којег је „изгубио много пријатеља и изазвао много мржње против себе “ . Јасно је да је сукоб био латентан и неминован, а Гробница за Бориса Давидовича била је повод за ту велику полемику која је и поред књижевно-теоретских питања, по мом мишљењу, садржавала и дубоке личне противуречности и професионалну завист и љубомору. Др Барфоду који иначе важи за истакнутог књижевног теоретичара и који је слушао Киша како чита свој есеј „на илегалном састанку на тавану једног љубазног мађарског филмског режисера у Будимпешти “[13] , очигледно није много стало до тога да уђе у срж саме полемике и да данским читаоцима да бар неке примере Кишове стрингентне и убедљиве књижевно-теоретске аргументације против својих противника.

Још неколико година пре Барфода, уз већ споменути превод приповетке „Посмртне почасти “ , Габи Глајхман пише есеј „Гробницу за нестале без трага “ у којем, по значењу и важности, упоређује Киша са Миланом Кундером и Ђерђем Конрадом. Есеј је одличан преглед Кишовог стваралаштва, од Мансарде и Псалма 44 преко Баште, пепела, Раних јада, Пешчаника, Гробнице за Бориса Давидовича, Часа анатомије до Енциклопедије мртвих. Нарочита пажња посвећена је Часу анатомије и полемици о којој се каже:

„Водећи рецензенти примили су Гробницу за Бориса Давидовича као преломни догађај у југословенској култури, а истовремено су се шириле гласине да је књига плагијат; јер како би аутор иначе био у стању да пише о совјетским логорима које никад сам није доживео? Тврдило се да се ради о рукопису једног непознатог руског емигранта који је живео у Паризу у 1930-им годинама. А мало касније се тврдило да је књига мешавина Џојса, Медведева, Борхеса, Штајнера и других. После четири месеца новинар Д. Голубовић објавио је чланак у часопису Око под насловом Гробница за Данила Киша чија је намера била да докаже наведену књижевну крађу. [...] Новинар Голубовић радио је по налогу једне клике стаљинистичких писаца, праве културне мафије -- са Бранимиром Шћепановићем, Миодрагом Булатовићем и Драганом Јеремићем на челу. “

Габи Глајхман закључује да је Кишова намера била да полемише са клишеима ранијих писаца тематике Гулага, нарочито са Артуром Кестлером који је тврдио да су стари револуционари по совјетским затворима и логорима увидели и признали своје грехе, не због терора и мучења, него због убедљивости и снаге идеолошких аргумената својих иследника.

Тако је подужи есеј Габи Глајхман, заједно са данским преводима Фронталног судара и Пробног камена чињеница и мојим коментарима уз Час анатомије, дали данским читаоцима један сасвим добар увид у садржај и оштрину овог сукоба. Оно што је могло изненадити данске читаоце је непомирљиви тон полемике и то што је Киш тако оштро и безобзирно одговорио своје нападаче.

У поређењу са другим и већим европским земљама врло мало је преведено од Кишовог књижевног опуса у Данској, али се може слободно рећи да се његово присуство у Данској разликује од присуства свих других преведених писаца из бивших југословенских књижевности. Док су сви -- наравно и Киш -- привукли пажњу због високих књижевних квалитета својих књига, Данило Киш је поред тога остао интелектуалац који због актуелности и оригиналности својих есејистичких тема још увек има шта да каже модерним Европљанима.

 

  1. Per Jacobsen, „Jugoslavisk litteratur efter krigen”, Politiken 13. април 1982.
  2. Данило Киш, En grav for Boris Davidovič Syv kapitler af en faelles historie, превео Gunnar
    Nissen, Aarhus 1983.
  3. Д. Киш, Have, aske превео и написао поговор Gunnar Nissen, Aarhus 1992.
  4. Д. Киш, En sidste hilsen превео Claus Beck, Fredag, Tidsskrift for kultur, litteratur og politik, Koebenhavn 1991.
  5. Д. Киш, Fronfalt sammenstoed (Фронтални судар) и Kendsgerningernes proevesten (Пробни камен чињеница) превео и коментарисао Per Jacobsen, Passage. Tidsskrift for litteratur, Koebenhavn.
  6. Д. Киш, „Raad til en ung digter” превео Per Jacobsen, Dnevnik Aktuelt, Koebenhavn.
  7. Danmarks Nationalleksikon I-XX, Koebenhavn 1994-2002.
  8. Rosinantes Forfatterleksikon I-II, Koebenhavn 1999.
  9. Gyldendals opslagsbog I-III, Koebenhavn 2003.
  10. Niels Barfoed, Magtens tavse tjener, Koebenhavn 1999.
  11. Предраг Палавестра, Поетички углови критичке књижевности, Анали Борислава Пекића бр. 2, Београд 2005.
  12. Идеје бр . 4, 1973.
  13. „Цензура/аутоцензура “ . Прочитано 16. октобра 1985. године у Будимпешти на међународном скупу у организацији Federation for Human Rights. Књижевне новине, 15. новембар 1985, стр. 20. Живот, литература, Сабрана дела. 1995.

Per Jacobsen

Danilo Kiš in Danmark

Summary

The author mentions shortly the Danish translations of Danilo Kiš's novels "A tomb for Boris Davidovich" and "Garden, ashes" which were very positively received by the Danish critics. Furthermore the translation of some fragments from "The Anatomy Lesson" are mentioned in connection with a debate in Danish media about Stalinism and censorship in general.

Special attention is drawn to the translation of the title and subtitle of "A tomb for Boris Davidovich" not only in the Danish but in several other editions. Some of them have "a grave", others "a tomb". The translations of the subtitle "Sedam poglavlja jedne zajedničke povesti" have in the French, Spanish and German editions been translated into "Sedam poglavlja jedne iste povesti", while the Danish and Norwegian have "zajedničke povesti". The Swedish and at any rate one American translation have omitted the subtitle.

Per Jacobsen, Danilo Kiš u Danskoj , u: Spomenica Danila Kiša . Povodom sedamdesetogodišnjice rođenja, ur. P. Palavestra, Beograd, SANU, Posebna izdanja knj. DCLX, Odeljenje jezika i književnosti knj. 57, 2005, str. 357-361.

На Растку објављено: 2008-03-21
Датум последње измене: 2008-03-21 07:22:42
 

Пројекат Растко / Пројекат Растко Данска