Никола Томазео

Искрице

 

Библиотека српских писаца

РЕДАКЦИОНИ ОДБОР

ПРЕДСЕДНИК Др. Владимир Ђоровић, Професор Университета и Члан Српске Краљевске Академије
Чланови: Јеремија Живановић, Павле Стевановић, Урош Џонић, Стеван Јелача ж
Издаје: Издавачко предузеће „Народна просвета" Београд

 

Садржај.

Никола Томазео као српски књижевник      

I. Неколико ријечи на успомену мајке своје

II. Искрице       

Предговор (за Кукуљевићево издање од године 1848)       

Искрица I. Поздрав Далмацији, области будуће слободне Југославије; из туђе земље, из туђе књижевности, Томазео јој поручује језиком коме није вешт да би и живот свој дао, само да остане честит у њену сећању        

Искрица II. Разни језици су оруђа за познавање света и за утицање на свет, Што писац може у те сврхе да се служи и српско-хрватским језиком, заслуга је пријатеља му Спире Поповића. Радује се што га је задужио човек, као Поповић, који ћути о својим невољама, него брине бригу свога народа     

Искрица III. Томазео жали што се одродио, те не познаје доста нашег народа, да би га могао повести бољој будућности, какву заслужује          

Искрица IV. Спољашње прилике нашег народа (храна, ношња, кућа нису сјајне, али је поштена наша сиротиња, и по томе нисмо ми варвари    

Искрица V. Ни Јован Крститељ није био богато обучен ни добро храњен, па ипак је Исус њега одабрао да посрами Ирода,

Искрица VI. Поштење у сиромаштву увек побеђује; тако је Исус, рођен у сиромаштву, већи од Ирода у дворима његовим 

Искрица VII, Трпети треба у радости, да бисмо се приближили Исусу    

Искрица VIII. Долазак Исусов објавили су анђели сиротињи, пастирица           

Искрица IX. Нико није толико слаб и несрећан, да не би нашао од себе слабијега коме може помоћи            

Искрица X. Сиромах се може дићи над своје сиромаштво, ако тежи напред чврстом вољом   

Искрица XI. У тежњи својој треба да будемо прости и понизни; луде и претеране жеље упропашћују            

Искрица XII. Није Далмација увек била без шуме, па може и опет бити пошумљена, ако не будемо увозили луксуз, него плугове          

Искрица XIII. Трговина Далмације малена је, али бар нека буде поштена    

Искрица XIV. Трговина паробродима треба да зближава народе, али не да нам увози туђе пороке            

Искрица XV. Треба радити са далеким намерама, мислећи на далеке нараштаје

Искрица XVI. Учена класа народа треба да се прилагоди орачу и копачу, нарочито у погледу говора            

Искрица XVII. У многих народа, учени се отуђили сиромасима, а писац Искрица особито. Баве се изучавањем туђих народа, а свој не обавештавају о његовој прошлости           

Искрица XVIII. У нашем простом народу настадоше народне песме, а у њима је наша историја, ињима се диви свет, па ни ми не треба да их се, у просвећеном варварству нашем, стидимо, него треба да их скупљамо и сачувамо

Искрица XIX, Боља је здрава памет неучене, него ученост која квари поштење, умножава потребе            

Искрица XX. Далмација је сувише одвојена од околине, а њени синови треба да уносе све добро и лепо што виде у суседним крајевима      

Искрица XXI. Далмација је класично земљиште уметности, и народ јој има способности, само их још не примењује. Јављају се тек први живописци и писци. Чим се позна недостатак, већ се и уклања          

Искрица XXII. Далмација поцепана на учене и просте; на оне који говоре италијански, и народски. Не зна се који ће претегнути. Ипак, надати се да ће лепа будућност југословенске Далмације утешити Далматинце који су умрли, мучени сумњама ...

Искрица XXIII, По свом положају у свету, и по својим, још неразвијеним способностима, може југословенски народ допринети препороду Европе                    

Искрица XXIV. Дужности омладине која учи у туђини: верна да остане народу, да га брани, и да преноси што види добро, али да не подражава ропски         

Искрица XXV. Разне туђинске власти су смеле Далмацију, те не зна чија је. Само љубав може из разних јој елемената изградити народ        

Искрица XXVI. Пример мрави треба да здружи становнике Далмације. Две хришћанске цркве не треба да предвајају народ, кад је један Исус. Жена може највише учинити за братску љубав            

Искрица XXVII. Жалосна је прошлост Словена, али сваким даном настаје све лепша садашњост, а чека нас управо знаменита будућност    

Искрица XXVIII. Свако мисли само о себи, а не о ближњем, док би узајамно помагање свима користило            

Искрица XXIX. Не знамо будућности Далмације, ништа не знамо; треба само да тежимо за оним што је добро, а Бог ће нам помоћи да честити останемо у успомени људи       

Искрица XXX. Треба да знамо позив нашег народа, али и да учимо што је добро у туђина. Будућност да изграђујемо упорним и дуготрајним радом. Који почињу, њихова је заслуга највећа            

Искрица XXXI. Сиромашни свештеници Далмације треба да народним језиком приступе народу и говоре му о знаменитом позиву нашем. Најпре да унапређују земљорадњу и занате 

Искрица ХХХII. Наши Далматинци продужише живог Венецији, чији лав беше већ занемогао. Без цивилизације, сачувао нам се народ, па и унапред треба да се чува градских порока

Искрица ХХХIII. И наш Балкан имаде учешћа у изградњи хеленске културе, у њену ширењу, Његов Александар Велики је омогућио духовне везе Европе с Индијом; омогућио Римско Царство, а тиме и ширење Хришћанства. У Средњем Веку помешала се наша крв с немачком, грчком, латинском, па и то треба да мири и збратими народе           

Речник необичних израза код Томазеа         

 

Никола Томазео као српски књижевник

Далмација, латинизована за владе римских царева, а скоро цела освојена од Словена у VII столећу после Христа, земљиште је борбе између Латина и Словена, и та борба није завршена ни данас. Пред многобројним четама Словена, Латини су се, затворили у тврде зидине градова. Али се ни у градовима увек не могоше одржати. Главни град римске Далмације, Салона, пао је у руке Словена, и остао порушен до данас, а Задар није пао. Од тада, за ових дванаест стотина година, траје у Далмацији мирна и некрвава борба између југословенске и италијанске народности. Италијански елеменат по градовима је занављан придоласком чиновника из Млетака, јер Млетци владају скоро целом Далмацијом, сем Дубровника, од 1420 па све до Наполеона, 1797; умножен је тај елеменат италианизовањем словенских придошлица са села. Кад је Аустрија, 1813, ушла у Далмацију, затекла је онде италианизовано грађанство, италијанске школе, италијанску управу, и све то оставила, све док се Далмација није почела будити и захтевати српско-хрватски језик у управи, судству и школи.

У такој Далмацији се, у Шибенику, 9 октобра 1802, родио Никола Томазео. Интересантно је напоменути да се у потом Шибенику, само неколико година касније, 1806 или 1809, родио Божидар Петрановић, оснивач Србског далматинског алманаха и, касније, Матице Далматинске, али он није остао у италијанским школама завичаја, него је дошао у Карловце да се овде спремила једног од главних будитеља Далмације.

Друкче Томазео. Из италијанских школа у Шибенику и Сплиту, отишао је он у Падову, па у Милано, у Венецију и Фиренцу, одакле ће ићи даље, у изгнанство, све за љубав будуће уједињене Италије.

«Тако и многи други од нас, презревши сиље, пођоше пут друге отаџбине и оставише након себе велико име. Не припада овом мјесту да их напомиње једног по једног. Историје највећих народа причају о њима и реде их уз најславније синове своје; сваки Србин морао би их гајити у срцу своме.»

То је писао 1880 г. издаватељ другога издања Вуличевићеве књижице Моја Мати. Несумњиво, поред Вуличевића, имао је пред очима и Томазеа, док се ми и нехотице сећамо и трећег нашег избеглице у Италију, славнога Имбра И. Ткалца.

Само, колика разлика између тројице! Прва двојица проводе у Италији главни део свог живота, онде раде и стичу глас и славу; трећи ради у Загребу и Бечу, а у Италији животари, имајући већ за собом главне подвиге своје. Ипак, друга разлика је значајнија: Ткалац и Вуличевић су у Италији били туђинци (туђин у туђини, каже за себе Вуличевић); Томазео, напротив, толико улази у тежње италијанског Препорода да се управо у Милану и Фиренци осећа код куће, да у Венецији постаје члан привремене владе, министар њене просвете, а потом њен посланик у Паризу. И кад се враћа из другог прогонства, са Крфа, враћа се у Торино, па опет (1859-1874) у Фиренцу, где и умире 1 маја 1874, и где је, по својој жељи, погребен у Сетињану, нити је кад. зажелео, као Вуличевић, да. му прах почива у завичају. Толико се био отуђио нашем народу да се осећао више Италијаном него ли и сами Пиемонтези што су.

«Ја сам Италијан, пише он пријатељу Чезаре Канту, године 1837, јер сам рођен од млетачких поданика, јер је мој први говор био италијански, јер је отац моје бабе дошао у Далмацију из долине Бергама. Далмација је виртуално више италијанска него ли Бергамо, и ја сам у основи више Италијан него што је то Италија. Rome n'est plus dans Rome . Далмација, понављам, бар је онолико италијанска земља, колико Тирол, свакако више него Трст, и више него Торино. Језик којим сам ја говорио као дете, сиромашан је, али нема францускога труња и мање је настран од већине италијанских диалеката. И опет, све то ништа не доказује. Данте каже да Кварнер Италију затвара...

Данте ме, јадника, проглашава за изгнаника (m'esilia). Бог нека му опрости: не знађаше шта ради.» Дванаест година касније, у писму једном Шпањолцу, он овим речима исправља гласове о себи: «Ја сам се увек звао Томазео; а тако и моји предци. Можда је презиме првобитно било Томашић, али га нисам ја мењао, да бих изгледао Италијан; него је из италијанске крви потекла моја баба која имаде не мали удео у васпитању моје душе.»

У ове две прилике Томазео није рекао све околности које су од њега створиле Италијана. Није споменуо кратковидост Далмације на коју се још 1848 тужио Његош у писму Јолачићу, нити је споменуо успаваност целога хрватског племена почетком XIX столећа, док се у најлешпе дане Томазеа буди национална и либерална мисао Италијана.

У Далмацији нарочито, грађанство је било потпуно италијанско или италианизовано. Рођен у Шибенику, Томазео је одрастао у чисто италијанској атмосфери. Чули смо га већ шта каже о матери оца; његов пак први учитељ, очев брат, Фрањевац Антонио, иако илирски исповедник код Св. Петра у Риму, није радио на друкчијој оријентацији Николе. Николини другови из младости, пре свега Антонио Мариновић, који је организовао дилетантске представе у шибенском театру, где је приказиван Алфијери, још су мање могли свратити његову пажњу на још дремовно Јужно Словенотво. Италијанска школа у којој му један професор «о Италији, нарочито о Венецији, говорио као о рају», а други, школован у Фиренци, говорио о парку Боболи онде; и лектира (коју он овако спомиње: «читао сам Библију и Малбранша, Виргилија и Декарта, Дантеа и Канта, Демостена у преводу Чезаротија и Томасову похвалу Декарта, коју је Чезароти имитовао, читао Макиавелија и Викоа, животе Челинија и Мармонтела, Гравину и Стал, Алфиерија и Шилера, латинске фрагменте сатиричара Луцилија... док сам у лето 1832 и следеће зиме сабирао из Цицеронових дела градиво о падању Републике»...) све је доприносило да се он «све више заљубљивао у толиковековне славе Италијанства», све га упућивало у Италију, где ће да се изгуби у великој чети радника на њену препороду, док би човека његова талента и његове радљивости у тадашњем нашем народу чекала улога вође и првака.

Ипак, он учини нешто што подсећа на промену која се догоди са градовима Далмације у XIX столећу, он не заборави да му се мати звала Кевеш(ев)ић, а да су се предци, може бити, звали Томашићи.

«Али Далмација, у својој љубави за италијанску управу и цивилизацију, није заборавила ни својих дужности према себи самој; одржала је свој посебни карактер, обичаје, посебну ношњу, говор; одржала се више словенска, но што се Италија одржала као италијанска; чак је примећена сувише оригинална њена особеност, па се њој наругаше Грци кад рекоше за њене синове да су тврде главе» (II secondo esilio, vol. 20-135).

Тако, како Далмација није сасвим себе заборавила, тако ни Томазео није сасвим заборавио да је Далматинац. Кроз цео век свој неће он заборављати да је у Далмацији гроб оца, коме је имао да захвали многу и многу слободу коју је себи допуштао. У неком француском писму са Крфа, из године 1851, пише он сам о томе:

«Мој отац ми беше оставио од чега да живим; и ви знате да су ми, у време првог изгнанства, скромни моји приходи и књижевни ми послови допуштали да високо држим чело пред краљевима и кнежевима. Скромно моје имање, иако добро начето, било је довољно да ме ослободи од сваког јарма. И могао сам да служим Венецији не иштући од ње плате... мој боравак у Паризу, неких шест месеци, стао је Венецију свега седам стотина франака, урачунав ту и путни трошак и станарину... А сада, смрт једног ми кузена, и његови дугови које сам од своје воље примио на себе, чине да ми је положај тежи. Али се не бојте: ничија протекција ме неће тиштати, нити ће моје сиромаштво коме тешко падати.»

Нарочито није заборављао да је у Далмацији гроб матере којој је српским језиком изразио своју приврженост. А у писму једноме од својих кузена, године 1852, овако је спомиње:

«Утешило ме је, при повратку из првог ми изгнанства, што сам затекао у животу вашег оца, брата поштоване моје матере, и што сам му могао на неки начин показати своју љубав и поштовање. А у другом изгнанству ми свакодневна утеха, и стално друштво, слика оне добре и несрећне матере којој имам да захвалим за већи део онога што је добро у мени; само се кајем што најпре нисам умео, а затим могао поново заслужити њену љубав исказујући јој своје поштовање и благодарност.»

Томазеово осећање за Далмацију па и за све Словенство би нарочито букнуло, кад би их неко у италијанској јавности увредио. Када је неки Талијан поновио реч Шлеглову да су Словени сој робова «и не знам шта још о мекоћи њихове душе, мислећи можда мекуштво, ако је уопште што мислио», Томазео је, 1853, одговорио: «Словенска Пољска је спасла Германију и целу Европу од Турака. Словенска Чешка је сто година пре Немачке с највећим жаром отпочела верски и политички преображај, али у исто време и социалан, па га је подржавала дуго и храбро: ја то не славим, али спомињем као знак не ропски мекушци духова. Словенска је Србија која се пре Грка диже и збаци са себе отомански јарам, збаци га сама и без туђе помоћи: Србија која има народну појезију да јој се диве најкултурнији народи Европе, ратничку појезију, чега Италија нема. Словен је основао републику Сан Марино, једину која преоста Италији. Словенски је Дубровник, вршњак Венеције, богат трима књижевностима, од којих је свака чиста од барбарског туђинског труња више него што је чиста италијанска; Дубровник који Италији даде Баљивија и Бошковића: Словенска је Далмација која столећима чињаше део венецијанске храбрости, и поможе Венецији да осваја све до краја своје декаденције; Далмација која даде Хришћанству Св. Јеронима, а човечанству Марка Пола; Јеронима чија реч одјекује у пет делова света, неодвојена од речи Мојсеја и Јована, од речи божје; Марко Поло који осветли путеве по мору Колумбу, као што Словенин Коперник осветли путеве по небу Галилеју. Ја не мазим Црну Гору, као што чине други, и Русију не обожавам, али мислим да не вређам достојанство Италије, а којој, за случај рата, пожелим мало словенске ропске мекушности, којом се не могу сувише хвалити, нити јој се могу ругати, Турци толико пута побеђени, па ни Наполеон Велики, смрвљен од њих». (II Secondo Esilio vol. 1, pag. 256).

Још више је Томазеа љутио сваки неповољан одзив о Далмацији, ако би се чуо у италијанској јавности. Тако, године 1855, кад се неки италијански дневник ругао великоме броју славних људи у Далмацији, чије је биографије италијански објавио Љубић. Нажалост, у таким приликама би Томазео доказивао да су Далматинци бивали више Италијани од многих Венецијана. Али, у исто време, он осуђује Аустрију што Далмацију није сјединила било са Словенима, било с Италијанима, и предвиђа могућност да се од Далмације створи «центар словенских земаља које би се временом увећале, и чија би престоница био Шибеник, као град не мање културан од Задра и Сплита, и више у средишту, и где се говори словенски чистије.» Већ таким радом код Италијана, Томазео је стекао заслуге које му наш народ не може заборавити. Сасвим свесно и програматично, он се примио улоге посредника између Италијана и Словена, нарочито Јужних Словена. «3нам, тужи се он, да је у новинама писано да ја, заборавив своје порекло, не волим Словене. Ја их волим на свој начин; а ако има ствари у којој је слободно искати дозволу да нешто чинимо на наш начин, то је у љубави... Ја ћу писати италијански о словенским стварима. Жао ми је што не могу илирски; јер немам разговора који би ми помогао да сачувам употребу језика, а не могу ни да читам, скоро слеп. Можда је овако боље, бар ће Италијани разумети... као да је провидност хтела да ја будем васпитник у Италији да бих постао, ма и недостојни, иницијатор жељенога братства... Провидност је можда одредила, да жалосна и несрећна Далмација ради на интелектуалној и грађанској култури двају братских народа.»

Далматинско осећање и ова мисија приближавали су Томазеа нашем народу. Кад се вратио из Париза (из такозваног првог изгнанства, у које је отишао од своје воље) у Шибеник, године 1839, он учи српски од пријатеља Спиридона Поповића, и пише први свој састав на српском: Неколико ријечи на успомену мајке своје. Поред тога, он се одушевљава за нашу народну појезију: «у песмама које је скупио Вук, пише он професору Сутини 1851, имамо ми ризницу појезије на којој нам може завидети сваки народ прошлости и садашњости.» Колико су га привлачиле народне песме, види се из писма му које је 1852 писао, изгледа, Спиридону Поповићу: «Чувајте песме: и ако имате прилике да их штампате, учините то, макар и без моје користи, само ради части народа нашег, несрећног и непознатог. Ја не могу више ни сричући да читам илирско писмо, ма колико било читко и крупно; зато бих волео да, поред оних које знам, научим још неке српске песме напамет, за утеху у мојој слепоћи, и за спомен на место где сам рођен. Молим Вас дакле да ми, уколико доспевате, препишете латиницом из Вука неколико јуначких песама нарочито одломке о Косовском боју и смрт Маркову... Даћу да ми их чита неко, иако их не разуме; к слушајући их више пута, научићу их.»

И не само да је читао и учио на памет народне песме, него је пријатеље подстицао да их прикупљају, па их је и сам бележио, и тако је, прилозима Спира Поповића, Марка Видовића и његове жене Анке, Буљана из Сиња, попа Фрање Караре и 15-годишњег младића Ивана Буратија», постала Томазеова збирка за коју је и сам од шибенског варошанина Влачета забележио неколико песама, које овај не хтеде никоме другом казивати. О штампању те збирке водиће он дуготрајну преписку с Кукуљевић-Сакцинским, са Бабукићем, са Спиром Поповићем, са Станком Вразом, све без успеха. Ни Дружство Србске Словесности, ни Матица Илирска се не примише да збирку штампају, а Кукуљевић не могаде скупити довољно претплатника, и Томазео не виде својим очима штампане збирке. Неке песме своје збирке преводио је и препричавао у својој збирци Canti Popolari; по смрти му, Кукуљевић предаде збирку Матици Хрватској и ова поче, године 1896, објављивати у свом зборнику Hrvatske Narodne Pjesme неке, боље, песме из Томазеове збирке. Али, од три стотине песама, само мали број нађе онде места, јер су, како Милчетић тврди, рђаво бележене, па тако неће никад ни бити штампана цела Томазеова збирка народних песама.

Сем тога, Томазео преводи на српски своје италијанске Scintille (Искрице); и већ 31 октобра 1841 пише Људевиту Гају: «Тио би ја печатити она говорења малашна, која сам тек изјекивао сладким језиком нашим.» Незнамо како се ипак догодило да прво издање Искрица изиђе без ауторова знања, по неауторизовану препису. Издао их је 1844 Иван Кукуљевић-Сакцински, и послао аутору примерак тог издања, нашто је Томазео, 6 маја 1844, писао Кукуљевићу:

«Примио сам књижицу (Искрице) и зафаљивам од срца. Не треба да се с никим другим, него сам собом тужим, што су рукопису ономе кој је вама послат, многи начини говорења наметнути, знамења моја иштећена и оно нешто складања које ја мојим ријечима дајем. Послат ћу вам дакле књижицу направљену онако како ја желим да печатана буде и молит ћу вас, кад будете хтјети, да је тако опет издате.»

А кад то друго издање није могло бити штампано у Аустрији, пошто је и прво било забрањено цензуром, Томазео пише Кукуљевићу, 1 априла 1845:

«Молим вас да у Србији печатане буду како сам их ја послао вамикар, Искрице моје, ставите Илирско име - како вам драго.»

До штампања Искрица у Србији, тада, није дошло. Али је Томазео, може бити, за то несуђено издање удесио један примерак првог издања који је примерак, с исправцима руком Томазеовом, нађен у шибенској библиотеци српског општества.

Него, кад је цензура престала у Аустрији, године 1848, Кукуљевић штампа «друго поправљено издање с предговором и с уложци неколико листовах списатеља на издатеља првога издања.» Иако Кукуљевић изрично не каже да је послушао «молбу праведну» Томазеа, ипак морамо мислити да је све исправке Томазеове уважио. Тако бисмо имали два аутентична текста Искрица: Кукуљевићев из 1848, и онај из шибенске библиотеке, који је можда био својина Томазеова пријатеља, Спира Поповића. Кукуљевићев текст је издала и Матица Хрватска 1888 у редакцији Ивана Милчетића, којом приликом се користила пристанком Томазеа из године 1845, те илирско име свугде заменила хрватским. Српска Књижевна Задруга је, десет година касније, објавила текст нађен у шибенској библиотеци, у редакцији Душана Петрановића, коме је помагао и Љуба Јовановић.

Овде се даје текст који је објавио Душан Петрановић. Разлози које је Петрановић навео у прилог свога текста, тако су убедљиви, да о том једва треба рећи коју реч. Колико год је Томазео желео да Јужни Словени буду један народ, ипак он сам за Искрице каже да су писане српски (Le Scintille... scritte); као што је Србију проглашавао за већ развијену клицу државе око које треба да се групишу Јужни Словени, а српски језик препоручивао за опће словенски језик. Према томе, Петрановићев текст ваљда највише одговара облику у ком је Томазео желео да читамо његове Искрице, Само, Петрановићев текст се овде даје знатно друкчије, него што је дат у издању Српске Књижевне Задруге. Зато што Томазео никад није добро знао српско-хрватски језик (још године 1853, изгнаник на Крфу, он има уза се Словенина који му помаже да пише «понешто језиком земље у којој је рођен»), што његов језик није, и из других разлога, наш данашњи књижевни језик, Искрице су издате као дело каквога древног писца: колико текста, толико и тумачења. И то је управо доста да заплаши читаоца који Искрпце узима у руке, не да студира Томазеово схватање Далмације, или Римскога Царства, или мисије Словена, него да у њима тражи побуде за размишљање о души, о дужностима, о служби народу и човечанству. А у овоме је сва вредност једине српско-хрватске књиге Томазеове. Зато смо ми тумачење Искрице свели на најмању меру. Ни као италијански књижевник није Томазео дао књиге које би имале већу вредност независно од његове личности. «Мој политички живот не почиње, каже он сам, године 1847, јер су и моја књижевна дела израз политичког убеђења више или мање отворен, према теми и временима... И мој књижевнички живот чини с политичким једну целину». И није имао разлога Г. Марко Цар кад је, у свом чланку Никола Томазео прама Српству (Летопис Матице Српске, књига 225, стр. 1 и 2), тражио узроке мање популарности Томазеа, но што је имају Манцони и Кардући, у томе што је пореклом Словенин! Томазео није створио књижевна дела која ће столећима да се помаљају из овог потопа књига, и од свега што је радио остаће кратак спомен у историји италијанског препорода (у књизи Пиетра Орси, Нова Италија, њему је посвећено пола реченице: «песник и филозоф у исто време»), остаће у српско-хрватској културној историји спомен о једном губитку наше културе, и, то је главно, остаће симпатична личност борца за слободу који је «бранио ствари које други напуштаху, а говорио оно о чем су други ћутали»; који је тешио прегажене народе, и наш међу њима, тврдећи да су «кључеви од будућности света у рукама презрених народа»; и који је 1850 писао некој Рускињи: «И у мом срцу бије словенска крв; и ја желим славу словенских народа, а оплакујем њихове поразе. Где су страдалници, онде је моја отаџбина; и Бог угњетених мој је Бог. ) Таких бораца као да више треба народу који се опија победама, него ли народу који је оплакивао Косово. А увек су потребни етичари какав је био Томазео, који примером, животом и лепом речју довикују: узгор срца! Јер, извршујући свакодневне послове, којима већином зарађује хлеб свој, човек врло лако заборавља на Исуса, и душевни човек обамире у «борби за опстанак.» Чак и духовни човек, заузет тражењем истине, или изражавањем лепоте, лако губи из вида грађанску врлину и ближњега страдалника. Свакоме од нас је потребна реч сокољења кад нам се помраче видици или кад задрема савест зато што смо се изгубили у служби «царству земаљскоме». Да у српскохрватској књижевности нема много тих речи сокољења, да нема доста подвижничких довикивања, то је најлепше казивао Јован Цвијић:

«Већ су се у вишим разредима гимназије преда ме истављала питања о Богу, о задатку живота, о крајњем циљу ствари. Често сам осећао унутрашњи немир због тежње да створим поглед на свет и живот. А средства и подстицаји били врло слаби... Можда је било у нашој књижевности које дело морално-философске садржине, али ја за њега нисам знао. Сећам се оних стања малаксалости и изнемоглости, која могу младића довести до очајања, а, што је најопасније, тај се унутрашњи немир никоме не поверава. Колико би вредела дубока а разумно написана књига о морално-философским питањима, која би за младиће тих година била откровење и морални ослонац» (Јован Цвијић, Из Успомена и живота, стр. 45).

Цвијићу се мора дати заправо: српско-хрватска књижевност је и доста сиромашна, а нарочито је слабо позната по реторским, педагошким својим елементима; она не утиче доста на изградњу наших карактера и индивидуа. Нема још ни озбиљне студије, нити посебног издања Српских или Српско-Хрватских Моралиста, а ни аутобиографије, ни биографије знаменитих љуци, њихови начини учења и подвизања нису објављени у посебним колекцијама. Зато може да буде добродошла и овака књижица, необична језиком, застарела схватањима. Сведок тешких дана наше прошлости, када најбољим синовима ове земље није било места на родној груди, књижица отуђеног Томазеа ипак превире љубављу према прегаженом тада народу, вером у његову велику будућност; а управо као глас Јована Крститеља треба да грме новим нараштајима речи Томазеа у којима пева лепоту и велику васпитну вредност страдања и патње, скромности и независности од земаљских блага, пева лепоту духовних радости и сиромаштва које је «чисто у руху, чисто у души».

Суботица, јануар 1929.

Васа Стајић.

 

Неколико ријечи на успомену мајке своје.

Видио сам звијезду нове свјетлости; чини ми се да погледа на мене весела и љубовна. Дух је твој, мајко мила, који мени говори са висине небесне, и вели ми: с тобом сам вазда, синко, и по свуда.

Ах! нисам ја, мајко, с тобом био кад сам могао: очи твоје нису се наситиле у очима сина твога.

Нисам се још доста плакао: нисам доста показао души мојој какву је мени матер дао отац живих и мртвих, какву сам матер изгубио.

Сила велика немоћи узе њој свјетлост разума,, није могла нити благословити сина свога уздржена у даљених земљах. Али благослов твој, мајко тужна,, слиједио је свагда, каконо анђео стражанин, у крајне далечине стопе моје.

Нисам ја видио сузе твоје, удовице јадна; нисам ја чуо потужење твоје: ниси ти мени приказала ране срца твога: каконо туђин био сам ја теби, жалосна моја.

Када ти бијаше још од овог свијета, много пута у сну сам те видио, да бијаше или мртва или зловољна, и блиједа и смућена протива мени: и тада рекох: умрла ми је мајка моја. Посли, када сам те изгубио, видио сам те у виђењу ноћному љепшу и млађу и милију врху мене с твојим оним очима пуним слаткости и разума и понижења. Јер понижена бијаше, придрага, и прам већим и прам равним и прам недостојну сину твому.

Сахранио сам, као благо велико, власе од частиве главе твоје: омотани су около прстена мога: сваки дан љубим ову драгу споменку мајке моје. Посвуда гди сам био, прстен часни слиједио је мене, каконо вјеран спутник, каконо право утјешење туга мојих. Спомињем се сваки дан дана младости моје: како си ти мене отхранила у љубави божјој, у љубави браће у милости прам несрећним; спомињем се наше шетње јутрење у прољеће; спомињем се суза које си толико пута лила, кад сам ја ишао у даљена мјеста тражити љубав и пријатељство и весеље. Глас примогући говораше вазда срцу моме тјерајући ме из куће оца мога, и заповједаше мени да иђем примити и донити истину нову, да иђем прирећи братност праву, прирећи љубав лијепости цијеле и вјековите.

Вратио сам се након много година под кров куће отачаствене моје, а нисам нашао него два гроба студена, немогућа ни чути ни видити сузе ни гласе моје. Али ти, мајко блага, чујеш и видиш све што ја мукло говорим с душом покореном мојом; ти мене водиш за руке кроз дуги и трудни пут мој; ти мени говориш тихим гласом слатке ријечи од мудрости духовне, од мудрости неуморене. Сада ти мене познајеш; сада ти мени прашћаш све сагрешење моје. Буди вавијек са мном, прељубљена мати, дај ми устрпљење и правољутство, да јаде уз могу очистити, и све више к небесним мислим уздигнути срце моје.

Искрице

Предговор.

Желим да ову књижицу тако искреним очима браћа моја штију како сам је ја искреном вољом написао. Ни лаж ни лисичење нису од моје нарави; волио бих мучати него штогод рећи против ћућења мојега; кад ја дакле изустим ријечи љубави братинске, нећу да их други приме као гром омразе. Уфање моје није срдитост; књиженство моје није рат; грљење душах није жубор оружја. Жалост је моја тиха, лагано уздисање моје; моја сврха је благослов. Ја не претим, већ молим. Немојте да између цвијећа љубави цвили потвора кано змија. Прими ти срцем, народе драги, што из срца долази.

Ник. Томазео.

 

Искрица I.

Како птица љубовна приправља у прољеће гњездашце својим птичицам, и купи перје и сламу, да лакше леже мале своје, које није она још видила; тако ја из далеких земаља, из страњских књиженства, из различитих језика купим ћућења и гласе и складања, да би могао милу браћу надахнути пламеном љубави. Различност помаже нам да боље чујемо јединство, како из складногласја многих гусала излази савршенија умилност и чишћа. Језици су човјечански као лире које заједно звоне и шаљу к небесим глас пука желећих отаџбину рајску. Може један језик да се с другим не мијеша и да се не штети; као сестре дјевице које се љубе с чистим цјеловима; као стабла очишћена која не засјењивају један другог, а гору украсују; као бистри поточићи, жуборећи сваки у своме тијеку и наквасивајући равнину.

Знам да је велико дрзновање моје, да почињем писати у језику, с којијем једва почео сам зајекивати. Тешко ја ријечи налазим, да оно изречем што имам у срцу; али вилу словинску чујем гди говори знаменитим гласом души мојој. Далмацијо драга, живот властит теби није никада био; јур од много си времена вучена за колима других народа. Радо би' ја умро, кад би' ти мого оставити споменку љубави моје, кад би се мого уфати да ћеш бити прстен златних верига, које ваља да слободно свежу све кћери словинске матере наше.

Искрица II.

Вјетар баца симо тамо ситна сјемена, а свако ће великим стаблом узрасти. Рекао би' да их срећа носи; али Бог има на свако сјеме исту помљу, каконо на тисуће сунаца неизмјерних. Бог их меће на мјесто јур одређено од вјечнијех вијекова; Бог их храни. Тако и у човјечку памет Бог свако ненадано ћућење доведе, Бог га храни росицом љубави. Због милости његове и суза наших, оно долази и уреси мисли, и свака је душа као велики свијет, пун складања и чудеса без броја.

И ти си мало помало, душо моја, понарасла! а различити језици теби су били прозори који отварају изглед на даљна мјеста, приказујућ' нове горе и планине, сада шњегове, сада цвијећа.

Ако ја након половице мога живота почимљем изустити ријечи моје материнске, тоби сам, Спиро, дужан, а радујем се да теби сам дужан. Јер ти срце имаш пучко и у крепости тихо. И ти си чуо што су жалости, али познајеш жалости частиви стид, знадеш мучати туге твоје, а других пожалити. Може бити, да ја у књиги твога живота пустим траг, који неће нигда помрчити; али ја у истини знадем да у свакој ријечи српској, коју ћу штити оли писати, сасријетићу, Спиро, име твоје.

Искрица Ш.

Хтјео би' ја да ми се прикаже до дна, српски народе, дух твој непознати; хтјео би' сваку ријеч разумјети твога гласа знаменита, и с тобом говорити каконо човјек говори с љубом милом својом. Нитко те добро још не познаде од оних који ти говоре; нитко не мјери управ слабости ни крепости твоје; -а како ћемо ти, без да те познадемо, помоћи? Гдје почимље а гдје доспије рана. не видимо, а како ћемо ју лијечити? Велико хоће се срце и пуно љубави, да ове ране разгледа и лијечи. Ваља их преметати брзо и лагано, с милосрђем, ваља поштовати болесника кано Исусово тијело.

Ниси ти крив, народе жалосни, да ти живот прође у незнанству и смраду, Достојна би била јака уда твоја, народе лијепи, да чистију хаљину обучеш: али би ваљало да не промијениш с хаљином и ћућење, и љепша кошуља да не сакрива нечисту душу.

И да би' те добро познавао, народе драги, не би' ја могао све оно изрећи што видим, не би ти мого све чути. Не би' ја могао, а нисам ни достојан да кажем толиким душам истину спасоносну. Ја мислим каткад на туге твоје, али их не плачем онако, као би дужан био; нису мени све ране твоје пред очима, нисам удо живо тијела твога. Дај ми, Боже, да све жалости човјечанске учине у души мојој велики склад, да грднију дубље чујем, мању ласније, тер да се у овом великом мору суза сузе моје изгубе, и да се мило с братинским помијешају.

Искрица IV.

Није нашег пука рухо чисто и танано, али душа му слободна и у простоти јака. Напије се сиромак вина и ракије; али пијанство охолости малодушне, силнога страха, лажи и новаца, горе је и непоштеније пијанство. Нема пук дворе, али није ни постељу своју напунио нечистоћами, није кућу отаца својих продао страним. Боље је никада не имати блага, нег' благо своје бацати у дубљину срамоте; -боље је не спомињати се дједова својих, него ли име њихово и гребо погрдити. Немамо ми успомена које би нас развеселиле, али немамо ни оних које би нас засрамиле. Нови живот можемо почети, врата будућних времена нису нами затворена. Пјесме наше пјевају јунаштво и љубав, наравни дух у њима живи. Не знаду златна пера онако писати, као јаворове гусле гуде. Не лежи наша вила у великим постељама, код господских трпеза не сједи; трчи жедна и гладна кроз горе, и што више трпи, све то љепша постане, и глас њезин пунији излази из прсије голих и хлепећих. Није у нашим пјесмам измишљено и студено непоштење; ми пјевамо дике и жалости наше, а не срамоте живинскога живота. Куће немамо, али имамо породице; отац и мати нису јоште имена без знамења; они који презире чесности човјечанских душа, они је прави варвар.

Искрица V.

Теби не бијаше кошуља свилена, Крститељу власни, али под оштрином вуне гораше племенита душа, урешена с танким мислима. Мед лушки храна твоја бијаше а не шећер; ништа не мање, мед је и оно; као пук жалостан и он је од нашега народа. Тврдо и сиромашко гојење није ти сметало велика ћућења. Јер права крепост и слаткост права заједно долазе, заједно отиду. Сиромак бијаше Иван Свети, али глас његов даље је допро него толиких кнезова насићених са свима радостим живота. Није оно што улази у тијело, него оно што излази из душе, могућност је и дика; тко се смије, не може да виче. Није Исус међу срдарим тражио крститеља свога; жуљива бијаше рука, која се дигнула над најљепшим синова човјечанских. Живио је он с медом лушким, живио је доста да посрами и поплаши краља нечистога, да види јагањца божијега, да га прикаже свијету, и да своје име пошље с Исусовим кроз царства и кроз вијекове.

Искрица VI.

Уморена од тешкога пута, од студенога времена, од слатке и небесне болести своје, иде дјевица млада од врата до врата, а нигдје не нађе пристанка. Не бјеше град достојан да се у њему роди краљ звијезда. Да би били знали они богати охолни, која ће дика ноћас на свијет доћи, били би отворили врата своја сиромашици овој, која нити се тужи, ни пита, нити проклиње тврда срца оних, који имаду толика мјеста за живину, а душе човјечанске пуштају у потреби. Мучаше мати Исусова у тугам њезиним, као ће у тугам својим мучати мудрост свемогућна. Што више може и више знаде, другим више жели нег' себи. Моли сиромашица сама у себи, и нада се даће Бог, који је толико чудеса у њезином понижењу учинио, наћи мјеста и времена достојна ва сврхе своје. Јосип који мање трпи, више се мучи; она је као уздигнута у духу љубави трудне и знаменитих предвиђења. Тко би теби реко, Ироде, да ће се поштење кошаре ове више гласити него двори твоји, да ће име овог дјетића голога благословјено бити у вијеке, а твоје проклето. Вавијек што је слабо и малашно разбија силу тјелесну и величанство.

Искрица VII.

Он, коме служи зима и пролеће, он, који има под собом неизбројне хиљаде анђела и сунаца, дошао је к својима, а нису га примиш. За краље невјерне -куће велике и благо, за мудре варалице овог свијета - хвала и слава; за мудрост вјечну, за лијепост небесну -ништа него ведро небо и лед ноћни. Лежи међу животињам, међу разбојницим умире. А ти, човјечанска душо малашна, ти се не знаш устрпити: оли се љутиш, оли се изгубиш. Трпи с високим понижењем. с јаком слаткогаћу; трпи, да боља дођеш и најближе Исукрстовим примјерима; трпи, да други буде бољи и срећнији; да туге твоје буду, кано Исусове, спасење душа. Крста љубовно грлење поштеније а могућније је него мачи, нег' жезла.

Искрица VIII.

Коме се је приказала у оној ноћи преблашеној свјетлост и ријеч анђелска? Није дворником, пуним охолости дивје, и веселим у студеној немилости, који гледају браћу кано стада, него чобаном простим. Свјетлост небеска даље сјаје него свијетњаци сребрени, него злато око врата нечистих. Није син божји ушао у свијет с пјесмам љубовним и играњем, већ у ноћи тихој чу(л)о се је цичање Исусово и ромон анђелоки. Ноћу љепша су крила небеска сјала и слађе звоњаху пјесме кроз повјетарце мирно. Тако и у понизности боље надсива свјетлост срца и душе достојност.

Али и чобани, ако су хтјели чудеса нова видјети, ваљало је да вјерују бесједам светим, да се потруде, да отиду на сусрет новини, која им је обећана. Не зашто су сиромаси, зове их Спас около своје зипке, него, јер их сиромаштво боље приправи овој дики, да буду дворитељи краља вјековита. Звијезде неба и жалосни земље видјели су најприје спасење вијекова. Доста је да желиш, сиротињо, величанство право; више ће ти га дотећи нег' је воља твоја.

Искрица VIII.

Коме се је приказала у оној ноћи преблаженој свјетлост и ријеч анђелска? Није дворником, пуним охолости дивје, и веселим у студеној немилости, који гледају браћу кано стада, него чобаном простим. Свјетлост небеска даље сјаје него свијетњаци сребрени, него злато око врата нечистих. Није син божји ушао у свијет с пјесмам љубовним и играњем, већ у ноћи тихој чу(л)о се је цичање Исусово и ромон анђелоки. Ноћу љепша су крила небеска сјала и слађе звоњаху пјесме кроз повјетарце мирно. Тако и у понизности боље надсива свјетлост срца и душе достојност.

Али и чобани, ако су хтјели чудеса нова видјети, ваљало је да вјерују бесједам светим, да се потруде, да отиду на сусрет новини, која им је обећана. Не зашто су сиромаси, зове их Спас около своје зипке, него, јер их сиромаштво боље приправи овој дики, да буду дворитељи краља вјековита. Звијезде неба и жалосни земље видјели су најприје спасење вијекова. Доста је да желиш, сиротињо, величанство право; више ће ти га дотећи нег' је воља твоја.

Искрица IX.

Богат, насићен разблудами и лаким гријесим, не мисли што ти трпиш, рибару жалосни, на мору, кад ти вода студена накваси гори и доли рухо твоје сиромашко и уда твоја гладна, кад огањ небески упали повјетарце кано гвожђе ражежено, кад вјетар пребацива бродицу малашну преко расрђених пјена, кад ти након ноћи мука и труда дан осване, и мрежа се празна на крај врати. Вавијек туге, вавијск погиба', кано да тко иде сваки час свога живота на руб дубине неизмјерне. Сад молиш жалостан Бога твога, сад га позиваш с клетвам немогућим, које раздиру ране твоје. С уфањем, љубави и устрпљењем можеш мирнији бити и задовољнији него краљ у постељи својој. И ученици краља од краља, који су о ријечјом добили поуке и преокренули свијет, и они бијаху кано и ти сиромашни, и бацили су с муком великом и потезали мреже своје, видећ' на мору сада смрт, сада глад. Али су видјели и учитеља љубовна, који им је обећао краљевство ново, и уфали су се у ријечи његове. Можете и ви, не излазећи из стања вашега, ловити душе браће ваше, можете молити и трпити и помоћи оним, који су жалоснији од вас; јер није на свијету човјек толико слаб и несрећан, да не може који пут туђе слабости и несреће упокојити.

Искрица X.

Гладне Бог насити добра, али и гладан ваља да купи добро своје; и сиромак има у себи благо и лагана с различитим бојам својим кроз небеске ведрине, и живи весела међу лишћем и цвијећем. Будимо сиромаси, али чисти: чисти у руху, чисти у души. Са свим мислим проклињајмо савишност; трошење, које од гријеха долази, рађа гријехе. Лијепа хаљина многократи покрива срце слабо и памет празну.

Искрица XII.

О земљо, о добра и неуморна наша мајко, ти својим љубезним гласом нас зовеш да с тобом синовски живимо, и да дарове твоје с нашим знојем умножимо. Али ми мало радимо за љепоту твоју и за добро наше; не знамо да је ове једно корист и лијепост права. Оно, што невино весели очи наше, оно уздиже мисли, оно дичи живот тјелесни и душевни.

Да је земља твоја, Далмацијо жалосна, као повјетарце твоје, биле би у теби сакупљене љепоте талијанског и грчког поља. Али земља је твоја кано глава без власи, кано кости тек покривене кожом жуткастом. Планине наше су као прилика стања нашега. Гдје воде нема, ондје ваља да зној човјека сваки грумен наводни. Наши стари јоштер се спомињу времена, кад није било небо, као сада, гвоздено и глухо молитвам нашим. Ако млада шумица опет не почне расти на горам нашим опуштеним, и ако мало зелени, као знак уфања, не почме зеленити се пред очима нашим, тада ће све то сувје и невеселије бити баштине и душе наше. Али ми од туђинаца узимљемо цвијеће а не стабла, хаљине а не плугове, ријечи а не ствари, што је неваљало а не што је потребито. Тврди смо и охоли за добро, ва зло понизни.

Искрица XIII.

Ако је и малена трговина наша, нека барем буде поштена; учимо од Турака вјеру. Ријеч наша нека буде као права заклетва, да никаква сила, штета ни корист не разбије ови савез свети.

Остала нам је Босна вавијек туђа ради немилог завиђења и старачког млетачког страха. Могао је лав с оне стране ширити крила своја. Здравије би био спавао и чесније остарио у српским планинам, него у талијанским. Али је ослијепио прије нег' остарио, не виђаше ни своје добро, ни погибију своју.

Малена и слијепа је трговина наша. Ништа не знамо из ванка; продајемо и купујемо, садимо и гулимо као на срећу; круха нејмамо, а гдје ораница бијаше, ми садимо лозу. Ваљда да се сиромак напије, ако хоће да заборави туге своје. Вина ћемо имати доста и правдословаца; имаћемо ракије и љекара.

Малена и болесна је трговина наша. Камата и превара свагдје баца корење своје као љуљ, који дави добро сјеме; као змија зелена сакрије се у зелену траву, тер прије уједе нег' звижне. У овоме занату, најтежем и најпогибелнијем од много других, неки мисле да не треба ни поштења, ни памети, него само руке и нокте. Али, докле с трговином не буде умијење и добродјетељ сједињена, дотле нам неће бити ни праве користи нити дике. Турци ће се бојати више вјере наше, него ми куге њихове.

Искрица XIV.

Пароброд је као мост бачени преко мора, који сједињива растављене народе, и више крца мисли и ћучења него трговине. Али треба да овим путем више се душе приближују нег' тијела, да особита корист буде корист љубави. Њеки од нас у Италији ништа друго не траже, него угодности празне и недостојне, да и оно покваре што нам остаје људске простоте. Талијанске су покладе рај за њеке од наших. Није их много; али и један сам био би велика жалост.

Докле свако трошење без разлога не буде од свију одсуђено као лудост погрдива, као опачина непоштена, као лупештво право, неће пуцим жалосним добро бити. Биће богатство, лаж и лисичење: приправиће потребу и срамоту.

Видимо туђа мјеста, приклонимо се умнијим од нас, познајмо што нам се хоће и старајмо се да то добијемо. Износимо плоде земље наше, нека их други пуци познају, да нас науче како их можемо мало помало побољшати. Све оно, што се пристоји иним државам, није корисно за нас; ваља да ми занате и умијење других направимо полаг стања нашега. Ми смо кано човјек јаки који не зна употријебити снагу своју. Треба да многе ствари учимо као дијете малашно. А што ће снага без понижења?

Искрица XV.

Од кољена до кољена простире се милосрђе божје и покрива породице наше кано шатор у пустињи. Што је - жалосни ми! - наш живот у животу свијета? Ми смо кано капље у великом мору, сврх кога брод човјечанскога народа сад једри, сад се вози и знојење своје мијеша с водам немирним, сад стане као пригвожђен, сад трчи као манит. Радимо за најдаљне унуке наше, а тада и за нас ћемо радити. Не може добро да живи управ двадесет година, ако не може да живи и двије стотине. Уфање, као и око, ваља да све около ухвата, планине и долине, а не да гледа оно само, што нам пада пред ноге. Животиња тако живи, али љубав крила има: колико у прошасто вријеме, толико и у будуће она лети. Стољећа су сати. Они, који ће доћи и након хиљаду година, они је од исте породице наше, ближњак наш прави. Дигни, човјече, очи више себе, рашири душу згрчену. А ти, оче живих и мртвих, ти, прама коме вријеме иде као магла прам сунцу, ти нам помози да гледамо човјечанске користи с твојим високим предвиђењем, да грлимо незнане, мртве и непријатеље истим грљењем небеске љубави.

Искрица XVI.

Учени људи чешће него сиромаси гледају на корист више него на дужност. Умјетност њихова чини се као трговина; све мисли њихове бојадишу се бојом новаца. Њихово је срце често у трбуху, а памет у кеси. Српски дух, смион и весео, нисходи све више и затвара се у себи. Живот ва многе није него комад круха, купе га с диком, купе храну тјеловну с душом. Боље би им било орати и копати, него тако народно својство грдити. Два народа смо у једном пуку: капа и клобук нису иста отаџбина; љекар и месар не говоре исти језик; тежак и трговац су као непријатељи. Ваља да клобук се поклони прам капи; у овој је особито народност и достојност. Поправљајмо пучку неизврсност, пучке ране лијечимо; ну поправљајућ' и видајућ' почитујмо пук са свим срцем нашим. Од њега учимо наш људски језик, а не кваримо га мудрим нашим варварством. Учимо повијест његову, да нам нови живот буде као нашљедовање старога и непрестано узвишење.

Искрица XVII.

Пук жалостан повијест своју оли ништа оли мало знаде; кано син незаконити не зна ни име ни дјела отаца својих. Каково му је прошастно вријеме, таково му и будуће празно. Није ова жалост само нашег народа; мало више мало мање по свему свијету сиромак остаје кано горостасни слијепац, који се труди и спава, па се тужи и напије. Учени људи штију књиге у другим језицима, у туђим језицим пишу, иностранске повијести љубе и фале. Домовина њихова даља им је од срца него арапска и бабилонска. Опћена је ово кривина, и моја превеће.

Али, у људским столећим повијест и вјера једно је било; из олтара изидоше, као пјесма света, гласи народних дика оли срамота; - свештеник гадар бијаше пјесник и писатељ поштовани. Будимо сви свештеници истине и лијепости; у прошаста времена трчимо с ријечју врућом и жарком кано са љубовном свјетлости. Без охолости и без неуфања говоримо о животу народа нашега. И срамота је наук.

Искрица ХVIII.

Пјесме су међу трудим живота као цвијеће међу драчама, као вода жива која извире из срца земље међу стијенама голим, као глас небески који долази не зна се откуд и свуда разноси мирис складања. Откле су дошле народне попијевке и кад су се родиле, знаће само онај који знаде годину и час у коме је сјеме малашно превеликога храста пало насред планине, и кад су први његови листићи назеленили камење. Али ово је барем истинито: да се нису под клобуцим пучке наше пјесме зачеле, нису из уста племенитих изашле најприје. Дух складања не гледа на хаљину, него дише гдје му је драго; и срце, које трепће у голим прсима, срце је људско. Није храброст златна ствар, нити љубав сребрена.

Пјесме су повијест наша, у њима тражимо добро и зло наше. Други пуци штију их, преводе и чуде се о њима, а ми их се срамимо и још исмијавамо с нашим просвијећеним варварством. Покупимо, браћо, покупимо наше благо, прије него га вјетар времена не погуби. Хљеб из земље, лијепост из пука; пук нам је отац, а земља мајка наша.

Искрица XIX.

Има и незнанство своју понизност драгу, своју наравну памет. Проста памет не види у стварим ино, ног' оно што је; не снива, не предвиђива, не умножава нити умаљује што јој пред очи дође. Како види ванка тако и унутра чује; како чује, тако и говори. Понизност права неће да јој буде све по вољи, неће да свијет буде служитељ уживања наших; слуша, гледа и разуми више нег' охолост, која затвара очи, уздигне главу, пак иде. Ваља да знање наше метне мир у душу, а не рат; да виђење не помрчи ћућење; да глава не смути срце, не огрчи руке, и кесу не испразни. Учити ваља и радити, учити и добити, учити и љубити. Учи дакле не само да добијеш, него да и јаче љубиш, и да браћи добро чиниш. Да ум твој не буде трговање или таштина. Нашим младићим, више него наук, умножише потребе тешки обичаји; више на облачило мисле него на књиженство, и уче се, а не зна се зашто. Кад сврхе истините нема, тадар човјек баса како слијепац по дубинам, како пијани по магли.

Искрица XX.

Пуци који су около тебе, Далмацијо мала, немају с тобом него мало подобности: или много већи су или много мањи од тебе; оли море, оли планина раставља те од њих; а више него море и нег' планина - различити обичаји и различита корист. Истријански острови даљи су од Далмације нег' Лондон од Малте. Сама си малешна сиромашица међу водам и стјенам твојим. Не знаш од других народа оно узети што је за те, не знаш се ставити на мјесту теби и другим достојном. Од свију можеш штогод се научити. Све, што они имају боље од тебе, ваља да љубиш; са свима нека те свети савез људског братинства и поштена корист веже. И трговина може да буде посредственик љубави. Могу синови твоји, видећи далеке земље, теби доносити цвијет добра, избор лијепости. Тко се не научи, неће ни другога учити. Јао самоме!

Ново посестримство почми са сестрама твојим, живот нови.

Искрица XXI.

Ћућење имамо лијепости, забаве немамо. Ћућење је наше као ватра под пепелом, као сјеме под снијегом. Гориће један дан весело, весело ће процвјетати.

Римско величанство остарило је међу нами; гдје су његови двори и олтари били, ту се сада ми молимо Богу љубави и милосрђа. И ми у другим временим љубисмо дику и красоту. Шибеничка црква достојна је споменка обилности и богољубности отаца наших. Различита су у њојзи здања лијепости, трагови великих и различитих вијекова, укори непрестане жалости наше. Не можемо ми ни по-правити што су они градили, ни разумјети не можемо што су они мислили. Зидање ово свето за нас је кано укопато под црном земљом; оно је кано писмо писато у туђем језику, које ново порођење нити разумије нити штије.

Са свим тим почимље нами зора забијелити. Имамо гдјекојег живописца, гдјекојега писаоца имамо, који барем мјере очима висину љепоте и труде се да је бојами или ријечим истумаче.

Познај голотињу твоју, одма' ћеш наћи чим се имаш пристојно покрити.

Искрица XXII.

Језик је дух човјека, дух народа. Гди је језик: смијешан, онде су смијешате и душе; гдје има два језика, ондје једнодушје не може да буде. Ово двојство покажује два различита народа, страна један другоме; покажује стари рат оли нови, сакривени оли видиви. Не може капа ни да трпи ни да збаци клобук; не зна заповиједати јоштер ни слушати. Гди јединости није, није ни крепости. Тко не зна да љуби, не зна ни да искрену истину рече. Међу нашим жалостим има јоштер нешто добра, има дике и разума и љубави: кано у голим планинам између стијена отвори се ненадана долиница зелена, гдје вјетар не штети и сунце не гори. Али много је драче, која раздире ноге и руке; сува нам је земља, вјетар свуда душе, стабла изгули, цвијеће ишчупа.

Нисмо ми, врста учених, с народом нашим нити добро састављени, нити добро разлучени; с њиме се мијешамо, не да му дадемо штогод од нашег племства, али да му штогод од његове простоте украдемо. Ми се с народом мијешамо, да будемо и ми и он тужнији и гори. Није ови дух - дух милостиве љубави, који нас к њему притеже, него живинска жеља немила кано кужан који тражи кога ће отровати.

Који ће, Боже, бити свршетак толиких гријеха брез слаткости, толиких туга брез хвале? Која ће бити у будућности судбина паша? Која ће крв предобити, латинска оли славенска? Оли друге јошт народе чекаш у удаљеним вјековим, Далмацијо моја? Малена си међу југословенским сестрам твојим; али ми њеки глас говори да ти нећеш бити мања ни ружнија, него да ће се пјесме твоје на далеко чути, и упокојити ће у гребу синове твоје, који су умрли уфајући се у тебе, и плакајући не своје несреће, него братинске.

Искрица XXIII.

Кроз различите воздуке растежу се уда твоја, народе мој. У једно вријеме ти видиш шњегове и цвијеће, казалишта и планине, медвједе и кнезове. С руском земљом имадемо ми Србљи опћеност језика, с њемачком закона, с грчком воздука, с талијанском наука. Многа и различита су сјемена међу нами скривена, само нека једно друго не штети, пак многа ће и различита рода плодити! Може нага народ да сједини сјевер с југом, да понови народе старе и уморене, и да у Еуропу штогод уметне азијатскога духа. Лијепост његова није брез снаге; није снага тешка и дебела, већ хитра и танка; није хитрост вјетрена, но љубезна и намшиљена; није сила живинска, већ нешто слатко и добростиво које од љубави долази и љубав рађа, нешто измеђ духа самога и самога тијела, измеђ нарави и наука, измед помисли и пословања.

Али добро твоје није јоштер него клица малешна коју ваља хранити с многим знојем, ваља ју наводнити сузам, а до потребе и крвљу нашом.

Искрица XXIV.

Ви млади, који идете у туђе земље искати знање које вам земља ваша не даје, будите уфање и весеље, а не жалост и страх отаџбине тужне. Спомињајте се вавијек ње, уздржите језик њен; учите и друге језике, али да вам туђи не истјера материног из срца, да не буде рат и дубина у мислима вашим. Ни владање ни душа раздрушена не може да живи. Талијански ћете дух боље ћутити, кад будете Славени прави. Бољи сте него многи од опих који вас гледају као смет народа. Браните, молим вас, свуда браните домородно поштење; будите у одлукам становити, слободни у ријечима, бистри, силни на вријеме, али чешће тихи, вавијек љубовни. Љубите истину више него злато, а браћу више нег' живот. Других народа обичаје гледајте и почитујте, брез да их слијепо слиједите, оли слијепо погрдите. Браћа њихова будите, а не робови.

Искрица XXV.

Поплаве силне с дугим мукањем, с смућеним водама кроз много стољећа пале су на те, Далмацијо моја. Различите су власти у теби дошле, ни једна није темељ у твојој земљи укоријенила. Повијест праву немаш; све је раздрто, као, гдје поплава прође, рупе и дубине раздрију свугди планину. Мрвице имаш од повијести, мрвице добра; цијело тијело немаш, немаш зиђења извршенога. Што си досад била, не знаш, а знати не мариш. Само као у сну чини ти се да си што била; чујеш из далечине њеке гласе и видиш сјену блиједу старога величанства. Али они исти гласи, који кроз маглу трчу, и смијешају се, више памети твојој сметају нег' је пробуде. Оно, што прошас(т)о вријеме слови, ријечи су тихе, али брез слаткости; кратке, али брез крепости. Ниси се нигда добро ни талијанила нити турчила, српска ниси. Љубав сама, сама може љубав да скупи ове мрвице и да начини кип прави; да састави ове ријечи и да им даде високо знаменовање; да ове гомиле понови, и из њи гради шаторе, куће и цркве.

Искрица XXVI.

Слабо срце човјечанско! љубав тебе мори више нег' омраза. Која је тежа служба нег' омраза? Што може лакше да попусти вериге наше, пуци жалосни, него љубав? Гледајте мраве како се заједно труде и у својим кућицам заједно спроводе добро и зло вријеме. Али ми смо мрави невидиви, који се бијемо међу нами само зато, да нас ноге људи, који ходе, лакше погазе!

Ришћани оли Латини, ми смо сви откупљени крвљу онога човјека славе и жалости, који није знао него љубити и осветити се доброчинствим. Свима свијетли ово сунце, свима ова земља даје крух, цвијеће и греб. Толике нас разлике растављају у овом жалосном животу, толике нас јоштер чекају муке, брез да се бијемо и мучимо за оне ствари, које ми истумачити никад не можемо, и које су нам дате као заклад братинства нашега. Љубимо се најприје, пак ће све ове смутње ишчезнути кано магла; молимо да се истина прикаже свој браћи нашој; тражимо у синовим друге цркве оне који даду особите примјере просте крепости и духовне дике. А ти, најмилији споле, најљубазнији и најплеменитији, ти научи нас миру, љубави п великосрчаности; у твом челу, које је кано огледало небеске ведрине, дај нам да видимо лијепост јединодушја; дај нам да се гледамо сви кано кита онога стабла, које је дигнуло врху себе спасење наше.

Искрица XXVII.

Растргнута су уда твоја, славенски народе, али опћен живот у њима се миче, сваки дан твоја крв све то веселије врије. Дуга бијаше теби зима студена и бурна, ал' и за те почињу сада дневи прољетни, и почиње цвијеће, с много суза и непрестаним знојењем заливено. Великобројно препорођење, али како сестра наличи на сестру, тако наличе један другом и пуци твоји; твоји језици показују свето и неумрло твоје братинство! Великобројно је препорођење твоје, али мора и планине и пустиње простране кано море раздељују браћу од браће; жалосни ти син не познаје пород мајке своје. Жалосни ми, лакша нам је омраза него љубав, брже се растајемо него састајемо, руке наше радије бију него грле. Мало смо досада учинили, да један другога познадемо, да се братински рукујемо. Кано сламу разнесену од вјетра, пустили смо да нас срећа развија. Све је код нас неизвјесно: изговор, писање, наука, ред и обичаји. Све ће се заједно поновити: мука велика - велика радост. Поклонимо се пред судбином знаменитом која нас чека, оружајмо се чврстим устрпљењем, понизности велико срчаном. Није сада вријеме да пјевамо стару славу нага у. Кано човјек, дижући велику тежину, мучи се и узда'не, тако и ми мучећи се радимо, и мучећи се добијамо тешку круну слободе наше.

Искрица XXVIII.

Као овце, које леже у једној јари, на једном пољу скачу, а не мисле једна за другу, ако падне у дубину, ако лупеж је украде, ако је чобан прода оли одре тер изједе; тако и ми у једном мјесту живимо, а што се од ближњих наших ради, слијепи ил' немили, не маримо. Не видимо да је милост прам браћи корист наша и потреба још више нег' дужност; да оно што се с њим згоди и нас чека, да ране њихове трују воздук наш. Као згрчени смо са свим удима нашим, као стрешени од великога страха, друге храбрости немамо него храброст од каменице, која се затвори и стисне у себи а не излази него да се насити. Нико не зна говорити о тугам браће своје, сваки се боји да горе не дође. Може глас срца за неко вријеме да остане нечујен, али на сврхи у својој простоти даље достиже нег' топови, него грмљавина. Али ми, немајући срца, немамо ни храбрости људске. Ближњи смо с тијелом, с душама страни. Слаби смо и нећемо да уздржимо један другога. Имамо болест младих народа, а нејакост тешку и тужну старих. Ако не с човјеком,, с Богом говоримо о тугама нашим; неће се Бог љутити на наше молитве, неће нас истјерати од себе, нема у њега срдитости ни охолости нити страха. Нека буде барем љубав наше оружје, нек' буде барем црква кула наша.

Искрица XXIX.

Мала бродице, разрушена, брез једра, брез весла, камо ћеш ти сама, који ће ти вјетар помоћи?

Утишњени у овом крају земље, међу планинам и морем, што смо ми, жалосни? Гдје можемо протезати крила наша? Хоћемо ли ми новога кола бити сриједа оли зрак? Тко ће предобити, планина оли море? Кому ће језику далматински одзив одговарати у хиљаду година? Што ће од нас остати у успомени човјечанској? Не зна (се) гдје ће се утемељити уфање наше; не зна се од које ће се стране забијелити. Гласи несагласни буче сада симо, сад тамо; а пак дуго мучање, каконо послије грмљавине небо мучи, тер се приправља да баца стријеле своје.

Мала бродице раздрушена, без једра, без весла, гди ћеш ти сама, који ће ти вјетар помоћи?

Али што питам ја сада? Боље је не знати времена која још нису. Ни мали ни велики, ни човјек ни народ, нитко не види што га чека. Отац добри води нас за руке: слијепост наша, и она је дар његове милости; желимо ми добра, а добро ће нам бити: питајмо га, да познадемо дику нашу, онда ће нам Бог дати више, него ми иштемо. Ваља само да ми мислимо о одлуци нашој, а не : да, како животиња прам јаслим изваљена, сва памет наша буде да ждеремо и нашу храну и ближњих наших.

Искрица XXX.

Немамо доста јоштер наука, ни доста заната: ћутимо у нами да би могли много учинити, а мислимо да смо много урадили. Ми радимо, али брез сврхе истините, брез да знадемо оно што други народи раде; од других узимљемо оно, што нас може погубити, а не што нам може помоћи. Жалосни јесмо, а не чујемо жалости наше, не видимо, што је најгоре, њезин узрок ни корен. Не знајући гдје зло лежи, не можемо нити га истјерати.

Када ће, Боже, доспити ово ћораво и наопако слијеђење за туђим обичајим? Србљи будимо, браћо, најприје, ово нека нам буде као тијело, наше, а друге ствари нека нам дођу из ванка, кано храна сварена и скувана, од које што је најбоље с крвљу се мијеша, а сувишак не остаје да смета.

Пуно треба нам трудити се, за достати оно што нам обећава одсуда наша; али вјера права, и кад започме, дотекла је на по пута. Потребито је и човјеку и народу познати у истину стање своје.

Што брзо дође, брзо и прође. Није киша силна и вјетровита она која помаже сјеме малашно, него кад лагано и тихо дажди, онда боље она улази и цвијеће и травицу оживља.

Видећи зими све покривено шњеговим, рекао би да неће више бити ии зелени ни живота на земљи; али онај снијег чува благо наше, које под бијелом покривком спава као дијете малашно у зипки својој.

Почнемо ми, други ће боље слиједити, али наша ће бити највећа слава. Једна може свјећица ужећи хиљаду свијећа, једна сама може да просвијетли пут за много душа, да развесели, све около, много очи плачућих у тамности тужној.

Искрица XXXI.

Ви свештеници, ви имате царство душа, нема на земљи могућности над вашом; само пазите да који од вас не изађе из неизмјерног духовног краљевства и да не баци у прах круну своју. Ви сте посредници измеђ' неба и земље, измеђ' добрих и злих, измеђ' великих и малих. Сиромаси сте и ви у Далмацији нашој, тако лашње морете усходити кроз духовне висине, тер гледати одозгор ко поваљена под собом сва земаљска величанства. Нисте ви сви толико научени колико пристоји страховитој дужности вашој; али доста је да љубите, а љубав ће вас боље научити него књиге, љубав ће вас надахнут' оним слатким језиком, који прије к срцу него ушима долази. Нек вам буде препоручен наш матерински језик, хитар и пун, јак и тихи, млад јоштер. али силне младости и вјечне. С овим ћете улазити у утробу нашег народа жалоснога, с њим ћете у њему пробудити свако људско ћућење. Али ваља да чисто и скоро буде говорење ваше, кано поточић који тече хладан, бистар и лаган, а развесељива уши, уста, очи, уда и мисли. Препоручујем вам племе наше, да га храните у надању великих ствари, у чврстој љубави, у јуначкој понизности. Учите ви најпрво што се тиче земљодјелства и оних ваната у којим смо јоштер као дивји; лак онда научите помље пук ваш, који не може ни желити оно пгго не зна, јер је кано болесник који, у крепости својој, умире лежећи у смраду своме. Глас ваш кад се издигне с олтара к небесим, ваља да заједно уздигне наша срца, и да нам даде право оно племство, које једначи све врсте: краља и сиромака, суца и осуђена. Сви смо браћа Исукрстова. Неће хаљина на небо, него душа.

Искрица XXXII.

Био је од давно лав изгубио богату гриву, зубе и шћапе; али оно нешто ноката страховитих, што му бијаше остало, илирска сила бијаше. Послије толико стољећа, необични више на војску, јоштер уздржасмо штогод јуначке храбрости; толико стољећа погажени, нисмо јоштер изгубили племениту попоситост душе; укопани послије толико стољећа у незнанству, јоштер нам је танана памет, слободан разговор и оштра мисао. Прости народ, и устегнут, миран и нагал, у тјелесном кипу приказује дух свој, бијела и лијепа му је јакост, буткост лагана, круте обрве, добростив посмијех. Прама теби, српски народе, нису многи други нег' полуљуди. Не стиди се крви твоје, пази само да ти чиста остане, да ти куга градских опачина не улије у њу слабост, невољу и срамоту.

Искрица XXXIII.

Из Трације, из државе илирскога народа, излазиле су дјевице виле у грчку земљу. Орфеа и Лина пучки глас каже предњике смиринскога слијепца. Из планинских шњегова вавијек испада богата ријека, која у прољећу храни травице зелене и цвијеће.

Из Мацедоније, из државе илирскога народа изашо је орао прејаки, који до индијанске крајине протезаше летење стреловитих крила својих. Индијанска земља послала нам је ново мудрољубно извршенство, које је човјек илирскога народа укоријенио у толике памети и толике вијеке, као другу вјеру.

Мацедонски орао очистио је пут орлим римским, да кроз сву Еуропу слободније и брже могу, тресући своја крила, укропити свијет с Исусовом крвљу, као с росицом љубави.

Од Нилове воде, од мемфских ступова, летила је међу арбанске храсте голубица знаменита, научена да утјеши тихим својим гласом страх одсуда сакривених. Арбанска земља дала је много пута грчкоме народу синове своје и улила је крепчију нову крв у грчке ишле уморене. Не би се била брез тога могла устати, робињица гола; планине с отоци источними, јоштер би спавале у сну сужањства

Смијешан од њемачке и југославенске воде бијаше поток који потопи Италију грешницу. Није брез одлуке божје, што је талијански народ погазио у биједној Далмацији народ славенски и његову наравну простоту иштетио.

Сва је дакле крв смијешата; жалост и гријех, бој и љубав све су народе сјединиле. Нијемци, Славени, Грци, Латини, сви смо се од азијатских равнина разлучили, сви смо се опет приближали грљењем смрти или живота. Сви смо браћа у слабости и у крепости, у дики и у срамоти. Нова грађа и старе гомиле, пустиња и двор, море и гора, војска и тамница, зипка и греб, ово све није него један град, једна отаџбина сама.

Речник необичних израза код Томазеа.

а пак - а после (Петрановић)

 ближњак - ближњи, сродник

братност - братимство, братство

бродица - овећи чун у нашем Приморју

буткост - мишићи (Петрановић)

ванка, изванка-споља, из иноземства

великосрчаност - великодушност

гојење - гајење, васпитање

голубица знаменита -(по хеленском предању) основала додонско пророчиште

гребо (греб) - гроб

добродјетељ - крепост, врлина

доспети - свршити, престати

достати - добити, постићи што

достојност - достојанство, што је достојно поштовања

драча - трн, бодљика

забава - примена (Петрановић)

зајекивати - тепати, проговарати (Петрановић)

заклад - валога

зипка - колевка

знаменовање - знамење, значење, смисао

извршенство - савршенство

јара - врста стаје за стоку зими (Милчетић)

јур - већ

казалиште - позориште

каменица - острига

клобук - шешир; значи и грађанин пошто он носи шешир, а сељак капу

крат (многократи) - пут, много пута

крспост - врлина

кривина - кривица, погрешка

крцати - товарити

лушки - из луга, шумски

људски - крепак, дарежљив, племенит (Милчетић)

муљ - уродица, Lolch lolium,

 могућnост - што има вредности, дејства

мудрољубан - филозофски (од муд рољубије)

мукао - нем, који ћути

мучати -ћутати

нарав - природа; нараван -природан

научивост - способност, лакоћа учења

нашљедовање - наставак (Петрановић)

незнанство - незнање

неизверност - недостатак, погрешка

нередан - неуместан, неразуман

огрчити - спутати, згрчити

одсуда - удес, опредељење

оли - или

опћеност - целина, заједница

опуштен - опустео

оток - острво

питати - искати, тражити

племство - племенитост

погиба - погибао, опасност

полаг - спрам, према

помља, помља - пажња, имати помљу- пазити, бринути се

порођење - нараштај, покољење

правдословац - адвокат

правољупство - правичност, љубав правде

поштење - поштовање;

поштен - достојан поштовања

прирећи - прорицати

пук - прости народ; у множини пуци

пуштати - остављати

разблуда - наслада, уживање

раздрушен - растројен, разбијен

савишност - сувишност, излишност, луксуз

сврха - крај, намера, циљ

симо - овамо; ж

симо-тамо - тамо-ам

складање - стварање (песничко); компоновање

складногласје - хармонија

словити - говорити о нечем, спомињати

споменка (Томазеова кованица)- souvenir, дар ради успомене

становит (од стапац)- чврст, непоколебив

танак- фини, утанчан

ћуд (у Томазеа асс. ћуда) - карактер

ћутпјети -ћутим -о-сећати;

ћућење - осећање

управ - тачно

урес - украс

уфати - надати се;

чути - ћутјети -осећати

хлепити - живо желети

штити - читати

шћапа - шапа (само у Томазеа тако).

На Растку објављено: 2008-03-07
Датум последње измене: 2008-03-08 21:58:27
 

Пројекат Растко / Пројекат Растко Италија