Брана Димитријевић

Спас и нада: Скаутизам у Краљевини Србији

Друга половина претпрошлог столећа без премца је у историји медицине. Захваљујући открићима Луја Пастера, како писаше др Мика Марковић, медицинска наука окренула се тумбе. Нови погледи опомињаху да није свеједно где станујеш, шта, где и како радиш, и какву воду пијеш, и какве су ти навике. Пословица боље је спречити него лечити позиваше на дејствовање.

А у Србији још по старом. Лекара шачица. Народ их не цени, а ни власт. Станишта нису како ваља, ни одећа, воде не ретко загађене. Гимназијалце и студенте проређиваше туберкулоза… Ми се, написаће др Милош Ђ. Поповић, не можемо пожалити да нам се мало деце рађа, но и смртност је велика међу њима. Близу 40% мушке деце никад не доспе на регрутацију. Српски народ је данас слаб, и мора ојачати. Изговориће нешто пре тога. Спас је видео у трезвењаштву и скаутингу.

Рођен у Чајетини 1876 где му је отац службовао, Медицински факултет завршио је у Бечу; где се сусрео и с покретом трезвености. Обучен у зубном лекарству први је на српском језику објавио књиге о нези и чувању зуба. А у Београду је у Главној војној болници основао војну зубну станицу, па неколико година касније и у Нишу. Почетком 1917. године, уз помоћ Леди Тебит, основаће и зубну станицу у Водени. Беше неисцрпиви јавни радник, но изнад свега отац скаутизма у Краљевини Србији; потом доживотни почасни председник Извидника и Планинки у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, па Југославији – брат Миша.

Године 1901. у Београду је основано Друштво трезвености, на чије чело стаје искусни др Јован Данић. Ускоро оно добија подршку Гут-темплерског реда (у преводу Добрих храмовника), уз штедро учешће најпознатијег тадашњег борца против алкохолизма, швајцарског професора др Августа Форела. Усвојена је гут-темплерска организација (успостављање ложа) и правило апстиненције (потпуног уздржавања). Ко би приступио покрету обавезивао би се да алкохол неће ни узимати, ни справљати, ни другоме давати. Захваљујући материјалној помоћи Добрих храмовника штампан је низ преведених и оригиналних књига и брошура у којима се указивало на сву погубност алкохола, и заразних болести, посебно, туберкулозе.

У трезвењачком покрету др Милош Ђ, Поповић беше један од најистакнутијих. Неуморан и покретљив, а страстан говорник уређивао је и часопис Савезник. А под његовим утицајем састављани су или превођени, па извођени кратки позоришни комади: Да сам раније знао, Кобна чаша, Мртваци а пијете.

Но иако је Трезвењачки покрет међу ђачком омладином узимао све јачег маха, Поповић не беше задовољан. Навика је, по својој природи, неповратна: не може да се смањи па ишчезне, може само да је истисне нека друга. Лошу добра, али и обрнуто. Трезвењаштву стога недостајаше – садржај.

И Поповић га налази у скаутизму. До руке му 1908. године долази књига немачког војног лекара др Лиона, преведена а не оригинална Беден-Пауелова, те Поповић објављује њене одломке. Реч скаут преводи као четник. Ми у нашој историји, образлагао је, нисмо имали извиднике који се крећу по прашумама и непознатим пространствима, али јесмо ускоке, хајдуке и четнике који су бранили част и имовину свог народа. Тако настаје часопис Савезник – Четник, за скаутизам реч – четништво; па су припадници нове организације, саобразно томе, називани – малим четницима. И тек ће по стварању Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, ради мира у новој отаџбини, Поповић прихватити реч извидник, која је остала и до данас.

Пред новим подухватом одмах тешкоће. Продаја часописа Савезник – Четник на територији суседне Аустроугарске царевине бива забрањена. А, преведену Лионову књигу под насловом Четник у Србији неће нико да објави. Учиниће то Поповић о свом трошку. И тек потом ће је Српски књижевни гласник (бр. 269) обасути похвалама, назвавши је златном књигом за омладину, док ће је аустро-угарске власти прогласити опасном. Током окупације (1915-1918) за том књигом се трагало. Одузимана је и спаљивана, али је неколико примерака ипак претекло, те је 1925. године прештампана под насловом Извидник, у поднаслову друго издање Четника, ручна књига за васпитање омладине за добре грађане (Са 10-тог оригиналног енглеског издања Scouting for boys од Sir Robert Baden-Powel-a превео и за наше прилике удесио Др. М. Ђ. Поповић).

Али Поповић се не ослања само написану реч, већ путује по паланкама и варошицама Србије, окупља по школским двориштима, не по дворанама, омладину, која ће га с одушевљењем прихватити.

Прва и најважнија дужност нас скаута је да научимо да будемо здрави, ради нас самих, али и породице, народа, државе, и ако хоћете читавог човечанства. Значај тих речи је непроцењив. Није их изговорио први, али јесте на правом месту, уздајући се у оне који долазе. Нетачно је да је болест судбина! Истрај, и не предај се. Победићеш. Скаут никада није мртав, осим ако је одиста мртав! Потоње је Беден-Пауелово.

Скаутизам је школа здравља, опстанка и моралности. Начин стицања корисних навика које истискују убилачке. Словенским нацијама, и то је Поповићево, недостаје довољно развијено осећање дужности. Развијање тог осећаја један је од најважнијих задатака скаутизма.

Одговорност за сопствено здравље и понашање! Ето шта је од скаутинга очекивао Поповић. Прихвативши организацију, правила, вештине, одевање, ознаке, већ у то доба скаута света, истицао је и дубље васпитне циљеве: вера у Бога, поштовање владара, помагање властима али и слабима, поштовање туђе имовине, чињење добрих дела, уздање у старијег (родитеља, старијег брата, друга)... Уздање у лекара. Јер лекар и само лекар може да одговори на свако, ама баш свако, питање из било које научне области, али и на свако сасвим лично, па и оно "најсрамније".

То беше сасвим ново. Стављање лекара изнад родитеља, учитеља, свештеника, у постојећем поретку.

Скаутизам је обухватао и полно васпитање. Чедност до оређеног животног доба за скауте је правило. Болест је болест, ни једна не може бити срамна, па ни када је стечене полним путем. Крити је од старијег а нарочито од лекара, погубно је. Свака болест се најуспешније лечи када је тек на почетку. Скаут је отворен. Не лаже. Говори само истину.

Са одраслима је теже ишло. Зар не видите, грмео је, да је у Великој Британији краљ покровитељ скаутинга! Локалне власти у Немачкој, Маџарској, Француској помажу скауте обилато, а нетачно је оно што доказују пацифисте и социјалисте да скаутизам међу омладином шири ратништво. Има правила сличних војним, и то је све. А у Србији су најжешћи противници скаутизма осведочени пријатељи алкохола, који сматрају да се без тог порока не може четовати!

По истеку прве деценије прошлога века, скаутизму је недостајало и – време. Почеше ратови. За време Балканских (1912 и 1913) од стотинак малих четника образован је кор малих добровољаца. Помагали су по надлештвима и болницама, онако као што су својевремено у Јужној Африци, током енглеско – бурског рата, поступали дечаци у опседнутом Мафекингу. Велики рат (1914) прекинуо је и то. Немајући довољно практичног и техничког искуства, наш предратни скаутинг, закључиће Поповић, може се сматрати само као претеча правом.

Па ипак ће упркос рату, а у сред рата, изван поробљене отаџбине 917. године у северној Грчкој у живописној Водени (данас Едеси) др Милош Ђ. Поповић обновити и трезвењаштво и скаутизам. Завијориће се, и у егзилу, стегови спаса и наде, у које он доживотно вероваше на ползу нараштаја.

---

Задужбина; год. 18.; бр. 75, март 2006. стр. 10)