Брана Димитријевић

Пиротски девети круг

У Пироту је, у јесен 1914. године устројено одељење за оболеле од тетануса, о коме су сачувана сећања сина проте Милоша Велимировића, потоњег др Милутина, тада медицинара (Архив САНУ 14.325).

Варошица у којој Милутин као осмо по реду дете беше рођен, јер му је отац ту најдуже службовао; у којој је провео детињство и рану младост, мада не беше му дато да се по завршеним студијама 1921. године у Прагу у њу врати, пружала је насупрот ранијим Милутиновим нежним успоменама, тих дана тмурну слику. Распламсавао се Велики рат, а због свакодневних погибија, непрекидно су се чула црквена звона. Кише су лиле, пао је и Београд. Пристизале су избеглице, а према новинама добављаним из Цариброда, претио је напад Бугара. Основна школа, још од почетка рата претворена у болницу, почела да прима рањенике оболеле од тетануса.

Тетанус је врло тешка болест код које, пише Велимировић, ни серум, кога тада нисмо имали, не помаже. Но, нема тетанусна без повреде; при чему величина повреде није битна. Изазивач се налази у блату, прашини, цревима домаћих животиња. А беспрекидне борбе око Дрине и Саве, одвијале су се у већ познатим тетанигеним пределима. Чуди да се тетанус тада није јављао у још већој мери.

Но чим су почели да пристижу овакви рањеници, и чим је половина соба већ била њима испуњена због застрашујућег њиховог изгледа, а не због страха од заразе, јер се тетанус не преноси са човека на човека, повукоше се две добровољне болничарке.

Изазивач наиме излучује нервни отров, услед чега настају невољна грчења у мишићима; те су донети рањеници лежали чврсто стиснутих вилица, а са лица им није силазио такозвани сатански (или сардонични) осмех. Због стиска вилица ни кашичицу воде не би могли да прогурају, а ако би је и прогутали, уследили би нови надражаји; те би се тело оболелог одмах потом трзало и кочило још пространије. Мимо тога, чим би нешто лупнуло или шушнуло, или би неко ушао у собу, или проговорио мало гласније, такви болесници добијали би наступе грчења. Некима би се, онда, тело извијало у полу луку, одупирући се о кревет само петама и потиљком.

Не само призори, већ и немоћ да се помогне оболелима, да се барем напоје и нахране, чињаху да у те собе нико ни од лекара није улазио; сем понекад управник, који би медицинару Велимировићу издавао кратка упутства, и одмах грабио другим послом. Ипак, Велимировић не беше сасвим препуштен самоме себи. Помагали су му некадашња његова учитељица Дара, и непунолетни гимназијалац, мали Момчило. Беше то недовољно но добродошло; те је упорни медицинар из тих соба излазио преморен, узбуђен, сломљен. Ни епидемија пегавог тифуса, која ће током зиме, почетком пролећа 1915. године, и пиротске болнице, импровизоване у свакој иоле пространијој згради, претворити у масовна умиралишта, неће у Велимировићу, који је тада имао двадесет и једну годину, оставити тако дубок, неизбрисив, безмало халуцинантни траг.

Разумљива је била и одлука Српског војног санитета да рањенике с таквом болешћу издвоји и склони негде, не због заразе, већ због њиховог неповољног дејствовања на целокупни болнички персонал; а Пирот тада беше најдубља позадина.

Како год било, упркос даноноћном труду, већ поменутог нејаког тима, више од половине оболелих, према Велимировићевим сећањима, умирало би после неколико дана, а који би издржали недељу или десет, прездрављали опорављајући се мучно и споро; дуго још укрућени као даске, трзајући се и кочећи се на сваки шушањ.

Једном су, сећа се Велимировић, дошли лекари странци да посматрају тај невиђени масовни призор. Застали су већ код врата, дубље не залазећи у замрачене собе (јер би грчење читавог тела код оболелих изазивало и дневно светло). Стајали немо неко време. Стајали, стајали, па отишли, да се на врате никада више.


(Medicus, II/2007. br. 22)

На Растку објављено: 2008-02-11
Датум последње измене: 2008-02-11 13:51:40
 

Пројекат Растко / Историја / Историја медицине