Брана Димитријевић

Домаћи нас лопов поткрада – Батутова оцена здравља српског народа

Пре једног века (А. С.: М. Ј. – 90), на првом забавном и научном поселу у Новом Саду, новембра 1906. године, др Милан Јовановић - Батут о здрављу ваљаног народа српског изрекао је ово.

Ако погледамо на наш народ видећемо да сразмерно највише умире од свију народности у Угарској. Од 1.000 умире у Угарској, Хрватској и Славонији годишње: Јевреја 16, Немаца 23, Мађара 24, Хрвата 24, Словака 26, Румуна 27, Срба 32.

Док код свих других народности умире просечно 22 хиљаде, Срба умире 32! 12.000 годишње више. Када би друге народности убиле 12.000 Срба то би било ужасно, а овамо ми само својом кривицом (подвлачења су наша) губимо толико људи више, па се и не осврћемо.

На сваког умрлог долази у средњу руку 32 болесника. Према томе у нашем народу има 384 хиљаде болесника више годишње, него што би то смело бити (према просеку осталих народности). Узмимо да сваки болесник болује просечно 20 дана; значи да се код нас болује 7 милиона 680 хиљада дана преко године више, него што би се боловало онда, кад би наше здравствене прилике биле барем као код осталих. А тек колико надница пропадне само зато што су нам здравствене прилике такве. Домаћи нас лопов поткрада. Те полако, али стално пропадамо и бројно и материјално.

Узрок тога је у нама, нашем животу, навикама.

Оснивање породице, женидба, удадба је погрешна код нас. Наш народ се не жени и не удаје ради оплемењења расе и потомства, него због радне снаге. Не пази се код нас доба када се треба женити и удавати, него се рано и жени и рано удаје. Не пази се ни на то да не буде велика разлика између мужа и жене, те нам се племе изрођује.

Трудна жена ради најтеже послове као да није под бременом. Порађа се у најгорим приликама измучена и израђена, нема довољно снаге ни себи ни детету. (О чему је др Лаза Димитријевић у својој књизи „Како наш народ живи“ – 1893 – већ сведочио.)

Код нас се врло мало пази на децу. Како се код нас негују деца, то је испод сваке критике. Због тога и умире код нас највише деце, а и што остане често је кржљаво и неразвијено.

Ова Батутова веома тачна опаска, заправо на бројевима и рачуну заснована чињеница, ретко се узима у обзир када се оцењује песничко дело Јована Јовановића Змаја, који је управо на том терену, препуном отрова и шикаре, дејствовао најштедрије, најсмелије и најплодније, као морални и здравствени просветитељ, са врло јасним циљевима. Подсетимо се само стихова: инфлуенца велика, ал' умрети неће. Нама се само чини да је реч о болесној лутки, али то је у ствари опис тадашњег стања. То су прве речи које лекар у то доба, ако је којим чудом позван, изговара над болесним дететом. Др Владан Ђорђевић у својој књизи „Народна медицина у Срба“ (1872) каже да нашем сељаку најтеже пада трошак за лечење каквог чиче или детета.

И наша исхрана није како треба, наставља Батут, мада живимо у повољним крајевима. Не умемо као треба да спремимо и распоредимо своју храну. Зими када најмање радимо поједемо највише и најбоље, а лети када радимо најтеже послове живимо о најлошијој храни, а то је на штету нашег рођеног тела.

Узрок томе Батут је видео у летњим постовима, од којих је, вели у једној од својих каснијих књига „Ваља се – не ваља се“ (1939), Петровски за сељака најтежи. И самом народу то је пало у очи, о чему сведочи ова прича. Поп је имао много бела лука, а хоџа пуну бурад сирћета. Но људи ни једно ни друго нису куповали. Те се поп и хоџа смисле да установе пост од две три недеље, таман толики док се потроше лук и сирће. Њихов разговор чуо је хоџин слуга, те се народ против те наредбе поче бунити. Но, како су за пун доказ потребна два сведока, остаде Петров пост. Иако начелно против постова није био, у истој књизи Батут указује на штетан обичај да мајка дојиља, у неким нашим крајевима, прескаче дане током васкршњег, часног, поста, и тада не даје детету сису. Пости и она, што није оправдано, итд.  

Поврх свега, наш народ не уме да разазнаје, ни да се понаша у болести. Код заразних болести не слуша лекаре, неће да одели болесну децу од здраве, те се и здрава разболе. Што је најгоре слуша бајалице и бабе, те у највише случајева лекарска помоћ одоцни.

Радије даје за подушје него за болесника. А ни од мртваца се не умемо сачувати. Ако је исти умро од заразне какве болести, љубимо га, једемо у истој соби где је мртвац лежао.

Неко ће на све ово рећи да је наш народ плодан. Погрешно, јер (већ!) спадамо у најнеплодније. Код нас има више брачних парова, али нисмо плоднији. У Србији (а и овде, у Угарској) мало је неудатих и нежењених, али поред свега тога множење није природно, јер прираст подмлатка потиче или од сувише рано или од сувише касно ожењених и удатих. Такав подмладак је кржљав, нездрав и неотпоран. 

Има ли спаса?

Има. Иако посао није лак, јер је тешко искоренити погрешке и разне празноверице, које су нам већ толико нашкодиле. Не смемо чекати да наш народ сам увиди своје погрешке, него се ми ученији морамо латити посла. Учитељи, свештеници, трговци, лекари... Треба основати друштво за чување здравља. У Србији постоји такво друштво већ 3-4 године, и мада се са мало снаге и мало жртава радило, ипак је успех досад врло леп. То друштво има свугде своје пододборе, који воде бригу о води, храни, о труднима, неговању болесника; отварају кречане тамо где их нема, да би народ чистије могао држати своје станове. Основана је школа за мешњу и печење хлеба, расписано је надметање (конкурс) за планове сељачке куће, која најбоље одговара здравственим приликама. То друштво основало је две школе за сеоске домаћице, где се учи како се кува, пере, крпи, тка... Држе се предавања, пишу књиге. Где се појави зараза шаљу свога лекара...

Не беше то ода Србији Слободији, мада је могло да се разуме и тако. Јер, ако се ишта за Батута никако прилепити није могло била је то – политика. Није му узбуркавала мисао, кварила језик. Суплеменицима својим у туђим провинцијама, саветовао је да уз културна своја друштва имају и друштва за чување здравља, јер и ова служе опстанку биолошком.

Данас увиђамо да је исто такво предавање, које је тада саслушано с највећом пажњом, могао одржати и у Лајковцу, Јагодини, Зајечару, на Цетињу, у Бања Луци, с истим порукама. Тај део наше народне традиције, иако наопак и убиствен, показаће се најотпорнијим у поређењу са свима осталима, и после смрти Батутове. Не зарезивање сопственог али и туђег здравља; та врста расипништва.         


(Политика, 20. јул 2006., Погледи, стр. 6)

На Растку објављено: 2008-01-31
Датум последње измене: 2008-01-30 23:40:31
 

Пројекат Растко / Историја / Историја медицине