Željko Đurić

„Torquato Tasso“ - melodrama Miloša Crnjanskog

Iz knjige: Italija Miloša Crnjanskog : komparativne studije / Željko Đurić. - 1.izd. - Beograd : Miroslav, 2006. - 167 str. (Recenzenti: Akademik Nikša Stipčević, Prof. dr Mirka Zogović) ISBN 86-7056-037-2
(„Italica belgradensia“, Beograd, 2005)

 

Sva ta zamršenost postade jedan ogroman mir i bezgranična uteha. Miloš Crnjanski, Komentari uz Liriku Itake

Neobično buran, dinamičan i dramatičan život Torkvata Tasa, velikog italijanskog pesnika XVI veka, ostavio je dubok utisak na mnoge koji su taj njegov život izučavali ili o njemu čitali; bio je, takođe, inspirativan za mnoge koji su Tasov život književno obradili u svojim delima. Još je prvi Tasov biograf, njegov savremenik Đovani Manso, Tasov životopis sačinio kao neku vrstu biografskog romana; već je on, to mnogi spominju, stvorio nekolike “biografske formule” koje su u potonjim vekovima razni autori koristili i domaštavali prema ukusima sopstvene epohe i prema sopstvenom senzibilitetu. Tri takve formule dominiraju u književnosti čiji je Taso glavni junak: Tasova navodna ljubav prema sestri (sestrama) Alfonsa II d'Este, gospodara Ferare; Tasovo tamnovanje u Bolnici Santa Ana; Tasovi poslednji dani i grob na rimskom brdu Đanikolo, u manastiru Sant'Onofrio. Najčuveniji tekst koji se bavi prvom od ove tri teme jeste Geteova drama Torquato Tasso; o drugoj piše, između ostalih, Bajron (The Lament of Tasso) koji je, kako navodi Anđelo Solerti [1], jedan od najboljih Tasovih biografa, hteo da i on bude zatvoren u Tasovoj ćeliji u Svetoj Ani kako bi pokušao da oseti ono što je Taso osećao tokom dugogodišnjeg zatočeništva. I treća tema ima svoje velike predstavnike: Leopardija koji je o poseti Tasovom grobu pisao u delu Zibaldone i Šatobrijana koji o tom grobu govori u Memoires d'outre tombe. O Tasovom životu napisao je, između ostalih, i Karlo Goldoni jednu tragikomediju, a Gaetano Doniceti je napisao operu prema libretu Jakopa Feretija.

Taj zanos, mahom romantičarski, Tasom i njegovim životom odavno se iživeo i utihnuo, a evo, u srpskoj književnosti, u delu Kod Hiperborejaca Miloša Crnjanskog, književnog velikana XX veka, nailazimo na jedan veoma zanimljivi revival interesovanja za Tasov život i njegovu poeziju. Figura Torkvata Tasa i njegovi stuhovi našli su se u neobičnoj, žanrovski teško uhvatljivoj prozi Miloša Crnjanskog: jedno poglavlje knjige Kod Hiperborejaca nosi, upravo, naslov Tasso. To poglavlje, po našem mišljenju, zajedno sa prethodnim, Monte Mario, i potonjim, Zašto je Kierkegaard prekinuo veridbu, čini jednu celinu koja ima određene književne karakteristike i, što je još važnije, koja sadžri određenu strukturnu paradigmu, istaknutu u motou ovog rada, jedinstvenog književnog govora Miloša Crnjanskog koja funkcioniše, takođe, i u njegovoj lirici, u putopisnoj knjizi Ljubav u Toskani kao i još ponegde.

Naravno da Miloš Crnjanski nije napisao melodramu [2] pod naslovom Torkvato Taso, ali ćemo svejedno pokušati da se preko tog žanrovskog oblika prilbližimo dubokoj, zavrtloženoj, hermetičkoj prozi Crnjanskog u knjizi Kod Hiperborejaca. Odrednica melodrama poslužiće nam kao neka vrsta građevinske skele koju, na kraju čitanja ovog rada, treba demontirati i skloniti.

Celovitost spomenuta tri poglavlja, činilac koji ih objedinjuje nalazi se u početnoj situaciji koju nam Crnjanski opisuje: on, naime, sa još petoro ljudi (tri muškarca i dve žene) kreće u jednodnevni obilazak Rima, oprošttajni obilazak, budući da se nadvijaju oblaci II svetskog rata. Poglavlje Monte Mario započinje ovako:

Tridesetog maja, pomenute godine, rano, ujutru, pred kućom tog amerikanskog novinara, mog prijatelja, naše društvo se okuplja, veselo. Pred kapijom nas dočekuje šest bicikleta. Čelični su i tako sjajni, kao oni koje upotrebljavaju, u cirkusima, klovnovi. [3]

Tih „šest bicikleta“ označavaju i broj lica koji tokom tog izleta učestvuju u razgovoru u Torkvatu Tasu. Ta lica su, na izvestan način, lica jednočinke u kojoj je Taso glavna tema, predmet razgovora i prepiranja. Autor ih u taj dijalog uvodi pod sledećim „imenima“: „Amerikanski novinar“ (ili „moj prijatelj“), „Albanka“ (ili „njegova žena“ ili, po imenu, Marta), „Kći predsednika vlade“ (ili „gospođa Batagliarani“), „Mlađi oficir“ (ili „Mali oficir“, „Mali kapetan“, ili po imenu, Giorgio ili, po prezimenu, Chiaramonti), „Stariji oficir“ (ili „Alpinac“); na kraju, Crnjanski samog sebe uvodi u razgovor zamenicama i ličnim glagolskim oblicima: „Ja kažem“, „Meni se čini“ itd. Tako da izgleda, u samom tekstu, da lica nema samo šest, nego mnogo više. Taj činilac hotimičnog, poetički smišljenog usložnjavanja bazične strukture teksta pojačan je na još jedan način. Sam Crnjanski je, naime, u tekstu udvostručen: on je književni lik, zajedno sa svim ostalim učesnicima u dijalogu, ali je veoma prisutan i kao autor teksta: on „odlučuje“ kojim će od navedenih imena lica biti uvedena u pojedine delove razgovora (da li kao, na primer, „Mali kapetan“ ili Giorgio itd). Zatim, on „odlučuje“ da li će neko lice progovoriti direktinim govorom ili će njegove reči biti prevedene u indirektni govor. Ove dve tehnike komplikovanja književnog govora biće kasnije, u tekstu, dodatno razvijene, kad se pojave stihovi Tasa.

Takva interiorizovana dramska struktura ima svoj paraboličan tok: od poglavlja Monte Mario koje karakterišu smirena atmosfera i lagani razgovor među licima, preko središnjeg poglavlja, Tasso, u kojem razgovor postaje izrazito dinamičan, razgranat i emotivan, do trećeg poglavlja, Zašto je Kierkegaard prekinuo veridbu, u kojem dolazi do smirenja i do lirskog raspleta.

U poglavlju Monte Mario šestočlana družina kreće, rekli smo, u obilazak Rima i već se tu nagoveštava prisustvo poezije koja će, kako obilazak odmiče, postajati sve prisutnija, čiji će supstanca sve više i sve uzbudljivije osvajati tekst: vrhunski ishod predstavljaće neobična i sugestivna preplitanja i prožimanje poezije samog Tasa sa poetskim govorom Crnjanskog kao i osobiti lirski odjeci „sudara“ te dve pesničke energije.

Najpre nam se pojavljuju stihovi Kardučija koji služe kao neka vrsta uvoda, preludijuma. I baš će nam taj susret Crnjanskog sa Kardučijem pružiti jedan od interpretativnih ključeva za čitanje tog dela knjige o Hiperborejcima. Crnjanski citira, između ostalih, i ove Kardučijeve stihove, u ovakvom kontekstu:

a što se tiče Carduccija, i ja volim jedan njegov stih, i govorim ga sebi, to jest Rimu, često, ujutru, kad otvorim prozore svoga stana, preko puta Sant'Angela. To je onaj stih u kom Carducci kaže Rimu: Obuhvati me, Rime, plavetnilom, Suncem me osvetli, Rime. Cingimi, o Roma, d'azzurro, di sole m'illumina, o Roma. [4]

Vidimo odmah da je poezija direktno upletena u svakodnevni život Crnjanskog i njegov doživljaj Rima; on nam u Hiperborejcima o pesnicima i poeziji ne govori „naučno“, esejistički, nego iznutra, iz života, svakodnevnog i stvarnog. Reč je o jednom humanom i humanističkom pristupu poeziji koji je veoma važan. A onda, još konkretnije, izvukao je citat iz Kardučija koji neodoljivo podseća na čuveni stih-pesmu Ungarettija „M'illumino d'immenso“; ne treba odatle izvlačiti krupne zaključke ali jedno je izvesno: jedna duboka, istančana, modernistička senzibilnost Miloša Crnjanskog u osnovi je doživljaja Rima, Italije, italijanskih pesnika i umetnika.

U prilog ideji o jednom humanizovanom i humanizujućem pristupu poeziji kakav ima Crnjanski u Hiperborejcima (i, naravno, ne samo tu) navodimo još jednu zanimljivu situaciju. U poglavlju Hiperborejaca koje se zove Večera sa sonetima Michelangela, koje takođe ima razgovornu, polemičku formu i na koje ćemo se još vraćati, Crnjanskom biva zamereno što, kako kaže njegov sagovornik profesor dela Kloeta, „želi da uzme „iz Michelangela, ono što voli, a ostalo da ne vidi, da odbaci. To nije pravo. Nije ni načno. TO neće biti Michelangelo. To smo MI u Michelangelu“. A Crnjanski spremno odgovara: „Valjda to nije zabranjeno? Ja to i tražim. Ni u Tiberiju ništa nije tako divno kao ono što smo MI u Tiberiju“. [5]

Crnjanski kaže JA, a kaže i MI; on italijansku poeziju posmatra kroz prizmu ličnog doživljaja sveta, kroz prizmu svojih poetskih predispozicija, ali je, s druge strane, okrenut i čitaocima, imajući u vidu svoju pesnički misiju u odnosu na njih, i hoće da im italijansku poeziju, kroz svoj doživljaj te poezije, učini privlačnim, lepim, uzbudljivim, produhovljenim [6]. Koresteći, kao što ćemo videti, raznoilike tehnike, Crnjanski oživljava veliki sentimentalni i duhovni potencijal svog predmeta (Tasa, u ovom slučaju) ne napuštajući ljudsku meru, vraćajući se neprekidno u okvire svakodnevne ljudske psihologije. Takav susret kompleksnih i istančanih lirskih impulsa samog Crnjanskog (njegovog “sumatraizma” ili “hiperborejstva”) i raznovrsne književne građe odvija se i na stranicama ove knjige (tu su Taso, Mikelanđelo, Karduči, Beli) kao što se odvijao i na stranicama Ljubavi u Toskani (Dante, Čeko Anđolijeri, sveta Katarina) i još ponegde. U tim knjigama, naime, Miloš Crnjanski upotrebljava zamašan dokumentarni materijal koji ulazi u tkivo njegovog književnog govora. Šta se sve sa tim materijalom zbiva pukušali smo u drugoj prilici da pokažemo [7]; osvetljene su različite vrste njegovog ophođenja prema materijalnim dokumentima kulture (slike, građevine, knjige): od smelih deformacija, skraćenja i sažimanja, do prevoda, citata, dogradnje, prikrivenih citata itd. Sastavni deo tih postupaka koje Crnjanski koristi jeste i greška, materijalna, koja, međutim, biva uvučena u književni govor kao ravnopravni poetički materijal; mahom su to previdi nastali u stanju ponesenosti te smo o tome govorili kao o svojevrsnoj “poetici greške” u književnosti Miloša Crnjanskog. [8]

Da bi sastavio tekst o Tasu, Crnjanski je takođe morao da pokrene određeni dokumentarni materijal: knjige o Tasu, njegova književna dela i još ponešto. I u ovom slučaju taj dokumentarni korpus doživljava svoje metamorfoze. Da bi smo ih razumeli i da bismo razumeli kako funkcioniše tekst Crnjanskog u ovom slučaju, pokušaćemo da barem deo tog materijala izdvojimo i pokažemo u celosti; razlike između zapisanog i prećutanog, između činjeničnog i domaštanog otkriće nam važnu dimenziju ovog teksta Crnjanskog.

Razgovor o Tasu koji vodi šest sagovornika zbiva se za vreme ručka (convivium Ž.Đ.) u „radničkom predgrađu Trastevere“; a plan je njihov da posle ručka krenu u obilazak Tasovog groba. Lica koja smo nabrojali unose u razgovor o Tasu ne samo svoja znanja, utiske i predrasude o Tasu, nego i svoje karaktere koji su vešto skicirani u svojevrsnom dramaturškom postupku Crnjanskog: „Amerikanski novinar“ je, tako, praktičan i staložen čovek koji snabdeva družinu podacima, on nosi knjige, citira iz njih, usmerava razgovor itd; „Albanka“, njegova žena sve posmatra sa levih, marksističkih pozicija, „Mali kapetan Giorgio“ je vojnik, rodoljub, protivnik „plačevnih“ dimenzija i pojava italijanske književnosti, „Alpinac“ je staložen, razborit i „neočekivano načitan“ čovek, „kći predsednika vlade“ je sentimentalna žena koju je laku ganuti, koju zanimaju pretežno ljubavne dimenzije Tasovog života i poezije. Kad je reč o Crnjanskom kao književnom liku u tom tekstu, njegovo ponašanje se kreće od početne rezigniranosti, odsutnosti („ja kažem, tek da i ja nešto kažem“) do potonje ponesenosti koja se vidi u nekoliko dugih monologa koje, opet, karakteriše izraziti lirski naboj i jedna blaga nijansa sentencioznosti. Prve reči koje izgovori o Tasu sadrže već nijansu te njegove posebnosti, njegovog “hiperborejstva”: „njegova nesreća je trajala celoga života, ona je fatalna, nerazumljiva“.

*

Ređanje podataka o Tasovom životu ne odvija se pravolinijski nego u nekoliko ravni, ili krugova, koje se preklapaju, presecaju i prožimaju; ponovo se srećemo sa onom karakterističnom strukturom koju smo uočili i u poglavljima Ljubavi u Toskani koja čitaocu nameće difuzno kretanje po tekstu, u raznim pravcima, na primer unapred i unazad [9]. Razgovor se odvija u obliku „poludijaloga“, kombinovanjem indirektnog i posebno stilizovanog direktnog govora („koji imitira intonaciju tuđeg glasa“ [10]).

Kako bismo prišli korak bliže tekstu Crnjanskog i „uhvatili“ osnovni ton teksta iskoristićemo, rekli smo, žanrovske karakteristike melodrame. Poslužićemo se, najpre, poređenjem sa jednom enciklopedijskom definicijom melodrame. Pod francuskim terminom melodrame u Enciclopedia dello spettacolo čitamo da se taj žanr sastoji od:

tipici effetti a sensazione, basati su passioni elementari, con briganti e tiranni, madri e mogli colpevoli, orfani sventurati, astuzie e agnizioni, veleni e pugnali; il tutto in un linguaggio emfatico e pittoresco. Nel “melodrame” la virtù lotta contro il vizio, l'innocenza perseguitata trionfa dopo casi impossibili e paradossati. L'ambientazione è storica o esotica. [11]

Napravićemo sada jednu provizornu tabelu koristeći podvučene izraze u definiciji i primeniti je na tekst o Tasu.

passioni elementari (elementarne strasti)

Razgovor o Tasu počinje tumačenjem njegovog ljubavnog života, posebno mogućim vezama koje je Taso imao sa sestrama Alfonsa II d'Este, gospodara Ferare. Reč je o “biografskoj formuli” koju je inicirao Tasov prvi biograf, Đovani Manso, i koja je, kao što smo naznačili, veoma mnogo korišćena kao književni motiv, osobito u doba romantizma. U razgovoru šest lica ova tema se javlja u nekoliko navrata, gotovo uvek u melodramatskom obliku „elementarne strasti“. Evo, za ovu priliku, jednog primera koji je bremenit melodramskim nabojem. Raspravljanje o ljubavnom životu Tasa, o eventualnim vezama sa Leonorom i Lukrecijom [12] na svoj način komentariše „Mali oficir“:

Pa dobro, kaže, ako se zaljubio u princezu, sestru duke d'Este. Nije trebalo zbog toga da poludi. Žena kao žena! Jedna kao druga! Nije trebalo da se da uhvatiti u mrežu dvorskih intriga. Trebalo je da se potrudi da princezu načini bremenitom. Sve bi bilo u najlepšem redu. Kad se muškarac zaljubi toliko, treba da ume i da osvoji ženu. A ako ne uspe, može ubiti i nju i sebe, pa kraj. [13] (kurziv Ž.Đ.)

briganti e tiranni (razbojnici i tirani)

Odnos Alfonsa II prema Tasu viđen je i kao odnos vladara, tiranina prema podaniku. „Albanka“, tako, za Tasovu nesreću okrivljuje dvorske ambijente: „Sve su te Este, Sforze, Gonzage, ljubazni i uglađeni u društvu. Ali su tirani, pederasti, podlaci, ubice, u privatnom životu“ [14]. I ta tema, videćemo, „kruži“ tokom razgovora o Tasu.

madri e mogli colpevoli (majke i neverne žene)

„Prethodnik Alfonsa II - Herkul II - proterao je iz Ferare svoju ženu, a koja je bila kćer francuskog kralja Luja XII. Jer je bila zaštitnik Kalvina, heretika i verskog reformatora, koji se krio u Ferari pod lažnim imenom“ [15]. Figura vojvotkinje Renate, koja je bila majka Leonore i Lukrecije i koja je važila za pristalice Kalvinove reforme, upotpunjuje i dodatno dinamizuje kontekst razgovora o Tasu. Ovako o tome piše Solerti:

È noto come Ferrara fosse per un tempo quartiere principale dei Riformisti in Italia, e come la duchessa Renata, che s'era piegata alle dottrine di Calvino, per istigazione della Curia fosse trattata duramente dal marito. [16]

orfani sventurati (nesrećni sirotani)

Kad je reč o uzrocima Tasovog nesrećnog života, veoma se insistira, u razgovoru, na činjenici da je Taso rano odvojen od majke i da je rano ostao bez majke. Upravo od Crnjanskog (lica u „komadu“) doznajemo o tome; citira se iz nedovršene kancone O del grand'Appenino:

Da je rodno mesto ono, što taj šizofrenik nosi u sećanju, postalo mi je jasno, kad sam čitao šta piše o materi, koju je izgubio rano. U jednoj nedovršenoj pesmi, pisanoj u Urbinu, on MATER spominje, prilikom očeve smrti. Seća se njenih poljubaca pri rastanku, a bio je tada dete (Ah di quei baci ...). Poljubaca natopljenih suzama (Ch'ella bagnò di lagrime dolenti).... U toj istoj pesmi, prilikom očeve smrti, Taso kaže, da je napustio majku, Neapolj, Sorrento, a pošao onako mali (sa deset godina) sa ocem u izgnanstvo. [17]

astuzie e agnizioni (lukavstva i prepoznavanja)

„A kad je otišao u zatvor, misli na bekstvo iz Ferrare. Pobegao je u seljačkom odelu, prerušen, preobučen, krio se po Italiji i pojavio u Sorentu, gde je tražio sestru“. Tim rečima se, u tekstu Crnjanskog, sažima jedna od čuvenih epizoda iz Tasovog burnog života. Ovako nam to opisuje Solerti:

Ma di là, ingannando ogni sorveglianza, nella notte del 26 al 27 luglio, rompendo un'uscio che metteva nelle stanze d'un altro ufficiale di corte, forse assente, fuggiva.... il Tasso varcata sospettoso e guardingo la porta, pensò certo ad un inseguimento e si gettò nei campi... [18] Il Manso narra con colori romanzeschi l'arrivo del poeta e il suo presentarsi alla sorella... Racconta dunque il Manso che Torquato si presentò a Cornelia con cotale travestimento; e infingendosi un messo le porse lettere nelle quali dicevasi che Torquato si trovava in grandissimo pericolo... Apparve Cornelia sbigottiota e dolente di questo avviso... per il grande dolore svenne. Rassicurato perciò Torquato dell'affetto della sorella, cominciò a discoprirsele, volgendo in maggiore letizia la noia passata. [19]

veleni e pugnali (otrovi i bodeži)

„Tasso je posle toga bio uobrazio, da su ga d'Este tužili u Rimu! Inkviziciji! Živeo je u stalnom strahu, da ga, na dvoru d’Este, ne otruju“. Tako na strani 190. A potom, prema strukturnim principima koje smo već opisali, u drugoj ravni, u drugom krugu, na strani 203 čitamo:

Tasso, dotle tako veseo, počinje da se ponaša čudno, u Ferrari, da se tuži na glavobolje, da postaje razdražljiv, da sumnjiči ljude da su ga denuncirali Inkviziciji u Rimu.... Bilo kako bilo, ostaje fakt, da je Taso u to vreme počeo da misli da neko želi da ga otruje.

I ovim sažetim naznakama u tekstu Crnjanskog formira se obris jednog veoma važnog čvorišta u Tasovoj biografiji. Ponovo će nam Solerti pomoći da nagoveštene činjenice jasnije predstavimo. U ovome što smo naveli iz teksta Crnjanskog postoji jedno „melodramsko“ pojednostavljenje činjenica. Crnjanski je, naime, povučen formulom o Tasovoj paranoji napisao da je Taso uobrzio da neko hoće da ga „denuncira“ rimskoj Inkviziviji. U stvari, bilo je gotovo obrnuto. Taso je, u nastupu sopstvene religiozne krize, tražio da ga ispita lokalni inkvizitor; posle toga je bio i dalje nezadovoljan pa je pomišljao da se podvrgne ispitivanju najviših, rimskih inkvizitora. A d'Este, koji su, videli smo, u Rimu bili na lošem glasu zbog blagonaklonog stava prema reformatorima, plašili su se da ih Taso, za kog su smatrali da je postao neuračunljiv, jednim takvim odlaskom u Rim ne uvuče u nevolje. Kaže Solerti:

La ragione di Stato gli (al Duca) imponeva quindi una condotta prudentissima; poichè fino a quando il Tasso accusava di eresia sè ed altri della corte all'Inquisitore di Ferrara, questi poteva di persona sincerarsi che si trattava di accuse di un pazzo; ma se il Tasso fosse andato a fare queste accuse ad altri tribunali dell'Inquisizione e, peggio, a Roma, sia che gli credesse, sia che gli si volesse credere per secondi fini, poteva procurare gravi dispiaceri al Duca. [20]

To je kontekst duševne uznemirenosti u kojoj se Taso tada živeo; tu su i strahovi da ga neko ne otruje („il Tasso peggiorava, era entrato in timore che lo volessero avvelenere“ [21]); tu je i incident sa nožem:

Ma la sera del 17 giugno, mentre egli diceva con la duchessa Lucrezia i suoi timori e i suoi sospetti, irritatto dalla presenza di un servo, che forse aveva espressamente l'ordine di tenerlo d'occhio, gli si fece addosso con un coltello. [22]

Crnjanski to ovako predstavlja:

Tasso nije odveden, iz odaje Leonorine, u zatvor, nego se nalazio kod njene sestre Lukrecije, kad mu se - kao Hamletu - učinilo da ga uhoda duke prisluškuje - pa je trgao nož. [23]

linguaggio emfatico e pittoresco (preterani i pitoreskni jezik)

Već smo videli živi, uzbudljivi, slikoviti jezik koji Crnjanski opisuje epizode iz Tasovog života. Evo još jednog karakterističnog citata koji ta svojstva jezika veoma ubedljivo objedinjuje:

Treba primetiti ono što je glavno u toj intrigi: Tassu su oduzeti njegovi RUKOPISI. Sve su mu papire uzeli pa je tek onda zatvoren u ludnicu! A njegov veliki spev - „Oslobođeni Jerusalim“ - štampan je odnah zatim, bez njegovog znanja, i odobrenja, u redakciji, dvorskog pesnika Guarinija! A kad je Tasso tražio neke ispravke, zapušena su mu usta. [24] (casi impossibili e paradossali - Ž. Đ.)

*

Koristeći žanrovske karakteristike melodrame predstavili smo obrise prvog kruga ili prve ravni u tekstu Crnjanskog o Tasu. Dinamično, difuzno, na momente emfatično predstavljanje epizoda iz Tasovog života naglo menja ritam u onom trenutku teksta kada Crnjanski, književni lik, koji se do tada pomalo rasejano držao po strani, biva upitan za mišljenje o svemu tome: on je „stranac pa ih to interesuje“. Uvedena je, ovim rečima, jedna veoma važna dimenzija teksta: okolnost da je Crnjanski „stranac“, u tuđini, daleko od svoje zemlje funkcionisaće potom u tekstu kao lirsko jezgro, kao izvor identifikacija, kao veza sa Tasovom poezijom. Ulazimo u novi krug sadržaja i atmosfere u kojoj dominira sam Crnjanski, odnosno jedan njegov dug monolog koji, kako smo rekli, uvodi novi ritam, smirujući, koji nastoji da objedini ono što je do tad bilo rečeno. Osećamo u njegovom govoru, osim tražene melanholije, i blagu sentencioznost:

Poet, po mom mišljenju otkriva čoveku, u svakom vremenu, da se osnovne vrednosti života: lepota prirode, ljubav, sreća - ne menjaju. A da su u životu, u svakom vremenu, prolaznost, neizvesnost na vrhu države, politički nemoral, raznolikost ideja u čoveku, a naročito kratkoća života i promenljivost ekonomskih situacija, uzrok, da u svetu vlada haos. Da je sve uzaludno...Pa šta vidimo? Ono što ostaje jeste: jedna duboka žalost. [25]

Lirski naboj monologa plete se, kao što smo i drugde videli, oko dokumentarnosti, oko činjenica. Crnjanski pokušava da Tasov život smesti u širi kontekst njegovog vremena: „Tasso reformacije i kontrareformacije, humanizma i baroka. Melanholije“. A po prvi put u tekstu Crnjanski se dotiče i Tasove poezije, još uvek „spolja“, iz konteksta:

Ali, ima herezije i u Tassu. U njegovom epu o krstaškim ratovima, nije hrišćanska Mati Božija, ona, koja je divna, nego Arabljanke, Armida, muslimanka, žena strasna. Papa je znao s kim ima posla. [26]

Tim rečima Crnjanski je dotakao srž jednog krupnog čvorišta u Tasovom stvaralaštvu. Tasa je zaista tištio taj problem. Njegovi stihovi o Armidi, kad se ona prvi put pojavljuje, uistinu su senzualni:

Mostra il bel petto e le sue nevi ignude,
’onde il foco d’Amor si nutre e desta.
Parte appar de le mamme acerbe e crude,
Parte altrui ne ricopre invida vesta:
Invida, ma s’agli occhi il varco chiude,
L’amoroso pensier già non arresta,
ché non ben pago di bellezza esterna
ne gli occulti secreti anco s’interna. [27]

A u jednom svom pismu, upućeno Scipionu Gonzagi, Taso govori o tim svojim nedoumicama:

L’argomento che Vostra Signoria dimanda, non potrei ora mandarlo senza molto mio discommodo: mi basterà solo, dunque, che si consideri se quello accompagnare l’azione di Armida con l’azione principale, quasi sino alla fine, potrà dare altrui noia e far parere ch’io abbia presa Armida per soggetto principale, e ch’io riguardi in lei non solo in quanto distorna i cristiani e ritiene Rinaldo, ma anco prima e per sé. [28]

Monolog se završava kratkom beleškom o Tasovim poslednjim danima i smrti. Navešćemo je pošto ćemo se, kasnije, sa im motivom ponovo sresti: „Poslata su mu kola, jednog kardinala, da ga odvezu, na brdo, u manastir Sant’Onofrio - da umre“. [29]

Tako se završava još jedan krug priče o Tasu. Dotaknuta je, u jednom trenutku, tema zatočeništva intelektualaca u Tasovo vreme, spomenuti su Galileo Galilej i Đordano Bruno. Iz toga se, kao sa neke tangente, izdvojio jedan zaseban, neveliki krug u njihovom razgovoru upravo o Brunu. Započinje ga Crnjanski jednom provokativnom i iznenadnom rečenicom:

Ja smatram Bruna za većeg pesnika i od Tassa, pa vadim iz džepa knjigu, i predlažem, da gospođa Marta - koja je marksist - pročita stihove Bruna, o ljubavi. Ljubav - kaže Giordano Bruno - otvara kapije koje su od dijamanta i crne! Amor ch’apre le porte di diamante e nere! [30]

Osnovna karakteristika ovog novog, iznenadnog značenjskog kruga sastoji se u prividnom udaljavanju od Tasa, a istovremeno u odlučujućem približavanju poeziji. Kontakt sa poezijom ostvaruje se, od tog trenutka pa na dalje, fizički i telesno, preko ruku i knjige, preko glasa: „pa vadim iz džepa knjigu...da pročita stihove Bruna o ljubavi“; „Moj prijatelj ne voli Bruna, ali mi uzima knjigu i kaže: ima jedna pesma Brunova...“. [31] Takav kontakt sa poezijom prisutan je i u drugim delovima teksta o Tasu: „Moj prijatelj na to kaže, da zna tu pesmu, pa prelistava knjigu i čita nam, sentimentalno2 [3]; „zatim čita jednu pesmu koja počinje stihovima..“ [33]; „onda ona čita - a čita vrlo lepo - kao što samo žene umeju, kad se srde - stihove u toj pesmi“ [34] itd. Ovo čitanje naglas, da svi čuju i da zajedno uživaju, na čemu se insistira tokom čitavog teksta, predstavlja jednu od nosećih strukturnih linija u celom tekstu; na njoj su izgrađeni, videćemo, neki najefektniji lirski uzleti.

Zatim, ovo neočekivano uvođenje Bruna u razgovor sadrži jednu laganu subverzivnu nijansu: Crnjanski se, kao i ostali, prethodnog dana pripremao za razgovor o Tasu („ja kažem da sam i ja iskoristio jučerašnji dan i prekjučerašnje veče, to jest zoru, da čitam Tasa“ [35]), a donosi Brunovu knjigu. Brunova poezija predstavljena je u preciznoj tročlanoj gradaciji. Posle navednih stihova o ljubavi kaže se, u komparativu:

A još lepše se govori o čoveku, o sebi: Njegovom srcu, i duhu, i duši, nisu, ni uživanja, ni sloboda, ni život, ono, što mu daje osmeh, što ga pomaže, što prija, što je slađe i lepše, od patnje, od jarma i smrti, koje mu dade priroda, volja - i sudbina njegova. [36]

Ovo je prozni prepev (odličan prepev veoma teških Brunovih stihova) stihova koje Crnjanski u produžetku citira na italijanskom [37]; dvanaest Brunovih zareza naspram petnaest Crnjanskog koji je osetio da Brunov iskidani ritam neodoljivo korespondira sa njegovom sopstvenom pesničkom sintaksom.

Čitanje Brunovih stihova završava se superlativom: „ima jedna pesma Brunova koju voli više svega.To je pesma koju je Bruno napisao o jednom starom hrastu: Annosa quercia, che gli rami spandi a l’aria“. [38]

Stižemo tako do sentimentalnog klimaksa izazvanog poezijom. Kao što u kakvoj melodrami efektno otpevana aria na kraju scene ili čina izazove izlive osećanja, tako i ovde, u tekstu o Tasu, prisustvujemo nečem sličnom:

I zaista, svi smo potreseni lepotom te pesme, koja je zaista velika tvorevina poetska, ali, kći predsednikova, iako je dirnuta do suza, viče, da prestanemo. Dosta, kaže, sa strahotama iz prošlosti. Ona uzima knjigu iz ruku mog prijatelja, pa mi prilazi i vraća mi knjigu u džep. [3]

Odmah iza toga čitamo, doista, ariju Miloša Crnjanskog: jednu od onih neodoljivih lirskih sekvenci po kojima je čuvena njegova proza; sekvenci koje ne nastaju slučajno u njegovim tekstovima nego se prema određenim zakonitostima pojavljuju iz uznemirenog i osećanjima zasićenog pesničkog govora: pojavljuje se kao kompleksna esencija pesničkog bića samog Crnjanskog. U ovom slučaju, Crnjanski je na talasu „potresenosti“ Brunovom poezijom (koju je, videli smo, brižljivo i gradirano pripremio) iz dubine svog pesničkog bića došao do Tasa, ujedno i do novog značenjskog kruga, ili ravni, u svom tekstu. To se vidi iz njegove eksplicitne identifikacije sa Tasom, identifikacije u kojoj je najvažnije poetsko jezgro Miloša Crnjanskog u celoj knjizi Kod Hiperborejaca i ne samo tu [40]: melanholija življenja u tuđini, osećaj univerzalnosti nesreće, magija poezije, pesničkog jezika kao najpotpunijeg (nikad potpunog) izraza ljudskog postojanja. Evo te lirske sekvence (krzivom smo naglasili tačke identifikacije):

U svakoj poemi Tassa susreće se jedna, čudna, raskošna, vegetacija, a meni se čini da je to uspomena rodnog kraja, Sorrenta.

Ma gde Tasso bio, meni se čini da ga taj Sorrento, ta uspomena prati, pa pisao on stihove u Ferrari, ili Fiorenzi, ili ma gde drugde po Italiji.

Ja sam bio u Sorrentu.

Znam tu opojnu, ljupku, lepu prirodu – i meni se čini, da je Tasso unosio, u sve svoje opise prirode. Kao što je Camoeñs stvorio sebi jedno svoje Sredozemno more i okeane kakvi nisu postojali, Tasso sve svoje krstaše, sve svoje princeze, sve svoje ljubavi zamišlja i premešta, u neki svoj Sorrento [41]. Zato i jeste nesretan, ma gde bio. Zato i ne nalazi mira nigde. A praćaka se po Italiji, kao riba, kad je bura iz mora izbaci i ostavi među stenama, u plićaku, na pesku. [42]

Meni, strancu, čini se da je sasvim uzalud pokušavati da se sazna, šta je bilo, ovde, u prošlosti. Jedino je sigurno to, da je u Tasu ostala, ta mekota, melanholija, koja se sreće na svakom koraku, u svako doba godine u neapolitanskom primorju, i pesmi. Tasso je stradao, jer se rodno mesto ne može na đonu poneti. Za mene, stranca, čak nije važan, ni sadržaj, kad čitam Tassa: Nego magija jezika u Tassu, magija tog najlepšeg jezika na svetu. To je nezaboravno. [43]

*

Tako smo zajedno sa Crnjanskim, uz sugestivno naglašenu identifikaciju između njega i Tasa, približili najvažnijim i najdramatičnijim sadržajima Tasove poezije koji se, potom, pred nama odmotavaju isprepleteno i kovitlaju u živom razgovoru šestoro učesnika. Počinje i čitanje Tasovih stihova.

Već u narednom pasusu izdvaja se kao presudna u životu Tasa epizoda odlaska iz rodnog zavičaja i, istovremeno, odvajanje od majke:

Da je rodno mesto ono, što taj shizofrenik nosi u sećanju, postalo mi je jasno, kad sam čitao šta piše o materi, koju je izgubio rano. U jednoj nedovršenoj pesmi, pisanoj u Urbinu, on MATER spominje, prilikom očeve smrti. Seća se njenih poljubaca pri rastanku, a bio je tada dete (Ah di quei baci...). Poljubaca natopljenih suzama (Ch’ella bagnò di lagrime dolenti)... Mati, to je Sorrento. Otkud je otišao, i kud više ne može da se vrati! [44]

Stihovi koje spominje Crnjanski uzeti su iz nedovršene kancone O del grand’Appenino čije stihove, videćemo, više puta koristi da bi osvetlio Tasov život i njegovu ličnost. Videli smo, prethodno, da i Tasov biograf Solerti takođe koristi stihove iz te kancone dok opisuje Tasov rastanak od majke: „Me da ’l sen de la madre empia fortuna/ Pargoletto divelse; ah di que’baci“... [45]

Stihove iz iste te kancone koristi Crnjanski odmah u nastavku teksta kada, kroz usta „svog amerikanskog prijatelja“, u razgovor uvodi i lik Tasovog oca, a potom i sestre Kornelije. „Moj prijatelj kaže da se slaže sa mnom, ali da se njemu čini da u tasu živi, ne toliko komplrks o materi, nergo neki violentni OČEV imago“ [46]. Sa ocem je desetogodišnji Torkvato, citira Crnjanski spomenutu kanconu, otišao u „izgnanstvo (E seguii ...il padre errante). Živeo je s ocem u gorkoj emigraciji (in aspro esiglio) i u teškoj bedi (e’n dura povertà). Ovaj detalj je važana ner samo zbog toga što se potencira već uvedeni motiv izgnanstvo/emigracija, već i zato što u razgovor o Tasu biva uvedena psihijatrijska i psihoalalitička terminologija. „Taso je, posle“, nastavlja „prijatelj“:

tražio mater i sestru u svakoj ženi. Vraćao se sestri Corneliji, koju je voleo do smrti. Taso je začet u nekoj dugotrajnoj, shizofreničnoj, seksualnosti očevoj, kad mu je otac bio prešao pedesetu. Otac mu je docnije, imao i kćer, sa svojom, mnogo mlađom ženom, koja je umrla MISTERIOZNO. Kako – ne znamo. [47]

Ovaj odlomak jeste splet informacija čija je tačnost problematična i koji. zbog toga, predstavlja primer funkcionisanja onog što smo u drugoj prilici nazvali „poetika greške“ Miloša Crnjanskog. Najpre, izrečenom „psihoanalitičkom“ stereotipu da je „tražio majku i sestru u svakoj ženi“ te da se Korneliji vraćao i da ju je „voleo do smrti“ valja suprotstaviti pisanje Tasovih biografa koji to opovrgavaju. Solerti, tako, piše, da sa sestrom Kornelijom, „secondo le scarse memorie, nè frequenti nè molto amorevoli parrebbero essere stati sempre i rapporti“ [48]. Zatim, reč docnije u odlomku pravi dodatnu zbrku (pravljenje dva od jednog) [49], da upotrebimo karakterističnu reč Crnjanskog: kao da je Tasov otac imao dve žene, ili da je shodno tome Kornelija Torkvatova polusestra. A u svakom slučaju Kornelija je, u stvari bila rođena nekoliko godina pre Torkvata. Što se Tasove majke tiče, ona je umrla mlada i doista pod nerazjašnjenim okolnostima:

Bernardo nella disperazione del primo momento non dubitò di scagliare contro i cognati l’accusa d’averla avvelenata per appropriarsi interamente della dote; nè il sospetto è ingiustificato quando conosciamo le persecuzioni e le odiosità delle quali la misera donna era stata vittima. [50]

Ostaćemo još malo kod nedovršene kancone O del grand’Appenino; osim što su upleteni u motiv majke/ rodnog kraja („Mati, to je Sorrento“), stihovi iz ove pesme služe u tekstu da se nagovesti još jedan motiv od velikog značaja za funkcionisanje ne samo poglavlja kojima se bavimo nego i celokupne knjige. To je motiv senke. Reč senka, čitamo kod Jeremića, zrači po čitavom tekstu Hiperborejaca, i unapred i unazad; nekada povezana sa mišlju o smrti, „o uzaludnosti bežanja od kobi“, „sa mišlju o postojanju kobi-senke-paralele ljudskom svesnom životu“ [51]. Ta u funkcionalnom pogledu veoma bogata i važna reč nosilac je, u tekstu Crnjanskog, metafizičke sugestivnosti. Nalazimo je i u poglavlju o Tasu; a stihovi se pronalaze upravo u spomenutoj nedovršenoj kanconi, p isanoj povodom očeve smrti a posvećene, istovremeno, uspomeni na majku:

Zanimljivo je primetiti – kaže moj prijatelj – da stihotvorstvo Tasa, u toj godini, kad mu je otac umro, počinje da biva nekako tamno, kao da na njega padaju senke. A senke je Tasso voleo: Mi ricopra con l’ombra. Pokri me senkom – kaže! – Senke su - kaže – gostoljubive: L’ombra sacra, ospital! [52] (kurziv Ž.Đ.)

Evo kako ti stihovi glase u samoj kanconi:

O del grand’Apennino
figlio piccolo sì, ma glorioso
e di nome più chiaro assai che d’onde
fugace peregrino
a queste tue cortesi amiche sponde
per sicurezza vengo e per riposo.
L’alta Quercia che tu bagni e feconde
con dolcissimi umori, ond’ella spiega
i rami sì ch’i monti e i mari ingombra,
mi ricopra con l’ombra.
L’ombra sacra, ospital ch’altrui non niega
al suo gentil riposo e sede.... [53]

Pesma je upućena vojvodi od Urbina, Frančesku Mariji II dela Rovere i u njoj se Taso jada vojvodi zbog svoje zle sudbine i traži od njega zaštitu. Quercia u pesmi, napisana velikim slovom, jeste sam vojvoda i njegova porodica (i quercia i rovere znače hrast); tako da i l’ombra, l’ombra sacra ospital imaju, prevashodno, značenje utočišta. Crnjanski je i u ovom slučaju stihove pročitao na svoj značin, dodao im metafizičku ili sudbinsku dimenziju.

„Postupkom saglasnosti“ [54] u kojem reči, kao neki tajni znaci, nagoveštavaju postojanje veza između stvari, lica i pojava, Crnjanski plete jednu gustu mrežu značenja, naznaka, lirskih sugestija: to je potom paučinasta potka njegove poezije. O Tasu i senkama čitamo, iznenada, na jednom drugom mestu u knjizi Kod Hiperborejaca, u poglavlju pod naslovom Večera sa sonetima Michelangela. O Mikelanđelu kao pesniku razgovaraju Crnjanski, profesor dela Kloeta i njegova kćerka; Crnjanski, u jednom trenutku, čita stihove, a potom kaže:

Zatim čitam stihove na tom lepom jeziku, koji opija kao mak („magija tog najlepšeg jezika na svetu“ Ž.Đ)... Ono što se meni čini najvažnije, to je ZAJEDNICA talijanskih pesnika, kroz tolika stoleća. Liče. Dok sam slušao kako profesor čita te stihove, činilo mi se da bi to moglo biti i, Tasso. Kao da čujem kako, mesto tih šest redaka, neko šapuće reč: ombra, senka. Tasso kaže: ombra – a ja onda osećam da je to, jedino, što nas prati. [55] (kurziv Ž.Đ.)

Glasno čitanje poezije, već smo to istakli, ima poseban značaj: gotovo kao neki magijski čin oživljavanja prošlog i nestalog. Zvuk italijanskih stihova, Mikelanđelovih ponovo, iz poglavlja Večera sa sonetima Michelangela, doveo je do toga da Crnjanski ima priviđenja, da mu se pričinjava Taso; dela Kloeta čita Mikelanđelove stihove Io del mio duol quest’uno effetto ho caro, a Crnjanski, slušajući, kaže, u ritmu opsesivnosti: „To je Tasso, takav je Tasso morao biti“.... „To je Tasso. To je Tasso, kažem sebi“. [56]

*

Ka sličnoj vrsti zanesenosti ide se uzlaznom linjuom i u poglavlju o Tasu. Videli smo da je o Tasu već progovoreno psihijatrijskim jezikom („shizofrenik“). Tu reč koja, u obliku prideva ili imenice, izaziva jednu iskonsku uznemirenost (strah od patološkog), srećemo na više mesta; njenom upotrebom uvidi se jedna od „najatraktivnijih“ tema iz Tasovog života: njegovo ludilo i sedmogodišnje zatočeništvo u bolnici Santa Ana. Govori se o njegovoj „shizofreničnoj nežnosti, u ljubavi“ [57], o „shizofrenoj poeziji“ [58] koja je pisana vojvotkinji, o „shizofreničnoj muzikalnosti“ pesme Vaghe nimfe del Po [59] o „shizofreničkom značenju „ stiska ruke u pesmi Siepe che gli orti vaghi [60]. Ta shizofreničnost slika je jedne duboke unutrašnje podeljenosti koju Crnjanski vidi u Tasovom „stihotvorstvu“ koje „u toj godini kad mu je otac umro, počinje da biva nekako tamno, ka da na njega padaju senke [61] (Ž.Đ.); njegova „tragedija „počinje stihovima: Qual rugiada“. U tekstu je navedena pesma u originalu, a iza nje veoma uspešan prevod Crnjanskog u prozi:

Qual rugiada o qual pianto,
quai lagrime eran quelle
che sparger vidi dal notturno manto
e dal candido volto de le stelle?
E perché seminò la bianca luna
di cristalline stelle un puro nembo
a l’erba fresca in grembo?
Perché ne l’aria bruna
s’udian, quasi dolendo, intorno intorno
gir l’aure insino al giorno?
Fur segni forse de la tua partita,
Vita de la mia vita?

Što, otprilike, znači: Kakva rosa, ili kakav plač, kakve suze su to bile, koje videh da kaplju sa plašta noći i čistog lica zvezda? I zašto je prebledeli Mesec sasuo čitav oblak čistih, sjajnih zvezda svežoj travi u krilo? Zašto su se u tamnom vazduhu čuli, skoro bolno, uokolo, uokolo, vetrići, sve dok nije svanulo jutro? Je li to bio trag možda odlaska tvog, živote mog života? [62]

Crnjanski kaže „otprilike“, a napravio je izuzetan doslovni prozni prevod Tasovog madrigala: četiri Tasove jake upitne rečenice sa snažnim opkoračenjima Crnjanski prevodi sa četiri jake upitne rečenice poštujući gotovo u potpunosti red reči, posebno u krajnjim upitnim pozicijama. Muzikalnost koju gubi odsutvom stihova i rima nadomešćuje svojim magičnim zarezima kojima melodiozno modulira ritam. Uz neka izrazito efektna rešenja u prevodu: „plašt noći“ za „notturno manto“, „prebledeli Mesec“ za „bianca luna“, „sasuo“ za „seminò“, „trag“ za „segni“; uz neke zvučne efekte kao što je, na primer, asonanca u „skoro bolno, uokolo, uokolo“.

Pesma je pročitana („moj prijatelj na to kaže, da zna tu pesmu, pa prelistava knjigu i čita nam, sentimentalno – Ž.Đ.) na italijanskom, među šestoro prijatelja, a njenu lepotu Crnjanski je za čitaoce produžio u dirljivom proznom prevodu. Tako je efekat pesme udvostručen: da uživaju i oni koji izvode čitanje, kao na sceni, u jednom vremenu, i da uživa publika u drugim vremenima.

Dirnutost stihovima i oduševljenost Tasovim umećem ovako je predstavljena (u jednoj „tutti“ deonici) : „Zaboravili smo, gde smo, ko smo, zašto smo došli, otkud smo došli, pa slušamo, kao omađijani, reči, koje su stare trista sedamdeset godina“ [63] (kurziv Ž.Đ). Već pomenuta tehnika „saglasnosti“ udesila je, potom, da se reči, koje smo označili kurzivom, pojave iznenada, „odblesnu“ kako kaže D. Jeremić, nešto kasnije u tekstu.

Njih šestoro sedi u malom restoranu u kvartu Trastevere, ručaju i pričaju o Tasu. Razgovor postaje sve živahniji, sve zgusnutiji: nižu se pred nama epizode iz Tasovog života koje sve češće bivaju uvođene, interpretirane ili ilustrovane Tasovim stihovima. Knjige koje su ponete u obilazak Rima idu iz ruke u ruku, stranice se listaju, stihovi se čitaju naglas. Prisustvujemo jednom, rekli bismo, svojevrsnom resitalu Tasove poezije; pred nama se, u stvari, smenjuju stihovi jedne lične antologije Miloša Crnjanskog Tasove poezije.

U jednom trenutku, a već je bila otvorena tema Tasovog ludila i zatočeništva, čita se čuvena kancona O figlie di Renata. Prethodno je iz nje već bilo spomenuto nekoliko izdvojenih stihova: Kada Taso kaže „Meco non è fortuna“, kada se obraća Renatinim kćerima, Lukreciji i Leonori, sestrama vojvode Alfonsa: „Njima svoje jade tumači. A voi spiego ’l mio affanno!“, „govori samo o njihovoj ljubaznosti, ne ljubavi (Vostri affetti cortesi)“, „o godinama koje je proveo kraj njih (gli anni miei tra voi spesi)“ [64]. A onda „Albanka“ „uzima opet iz ruku muževljevih knjigu“ i „čita - a čita vrlo lepo - kao što samo žene umeju“:

stihove u toj pesmi. U njima Tasso jauče: Šta sam? Šta sam bio? Šta tražim? Gde sam? Ko me je vodio? Ko zatvorio? Qual son, qual fui, che chiedo, ove mi trovo, chi mi guidò, chi chiuse? [65]

Evo, najpre, kako ti stihovi izgledaju u Tasovoj kanconi:

A voi parlo, in cui fanno
sì concorde armonia
onestà, senno, onor, bellezza e gloria;
a voi spiego il mio affanno,
e de la pena mia
narro, e ’n parte piangendo, acerba istoria;
ed in voi la memoria
di voi, di me rinnovo;
vostri effetti cortesi,
gli anni miei tra voi spesi,
qual son, qual fui, che chiedo, ove mi trovo,
chi mi guidò, chi chiuse,
lasso! Chi m’affidò, chi mi deluse. [66]

Taso, u ovim stihovima, hoće da oživi uspomene („narro“, „rinnovo la memoria“) na protekle godine i događaje provedene na dvoru porodice Este, tako da je upitnost u stihovima „qual son, qual fui ...“ relativna i posredna, i nema znaka pitanja. U suprotnom smeru ide rečenica Crnjanskog koja sa navedenim stihovima neočekivano korespondira i koju smo maločas kurzivom obeležili („zaboravili smo“), a upitnost je još relativnija („gde smo, ko smo, zašto smo došli, otkud smo došli“).

Međutim, u proznom prevodu Tasovih stihova „Taso jauče“ i upitnost je intenzivna, dramatična („Šta sam? Šta sam bio? Šta tražim? Gde sam?...,) pojačana znacima pitanja (šest puta). Čak je i citat na italijanskom završen znakom pitanja koji u originalu ne postoji.

Vraćamo se, tim povodom, ne samo našem modelu melodrame koji nam pomaže u čitanju ovog teksta Crnjanskog, nego i jednoj pravoj melodrami koja je o Tasovom životu napisana: autor je niko drugi do Gaetano Doniceti koji je 1833. napisao melodramu u tri čina Toruqato Tasso prema libretu Jakopa Feretija (on se, pak, inspirisao istoimenom komedijom Đovanija Rozinija, a ovaj opet Goldonijevom tragikomedijom pod tim naslovom). Zanimljivost Feretijevog libreta jeste u tome što njegov Taso govori, ponekad, stihovima pravog Tasa; za Feretija, kaže se u jednoj enciklopediji, melodrama

diventa pretesto per condensare e declamare in musica, dramatizzandoli e contestualizzandoli fantasiosamente, i versi più famosi di un poeta, in una sorta di antologia personalizzata e celebrata sulla scena. [67]

Ako zamenimo „declamare in musica“ sa „declamare in prosa lirica“ i ako imamo na pameti ovo čto smo do sada rekli, gotovo da se ova definicija može sasvim primeniti i na Crnjanskog i na njegovu umetničku motivaciju dok piše o Tasu.

Evo kako, kod Feretija, počinje prva (i jedina scena) u III činu:

TORQUATO

Qual son! Qual fui? Che chiedo?
Ove mi trovo?
Chi mi guidò? Chi chiuse?
Lasso! Chi mi affidò? Chi mi deluse?
Per me pietade è spenta ... [68]

Na istovetan način, sa jakim upitima, (melo)dramatizuju Tasove stihove Crnjanski i Fereti. Ne, naravno, zbog toga što je Crnjanski čitao Feretijev libreto [69] nego zato što je sugestivnost Tasovih stihova takve vrste da otvara velike mogućnosti ljudskog, psihološkog uživljavanja, saosećanja, katarze, da podstiče, zatim, rađanje jedne bolećive ekspresivnosti pune mekote i milozvučnosti; upravo onog što Miloš Crnjanski izvlači na površinu baveći se Tasom u knjizi Kod Hiperborejaca.

Kad smo već kod Feretija, uporedićemo još jednu „knjišku situaciju“ u Feretijevom libretu sa jednim odlomkom iz poglavlja o Tasu. To je „un gioco sulla letteratura“, kaže se u vezi sa Feretijem, kada se na sceni susreću Taso i Leonora

in cui la situazione richiama un altro luogo celebre di „poesia sulla poesia“, l’episodio dantesco di Paolo e Francesca, spinti a dichiararsi dalla lettura di un romanzo, proprio come avviene per Eleonora quando Torquato le legge un episodio del suo poema. [70]

A jedna od dve „junakinje“ Crnjanskog u poglavlju o Tasu koje, videli smo, vrvi od naznaka u vezi sa čitanjem iz knjiga i prelaženjem knjiga iz ruke u ruku, ovako elaborira taj motiv:

kad su, češće, sa Tassom, ostajale same (Lukrecija i Leonora - Ž.Đ.) mora da su se zaboravile. Žene ne padaju, u razgovoru, od reči, ma kako te reči bile lepe. Ne padaju ni pod šapatom, pa ni od muzike. Nego od telesnih dodira i želje. Ona smatra, kaže, da o ljubavi muškarci, i pesnici, znaju malo. Malo zna, čak i Dante (kaže: povero Dante). Njegova Beatrice stvorenje je za oči, za uši, ali za zagrljaj nije. Dante kaže da su Paolo i Francesca Rimini pali zato, što su čitali o ljubavi. Da je do prvog poljupca između muževljevog brata i njegove žene došlo, pri čitanju knjige. Nije. Neće biti. Nego zbog toga što su bili sami, što je došlo do dodira ruku, a Paolo je bio mlad i lep. Držali su se za ruke. Tako je i Tasso valjda pogrešio. [71]

*

U tako uznemireni i osećanjima zasićeni razgovor ulazi, polako ali sigurno, i tema Tasovog sedmogodišnjeg zatočeništva u Svetoj Ani: o uzrocima i posledicama, o nesreći, gorčini, razočaranjima velikog pesnika. I taj deo razgovora odvija se kroz stihove i preko stihova: „Ima jedna pesma Tassa ... u kojoj pesnik kaže ovo: Scipione! Ili je sažaljenje umrlo, ili je prognano iz srca vladajućih“ [72]. To je početak Tasovog soneta Scipionu Gonzagi („Scipio, o pietade è morta od è bandita/ da’ regi petti“). A najekspresivnije sintagme iz tog soneta ugrađene su, u narednom passusu, u živi prozni govor Crnjanskog, a da pritom čitalac nije uopšte siguran da je reč o istom sonetu. To je još jedan od njegovih načina „upotrebe“ poezije:

Da je bilo tako, ne bi bilo moguće, da Tasso, u stihovima, koje je, iz tog manastira, prijateljima pisao, govori o mučilištu (strazio indegno) i da kaže, za taj, tobože kućni zatvor, da je grob živih (tomba de’vivi). Da sebe naziva živim lešom (cadavero spirante). [73]

Zanimljivo je da taj isti sonet navodi u celosti, kao autentični „dijagnostički materijal“, jedan psihijatar koji je pisao o Tasovoj bolesti i lečenju (jedan od mnogih). Stihovima, u njegovom tekstu, prethodi sledeća napomena:

Restò rinchiuso in quell’ospedale divenuto la sua prigione, punito per colpe non comesse, fino al 1586. Scrisse a tanti, ad Abati, a Monsignori, a Cardinali, ed a letterati, denunziando la propria misera condizione e pregando che intercedessero per lui... [74]

Taj psihijatar, odmah u nastavku, navodi još jedan Tasov sonet („gridò la sua disperazione in un altro sonetto“), ovoga puta ne u celosti nego poslednje dve strofe potvrđujući tako našu tvrdnju, zbok koje i spominjemo tekst tok psihijatra: da je Tasova poezija, sama po sebi, živo, autentično ljudsko svedočanstvo, ubedljivo i lako „prenosivo“ uprkos ljušturi klasičnog pesničkog jezika. Na tome, upravo, Miloš Crnjanski zasniva dinamiku svog teksta; i kod njega nalazimo iste te dve strofe, u originalu i u prevodu:

Suonano i gran palagi e i tetti adorni
di canto: io sol di pianto il carcer tetro
fo risonar. Questa è la data fede?
son questi i miei bramati alti ritorni?
Lasso! Dunque prigion, dunque feretro
chiamate voi pietà, donna, e mercede?

Odjekuju velike palate i raskošne tavanice
od pesme! ja samo plačem u zatvoru mračnom.
Je li to zadata reč?
Jesu li to moji toliko željeni uzvišeni povraci?
Avaj! Dakle tamnica, dakle sanduk mrtvački,
Zovete vi milošću, Gospo, i nagradom? [75]

Potom se nižu, kao svojevrsna lična antologija Crnjanskog Tasovih stihova, još neke pesme koje potresno ilustruju dramatičnost tog dela Tasovog života; pesma „u kojoj Tasso moli DVORSKU BUDALU duke da poradi kod Alfonsa II, da ga pusti iz zatvora“ [76]; zatim:

jedna od najlepših pesama Tassa, napisana, u zatvoru, dvema mačkama! Lepim mačkama! O bella gatta“

Tasso kaže da njene oči sjaje kao svete! Tue luci sante!

Tasso kaže, da mu se čini, da vidi zvezde, i da su mu njihove svetiljke, koje omogućuju, da u ludnici, ipak piše. [77]

Ovde se vidi, još jednom, jedan od specifičnih načina na koji Crnjanski prožima i prepliće Tasovi poeziju svojom: ponavljanje, na srpskom, pa na italijanskom, uz ponavljanje karakterističnih znakova interpunkcije; kao i efekat, sasvim poseban, prtetvaranje direktnog govora poezije u indirektan govor lirske proze. Evo Tasovih stihova u celini:

Come ne l’ocean, s’oscura e ’nfesta
procella il rende torbido e sonante,
a le stelle onde il polo è fiammeggiante
stanco nocchier di notte alza la testa,
così io mi volgo, o bella gatta, in questa
fortuna avversa a le tue luci sante,
e mi sembra due stelle aver davante
che tramontana sian ne la tempesta.
Veggio un’altra gattina, e veder parmi
l’Orsa maggior con la minore: o gatte
lucerne del mio studio, o gatte amate,
se Dio vi guardi dalle bastonate,
se ’l ciel voi pasca di carne e di latte,
fatemi luce a scriver questi carmi. [78]

Period posle tamnovanja u Svetoj Ani ilustrovan je u tekstu Crnjanskog o Tasu uz pomoć četiri Tasove pesme.

U pesmi, koju je uputio Gonzagama, da ga spasu iz zatvora, evo šta je rekao o Suncu:

Ben veggio il sol, ma qual talora li cinse
oscuro velo in tenebroso ecclissi;
e veggio in cielo i lumi erranti e fissi.
Ma chi d’atro pallor così li tinse? [79]

Da, vidim i ja Sunce, kaže, ali onakvo kao što je, kad ga neka senka, kao veo skrije i zamrači; vidim zvezde na nebu, koje se kreću, i one, koje stoje nepomično. Ali ko je taj, ko ih je, tim strašnim bledilom, obojio? [80]

Time što je Tasov sažeti izraz i ritam iz ove strofe, zamenio jednim razvijenim, rekli bismo sinkopiranim ritmom, udvostručavajući sve što se može udvostručiti (qual talora - onakvo kao što je, kad ga; veggio in cielo i lumi erranti e fissi – vidim zvezde na nebu, koje se kreću, i one, koje stoje nepomično; ma chi – ali ko je taj, ko ih je), Crnjanski je ostvario još jednu veoma efekntu lirsku varijaciju na Tasove stihove.

Postupak dramatrškog razlaganja stihova, koji smo već videli, primenjuje Crnjanski i u dva naredna citata:

U svojim stihovima upućenim prijatelju koji se zvao Gaspare Micinelli, kaže ovo: To, što, sad, njegove pesme hvali čovek, koji pupur nosi. To, što ih princ povezuje i pokazuje, ne zadovoljava njega, nimalo! Ah! kad bih mogao biti u planini kod prijatelja! Gasparo! Oh foss’io pur ne’ vostri monti! [81]

Stihovi koje Crnjanski parafrazira glase ovako:

or, perch’uom cinto di purpurei panni
lodi miei versi e li rilegga e mostri,
non me n’appago e bramo ombrosi chiostri
ov’io faccia a la morte iullustri inganni.
Gasparro, or foss’io pur ne’ vostri monti [82]

Pretvaranje direktnog govora stihova u indirektni, udvajanje likova (uomo u čovek i princ, Gaspare u Prijatelji i Gasparo), materijalna greška u prevodu koja unosi novu sliku (Crnjanski čita rilegga kao da piše rilega, pa imamo sliku princa koji daje Tasove stihove na uvezivanje, a on ih, u stvari, iznova čita): to su zanimjlive nijanse u navedenom odlomku.

A još snažnije dramaturške efekte izvlači Crnjanski iz soneta koji je Taso uputio svom prijatelju, don Anđelu Grilu. Evo najpre Tasovog soneta u celini (u tekstu Crnjanskog navedeni su samo pojedini stihovi):

Io sparsi ed altri miete, io pur inondo
pianta gentil, cultor forse indegno,
ed altri i frutti coglie, e me’n disdegno,
ma per timore il duol nel petto ascondo.
Io porto il peso, io solco il mar profondo,
altri n’ha la mercé: chi giusto regno
così governa? O chi sarà sostegno
s’in terra caggio o tra scogli affondo?

E mentre pur m’attempo e d’anno in anno
Sento le forze in me più stanche e dome,
Non sono eguali al dolor mio le glorie,

Né verdeggia in Parnasso a queste chiome
sacrato lauro: e, perché arroge al danno,
son tromba muta a mille altrui vittorie. [83]

Evo sad kako Crnjanski oblikuje svoj tekst na osnovu Tasovog soneta:

A taj socijalni jauk se još više oseća u pesmi upućenoj jednom drugom prijatelju, koji se zvao don Angelo Grillo. Ja sam, kaže tom popu Tasso (prvi dijalog, Taso i Grilo - Ž. Đ.), sejao, a drugi žanju. Ja sam zasadio voćku a drugi beru. Ja nosim teret, ja orem po dubokom moru, a drugi trguju. Ko to vlada zemljom tako, po zakonu? Ili, ko će me podržati, ako klonem na tle, ili potonem na obali u stenju? [84]

Vidimo da su prevedene prozno, dve prve strofe Tasovog soneta, uz upečatljivo dijaloško proširenje („kaže tom popu Tasso“), uz nekoliko slikovitih rešenja Crnjanskog. U nastavku teksta parafrazirane su druge dve strofe, uz citiranje stihova, kroz dijalog Crnjanskog i „amerikanskog prijatelja“ (drugi dijalog: Crnjanski i „amerikanski prijatelj“):

Moj prijatelj kaže da to ne znači da se Tasso bunio. To je upućeno jednom svešteniku. To je momenat pokajanja. Taso, u toj pesmi, kaže i to, da oseća kako je od godina malaksao i kako njegova slava nije ravna patnji kojom je slavu stekao (non sono eguali al dolor mio le glorie). Tasso čak kaže, izričito, i to, da se na Parnassu ne zeleni lovor za njegovu glavu. A što je još gore, kaže: JA SAM NEMA TRUBA ZA HILJADU TUĐIH POBEDA. (Son tromba muta a mille altrui vittorie). [85]

Vrlo je efektna tehnika dramskog zgušnjavanja koju upražnjava ovde Crnjanski: tročlanom gradacijom („Tasso kaže i to“, „Tasso čak kaže, izričito“, „A što je još gore, kaže“) stiže se do klimaksa naglašenog velikim slovima.

Završićemo ovu neobičnu dramatizovanu antologiju koju je sačinio Crnjanski od Tasovih stihova, jednim iznenadnim rezom u razgovoru o Tasu. Odmah posle spomenutog klimaksa dolazi do promene ritma, nastupa smirenje, bledi i nestaje Tasova životna drama:

Tasso je napisao, i, jednu poemu o zlatnom, sretnom, dobu čovečanstva. U toj poemi, Tasso, kao neki Rousseau, peva prirodi i njenom zakonu: da je slobodno ono, što želimo...Tasso kaže: S’ei piace, ei lice! Ali dodaje, a to je strašno, i to: da je pojam morala što je pomutilo izvor naših uživanja! Taj pojam o moralu, kaže Tasso, stišao je uzburkano more ljubavne žeđi, a naučio oči da svoju lepotu kriju. Vlasi rasute na vetru skupio je pod mrežu, a slatke bestidne, čini, pretvorio u nešto, što oklevamo da činimo i čega se stidimo! Na reči su bačene uzde, a koraci naši postali izvitopereni. Tvoje je delo, moralu – viče Tasso – da je postalo krađa ono, što je pre ljubav bilo. [86] (kurziv Ž.Đ.)

Crnjanski to naziva poemom i ne spominje odakle je to uzeto; pastoralna drama Aminta spomenuta je samo jednom i to mnogo ranije u tekstu, kada se tek počinjalo razgovarati o Tasovom životu. Odlomak koji smo upravo naveli jeste jedan svojevrsni omaž Crnjanskog i tom Tasovom delu. Kao osnova poslužili su mu stihovi koje peva hor u drugoj sceni prvog čina „O bella età de l’oro“:

Tu prima, Onor, velasti
la fonte de i diletti,
negando l’onde a l’amorosa sete;
tu a’ begli occhi insegnasti
di starne in sé ristretti
e tener lor bellezze altrui secrete;
tu raccogliesti in rete
le chiome a l’aura sparte;
tu i dolci atti lascivi
festi ritrossi e schivi;
a i detti il fren ponesti, a i passi l’arte:
opra è tua sola, o Onore,
che furto sia quel che fu don d’amore. [87]

Tako se, prizorom u kojoj Taso peva, govori, viče svoju pesmu o ljubavi završava još jedan deo predstave o Tasu [88]. Ostao je još poslednji čin: Tasova smrt i grob u manastiru Sant’Onofrio. Od toga, videli smo, i počinje parabolična linija teksta: odlazak „do manstira Sant’Onofrio gde se nalazi grob pesnika koji se zvao Torquato Tasso“.

Njegovi poslednji dani i smrt spominju se u više navrata, u različitim fazama razgovora. Najpre u ovom obliku:

On je (Papa –Ž.Đ.) najzad, pristao da Tassa krunišu, na Capitolu, za princa pesnika, kao Petrarku – ali je namera bila da se Tasso domami u Rim. To, takozvano krunisanje, kad je Tasso došao, nije izvršeno – ni posle pet godina. Tek kad je Tasso bio na samrti, učinjen je gest poštovanja prema najvećem pesniku Italije tih vremena. Poslata su mu kola jednog kardinala, da ga odvezu na brdo, u manastir Sant’Onofrio – da umre. [89]

Drugi put, nekoliko strana kasnije, sa uočljivim ponavljanjima:

Tasso je tada bio pri kraju svog života.

Bio je dobio, malu, penziju, od Vatikana....

Utvrđen je bio i datum njegovog krunisanja lovorovim vencem (lauro) u Rimu, za princa pesnika. [90]

Ali se kardinal Aldobrandini – slučajno – razboleo – pet dana pre toga – kaže Albanka. Pa je ceremonija krunisanja odložena!

I treći put, pred kraj teksta, uz pomoć Stendalovih zapisa o Rimu, sa još uočljivijim ponavljanjima ali u drugačijem ritmu:

Moj prijatelj, patetično priča, kako je, godine 1595, put tuda, do manastira Sant’Onofrio, bio jako strm i sav obrastao drvećem. Aprila prvoga, te godine, tuda su se pela kola kardinala Aldobrandini, teško, i lagano. U njima se u manastir vozio, umoran i bolestan, Tasso.

Osećao je da će umreti i da je svemu kraj.

Poslali su ga da umre u Sant’Onofrio, a kardinal mu je ustupio svoja kola. [91]

U narednom delu teksta Crnjanski sledi zapise Stendala koji govori o svojoj poseti manstiru Sant’Onofrio:

Gospodin Henry Beyle (Stendhal) zna i to - kaže moj prijatelj – da je Tasso izabrao to mesto sam. Zato – kaže gospodin Beyle – što je to jedan od najlepših položaja, na ovom svetu, za umiranje. [92]

A Stendal, uistinu, piše: „Quando si sentì vicino a morire, il Tasso si fece trasportare qui; aveva ragione; è questo senza dubbio uno dei più bei luoghi del mondo, per morire“. Nastavlja Stendhal: „La vista così larga e così bella che si ha di Roma, ... , deve rendere meno penoso l’ultimo passo per staccarsi dalle cose terrene“ [93]. A kod Crnjanskog je to razloženo:

Odatle se vidi ceo Rim i okolina i slika je bajna!

Mlađi oficir uzvikuje na to, da nije više!

Stendhal kaže da tu mora biti lakše učiniti onaj poslednji korak, kojim se od ovog sveta rastajemo. [94]

Potom Crnjanski, u svom tekstu, koresteći tehniku sažimanja, prati još neko vreme Stendalov zapis (u zagradama je Stendalov tekst):

Tasso je, kaže Stenhdal, tu seo, pod jedan stari hrast, a monasi su mu izneli tablicu za pisanje („Nel giardino, ci siamo seduti sotto una quercia antica; sotto a questa il Tasso ... venne a rivedere il cielo per l’ultima volta“); ... Manastir Sant’Onofrio čuvao je jedan sonet Tassa, uokviren („ci si fa vedere il suo scrittoio e un sonetto in cornice scritto da lui“); Stendhal kaže da mu se činilo, da je taj sonet pun nekih, platonskih ideja i da nije jasan! („platonismo oscuro“); Monah koji je Stendhalu pokazivao grob pesnika u manstiru jer rekao: „Era uomo buono, ma non è santo“ („Il frate che ci accompagna, ..... aggiunge parlando del Tasso: Era un uomo buono, ma non era un santo“). [95]

Poslednje što Crnjanski prenosi iz Stendalovih zapisa o Tasu jeste Alfijerijev sonet posvećen oskudnom i neuglednom izgledu Tasovog groba:

Del sublime cantore, epico solo,
Che in moderno sermone l’antica tromba
Fea risuonar dall’uno all’altro polo,
Qui giaccion l’ossa in si negletta tomba? [96]

Crnjanski ga prepričava, a njegovo društvo, i on zajedno s njima, smeje se „zastarelim slikovima Alfierija: tomba, tromba, rimbomba, catacomba“ [97]. U tom smehu raspršuje se sasvim priča o Tasovom životu, raspršuju se njegovi stihovi: Svi su umorni, „razmeštaju se, pospano, u hladovini starih hrastova“ i spominju još, letimično, one koji su nad Tasovim grobom plakali: Lamartina i Leopardija:

Leopardi koji je, bolestan, i godinama, gledao, mirno, smrti, u oči, morao je biti hrabar jer kaže: Io sono un sepulcro ambulante che porto dentro di me un uomo morto. Biti godinama živ mrtvac, mirno, oholo, meni se čini da je veće junaštvo, katkad, nego jurišati na konju, malo napit. Ja ne mislim da su Leopardi i Tasso plačevni. Bili su nesretni. [98]

Nakon ovog poistovećivanja, u nesreći, Tasa i Leopardija, dolazi do još jednog snažnog reza u tekstu Crnjanskog, reza koji nas, prateći silazni deo parabole, uvodi u jednu novu dimenziju pesničkog sveta Crnjanskog, metafizičku dimenziju „hiperborejstvu“:

Ja kažem da je Leopardiju bilo lako!

Ta mlada žena me pita onda, začuđeno, zašto?

Leopardi, kažem, u svojim uspomenama, kaže da je metnuo na oči naočari načinjene od meridijana i dva polarna kruga! Si mise un paio di occhiali fatti della metà del meridiano co’ due cerchi polari!

Pa to je nerazumljivo! – kaže mlada žena.

Za Hyperborejce nije! [99]

Tako se dramska parabola o Tasu spustila do svoje najmirnije tačke: hladi se uzavrelost života Tasovog i njegove poezije koja je bila predstavljena na pređašnjim stranicama, hladi se zato što se sa Leopardijevim naočarima „od dva polarna kruga“ sve preseljava na Sever, u polarne predele. Posle zbrke uzavrelog života, stradanja, patnje, neizvesnosti dolaze mir, hladnoća i tišina Severnih predela. U poglavlju o Kjerkegoru priča se o svemu i svačemu, o Rafaelu i Sodomi, o starom Rimu, o Kjerkegoru, ali bez strasti, bez koncentracije. Sam Crnjanski kaže da je „kad bi oko toga počela prepirka“ „imao običaj da se skloni u polarne predele“ [100]. Ta difuzna, ohlađena konverzacija završava se jednom raskošnom pesmom u prozi Miloša Crnjanskog, završnom arijom u ovom neobičnom komadu, nazvali smo ga, privremeno, melodramom, koji se pred čitaocem neprekidno javlja i nestaje:

Kažu da je nebo, tako, plavo, samo u pustinjama. U Sahari.

Ja bih tome dodao samo to, što lepotu tih brda, glečera, leda, vrhova, čini još čudnijom, a to je strmoglavljenost lepote prirode u tim zalivima. Sve se, kao u srebrnom ogledalu, oštro, ogleda, tumbe, u vodi tih zaliva.

Ni to, međutim, tamo, meni se nije činilo, najveća lepota.

Nego ona tišina, koja nastaje, posle svakog survavanja ogromnih, smrznutih glečera, kad stignu u more i sruše se u njega.

Za trenut, strašni vodoskoci skaču u visinu iz mora. Zatim se čitav oblak ledene prašine vitla, nad dubinom obala. Zatim sve to pada i stišava se u vodi, kao potonula, ledena brda.

Nastaje potpuna tišina. Velika tišina.

Ta tišina je, onda, božanski doživljaj, u tim i inače velikim tišinama. Sve postaje nepomično, ceo se svet stišava.[101]

*

Za čitanje, a pogotovo za jedno analitičko, kritičko čitanje ove vrste proze Miloša Crnjanskog, u kojoj se ostvaruje kontakt za drugim umetničkim ili književnim delima, kao dokumentima, neophodno je pronalazitii nove načine, nove alate. Ta se proza (ovde, u Hyperborejcima, ili u Ljubavi u Toskani) opire analitičkom čitanju, pojavljuje se, neočekivano, kao hermetička (iako tako ne izgleda u prvi mah) zbog zvoje velike gustine, kompleksnosti, zbog postojanje one fine, teško uhvatljive mreže tačaka „saglasnosti“ o kojoj smo ovde govorili. Otuda i melodrama kao provizorni komparativni model, da nam pomogne da u to uđemo, i radi boljeg razumevanja i radi većeg uživanja.

Još nas je jedan detalj naveo da prilikom čitanja ovog teksta Crnjanskog prizivamo, povremeno, ekspresivne elemente melodrame. To je jedan razvijeni osećaj, koji ima Crnjanski, o licu i naličju poezije, o površinskom i dubinskom u poeziji, o ispraznosti i punoći poezije, i o tome da su ti protivni elementi u sudbinskoj dijalektičkoj vezi, da jednu bez drugog ne mogu. Još na jednom mestu u Hiperborejcima Crnjanski spominje Leopardija:

Ja se divim Leopardiju, smrtno obolelom. Kako mirno podnosi svoju sudbinu. Nije plačevan. Piše ozbiljno o svojoj nesreći, i o bedi u svetu. Ne operu. [102] (Ž.Đ.)

Opera kao ulepšano, nakićeno pisanje. Ali je, takođe, u tekstu o Tasu, nazvao u jednoj prilici Tasove stihove „sladunjavim i sentimentalnim“; a pišući o Mikelanđelu, videli smo, priviđa mu se Taso pa ovako razmatra pojam „sladunjavosti“ stihova:

U stvari ti stihovi (Michelangelovi – Ž.Đ.) mi se čine, sladunjavi, banalni, petrarkistički, ali ih della Cloetta pretvara, tako, glasom, da su dirljivi. To je Tasso. To je Tasso, kažem sebi. Mene te prazne, sladunjave reči zanose („na tom lepom jeziku koji opija kao mak“, „magija tog najlepšeg jezika na svetu“ – Ž.Đ.) zato što opet primećujem [103], koliko su SVI talijanski pesnici u jednoj istoj zajednici. Ti stihovi su, u prvi mah sladunjavi, ali se u mozgu, posle, pretvaraju i krik očajnih ljudi i žena, kad se smrt bliži....To je bila stvarnost u prošlosti, sad su prazne reči. [104]

Na primeru italijanske poezije, Mikelanđela, Tasa i drugih, Miloš Crnjanski govori, između ostalog, upravo o jednom čulnom, materijalnom jezgru reči odnosno stihova: čitanje-glas i slušanje; da bi se taj odnos između praznog i punog, između prošlosti i sadašnjosti, između zivota i ništavila nadvladao potreban je zanos, a poezija je u stanju da svojom čulnom esencijom (koja se čuva u rečima, kroz vekove, kako kakva dragocena, magična tvar) izazove zanos, oživi prošlo, rodi drugu poeziju. Jednog bez drugog nema, samo se tako može stvoriti, kako je Crnjanski priželjkivao, „jedan nov i svečan izraz svog zavičaja, kakvog davno ne beše, šuštanje i prah pisanog“ [105] (kurziv Ž.Đ.). Šuštanje i prah, zvuk i pisani trag.

Smisao njegovog susreta sa Tasom i njegovog divljenja koje oseća prema jeziku italijanske poezije jeste, naime, i u njegovoj stalnoj i snažnoj težnji da u srpskom književnom, pesničkom jeziku istražuje mogućnosti nove, kompleksnije, uzvišenije ekspresivnosti („jedan nov i svečan izraz svog zavičaja“).

*

Konačno, naše varijacije na temu Crnjanskog, Tasa i melodrame ne bi bila kompletna da nema Metastazija. Nije ga zaobišao Crnjanski u knjizi Crnjanskog Kod Hyperborejaca. Najpre za njega kaže da je „pesnik, osrednji, dedak“ ali mu se divi, potom, kada ovaj „na kraju svog života otkriva najstrašniji očaj, kad vidi da je život propustio uludo“. Crnjanski, naime, na svoj način čita čuveni Metastazijev sonet Sogni e favole io fingo, i to treću strofu i prvi stih četvrte:

Kaže: Ah, nije samo ono što sam pevao i pisao, priča samo, nego je priča i ono čega sam se bojao i od čega sam strepeo: Sve je to bilo obmana. Živeo sam ludo. San je ceo moj život bio.

Ah, che non sol quelle ch’io canto e scrivo,
Favole son; ma quanto temo e spero,
Tutto è menzogna e delirando io vivo...
Sogno della mia vita è il corso intero.

Upadljivo je da Crnjanski u prevodu sve glagole stavlja u prošlo vreme postižući tako utisak bolne, tragične nepovratnosti dodajući nijansu sentimentalnosti i patetike nekome ko je bio majstor sentimentalnosti i patetike. Metastazijev sonet je, pak, mirniji od prevoda Crnjanskog i govori, pretežno, o neuhvatljivosti istine na ovom svetu o dvojstvu, baroknom, života i sna (na način Kalderona de la Barke). To barokno jezgro Metastazijevog soneta, koje mu je izmaklo u prevodu „uhvatio“ je Crnjanski instinktivno, mimetički u efektnoj, baroknoj, „ogledalskoj“ rečenici kojom završava svoju belešku o Metastaziju: „Tako, zbrkano, užasno, vanredno, u jednom trenutku – namirisani, površni, Metastasio – prelazi iz života u ogledalo Italije, u kom je ugledao sebe, ne kakav je bio, nego kakav je trebalo da bude. [106]

Napomene

1. Angelo Solerti, Vita di Torquato Tasso , Ermanno Loescher, Torino Roma, 1895.
2. Ali je napisao «poetičnu komediju» Maska , ili «dramu i komediju» u pet slika Konak (o ubistvu kralja Aleksandra i kraljice Natalije).
3. Miloš Crnjanski, Kod Hiperborejaca , Sabrana dela 7, Beograd - Novi Sad - Zagreb - Sarajevo, Prosveta - Matica srpska - Mladost - Svjetlost, 1966, 173.
4. Isto, 178; Kardučijevi stihovi su iz pesme Roma (zbirka Odi barbare ): u Poesie di Giosuè Carducci 1850-1900 , Zanichelli, Bologna, 1935, 839.
5. Isto, II , 224.
6. Zanimljiv je način na koji Taso biva uveden kao tema u njihov razgovor: krenuli smo, kaže, da obiđemo «grob jednog pesnika koji se zvao Torquato Taso»; govori o Tasu kao o nepoznatom ili zaboravljenom pesniku implicirajući, u izvesnoj meri, svoju ulogu u «prosvetljenju» u «otkrivanju» Tasa za našu književnu publiku.
7. Videti u ovoj knjizi tekstove o Pizi i o Sijeni.
8. Ovde, u tekstu o Sijeni.
9. Ovde, u tekstu o Pizi; Pisa ; o toj pojavi govori inspirativno i Dragan Jeremić u svom tekstu „ Kod Hiperborejaca“ – putopis, uspomene, pamflet, ili roman? u Književno delo Miloša Crnjanskog (zbornik radova), Institut za književnost i umetnost, Beograd 1972, 247-269.
10. D. Jeremić, Nav. delo , 254-255.
11. Enciclopedia dello spettacolo (fondata da Silvio d'Amico), Casa editrice Le maschere , Roma 1960, VII, 409. ( Tipičnih sentimentalnih efekata, zasnovanih na elementarnim strastima, sa razbojnicima i tiranima, majkama i nevernim ženama, nesrećnim sirotanima, lukavstvima i prepoznavanjima, otrovima i bodežima; a sve to preteranim i pitoresknim jezikom. U melodramama se vrlina bori protiv poroka, progonjena nevinost trijumfuje nakon paradoksalnih i nemogućih događaja. Ambijent je istorijski ili egzotičan).
12. Ideje uglavnom danas odbačene
13. M. Crnjanski, Kod Hiperborejaca , I, 188.
14. Isto, 189.
15. Isto, 192.
16. Solerti, Nav. delo, 259. (Poznato je da je Ferara jedno vreme bila glavno stecište protestanata u Italiji i da je na pritisak Crkve prema vojvotkinji Renati, koja je bila prigrlila Kalvinovo učenje, njen muž grubo postupio).
17. M. Crnjanski, Nav. delo, I, Ovako nam to opisuje Solerti, Nav. delo , 19-20: „Supremo dolore, sopravenne per Torquato Tasso il distacco dalla madre e ben dovette imprimersi quel fatale momento nell'animo suo, se parecchi anni più tardi, fuggiasco per le tristi fantasie della sua mente ammalata, dettava quella strofe:
    

    Me da 'l sen de la madre empia fortuna
    Pargoletto divelse; ah di que' baci,
    Ch'ella bagnò di lagrime dolenti,
    Con sospir mi rimembra, e de gli ardenti
    Preghi, che se'n portar l'aure fugaci;
    Ch'io non dovea giunger più volto a volto
    Fra quelle braccia accolto
    Con nodi cosi stretti e sì tenaci.“

    (Neopisivo bolno bilo je za Torkvata Tasa odvajanje od majke i sigurno se taj fatalni trenutak urezao u njegovu dušu budući da je mnogo godina kasnije, gonjen nesrećnim maštarijama svog bolesnog uma, ispisao ove stihove:
    

    Mene je od majčinih grudi nemilosrdna sudba
    U detinjem dobu odvojila; ah, onih poljubaca
    Natopljenih njenim bolnim suzama,
    S uzdahom se sećam, i onih zagrcnutih
    Preklinjanja, koje su vihori hitri razvejali;
    Jer više se nikad licem uz lice
    Nisam u njenom našao zagrljaju
    Čvrstom i toplom kao tad.)

18. A. Solerti, Nav. delo , 266
19. Isto , 270. (Odatle je, u noći između 26 i 27 jula, prevarivši sve čuvare i polomivši vrata koja su vodila u sobu jednog visokog dvorskog službenika, tada valjda odsutnog, pobegao... Pošto je oprezno i obazrivo izašao na vrata, pomislio je da će ga možda goniti pa je krenuo kroz polje... Manso u romanesknim bojama opisuje njegov dolazak i pojavljivanje pred sestrom... Priča dakle Manso da se Torkvato prikazao sestri sasvim preobučen i, praveći se da je neki glasnik, dao joj je pismo u kojem je pisalo da je Torkvato u velikoj opasnosti... Kornelija se potresla i uplašila od tih vesti pa je od velikog bola pala u nesvest. Pošto se Torkvato tako uverio u sestrinu ljubav, pokazao joj se ko je i velikom razdraganošću pokušao da ublaži bol koji joj je naneo).
20. Isto , 260. ( Državni razlog nametao je vojvodi veoma oprezno ponašanje; jer, sve dok je Taso sebe i druge za jeres tužio ferarskom inkvizitoru, on je mogao u poverenju da mu kaže da je reč o optužbama jednog ludaka; ali, da je Taso otišao i te optužbe ponovio pred drugim sudovima Inkvizicije, ili, što je još gore, pred onom u Rimu, to bi, bilo da mu poveruju, ili da mu tobože poveruju iz drugih razloga, Vojvodi moglo prouzrokovati teške nevolje).
21. Isto, 259. ( Tasu je bilo sve gore i počeo se plašiti da neko hoće da ga otruje).
22. Isto , 260. (Uveče, 17 juna, dok je vojvotkinji Lukreciji govorio o svojim sumnjama i strahovima; Taso je, razdražen prisustvom jednog sluge, koji je možda imao izričitu naredbu da ga nadzire, napao tog slugu nožem).
23. M. Crnjanski, Nav. delo, I , 191.
24. Isto, 191.
25. Isto , 195.
26. Isto, 196.
27. Torquato Tasso , Gerusalemme liberata,I, UTET, Torino 1929, 84. (Pokazuje lepe grudi i njihovu belinu snega,/ gde se ljubavi žar budi i hrani./ Vide se dojke mlade i čvrste/ dok ostalo prekriva zavidno ruho:/ zavidno, ali ako očima prilaz brani/ ljubavnu misao ne zaustavlja/ koja, nezasita spoljnom lepotom/ u njene skrivene tajne prodire).
28. T. Tasso, Prose , Riccardo Ricciardi, Milano-Napoli 1959, 769. (Ono što mi vi sada tražite ne bih vam mogao poslati a da mi to ne naudi: dovoljno će mi, dakle, biti da se razmotri da li će to što je glavna radnja, gotovo sve do kraja, praćena radnjom u kojoj je Armida, nekom moći da zasmeta i da mu se učini da sam ja Armidu uzeo za glavni sadržaj, da ja u njoj ne vidim samo ono što ometa hrišćane i zadržava Rinalda, nego i zasebno, nju kao takvu).
29. M Crnjanski, Nav. delo , I , 197.
30. Isto, 197; stihovi su iz: Giordano Bruno, De gl'heroici furori , UTET, Torino 1928, 44:
    

    Amor per cui tant'alto il ver discerno
    Ch'apre le porte di diamante nere
    Per gli occhi entra il mio nume, et per vedere
    Nasce, vive, si nutre, ha regno eterno;
    Fa scorger quanto ha 'l ciel, terra e inferno, Fa presenti d'absenti effigie vere,
    Repiglia forze, et col trar dritto fere;
    E' impiaga sempre il cor, sccuopre l'interno.
    O dunque, volgo vile, al vero attendi,
    Porgi l'orecchio al mio dir non fallace,
    Apri, apri, se puoi, gli occhi, insano et bieco:
    Fanciullo il credi, perchè poco intendi;
    Perchè ratto ti cangi, ei par fugace,
    Per esser orbo tu, lo chiami cieco.

    (Ljubav kojom duboku istinu vidim/ koja otvara crna dijamantska vrata/ kroz oči ulazi to moje božanstvo/ i gledanjem se rađa, hrani i večno traje;// Pokazuje koliko je nebo, kakvi su zemlja i pakao/ Čini da se odsutna obličja pojave, / Snagu obnavlja, a time što pravo ide nanosi bol;/ Srce stalno ranjava i dubine mu otkriva.// Pa zato se, svetino prosta, istine drži,/ poslušaj što ti valjano kažem/ otvori, otvori, ako možeš, te zle i mračne oči:/ Misliš da je detinjasta, jer ništa ne znaš;/ čini se prolaznom jer se ti brzo menjaš,/ zato što ti ne vidiš nju nazivaš slepom).
31. Isto, 197-198.
32. Isto, 201.
33. Isto, 202.
34. Isto, 206.
35. Isto, 193.
36. Isto, 197.
37. Isto, 198; G. Bruno, Nav. delo , 103;
    

    Al cor, al spirto, a l'alma
    Non è piacer, o libertad'o vita,
    Qual tanto arrida, giove et sia gradita,
    Qual più sia dolce, graziosa et alma,
    Ch'il stento, giogo et morte,
    Ch'ho per natura, voluntade e sorte.

    Crnjanski i u italijanskom tekstu kurzivom pojačava reč „voluntade“.
38. G. Bruno, Nav. Delo, 116;
    

    Annosa quercia, che gli rami spandi
    A l'aria, et fermi le radici 'n terra;
    Nè terra smossa, nè gli spirti grandi,
    Che da l'aspro Aquilon il ciel diserra,
    Nè quanto fia, ch'il vern'orrido mandi,
    Dal luogo ove stai salda, mai ti sferra;
    Mostri della mia fè ritratto vero,
    Qual smossa mai strani accidenti fero.
    Tu medesmo terreno
    Mai sempre abbracci, fai colto e comprendi,
    Et di lui per le visceri distendi
    Radici grate al generoso seno:
    I'ad un sol oggetto
    Ho fisso il spirto, il senso et l'intelletto.

    
    (Čvornovati hraste, što grane u vazduhu širiš, a korenje u zemlju puštaš;/ Ni odron zemlje, ni snažni vetroviti dah što s neba siđe,// Ni sve ono što zima strašna šalje, ne može te/ s mesta na kom stojiš maći;/ Prava si slika moje vere / koju čudni događaji ne mogoše pomaći/ Ti jednu istu zemlju vazda obuhvataš, plodiš i čuvaš/ i po njenoj utrobi korenje svoje u dubinu pružaš/ Ja sam svoj duh ka samo jednom/ čvrsto okrenuo: kao osećanju i razumu).
39. M. Crnjanski, Nav. delo , 198.
40. Jeremić, Nav. delo , 265.
41. Ti lirski utisci Crnjanskog nisu bez biografske osnove. Čitamo kod Solertija kako su predeli iz detinjstva Tasovog, predeli njegvog zavičaja, Sorrento, Salerno, Cava dei Tirreni, kao i priče koje je slušao od monaha u manastiru u Cava dei Tirreni uticali potom, na njegovo stvaralaštvo: “Dall'alto del monastero osservava il fanciuletto il panorama selvaggio e fantastico della Valle Metelliana, e di fronte il suo bel mare, mentre quei Padri gli narravano le leggende del loro cenobio e della tomba di papa Urbano si levavano, come una fantasmagoria, Clermont, i crociati, Gerusalemme…. questi racconti commuovendo l'animo di Torquato dovevano imprimersegli nella mente, e tali idee, gettate in fertile terreno, avrebbero prodotto un giorno i loro frutti”.( Sa visine gde je manstir dečačić je posmatrao divlju i fantastičnu panoramu Metelijanske ravnice, a naspram nje ono lepo more; dok su mu monasi pripovedali legende o njihovom manastirskom životu, sa groba pape Urbana izvirali su kao fantzmagorije, Klermon, krstaši, Jerusalem… te su priče doticale Torkvatovu dušu i urezale su mu se u pamćen je; te ideje koje su pale na plodno tle dale su, potom, svoje plodove). Solerti, Nav. delo, 13.
42. U tekstu D. Jeremića otkrivamo još jednu identifikaciju Crnjanskog sa Tasom: „Značenje, pak, Tasove sudbine“, kaže Jeremić, „njegovog lutanja po tuđini, otkriva se pred kraj knjige: kada je već očito da je rat i u njegovoj zemlji, i kad tumara u strahu od budućnosti po Italiji, pripovedač se seća: „upoznao sam bio, tako, onaj strah koji je Tasa vijao po Italiji, kao miša u mišolovci“; str. 265. Dok, prethodno, Jeremić kaže: „Tema rastanka od domovine jedna je od ključnih u ovom delu, nju pisac nalazi svuda u svojoj građi“, 264-265. A u poglavlju o Tasu još nalazimo, na strani 208: „Tasso je nesretan, i onda, kad je izašao iz ludnice i topografska karta njegovog kretanja, po Italiji, liči na seizmografski snimak, na kardiogram bolesnog srca, na trčkaranje miša u mišolovkama“.
43. „Mladi oficir pljeska rukama“, kaže se odmah u nastavku: Crnjanski je dobio aplauz za svoju „ariju“!
44. M. Crnjanski, Nav. Delo , I, 199.
45. Videti ovde napomenu 283.
46. M. Crnjanski, Nav. Delo , I , 199.
47. Isto , 199 - 200.
48. Solerti, Nav. delo , 509.
49. Ž. Đurić, Nav. delo , Sijena , 184.
50. Solerti, Nav. delo , 21; (Bernardo, u očaju onog prvog trenutka, nije oklevao da optuži ženinu familiju da su je otrovali kako bi u potpunosti prisvojili miraz; a ta sumnja nije bila bez osnove imajući u vidu da je nesrećna žena bila žrtva proganjanja i mržnje).
51. D. Jeremić ; Nav. delo , 254.
52. M. Crnjanski, Nav. delo , 200-201.
53. Tasso, Rime, 581; (O velikih Apenina/ kćeri tako mala, ali slavna/ i po imenu čuvenija no po talasima hitrim,/ na tvoje drage prijateljske obale/ dolazim da se sklonim i smirim./ Visoki hrast koji natapaš i plodiš blagim vodama/ tako da on svoje grane širi preko brda i mora,/ neka me hladom pokrije. Sveti i gostoljibivi hlad koji drugom ne uskraćuje svoj blagi počinak i stanište...).
54. D. Jeremić, Nav. delo , 262.
55. M. Crnjanski, Nav. delo , II, 220-221..
56. Isto, 235.
57. M. Crnjanski, Nav. delo,I , 200.
58. Isto, 201.
59. Isto, 200. Uz objašnjenje da u toj pesmi “svaki poslednji stih, u strofi postaje, zatim prvi, u idućoj strofi”. U pitanju je jedna “artificiuosa coirona di madrigali” efektna upravo zbog spomenutog postupka: “Vaghe Ninfe del Po, Ninfe sorelle/ e voi de boschi e voi d'onda marina/……cingete a Laura voi le trecce d'oro// Cingete a Laura voi le trecce d'oro/ de l'arboscello ….”.
60. Isto, 208.
61. Isto, 200.
62. Isto, 201-202.
63. Isto, 202.
64. Isto, 205-206.
65. Isto, 206.
66. Tasso , Rime , 658; (Vama govorim/ u kojima vlada sklad/ čestitosti, mudrosti, časti, lepote i slave/ vama svoje jade pokazujem,/ i svoje nesreće pričam, oplakujući, gorki sled;/ i kroz vas se mene i vas samih prisećam;/vaših brižnih postupaka, /godina mojih međ vama provedenih,/ ko sam, kakav bejah, šta tražim, gde se nalazim,/ ko me je vodio, ko zatvorio,/ avaj! Kome sam verovao i ko me je izneverio).
67. Dizionario dell'opera , Baldini Castaldi; ( postaje izgovor da bi zgusnuo i recitovao uz muziku, dramatizujući i maštovito ih kontekstualizujući, najčuvenije stihove jednog pesnika, u nekoj vrsti personalizovane antologije koja se izvodi na sceni).
68. Jacopo Ferretti, Torquato Tasso, http://wwwkaradar.com/librettos/donizetti_tasso.html
69. Mada ni to ne isključujemo; drugde smo pokazali da je Crnjanski obavljao veoma opsežna iščitavanja raznovrsnog materijala pripremajući se za pisanje, pogotovo u slučajevima kada su mu tekstovi imali kulturnu, umetničku, istorijsku dimenziju.
70. Dizionario dell'opera ; (U situaciji koja podseća na još jedan slavni primer „poezije o poeziji“. Danteova epizoda sa Paolom I Frančeskom koji su jedno drugom izjavili ljubav pod uticajem čitanja jednog romana, bač kao što se dešava sa Eleonorom kada joj Taso čita jednu epizodi iz svoje poeme). Evo te scene:
    

    TORQUATO: (Che di me parlo, ah, comprendesse almeno!)
    Torquato in piedi comincia a leggere , Eleonora seduta in udirlo è presa da viva e crescente agitazione fino che balza in piedi, e gli toglie il volume di mano .
    „Colei Sofronia, Olindo egli si appella,
    d'una cittade entrambi, e d'una fede;
    ei che modesto è si, com'essa è bella,
    brama assai, poco spera, e nulla chiede,
    né sa scoprirsi, e non ardisce, ed ella
    o lo sprezza...“
    ELEONORA Non ti sprezzo, e se lo credi
    troppo, ah! troppo ingiusto sei
    Tacqui, è ver; ma gli occhi miei
    favellavano per me.

    (Torquato: (Da o sebi govorim, ah kad bi barem shvatila!). Torkvato stoji, počinje da čita, Eleonora sedi, sluša ga, sve je više uznemirena pa ustaje i uzima mu knjigu iz ruke. „Ona Sofronija, a on Olindo se zove/ iz istog su grada i iste vere/ on koji je skroman kao što je ona lepa/ žudi za njom veoma, malo se nada i ništa ne pita/ ne ume da izjavi ljubav ili se ne usuđuje, a ona/ ili ga prezire.....Eleonora: Ne prezirem te, a ako to misliš veoma si, veoma nepravedan/ ćutala sa, istina, ali moje oči/ govorile su umesto mene).
71. M. Crnjanski, Nav. delo , I , 193.
72. Isto, 204.
73. Isto, 204; a ovako glasi Tassov sonet ( Rime, 687):
    

    Scipio, o pietade è morta od è bandita
    da' regi petti, e nel celeste regno
    tra' divi albergha e prende il mondo a sdegno,
    o fia la voce del mio pianto udita.
    Dunque la nobil fé sarà schernita
    ch'è di mia libertà sì nobil pegno,
    né fine avrà mai questo strazio indegno
    che m'inforsa così tra morte e vita?
    Questa è tomba de'vivi ov'io son chiuso
    cadavero spirante, e si disserra
    solo il carcer de' morti: oh divi, oh cielo!
    S'opre d'arte e d'ingegno, amore e zelo
    d'onore han premio o ver perdono in terra,
    deh! Non sia, prego, il mio pregar deluso.

    (Šipio, ili je samilost mrtva ili je prognana/ iz grudi moćnika, pa u nebeskom carstvu/ međ bogovima živi i nač svet prezire, ili će se glas mog plača čuti.// Da li će zato plemenita vera/ koja je plemeniti zalog moje slobode, biti unižena/ te neće biti kraja ovoj nedostojnoj patnji/ koja me između smrti i života drži?// Ovo grob živih gde sam ja zatvoren/ kao leš koji diše, a samo za mrtve se zatvor otvara: o bogovi, o nebesa!// Ako umetnost i duh, ljubav i istrajnost/ u časti zaslužuju nagradu ili oproštaj na zemlji,/ avaj! Preklinjem da se moje molbe obistine).
74. Beppe Giannoni, La folia di Torquato Tasso , http://web.tiscali.it/bibliopsi/index.htm ; (Ostao je zatvoren u toj bolnici koja je postala njegov zatvor, kažnjen zbog krivica koje nije počinio, sve do 1586. Pisao je mnogima, opatima, monsinjorima, kardinalima, književnicima, žaleći se na svoje jadno stanje i moleći da posreduju za njega...)
75. M. Crnjanski, Nav. delo , I , 207.
76. M. Crnjanski, Nav. delo, I, 204; iz te pesme se ne citiraju stihovi, a reč je o sonetu “ad un buffone del duca Alfonso II”: “Signor, ….opra col tuo signor, che si disserri la mia prigione…” (Gospodine,… vidi kod tvog gospodara da se otvori moj zatvor). Tasso, Rime , 895.
77. Isto, 204-205.
78. (Kao što na okeanu, kad ga mračna i strašna/ oluja učini mutnim i bučnim,/ umorni kormilar noću podiže glavu/ ka zvezdama tamo gde nebo plamti,// tako se ja, o lepa mačko, u ovoj zloj sudbi, okrećem tvojim očima svetim,/ i čini mi se da pred sobom imam/ dve zvezde koje me kroz oluju vode.// Vidim još jednu malu mačku, pa mi izgleda da vidim Velikog medveda i malog: o mačke, svetiljke mom pisanju, o voljene mačke,// a ko vas Bog poštedi udaraca,/ ako vas nebo bude hranilo mlekom i mesom,/ budite mi svetlost da ve pesme napišem.)
    Priča o Tasovim mačkama ima, u nastavku razgovora u tekstu Crnjanskog, i svoju frivolnu varijaciju: da su te mačke, u stvari, sestre Lukrecija i Leonora, ali i to da „svaki u Italiji zna šta znači“ kad se kaže „O gatte amate“; pa sve do opscene aluzije: „Mladi oficir na to kaže, da on zna zašto je njen muž, kad joj je pisao, mislio na mače!“, Crnjanski, 205.
79. Sonet je upućeni Guglielmu Gonzagi, a počinju ovako: „Signor, nel precipizio ove mi spinse/ Fortuna“, Tasso, Rime , 719.
80. M. Crnjanski, Nav. delo, I, 210.
81. Isto, 210.
82. Reč je o sonetu „Quando fioriva io già di fame e d'anni“, Tasso, Rime, 798.
83. Tasso, Rime, 849. (Ja posejah, a drugi žanje, ja zalivam/ nežnu biljku, možda sam nedostojan ratar,/ a drugi plodove bere, i to me srdi,/ ali iz obzira bol u grudima skrivam.// Ja nosim teret, ja brazdam morem dubokim/ a drugi se time koristi: ko li vlada/ tako pravednim svetom? Na kog ću se osloniti/ ako na zemlju padnem i međ hridi potonem?// I dok starim i iz godine u godinu/ moja snaga sve više jenjava i slabi/ Nije bolu mom primerena slava,/ niti se na Parnasu zeleni lovorovo odličje na ovoj glavi/ i, da bude još gore,/ ja sam nema truba za hiljade tuđih pobeda).
84. M. Crnjanski, Nav. delo , 210-211.
85. Isto, 211.
86. Isto, 211.
87. Tasso, Rime, 123-124. Ti si prva, o Časti, prekrila/ izvor uživanja,/ uskraćujući talase ljubavnoj žeđi;/ ti si lepe oči naučila / da budu smerne/ i da svoju lepotu pred drugim skrivaju;/ ti si uvezala kose na povertarcu rasute; ti si drage izazovne pokrete/ pretvorila u smerne i stidljive;/ reči si zauzdala, korake usporila:/ samo je tvoje delo, o Časti,/ da je dar ljubavi postao plen).
88. Videli smo, ranije, kako je kapetan Giorgio nagradio aplauzom Crnjanskog posle monologa o Tasovoj poeziji; a ovde, posle hora iz Aminte , „kći predsednika vlade viče, da je divno!“ na strani 211.
89. M. Crnjanski, Nav. delo, I , 196-197.
90. Isto , 209-210.
91. Isto , 213.
92. Isto , 213.
93. Stendhal, 480.
94. M. Crnjanski, Nav. delo, I , 213.
95. Isto, 213-214; Stendhal, 481.
96. Stendhal, 384.
97. M. Crnjanski, Nav. delo, I, 214.
98. Isto, 214-215; Leopardijeva rečenica umetnuta u tekst je iz: Zibaldone, II, Mondadori, Milano 1967, 976.
99. Isto, 215; Leopardijeva rečenica je iz: Zibaldone, I, 250.
100. Isto, 224.
101. Isto, 230.
102. Isto, 389; Crnjanski, u nastavku, navodi još jedan neobičan detalj iz Zibaldonea: “Sećam se, na primer, da taj pesnik, već onda zna, da transfuzija krvi, koje nije bilo još, menja mnogo. Mogla bi da izmeni mnogo. Colla introduzione del sangue altrui. Navodimo ovo, uzgred, kao još jednu ilustraciju o opsežnim pripremnim čitanjima. ( Zibaldone, I , 457).
103. Crnjanski kaže „opet“ zato što je, videli smo, takav sud već bio izrekao nešto ranije, na strani 220.
104. M. Crnjanski, Nav. delo, II, 235.
105. M. Crnjanski, Ljubav u Toskani, u Sabrana dela , Putopisi , Prosveta, Matica srpska, Mladost, Svjetlost, Beograd 1966, 133.
106. M. Crnjanski, Kod Hiperborejaca, I, 267-268. Ovako, u nažem prevodu, glase Metastazijevi stihovi: Ah, nisu samo bajke ono što ja pevam i pišem/ nego i ono čega se plašim i čemu se nadam,/ Sve je lažno i u tlapnjama ja živim./čitav je tok mog života samo san.