Милан Мицић

Песме

Знам да потичемо од нубијског магарца, драга

Знам да потичемо од нубијског магарца, драга,
и да смо недруштвене личности
квантног тунеловања
са командном палицом дизентерије
којом сејемо вишезначне појмове
и пасмину трагача
који чезну за досадом.

Знам да нисмо црни леопарди, мила,
звани пантери,
са прегледом бојишта
и лаком музиком у ушима
што оповргавају гласине
да се само шепуримо на великом платну.

Знам, љубави, да у плимском пристаништу
енергија има тежину,
да смо правду спискали на глупости
и на доброту за медведе,
и да у опкољеној четврти
вишеноћна несаница
свима нам прави високо чело.

Морамо да наставимо пут, мила,
док гледамо сопствене мисли
као церебрално злато.
Док клошари изазивају пожаре
међу корњачама које лају.
Док играчке војника
убацујемо у обимне огледе.


(Док буде градова биће и боје рђе, Брано,
и којекаквих занимљивости;
и грчења дијафрагме у малим обредима,
и павијана у можданим каросеријама.

Срећо!
Ипак уживамо ти и ја
у дружењу болова у мишићима.
Привикли на таму
хранимо популарне фреквенције,
као велики оснивачи гадости
гасимо мождане ћелије.)

На унифицираном небу, драга,
као снажни софтвери
носимо аеродинамичну тугу.
Неговане руке,
повез преко очију.

Дигиталне слике
наших лица!

Занемарили смо потеру за гласом зебре, срећо

У предвечерје ратова имали смо
довољно залиха среће, драга,
да останемо лојални копији „Тајне вечере“,
свету у којем живе мајмуни
неосетљиви на песму,
симфонијском тангу,
вештачкој интелигенцији,
мигу ока који трава
не може да разуме.

Задивљени својеглавошћу малог савршенства
занемарили смо потеру
за гласом зебре, мила,
приватну опсерваторију,
салоне метеора,
најтраженију забаву –
легенду о људским слабостима.

Знам да делујемо луцкасто, драга,
кад тражимо животну свакодневицу
са срећом у устима и појмом доколице.
(И када свирамо оно што знамо!)

Пукла је карика у ланцу, Брано,
онда када смо од обожаваних лица
градили лађе што прелазе мора,
када смо певали песме, а гајили сунце.
Када смо у крчмама пописивали, мила,
плочице кератина,
предања адреналина,
писте са којих душе не полећу.

Свака зелена алга, драга,
наш је омиљени пробисвет.
Мирна разузданост,
аукција футуризма,
превејана битанга.
Моћна сила са идејом
софтвера о васкрснућу!

Наша мокраћа је лака као фотошоп јаве

Неопходно је имати, мила,
нешто као бојене пећинске слике,
орнитолошке адитиве,
коцкарнице за рубље.
Лепо сређене нокте,
орнаменталне мотиве,
добар угао бацања.
(Воз за крај света.
И сјај изнутра.
И земљу у којој живе дивови!)

У сумњивом начину живота, срећо,
живимо као писта
за загађење ваздуха.
Као прекопланетарни хит.
Као права џунгла
са птицама додо
и пет минута слушања и лармања.

(Веселимо се на тај начин драга
што фалсификујемо спортску грађу,
брзину људског хода
и сексуалну моћ,
вишеканални спектар,
човека који позира,
непоправљиво лоше слике
и рибе из морских дубина.)

Постижемо утисак, драга,
којег радо слушамо,
у циркулацији секвенце.
Тада знамо да смо дадиље
пантеона вода,
видокруга догађаја,
одељења за иновације,
да у апартмане идентификације
примамо анорексичне појединце
и од њих градимо ремек-дела,
дежурне кривце и јединице за снове.

Ми смо, Брано, уметници на делу
што се ретко смејемо,
ми смо шарлатани зависног преображаја,
досетљиви мужјаци,
папагаји који се воле.

Наша мокраћа је лака,
као фотошоп јаве.

Ми смо обична глупава справа са огромним оргазмом иза себе

Купамо се у млеку, Брано,
знатижељни и нестални,
ми-животни оригинали,
најпристојнији ствараоци
веома блиски борцима против суше.

Обдарени изгледом,
локализоване памети као летећи хотели,
изговарамо са стрепњом
једини смисао о огледу невиности.

(Афирмисани смо, драга,
као дебеле свиње,
као формални аспект,
као сафари људи.
Као глинена маска.)

Звучимо лудачки срећо
док се скоковито померамо у времену
са обавезним џеповима бескрајне похлепе,
док ударамо једни о друге у пријатељском надметању,
док улазимо у употребу
као од мајке рођени,
у моћном преврату и ненасилној акцији
као гладна деца.

Предивну људску изопаченост
задобили смо, мила,
излучујући сажаљење,
враћајући писма са лебдењем
у позоришне представе,
допадајући се жртвама.

Није нас брига, драга,
ко смо!


Дали смо измењена сила
или комерцијални успех?
Или камено стадо?
Или скитачка храна?
Или обична, глупава справа
са огромним оргазмом из себе
и масовним веровањем?

Док трајемо љубави
постајемо део легенде.
Збуњена ланад европског конструктивизма.
Резервоар идеја као кенгуров скок!

На Растку објављено: 2008-03-13
Датум последње измене: 2008-03-22 20:03:26
 

Пројекат Растко / Књижевност / Сигнализам