Брана Димитријевић

Српски војни санитет 1916. године у Добруџи

О раду санитета Прве српске добровољачке дивизије у Добруџи, током њеног кратког војевања 1916. године, писао је др Владимир Станојевић, у два маха (1,2), док је ратни дневник др Милутина Велимировића (3), уз неке његове касније списе, остао необјављен.

Милутин Велимировић, рођен 1893. године у Пироту, умро у Београду 1973. студије медицине, започете у Москви 1911, завршиће тек у Прагу 1921. Аустријски ултиматум и почетак Првог светског рата 1914 затећи ће га на летњем распусту у Србији. Као медицинар редов радио је у Нишу, па, знатно дуже у Пироту, о чему је оставио потресна сведочанства. Преживео је Голготу, а у пролеће 1916. године послат је с Крфа преко Италије, Француске, Енглеске, Норвешке, Шведске у Русију, као један од чланова групе која је бројала 130 људи. Сачињавали су је референти свих родова оружја и струка, укључујући неколико лекара и медицинара, а беше послата као помоћ формирању Прве српске добровољачке дивизије (4).

Устројена по моделу руских пешачких, Прва српска добровољачка дивизија није имала своју коњицу ни артиљерију, но, њен санитет био је снабдевен чак раскошно. Дивизијским санитетским јединицама (Завојиштем, Првим и Другим лазаретом, а потоњи су аналогни српским пољским болницама), командовали су српски санитетски официри.

Дивизија је припала руском 47. Особом (специјалном) корпусу (5), спремном за отварање новог савезничког фронта у Добруџи, области махом равничарској између Дунава за западу и северу, а на истоку Црног мора, насељене у то доба претежно турским становништвом.

Велимировићев ратни дневник почиње доласком дивизије у руску варошицу Рени, на ушћу реке Прут у Дунав, недалеко од ушћа Дунава у Црно море (6). Крајем августа, дан по објави рата Румуније Централним силама, после силног весеља, почело је укрцавање у шлепове. Нарочито одушевљење изазвале су два српска тегљача, „Таково“ и „Ђердап“, са српским тробојкама око димњака, који су (1915) после слома Србије успели да доплове до Ренија, и ставе се под команду контра адмирала Весјолкина. Потекле су сузе, заориле се песма и свирка, и запловило између ниских обала узводно. Веровало се да се Бугари с некадашњим својим ослободиоцима Русима неће тући, да ће дивизија најдаље за месец дана крочити на тле Србије. На румунским пристаништима у Галцу и Браили маса света, махом жена, бележи Велимировић, кличе Србији.

Али стварност је била другојача. Бугарска је према Добруџи држала своју добро наоружану, одморну, искусну Трећу армију, која је одмах опсела и заузела мостобран Туртукај на Дунаву ( а овај је бранио прилаз Букурешту ), док је са југа кроз Добруџу напредовала без тешкоћа. Путујући Дунавом четири дана, 47. специјални корпус већ је каснио. Стога је по искрцавању у Черној Води, Првој српској добровољачкој дивизији сместа наређено, да се иако још не прикупљена, усиљеним маршем упути према варошици Добрич, одатле удаљеној 120 километара, нападне је и заузме.

Марширало се по пакленој врућини. „Вода не ваља а и нема је У околини ретких села жеђ се гаси бостаном, на који сви јуришају...“ Бележи Велимировић.

Но невоље су тек стизале. Није се тачно знало ни где су положаји непријатеља. Те је први окршај, код села Кара Синане, близу Добрича по припаднике добровољачке дивизије почео баш несретно. Не препознавши Бугаре, због њихових униформи сличних руским, добровољци наједном беху изложени жестокој пешадијској ватри из непосредне близине. Не само први батаљон, него и цео пук, почео је да узмиче. Тада је пред трећу чету истрчао њен командир Ристо Дуждевић-Тохољ (један од официра послатих с Крфа) и кренуо је у јуриш. Одмах је погинуо, али је командант батаљона мајор Анђелковић следио његов пример. Истрчали су и други официри. Навикнути да су аустроугарској војсци официри иза а не испред својих потчињених, добровољци се прибраше и јурнуше. Изненађени појавом Срба, Бугари почеше да узмичу.

Отуда је још од јутарњих часова рањеника било на стотине, али је од дивизијских санитетских јединица само Први лазарет, којим је командовао др Владимир Станојевић, успео да се развије за рад, у селу Калфа-Али-Алифи. Нешто касније, после лутања, пристижу Други лазарет, у коме је и медицинар редов Велимировић, па Завојиште. Радило се беспрекорно. Рањеници су имобилисани и превијани, и одмах слати ка Меџидији, а одатле железницом у Букурешт, и у дубину Русије све до Одесе. Но, долажаху непрестано.

А у предвечерје поче шапат да су Бугари близу. Лакши рањеници већ нису хтели да остану у Калифи. Стиже и наређење за повлачење.

„Товарило се“ бележи Велимировић „с нервозом, уз пригушене псовке.“ Због недостатка транспортних средстава, најтежи рањеници полагани су на кола преко ствари. Одступање је било неочекивано колико и хладноћа током те ноћи.

Наиме, у јеку битке тога дана, око 5 часова по подне, због одступања Румуна, и незаштићеног десног бока, на дивизију се сручила бугарска коњица; исекла чету добровољаца и одбацила руски Црноморски коњички ескадрон. Тај напад, међутим, био је заустављен присебношћу мајора Светозара Хаџића. Концентрисаном плотунском ватром Бугари беху наново заустављени и натерани на повлачење. Али када је требало гонити већ разбијеног и деморалисаног непријатеља свежим снагама из резерве, од стране највише руске команде наређено је – повлачење. А како заробљавања од стране Бугара није било, наређење послато санитету гласило је, да се ни један рањеник не сме оставити непријатељу. Упуштена је већ добијена битка, а санитет је платио највећу цену.

Послератни бугарски мемоаристи ће ту прву битку код Кара Синана приписати, наравно, себи, иако је баш таква „победа“ врло озбиљно схваћена у Берлину, те је за главнокомандујућег фронта у Добруџу сместа упућен један од најспособнијих немачких војсковођа, Србима, иначе, добро познати, фелдмаршал фон Макензен. Пребачена је једна немачка дивизија, најтежа артиљерија и аероплани, позвано и шест (низамских) турских.

Уследиће још крвавија битка код Кокарџе 14.09.1916. године, драматично описана од стране Велимировића који је био сведок једног од одлучујућих њених јуриша. Тада је Прва српска добровољачка дивизија имала избачених из строја 3.970 својих припадника, од тога официра 24 погинулих и 96 рањених. Бугари су и тада били сузбијени, при чему су њихови губици били већи (7); а њихов борбени морал врло озбиљно поколебан, али је уместо гоњења непријатеља, од стране команде специјалног корпуса наређено – повлачење, с истоветним последицама по санитет. Поновиће се све оне страшне сцене по мрклој ноћи, уз јауке и запомагања неудобно и неприкладно транспортованих рањеника.

Свему томе придружиће се, ускоро, одлука вишег српског Штаба у Одеси, подржана и од стране генерала Брусилова, да се губици Прве дивизије не попуњавају из допунског батаљона ( који томе и служи ), већ да се од пристижућих добровољаца формира Друга српска добровољачка дивизија, која напослетку неће ни ратовати. (8)

Упркос томе, морал добровољаца није опадао. Уследиће, почетком октобра, битка код Амзаче, овога пута против турских дивизија, које су, по бугарским сведочењима, бачене у дивље бекство, али напредовања није било, срећом, ни повлачења.

Уследило је затишје, потом слом.

Темељно припремљеним нападом, уз подршку најтеже артиљерије и аероплана – што се запажа и по врстама нанетих рана – фон Макензен је тријумфовао. Док се преполовљена Прва српска добровољачка дивизија, с осећањем најдубљег понижења, повлачила измешана с руским и румунским трупама, и колонама избеглица.

„22.10.1916.“ Бележи Велимировић: „ Канонада која се за време пљуска смирила, оживела је... Поново се спремала киша, а кроз црне облаке на северу и истоку на трен се пробише сунчеви зраци, и осветлише нас неким језивим, црвенкастим сјајем. То ме подсети на одступање пре годину дана из Србије. Иста слика негде око Авале. Исто овакво језиво, облачно вече, река избеглица, и коморе...“

Већину својих ратних доживљаја, од Србије па до Крфа, и од Добруџе до Владивостока, Др Милутин Велимировић обрадио је, у познијим својим годинама, у тетралогији коју чине романи После атентата, Тешке године, Неостварена љубав и Лутања. У Тешким годинама обухваћено је и војевање у Добруџи, ипак, не тако живо и потресно као у необјављеном Дневнику, нити с толико санитетских детаља. И оним, најзад, што је чинило душу и величину самог подухвата.

Не сме се заборавити да Прва српска добровољачка дивизија настаје у трену, када се широм света што доказује, а што верује, а што сматра, да Краљевина Србија, ни као држава ни као војна сила више не постоје. Али читава једна младост рођена изван граница ондашње Србије, прешла је просто преко тога. У почетку подстакнута српским победама 1914. године, но, још и више албанском Голготом, и постојањем Србије, макар и као државе у изгнанству. Отуд и силно оно веровање да ће је и они својим напором – васкрснути. Отуд и жртвовање.

„Све су то били млади и здрави људи, сведочи Велимировић, који су добро знали шта је рат. У Сибирским паланкама, радећи на имањима, многи су се већ лепо снашли...Па, ипак су се пријавили у добровољце.“

Преовладао је не зов славе него опстанка.


(1) В. Станојевић: Наш санитет у Добруџи, Историја српског војног санитета&Наше санитетско ратно искуство, Београд, 1925 (423-432);

(2) V. Stanojević: Moje ratne beleške i slike. Ljubljana 1934. (82-199)

(3) М. Велимировић: Моје успомене, Архив САНУ 14.325.

( У оквиру којих је и ратни дневник је вођен је од 22. августа, до 25. октобра 1916. године, по јулијанском календару. )

(4) Главни разлози одласка ове групе били су правни. Стварање добровољачких борбених јединица од заробљених припадника једне стране силе, у овом случају Аустроугарске, које је већ у августу 1914. године затражено од стране Чеха и Словака, потом и од Пољака, па Срба, Хрвата и Словенаца, с гледишта међународног права и Хашке конвенције, представљало је преседан. Те су се главни преговори, који су се потом отегли, водили између српске и руске владе. И тек када је српска влада поднела доказе о кршењу Хашке конвенције (бомбардовању градова, убијању рањеника и болесника, масакрирању цивилног становништва ) од стране аустроугарске војне силе на тлу Србије, тек тада је Русија, у договору са осталим силама Антанте, пристала на формирање српске добровољачке дивизије, али уз строге услове, међу којима је био и тај да она као борбена јединица, ма где се налазила, ма на ком фронту ратовала (осим против Аустроугарске), припада Краљевини Србији. У складу с тим највиши команди положаји поверени су српским официрима, не по критеријуму националности, већ држављанства.

Уследиће спектакуларне смотре:16. маја ( по грегоријанском календару ) Председника српске владе Николе Пашића, 21. маја главнокомандујућег руског фронта генерала Брусилова, 22. маја Цара Николе Другог, иако је дивизија била наоружана старудијом. Добровољци су полагали заклетву српском Краљу Петру Првом Ослободиоцу; команде су биле на српском језику; а крајем јуна 1916. године, пред Саборном црквом у Одеси свечано су раздељене заставе бивших српских пешадијских пукова другог позива: 2., 6., 7., и 11. Тиме је јасно стављено до знања светској јавности о чему је реч, и отворен је пут стварању добровољачких борбених јединица од тада још непостојећих држава Чехословачке и Пољске.

(5) Сачињавале су га, осим српске добровољачке, руска 61. пешачка и 3. коњичка дивизија. Корпусу ће се касније придружити и две румунске.

(6) 24.08.1916. добровољачка дивизија броји 18.510 душа. По националности она је у погледу борачког састава 90% српска. Ево пописа по областима:

Из Босне и Херцеговине 6.117 (људи) ; Хрватска, Славонија, Далмација, Истра и

Словеначка 3.269; Срем, Банат, Бачка, Барања 6.225; Србија 355; Чешка и Словачка 542 , Галиција, Русија 1.942.

(Споменица Прве српске добровољачке дивизије 1916-1926, Просвета А. Д. – Хоровиц & Димић, Београд, стр. 68-69.)

(7) Што је неуобичајено. Обично су губици већи код оног који напада.

(8) Према вапају команданта, пуковника Стевана Хаџића, од 22. септембра дивизија је неодложно потребовала 4.000 војника, 15 официра из српске војске – који су већ били у Одеси – и 130 официра из редова добровољаца.


(Споменица, стр. 116-121 )

На Растку објављено: 2008-02-04
Датум последње измене: 2008-02-05 18:14:34
 

Пројекат Растко / Историја / Историја медицине