Брана Димитријевић

Стоматологија и култура

Увод

Спис под насловом „Стоматологија и култура“ објављен је у пет наставка у „Билтену“ часопису Удружења ортодоната Југославије, у периоду 1998-2000.[1] како у краткој, уводној, напомени стоји поводом „педесетогодишњице постојања Стоматолошког факултета Универзитета у Београду, првог на Балкану, особеном по много чему...“ а понајвише по драматици настајања. „Намера да се наредни редови објаве у „Билтену“„, беше „подстакнута доприносом проф. др Милана Марковића угледу и слави ове школе...“ што треба подробније објаснити.

Првобитно је писац ових редова понудио Одбору за прославу педесетогодишњице Стоматолошког факултета Универзитета у Београду пројект монографије, нове по облику, у многоме различите од две претходне.[2] Предлагао је узимање у обзир целине културно-историјских збивања, оног што је стварању школе претходило, и оног што је дејствовало од трена потписивања Уредбе;[3] и — романескну форму. У почетку прихваћен пројект је, ипак, одбијен. Одбијен „не за свагда“ и уз ласкаве оцене. Упоредо, писац ових редова, наишавши на разумевање у Другом програму Радио-Београда, беше већ нешто слично отпочео; те су Братислав Бата Љубишић, уредник, и Радоња Лепосавић, новинар, прикупљали тонски материјал; сећања ђака тек основане школе, потоњих професора, мњења и намере тадашњих шефова стоматолошких предмета и клиника, укључујући и декана. На основу тога током маја- јуна 1998. године начињено је, и емитовано, шест получасовних радијских емисија.

После 5. октобра 2000. године Братислав Бата Љубишић је смењен са уредничког положаја, и убрзо је тешко оболео. Да ли је ваљаних разлога за смену било писац не расправља, али би прећуткивање имена и доприноса Братислава Бате Љубишића, овом приликом, била бољшевичка пракса. Прикупљени сирови тонски материјал, за који је још заслужнији Радоња Лепосавић, као подстицајни саговорник а затим аутор поменутих емисија, већ има документарну вредност.

Проф. др Милан Марковић такође је сведочио. Беше, осим тога, међу неколицином изван Одбора за прославу, упознатих са првом верзијом рукописа. Марковићу, који је том приликом изнео и своје примедбе, се већ та верзија допала; те га је одлука факултетске Управе и Одбора за прославу, да се штампање монографије, као, одложи, разочарала преко мере. Видео је у томе знаке опадања некада славне школе која беше одбацила и њега, што чињењима што нечињењима; првог, у историји, доктора стоматолошких наука, који је, да иронија буде већа, одбранио тезу из – генетике.[4]

Оно што се са, данас већ покојним, професором др Миланом Марковићем по одласку с факултета потом збило, могло би се назвати животом после смрти. Уследиле су, ни мало у вези с повлачењем у инвалидску пензију, награде, признања, позиви широм света. И док су оне прве санкције беснеле, док су најугледнији страни часописи отказивали давно уговорене претплате, и обрнуто, док је наша већ отпослата стручна периодика враћана нераспакована и с гневом, професора Марковића то се није ни дотицало; путовао је, предавања држао, брао признања од којих се мутила свест. Исту такву судбину делио је и „Билтен“, чији је Марковић био уредник. Ни трага од забрана. Напротив. Постоје писма у којима би се, с времена на време, постављало учтиво питање: због чега „Билтен“ касни? Да није угашен, којим случајем?

Средином лета 1998, по окончању велике прославе, проф. др Милан Марковић понудио је писцу ових редова, да „макар нешто“ из одбијеног рукописа одабере и то објави у „Билтену“. Настаде спис „Стоматологија и култура“, као инокосна творевина.

Већ помињана прва верзија монографије и тонски записи, уз већ раније прикупљену архивску грађу послужили су као основ за писање наоко новог текста. Беше то неизбежни наредни корак будући да је прича о школи покретала још старије питање: чему зубарија? И њена знања и умења? Не само у тесним оквирима појединца. Откуд па – драматика?

У савременом свету стоматологија има незаобилазан културотворни значај; осим тога је једна од медицинских дисциплина која се најбрже и најблиставије развијала, у другој половини прошлог века. Стога изгледа природно што смо (у другој) Југославији и ми, похитали да се томе прикључимо. Само, да ли смо се прикључили? Доиста? Како ваља?

Истраживања које је писац ових редова наставио по завршетку списа „Стоматологија и култура“, спремљеног у то доба за „Билтен“, указују да је одговор на претходна питања у многоме потврдан, али и то да је и ова делатност у многоме дужник оном што би се, уз сва могућа ограничења и опрезност, могло назвати „духом друге половине, сада већ претпрошлог, XIX века, у Србији.“ А тај дух беше стваралачки и добитнички, те изгледаше спонтан. Највећи број институција које поседујемо настао тада као нада словесности; нечег неупоредиво пространијег од мусаве оне синтагме „бољег сутра.“ Све што је касније имало да се упропасти, на шта је касније насртано, била је увек и увек та баштина. Стварана на истом простору, и стоматологија је пролазила кроз исту причу, упркос кашњењу и свакојаким привидима. Морила су је иста искушења, исте судбине. Имала је видовњаке и сањаре, оперативце и монахе, осниваче и квариоце, и своје жртве.

Учени па научени да ту Србију друге половине претпрошлог века препознајемо по ратовима, бунама, укидањима, закидањима и дорадама устава, државним ударима и тако редом, остајемо не ретко, затечени а и немоћни за озбиљнија препознавања, и често у неверици; јер култура је, као, настајала негде другде!?

Колико ће нам времена бити потребно да се отарасимо и те заблуде?

Мит, језик, поезија...

Зуб једна од најнеобичнијих творевина људског организма беше од памтивека симбол опстанка, младости, моћи; мера опасности, лепог и ружног, једна од важних одлика појединца али и цивилизација...

У античкој легенди о Аргонаутима јуначина Јазон, у Колхиди, по узораној ледини сеје змајеве зубе из којих одмах ничу његови противници, под оружјем. На њих ваља да се устреми, потамани их или ће они да њему дођу главе. Зуби су овде симбол опасности и јунаштва.[5]

Шекспиров Ричард III телесна и морална наказа грбав, хром, рођен је са зубима, што, по Шекспиру, предсказиваше тмурну судбину енглеског трона. Предање каже да је и Џингис-кан рођен са зубима и угрушком крви у десној шаци. И француски владар Луј XIV, „Краљ Сунце“, дошао је на свет са зубима, те отац стоматологије Пјер Фошар примећује да је и та околност уз касније насталу истуреност брадног испупчења и знатнију развијеност доње вилице указивала на „његов снажни темперамент.“

Староседеоци Аустралије, Абориџини, сматрају да се у зубима крије животна снага појединца и слобода његове воље. У доба пубертета приликом обредне иницијације у свет одраслих, младићима се избијају предњи зуби, и одмах скривају у неко шупље дебло. Ко би пронашао ма и један од тих зуба стекао би неограничену моћ над вољом ранијег власника.

Сан о избијању зуба отац психоанализе Сигмунд Фројд тумачи као израз подсвесног страха од кастрације; или губитка полне моћи.

У српској јуначкој поезији мегдан два скоро изједначена противника окончава се, не ретко, прегризањем противниковог грла.

„Колико се Бане уострио,
Он не тражи ништа од оружја,
Но му грло Бане запињаше,
А под грлом зубом доваташе.
Закла њега као вуче јање.“
(У песми: Бановић Страхиња)

У шаљивој народној причи „Јарац живодерац“ сасвим обичан, домаћи, јарац који је утекао онемоћалом дедици и запосео зечеву „кућу“ покушава да себе представи као чудовиште с демонским ознакама; понављајући најјачим шумским животињама — лисици, вуку, медведу:“Ја сам јарац живодерац, жив клан недоклан, жив дран неодран.... жив печен недопечен, зуби су ми као колац! Прегришћу те као конац!!!“

Код многих народа јарац је симбол похоте. Реч трагедија на грчком значи „јарчева песма“. Њу је певао хор на светковинама у славу бога Баха, а хористи се облачили у јареће коже. У грчкој митологији Пан је бог шума, стада и пастира, проналазач свирале. Рутав по целом телу имао је јареће рогове, јарчију браду, козје уши. Сматран је изазивачем изненадног страха. Отуда реч — паника.

Јарац из српске народне приче „користи“ све те стародревне, митске, наносе, уз неочекивано својство да има — зубе као колац! Да је нешто слично изјавио у славу својих рогова остао би обичан јарац, чије се место у животињској хијерархији добро зна. Овако, и најјаче шумске животиње беже главом без обзира, осим трезвеног шумског јежа који га на крају надмудрује.

Према подацима Веселина Чајкановића, ђаво се „... ретко виђа у правом облику, с длаком, копитама, роговима.“ Јер може да се „... претвори у што год хоће: у миша, псето, козу, коња, човека.“ Може се, ипак, препознати по „...црним зубима и окренутим петама.“ Прича, која се по многим нашим крајевима, понавља у нешто измењеним варијантама гласи: „Некакав пастир изишао зими, пред своју колибу да положи овцама. Одједном види како му долази жена и све хукће у руке од зиме. Кад је ушла у колибу, примети пастир да жена има црне зубе и окренуте ноге.“

Гвоздензуба је врста вештице, у истој равни с вукодлацима. Зуби указују на њену крвожедност, а гвожђе на везу с доњим светом.

И у српском језику зуб је парадигма опстанка и биолошке моћи. Чак и „мирна, жилава лоза... гризе камен ситним зубима својих жилица.“ Зуб времена је оруђе за постепено уништавање свега материјалног; на пример „...одгриза другој... кошуљи оба рукава.“ Ко се упиње да нешто постигне свим силама чини то зубима и ноктима. Слично значење има и на пасје зубе нешто учинити. Имати неког на зубу значи бити на неког киван, па му и о глави порадити. Показати неком зубе значи испољити своје непријатељство, моћ, готовост на напад или озбиљан отпор; слично показивању стиснуте песнице. Рећи некоме нешто без зуба и без зазора, значи обратити му се без мржње али искрено.

И обрнуто, поломити, сломити зубе на нечему значи претрпети пораз. У Његошевом „Горском Вијенцу“ на упозорење: „...узду глодат да се ломе зуби..“, то јест, да је супротстављање надмоћној сили увек узалудно, следи одговор: „Тврд је орах воћка чудновата, Не сломи га, ал' зубе поломи.“

Зубима се исказују и унутрашња збивања, по „обрнутој“ методологији.

Стиснути зубе исто је што и поднети невољу без роптања. Не обелити зуба, значи жив се не чути, што је преводилац Шекспира изврсно искористио у овом делу Магбетовог монолога:

„Живот је само сенка која хода,
кукавни глумац на позорници,
сат-два се пући и разбацује,
а потом зуба не обели више.“

Држати језик за зубима или иза зуба значи отрпети ћутањем; јер је зубна преграда граница између унутрашњег и спољашњег, гласног и безгласног, последња препрека самоконтроле. У првом певању Хомерове „Одисеје“ Зевс прекоревајући своју кћер Атину због прекомерног њеног заузимања за смртника Одисеја, и опомиње је за речи које јој преко зубне ограде измакоше.

„Њој одговарајућ Зеус небеса облачитељ рече:
Чедо, каква ти ријеч из ограде зубне измаче ?“

А у Срба се каже: Да не би предњих зуба оде — реч — преко девет брда.

Зуб је, међутим, „представљао“ и лице; што ће ортодонција, а с њом и свеколика стоматологија открити касније. Рећи неком у зубе исто је што и рећи неком у лице; то јест — непосредно, само пркосније.

Зуб није човекова посебност. Зубе имају и животиње и предели, премети и алати... Понегде је зуб био синоним за стоку, марву: „Ето и Јање за њима, тјера ситну зуб на пашу — само козе и овце.“ Очњак се гдегде називао пасјим зубом. Очњаком чешће у горњој вилици а пасјим зубом у доњој. Курјачки зуб је неправилно израстао шиљат зуб код биљождера. „Курјачки зуб нарасте велик те коњ не може да једе...“ Или: „прасе скапа те прије те послије..“ у истом таквом случају.

У околини Мостара, по Лици и Банији, али и у Врању зубан је назив за мушкарца који има крупне зубе. У Банији је још означавао човека свађалицу. И прасе које би се опрасило са већ изниклим зубима било би — зубан. Жена са изразито великим зубима називала би се — зуба.

У природи је зуб оштра избочина стене, камени врх, шиљак. „И данас... стоји скелет те велике лађе насађен на ђердапске зубове.“ А Јован Цвијић: „Ово су главни ерозивни облици око Маркове реке, оштри гдегде чукасти и зубасти облици...“

Као одлика карактера зубатост је означавала грабљивост. „Гле како је зубата, права штука! Када би ми за моју сирочад поклонила макар десетак.“ Зубат је на језику оштар, па се каже: зубат човек. Или: „Баш смо као бабе, што имају мање зуби то су зубатије.“ И сунце може да буде зубато, и ветар. Мраз уједа.

Зуб је и мера нечег. Нема ни на зуб, или, није ни на зуб ( или: за зуб): тога је сасвим мало, једва довољно, најчешће када је реч о обеду, но и у другим неким приликама. Туђим зубима хлеб јести, или јести хлеб на туђе зубе, значи: издржавати се од зараде другога. Трбух до зуба одлика је упадљиве, пркосне, поодмакле трудноће.

Наоружати се до зуба значи: опремити се оружјем преко сваке мере, са јасним, нападачким намерама. Не каже се до грла наоружан јер је грло слаба тачка. Коме је нечега до грла томе је баш то додијало, хтео би да се баш тога ратосиља. У наоружавању зуби подвлаче одлучност, непоколебљивост, агресивност.

Неизбежно, зуби су део телесне лепоте; без лепих зуба ни ње нема; на пример, као у „Песми над песмама“ овде у преводу Ђуре Даничића: „... Коса ти је као стадо оваца на Гори Галаду; зуби су ти као стадо оваца једнаких, када излазе из купала, које се све близне и ни једне нема јалове.“ У српским лирским народним песмама у лепоте девојке зуби су две ниске бисера. И обрнуто. Описујући својства телесне и моралне наказе Псоглава — „тог бића са две губаве душе“ — песник Матија Бећковић вели: „Кад зине ко распукли шипак, све му један зуб модар други гњио... пола му вири из десни и заједени овас међу њима... с два реда у доњу вилицу нанизани као фишеклије... а лаже па му још расту умњаци.“

Напослетку, зуби откривају и својства неке друштвене заједнице. У „Горском Вијенцу“ на питање: „А како те рањаху војвода, бијаху ли им лијепа јестива?“ Војвода Драшко тек стигао из Млетака, одговара:

„Ту не бјеше јела изван леба;
но донеси некакве преслачке,
по три ури лижи докле ручај.
Два дијела ту бијаху пука
јоште млади а обезубили све лижући оне посластице; од жеље се сад наједох меса“

Неко би ове стихове протумачио као наслућивање начела превентивне стоматологије — угљени хидрати се не препоручују, осим у разумној мери — но, ако и тога има узгредно је; јер ће стоматолошку дијагнозу Војводе Драшка јуначни Вук Мићуновић убрзо допунити кардиолошком, описавши млетачку господу у некадашњем „стоном и верном граду“ Немањића, у Котору:

„Па, погини у оно господство
спусти куље а обриви брке...
Како тридес'т напуни годинах сваки дође као бабетина.
Како мало пође уза стубе,
ублиједи као рубетина,
а нешто му заиграј под грлом,
рекао би онај час умрије“

У исказу Вука Мићуновића потврђују се запажања Војводе Драшка: јер, ако неко има тридесет година како то да већ изгледа као старац?

Безубост и слабост срчаног мишића, уз бријање бркова, последица су одустајања од физичких активности, данас бисмо рекли — здраве исхране, но, у спеву се користе као докази напуштања херојског поретка, у корист неговања нехеројских врлина, на чијем је врху као највећа вредност — лаж. Још од раније се зна да су „Латини старе варалице“ (види: „Женидба Душанова“); што ће потврдити искуство Кањоша Мацедоновића и историјско памћење Паштровића.

Све је целина, једно повлачи друго. Још пре изнетих „дијагноза“ извештај Војводе Драшка упозорава да од Млетака помоћи нема, у ратном материјалу, праху и олову: те обе ове „дијагнозе“ представљају визуелизацију закључка — нека се народ не нада; с те стране помоћи нема.

Једење меса насупрот лизању посластица, беше део херојског поретка. Богови на Олимпу, грчки, потом српски јунаци јели су увек месо. Те је данашњи „култ“ јагњетине с ражња (уз „кило и сифон“)“ карикатурални остатак те традиције.

Мада још из претпрошлог века, Његошева „методологија“ препознавања цивилизације узор је и препорука за савремене електронске медије. Будући да је орално здравље[6] постало неодвојивим делом квалитета живота, то су обе ове синтагме — квалитет живота и орално здравље — мерила просвећености и својстава цивилизација и народа. За стање сопственог оралног здравља најодговорнији је, разуме се, појединац, под условом да су му људска, грађанска и политичка права зајемчена. Крезубост или још горе безубост отуда се тумаче као одрази незадовољства, или опасних зависности — алкохол, дрога — оболелости, просташтва, ако не и нечег горег. Такав као да наглас виче да му ни до каквог друштвеног угледа није стало; да је типичан деструктивац.

Овакве норме владају данас у најразвијенијим земљама света. Отуда је тамошњем човеку лако доказати да безубост или крезубост указују и на склоност ка злочину. Што је и коришћено када су широм планете као негативци приказивани србо-комунисти. Не беше тешко пронаћи „ликове“, па све то преточити, без много речи, у расно обележје.

Део те „слике о Србима“ полако улази и у књижевност; што није безазлено. Један је тако, код Сарајева видео „једног босанског Србина“, са раздаљине од око 500 метара, и одмах запазио да је тај „безуб, закрвављених очију, пијан“. Прави зликовац!

Норме најразвијенијих земаља данас су стварност, а синтагма орално здравље један од образаца културе.

Писац ових редова добро памти појављивање једног својевремено моћног, државног, књижевног критичара на, у то време, експерименталном програму београдске телевизије. Појавио се, тај „нови Скерлић“, премда би му наслов „Луначарски“ боље пристајао, јер Скерлићу ни до колена није био, пред упереном камером — безуб. Засео чита ли чита драгоцен свој текст; а писац ових редова, у то доба тек уписани студент младог Стоматолошког факултета, очима својим не верује. Није могуће да је велики интелектуалац пристао да се појави такав? Пита самога себе писац: је ли пристрастан? У тешкој неверици. Већ деформисан будућим својом професијом? Ни тада друштвене норме не беху строге, а и критичар је поменути, уз то доиста, могао шта је хтео, у свом забрану, на свом ловишту, зуби му, отуда, нису ни били важни.

Старе и нове норме

У књизи „Културна политика Краљевине Југославије 1918-1941“[7] Љубодрага Димића налазимо: „И село и град су у погледу уста и зуба исказивали велику запуштеност.“ Одмах после Првог светског рата, у складу са, иначе, тешким здравственим приликама широм тадашње Краљевине СХС. „Осећај чистоће, жеља за лепим зубима, брига за очување здравља... готово да нису постојали у свести југословенског човека.“ Ни да зубе који се кваре треба лечити. „Четкица за зубе тешко је продирала у село. Још мање паста...“ Веровало се „...да је бол у зубима последица постојања црва који нагриза зуб,[8] па се зубобоља лечила парењем или кађењем буником. У осуству стоматолога берберин (брица) је био задужен за вађење зуба.“

А колико је четкица за зубе одиста била позната нашем сеоском живљу нека посведочи овај детаљ: ... 1915. године, у болници Шкотских жена, у Крагујевцу, у шатору оређеном за трпезарију, поставе после ручка болничари пред сваког рањеника и болесника по чашу смлачене, беле воде и по једну четкицу. Запиташе се рањеници и болесници: а, шта ли му је сад, па, то?Док се један промишљен Шумадинац не маши четкице и поче да њоме глади своје бркове. Многи следоваше том примеру, а неки просто оставише четкицу и захвално сркнуше из чаше по који гутљај. (Петровић М.: О зубарству у српској војсци од 1914 до 1918, из Станојевић В.: Историја српског војног санитета & Наше санитетско ратно искуство.)

Др Атанасије Пуљо у свом раду „Костоломи вилица у српско-турском и српско- бугарском рату“[9] износи уверљивији податак, описујући случај младог човека, рањеника с Брегалнице. Њему је пушчани метак избио предњих шест горњих зуба — сва четири секутића и оба очњака — па је прошавши кроз тврдо непце смрскао носну преграду. Све се напослетку завршило без неприродног отвора између усне и носне дуље, мада са извесном деформацијом лица и крезубошћу. Али, када му је Пуљо понудио обнову зуба, младић изјави како му „они не требају“ !? Чудна изјава, која као да пориче да је икада постојала представа о зубу, и о зубима у народу. Или, можда, сведочи да су за припаднике сеоске заједнице у телесној хијерархији зуби имали малу вредност; мању неупоредиво од било ког екстремитета? Познати су, наиме, примери из Првог светског рата, када би рањеник, млад човек, одбијао ампутацију руке или ноге, „опредељујући се“ за сепсу и смрт; како сакат не би био на терету ни себи, ни Богу, ни људима.

Зуби су, по свој прилици, сматрани делом тела који подноси трошење (до расипништва!); о чему сведочи већ помињани обред иницијације код Абориџина, али и код припадника неких племена у Африци. Сматрало се да ритуално избијање неколико предњих зуба не може да поремети жвакање хране. Можда је нешто слично томе мислио и поменути „Пуљин“ рањеник?

Према „Правилима за лекаре, бирајући војнике за војну службу“ из 1862. године, коју је сачинила комисија у саставу мајор др Карло Белони, др С. Димитријевић и кнежев ађутант капетан Узун-Мирковић, у тачки 18. набројане су „болести и недостаци, који војничку неспособност за свагда причињавају“ међу којима је и „губитак свију предњи зуба очњака и први кутњака, ма и да је само са једне стране вилице.“ Формулација непрецизна, скована вероватно по угледу на сличне правилнике страних војних санитета — јер сви предњи зуби нису очњаци. Но ипак беху — критеријум, норма.

Отуда се није ни чудити што се у Србији на неспособност за војску гледало као на неку врсту неспособности уопште; за заснивање брака, стварање породице, нарочито у сеоским срединама; што се, још увек, погрешно тумачи — епским духом национа. У Србији Кнеза Милоша невелика војска стварана је постепено, из разумљивих разлога, јер је тадашња Србија још била део Отоманског царства. А као оснивачка година сматра се 1829. Тада је регрутовано (свега!) 100 младића из шабачког, дринског, ваљевског и београдског округа; при чему је вршен одабир. 1836. године „регуларно војинство“, то јест, стајаћа војска бројала је између 1.500-2.000 душа. Примани су најздравији, најснажнији, најспособнији. А када је војна обавеза постала општа беше већ ухватило корена схватање о постојању критеријума. Здрав и способан служи војску а не — „шкарт“.

У том светлу народни, „цивилни“, критеријуми били су много блажи у поређењу са војним, када је у питању број присутних зуба у обе вилице.

„Зуби ми не требају,“ то каже у ствари онај „Пуљин“ ратник, „као ни било ком другом кога познајем. Осим тога, знам да још нисам стар.“ Могао је да дода: „Остатак тела ми је читав; а то је најважније“

Ипак, све се баш није могло да припише народним заблудама. Према др Милану Петровићу (1925) „О зубима се у нашој војсци до 1909. године слабо водило рачуна. Једино је било унето у Правила за ослобађање обвезника да је стално неспособан онај коме недостају 14 зуба. Тек 1909. године оснивају се две зубне станице једна при Општој војној болници у Београду, друга при Моравској Сталној Војној болници у Нишу.“ Што је тачно само када је реч о потоњој, будући да је прва војна зубна станица основана у Београду 1904. године заслугом др Милоша Поповића, који је потом у Нишу и ону другу основао. Детаљ, без утицаја на општу слику, јер су према др Милану Петровићу „обе ове зубне станице радиле само оперативно али не и технички... само су вађени и пломбирани зуби а нису израђиване протезе. Од војних лекара неки су се бавили и зубарством, али их укупно није било више од 4.“ И „При реорганизацији наше војске на Крфу и Солуну (1916) опет се на зубе није мислило, мада смо могли видети да наши цивилизовани савезници, Британци, имају у свакој општој војној болници зубно одељење... Французи су имали две веће зубно-лекарске формације и неколико мањих.“ „Хигијена уста не постоји код нашег народа.“ Немилосрдан је др Милан Петровић, па тако „на зубе нико није мислио ни када је наступио Балкански, а потом Европски рат.“ „Ни интелигенција, ни варошки свет не обраћа довољно пажње на зубе. Алвеоларна пиореја“ — стари Фошаров назив за пропадање потпорног зубног апарата, превођен као разгнојавање зубних чашица — „је општа болест, а алвеоларни абсцеси свакодневна појава... Већи део официра а посигурно до 90% од војника имају алвеоларну пиореју.“ „Они који су,“ каже даље др Милан Петровић, „са рђавим зубима ушли у рат имали су читаве руине у устима... Младићи од 18-30 година били су са половином природних зуба, од којих је сваки искварен. А јадни трећепозивци! Колики је број био без и једног зуба.“ Што беше донекле оправдано; јер је „... Живећи од ненавикнуте хране, а сваки је војник при том прележао дужу инфекциозну болест, морао запустити зубе и онај, ко је познавао користи од четкице за зубе, прашка или пасте...“

Но, ако је зуб био симбол младости, моћи, зубобоља је, од памтивека била парадигма напасти. („Ни мање кости, ни већег бола“ записао је један српски калуђер.) Животе није односила, али их је загорчавала; а у трену је „умела“ да измени изглед и понашање оболелог.

Спас од зубобоље од давнина су нудиле две варијанте: фармаколошка и хируршка. Прва оличена у употреби трава и минерала, уз нешто бајања, друга у чупању оболелог зуба.

(Каустична оштећења слузокоже усне дупље ацетилсалицилном киселином остатак су те старе, фармаколошке варијанте, а последица су стављања издробљеног аспирина у шупљину зуба који боли. Слике таквих оштећења постоје у нашим али, још увек, и у страним уџбеницима.)

Бербери, које и Димић помиње „ординирали“ су, међутим, само по варошима, покривајући, у то доба потребе око 20% становништва за хируршком варијантом; остатак је ишао сеоским зубовађама.[10] Вађење, боље рећи, чупање зуба, спадало је у сеоске занате, који се обављају као узгредан посао, а у односу на главни — земљорадњу или сточарство. Свако село имало је свог зубовађу, који би слично терзији, качару или дунђеру, радио тај занат не код своје куће већ код онога коме ради.[11] [12]

Далеко од тога да су сеоске зубовађе и бербери вршили санацију усне дупље у данашњем смислу речи. Њима су се само у крајњој нужди обраћа ли, најмање, пак, у време најинтензивнијих пољопривредних радова; или када би фармаколошка варијанта исцрпла своју делотворност. Углед сеоских зубовађа није, у то доба, био мали, а ни бербера у варошким срединама. Добар пример тога је срећан и поучан завршетак романа Стевана Сремца „Поп Ћира и поп Спира.“ Оженивши се, као дрен здравом, кћерком оца Спиридона, Јулом, Шаца берберин одлази у Беч да штудира за хирурга. Када заврши биће овлашћен да чупа зубе, пушта пијавице, расече гнојаницу,[13] те ће се на друштвеној лествици примаћи — тасту.

Нешто срећнијима, а у односу на напаст звану зубобоља, зуби би сами испадали „од старости“. Било како било, знало се да по зарастању ране треба још неко време сачекати да десни отврдну, те да се њима може жвакати. И жвакало се отврдлим деснима, не само у заосталој Србији. У свом аутобиографском роману „Покретни празник“ амерички писац, и нобеловац, Ернест Хемингвеј, описује сусрет у Француској, после Великог рата, с једним гутачем ватре, који је још савијао металне новчиће својим безубим вилицама за награду, идући од кафане до кафане. Хемингвеј се сажали те га позва за сто, почасти вечером, а овај му се јадао, говорећи да му савијање металних новчића безубим вилицама — ипак — причињава болове.

Отуда се упоредо са свешћу о важности зуба развијала, у народу, и нека врста омаловажавања, јер је до губитака зуба кад тад морало да дође; врста одбијања[14] као у случају оног „Пуљиног“ рањеника. На зуб и зубе гледало се с помешаним, противуречним осећањима, тим пре што се рад варошких бербера и сеоских зубовађа не може сматрати претходницом стоматологије, која ће свој углед стећи тек као обновитељска делатност. А до тога је требало доћи; до нових могућности и — схватања; до осећаја чистоће, жеље за лепим, бригом за очувањем здравља.

Најбоље сведочанство тог тренутка, ишчекиваног и преломног, је књига др Атанасија Пуље „Нега зуба“, штампана 1923. године у Земуну. Др Атанасије Пуљо завршио је Медицински факултет у Грацу 1901. године а зубно лекарство изучавао у Паризу, Берлину, Бечу, Цириху. До 1909 с успехом је вршио општу лекарску праксу у родном Земуну, а онда се сасвим посвећује приватној, зубнолекарској. Током Балканских ослободилачких ратова (1912-1913) „помаже браћи“; прелази у Београд, у Србију, и ради о свом руву и круву, у Петој резервној болници. А врло брзо по избијању Првог светског рата 1914, иако словом Аустро- Угарски држављанин, ради у Петој резервној болници у Нишу.

Под крај Великог рата вршио је приватну зубнолекарску праксу у Ници. Од јесени 1919 је у Земуну; када је и написао књигу „Нега зуба“.

Убрајају га у осниваче хирургије лица и вилица; јер својим схватањима и праксом претходи великанима стасалим током Првог светског рата, који се данас најчешће помињу. Али његов животни, професионални, родољубиви и сталешки циљ била је стоматологија.

„Нега зуба“ заснована је на разлозима разума. Ко жели дуг и срећан живот мора да има — здраве зубе. „Са негом зуба треба већ у раном детињству отпочети.“ Уверава нас Пуљо мелодичним Змајевим језиком. Чист зуб не подлеже квару. Неопходни су четкица за зубе и конац. Али је важно знати како се зуби чисте и једним и другим, па следе подробна објашњења поткрепљена фотографијама.

И млечњаци су важни. Не само да „храну ситне и доводе је у облик згодан варењу“ већ „служе сталним зубима као путоказ куда треба да пробију и које место да заузму.“ Први стални кутњак ниче иза низа млечњака, релативно рано, не мења се и баш због тога на њега ваља посебну пажњу обратити. (Што по искуствима писца ових редова ни до данас није довољно распрострањено сазнање!)

Не треба се предавати ни када зуби почну да се кваре. Кваран зуб може да се излечи. Пуњење или пломба су једино средство „да зуби постану опет здрави, да могу потпуно да врше задаћу коју им је природа доделила.“ Па и када је зуб поприлично пропао има наде; ту су крунице и мостови...

Али, „Нега зуба“ није само уверљива, просветитељска приповед о свеколиким могућностима тадашње стоматологије — до те мере „раскошним“ да се намеће питање: па у чему ли је она онда напредовала током века, када се већ тада толико знало — него и њена одбрана од нових заблуда које су је спопадале.

Пуљо је, тако, принуђен да на неколико страница исцрпно образлаже због чега је боље вадити зубе без бола него с болом. Док на другом месту уверава читаоца да се не боји „убијања зубне сржи“. „Не боли то ништа или скоро ништа.“„Да се не пита,“ на трећем, „за које време је, него како зуб пломбиран.“ Да „болесник треба за време рада“ односно бушења зуба — препарације кавитета, „да буде стрпљив, миран и да ћути.“ Али да „ни најбоља пломба, најтачније и најсавесније израђена није у стању да спречи развијање каријеса ако се зуби не негују.“ Ако хигијене нема.

Звучи — шизофрено. Али, народна свест до тада је познавала бол и као почетак болести и као пут ка излечењу. Зубобоља би, после свих довијања, изискивала спасоносни, болан, захват: чупање зуба. Бушење зуба, то јест, припремање лежишта за испун (пломбу) беше нов квалитет. Зубу који (још) не боли приступало би се бургијама које наносе бол, па се од почетка кидала она ранија „логичка“ узрочно-последична веза. Пацијент који би захтевао да му се зуб извади с болом, а потом показао способним да такав захват отрпи без јаука, скакутао би, цвилео, отимао се, зановетао приликом бушења зуба, то јест, уклањања оболелог, трулог ткива, и подешавања лежишта за трајан испун. За утеху, беше склон да поверује да пломба потом штити зуб од даљег квара; заблуда која потиче од већ поменуте „фармаколошке“ варијанте, кађења буником, стављања белог лука, тамјана или аспирина у шупљину зубнога квара; будући да ова варијанта увек има нешто и од магије у поређењу са хируршком.

У просвећенијим, варошким условима у борби против зубобоље „фармаколошка варијанта“ одолевала је употребом, како писаше Пуљо: „кућних лекова: рум, кокаин, креозот..“ По апотекама су, уз то, продаване капљице које „сигурно помажу“.

Психолошка пројекција обе поменуте варијанте — фармаколошке и хируршке — јављала би се и поводом хигијене. Четкица за зубе представља би радикалну хирургију; а разне водице за испирање уста, пасте и прашкови, фармаколошку, мађијску алтернативу, које захтева мањи напор. Пуљо је морао да се умеша: „У грађанству је међутим овладало уверење да је...за неговање зуба потребна још и каква водица...да је довољно само таквом водицом уста испрати...“ па је „...напред препоручено чишћење зуба“ четкицом „непотребно“. Затим, на неколико страница Пуљо објашњава зашто није. Елем, „из свега што сам до сада навео види се да водице за уста нису у стању да повољно делују на каријес или разгнојавање зубних чашица“ данас би се рекло — пародонтопатију; болест потпорног апарата зуба. „О дезинфекцији уста не може бити ни говора. Једино им је деловање да за кратко време ублаже или уклоне задах из запуштених уста.“ Ни до дана данашњег није сасвим решен овај, у основи, комерцијални „спор“.

Погубе ли се сви или већина зуба, на реду су вештачке вилице, али, подвлачи Пуљо: „...биле оне од каучука или од злата морају се после сваког јела из уста извадити и добро четком, сапуном и водом очистити и опрати.“ Привикавање на вештачке вилице није лако, оне „сметају у почетку сваком“. Али, „најгоре пролазе они који су нестрпљиви...Такви људи сами су криви што немају добре вештачке зубе, јер се не владају као што треба, а наиме не иду зубном лекару да види и уклони недостатке.“ „Многи кад добију вештачке вилице мисле, у првом тренутку, да се никада неће на њих научити. После неког времена тако се навикну да без њих не могу да буду... Човек се на све навикне само када има добре воље и стрпљења.“.

Не можемо а да се не дивимо, и данас, овој књизи. Но, иако намењена народу „са жељом да му много добра учини“ „Нега зуба“ попут рујне зоре осветљава свестраног зубног лекара, баш онај лик који је лебдео јасан и жив пред очима оснивача и првих професора Стоматолошког факултета Универзитета у Београду, четврт века касније. Многи од њих биће непосредни Пуљини ученици. Лик, који је сасвим погрешно, био потискиван и потцењен у оквирима, доцније настале државне службе, а који се протеклих деценија с муком васпоставља кроз приватну зубнолекарску праксу.

За др Атанасија Пуљу ни животно доба пацијента није имало ограничења. „Ја сам у мојој пракси,“ пише он, „имао велики број малишана од 4-12 година... Многи од њих подносили су радове на зубима стрпљивије него ли неки одрасли. Деца инстинктивно осећају када им је човек пријатељ, и кад им добро мисли.“ У складу с кинеском пословицом да „и најбољи метод у рукама погрешног човека постаје погрешан.“ Мада код Пуље ово запажање означава уздање у будућност, у нараштаје који долазе, којима ће посете зубном лекару постати обична ствар.

Исте године када је „Нега зуба“ угледала светлост дана, мада ни у каквој вези с њом, др Атанасије Пуљо бива постављен указом Њ. В. Краља, за Шефа Поликлинике за болести уста и зуба Опште државне болнице у Београду, која ће 1930. године, његовим залагањем променити назив у Стоматолошка. Почињало је предстварање Стоматолошког факултета чије оснивање Пуљо неће дочекати. Почињале су многе његове битке, од припајања зубних техничара здравственој делатности па до уласка стоматологије у свет медицинских дисциплина. А беше, тада, 1923, једини кандидат на расписаном конкурсу... Иако нам се поводом „Неге зуба“ учини да је викао у глуве уши. Једна реченица, међутим, истакнута „масним“ словима делује упозоравајуће, чак злослутно: „Никада не треба намештати вештачке вилице преко шкрбавог, кварног, неуређеног корења, јер је то највећа прљавштина.“ И — морална. Јер, зубарство је могло и да не буде медицина. Као уносна делатност већ је привлачила демоне полузнања, охрабрене неком врстом равнодушности тадашњих највећих ауторитета у лекарству, али и свеколике јавности; но, Пуљо их је препознавао. Њих ћемо и затећи, те демоне, одмах после Другог светског рата намножене и крештаве; готово целокупну белосветску историју стоматологије у једном трену, на тесном простору, на Балкану.

Порекло оралног здравља

Већи део аргументације др Атанасија Пуље у књизи „Нега зуба“ је рационалистички. Зуби омогућавају правилно варење, па тако дуг и срећан живот. Са историјског становишта оваква аргументација настала је касније. Као пуки спас од зубобоље стоматологија не би постала оно што беше већ почетком претпрошлога века, те је највероватније Јован Дучић на правом трагу када, пишући о младости и старости, вели да: „... ни у античко време, ни у хришћанско доба нису старци никада као данас толико пазили да спољашње лепо изгледају, да имају младићко држање, да спортом одрже стас, да негом сачувају зубе и косу.“[15]

Рационалистички приступ полази од претпоставке да је знање моћ, а разум врховни судија у свим стварима. Разум разликује шта је губитак а шта добит, шта правда а шта неправда; док је појединчев покретач сопствена корист. Избор је, дакле, разбор.

Ова крилатица, у објашњавању човекових поступака, нема данас ни из близа онај значај као у доба француских енциклопедиста или нашег Доситеја (Димитрија Обрадовића). Јер појединац чак и када је у подређеном положају болесника не успева увек да се понаша по тој „схеми“. Упркос томе, сваки просветитељски, разуверавајући подухват полази од претпоставке о апсолутном незнању непросвећеног. Онај ко не чува своје зубе не зна ни чему они служе. Ма колико оперативна претпоставка о апсолутном незнању није тачна. Представа о зубу, већ смо видели, утемељена је и у појединачној и у колективној свести племена и народа широм планете. Стоматологија је могла да означи само — спас; за оне који су попут млетачке господе губили зубе пре своје тридесете. Но, благодети њених умења споро су прихватане, уз стварање заблуда, заправо покушаја да се њене новине подведу под старе калупе.

Мада претежно ослоњен на здравствене аргументе, др Атанасије Пуљо у својој књизи „Нега зуба“ није, међутим, запоставио културотворност стоматологије. Тако, још у уводу каже: „Коме се није десило да се, разговарајући са каквим рођаком, пријатељем или познаником, који има запуштене зубе, није помало повлачио и одмицао, како не би морао да удише — да се благо изразим — неугодни задах, који из такових уста куља.“ Од таквих загађивача у Пуљино време одбрана беше: мало по мало повлачење и измицање, уз будну пажњу да овај то случајно не опази и увреди се!?

У историји човечанства зубне протезе нису новина, но за оне које је у XVI веку израђивао отац француске хирургије Амброаз Паре, кажемо да су биле намењене естетици, стицању младалачког изгледа. Подсећале су на кулисе, декорацију, налик на направе које и нису начињене да се носе свакодневно; које при јелу чак сметају. Но, у Западноевропској цивилизацији, од Ренесансе наовамо, траје непрекидна трка баш ка том циљу, ка померању граница старости и побољшању изгледа. Иако по данашњим критеријумима једнострано усмерене — само естетика, а функција? – а неспретно причвршћене за преостале зубе концима, како не би испадале, Пареове протезе беху новост и допуштена варка, на ползу очувања друштвеног угледа носиоца. Нико ту варку није очекивао; а за оно што не знамо да постоји то и не запажамо. Творевина је гађала право у мету. Паре и јесте желео да буде естетска, и — њен наручилац.

Треба имати на уму норме и манире тадашње захтевне француске аристократије. Њени припадници ретко су се купали; носили су до распадања једну те исту кошуљу, пригушујући телесни базд изнијансираним мирисима; али су на своју спољашност много полагали. Лице се подмлађивало слојевима пудера. Перика беше сталешка ознака. О моди одевања и свакојаким њеним помагалима да се не говори. Недостајали су вештачки зуби и разноразне водице за побољшање свежине даха, од којих ни тада претеране вајде није било. Обновитељска стоматологија настајала је, тако, из друштвених разлога; као у свакој цивилизацији, као, и код Етрураца који су зубне протезе израђивали од слоноваче. (Можда су користили и друге градивне материјале, но, слоновача не трули, па је барем део сведочанства о тадашњем знању и умењу сачуван.) Недостајали су, неко време, материјали да се природа подражава у највећој могућој мери; нове и нове технологије, али се већ тада наслућивала провалија између функционалног и естетског. Оба услова — и функција и естетика — у Пареово време нису могла да буду испуњена. Реконструктивној стоматологији, која настајаше, помагале су све чвршће везе са постојећим занатима, а када је и то премошћено појавише се први знаци сукоба естетског и функционалног, занатског и, рекло би се, медицинског.

На то указује Пуљино упозорење да је стављање вештачких вилица преко шкрбавог, неуређеног корења прљавштина. И то је одјек те непрекидне, потмуле борбе, сведочанство о двострукости стоматологије попут проклетства. Стоматологија је, доказиваше у XVIII веку Пјер Фошар, у свом знаменитом делу „Зубни хирург“ исцелитељска, обновитељска, самосвојна. Она јесте и — чупање зуба, с тога припада хирургији. (У оном смислу у коме и Сремчев Шаца постаје хирург.) Фошар је, као Амброаз Паре пре њега, припадао „Братству Св. Козме“, цеху хирурга- бербера, чији су припадници били су и видари и ранари и зубовађе, присутни и по ратиштима. Тадашња универзитетска (схоластичка) медицина испољавала је према њима ненаклоност, дистанцу у свакој прилици. Хирургија тада није припадала медицини, те је Фошарова књига обзнањивала збивања унутар хирургије. Из потоње се, што беше неминовност, издвајала нова грана, да би тражила и налазила везе са занатима. Током наредног — XIX — века стоматологија ће у Француској настајати и као занат; упркос паралелном стварању школа.

А прва зубарска школа отворена је у Балтимору 1846, у САД, не у Француској. Беше то одбрамбена, друштвена реакција на настојање нове уносне професије. Током XVIII века у Новом свету колонисте је морио зубни квар. По сведочењима путописаца беше реткост срести двадесетогодишњу девојку која не би била већ безуба. Тадашња раширеност каријеса довођена је у везу с туберкулозом, која је косила немилице. А како је уз зубни квар ишла и зубобоља потреба за спретним зубовађама, берберима-хирурзима из Европе беше жестока. Ови су, истина, стизали али измешани са десетинама варалица и шарлатана, које су са ове стране Атлантика називани „зуболомцима“.[16] Ко је овлашћен а ко није, тешко је било да се установи. Упоредо, у градовима на Источној обали „оправкама зуба“ и „намештањима протеза“ бавили су се, повремено, златари, резбари слоноваче, сајџије. За сачуване примерке протеза од слоноваче из тог доба свако би се заклео да су — етрурске! Примењиван сличан начин израде. Оснивање школе имало је заштитно дејство. Добијала се диплома, потом дозвола за рад. Нова професија названа је по Фошаровој синтагми — зубна хирургија. А да би се подигао углед њених припадника свршени студенти стицали би академски назив Доктор зубне хирургије.[17]

Они постајаху и заступници највиших етичких вредности. Назив доктор понајвише је указивао на ту везу; но, у стварности према медицини беше ископан дубок ров, у корист зубно - хируршке, занатске аутономије. Реч стоматологија неће се укоренити у САД. Уз то је на лествици друштвеног угледа зубна хирургија до дана данашњег остала испод медицине. Тако амерички писац Апдајк у свом својевремено многочитаном роману „Парови“ један од својих ликова формира по том моделу. Доктор зубне хирургије који све време пати што није успео да постане Доктор медицине. А није постао јер није прошао на строгом пријемном испиту. Ко преостане, а, ипак, жели „бели мантил“ тај уписује - зубну хирургију. Тако Апдајк.

Америчке, трогодишње, зубарске школе биће убрзо прихваћене и у Европи. Тако је у Паризу већ 1857. године основана Ecole Dentaire, но, у Француској ће све до под крај XIX века бити признавано и већ уходано образовање на основама заната.

Фошаров утицај, уз нарастајуће потребе, осетио се и у Аустрији, са којом обновљена Србија у то доба беше сусед. Према подацима које је писцу ових редова доставио др Александар Недок, у Бечу је 1831. године објављена књига „ Систематски преглед зубарства“ од Георга Карабелија, племенитог од Ланкаспие. Касније ће једна од квржица на првим горњим сталним кутњацима бити названа Карабелијевом. Године 1843. на бечком Медицинском факултету уведен је предмет „Зубно лекарство“, који је поверен доценту др Морицу Хајдеру. Године 1859. основано је „Централно удружење немачких зубних лекара“, а 1861. године „Удружење аустријских зубних лекара“ у Бечу. Све ово подсећа на збивања у САД, само што се одвија – тромије, и што је нарочито важно пре проналаска ножне машине, истинске технолошке револуције у зубном лекарству. И најзад ко беше овлашћен да се зубним лекарством бави? У Аустрији је, и у Европи, а у односу на САД, све то са правне тачке гледишта било постављено „лабавије“. Студенти медицине могли су похађати курсеве зубног лекарства, истиче др Недок, (тако су на медицинским факултетима широм Европе, називана необавезна предавања током семестралних пауза, из којих су проистицали „ригорозуми“, строги испити за одређена звања и диплому), па тако стећи право да се и тиме баве, али је ова делатност била доступна и нелекарима магистрима хирургије, јер је хирургија још увек спадала у занате. У књизи др Драгише Ђорђевића „Историја панчевачке медицине до 1944. године“(Теута –Панчево, 2004; стр. 34 и 35), налази се у том смислу драгоцен податак о др Љубомиру Ненадовићу (1837-1916), једном од истакнутијих лекара Срба у то доба. Ненадовић је као питомац Текелијанума, дипломирао медицину у Будимпешти 1866, а Маја 1871. године завршио шестонедељни курс из болести уста и зуба. Специјализовао је, осим тога, у Бечу и Берлину гинекологију. Зубно лекарство беше само једна од његових делатности. Супротан је пример пустоловног Илије Ранимира, једног од оснивача Српског лекарског друштва, који је у Грацу 1847. године завршио „стручне науке потребне за зубно лекарство“, сва је прилика шестонедељни курс, но он не беше лекар. Али за разлику од др Ненадовића Ранимирова делатност, с којом и део света беше прошао, било је зубно лекарство искључиво.

Медицински, особито универзитетски кругови, и даље су се мрштили, гледајући на ту бујајућу делатност, наводну посестриму хирургије с не малим подозрењем и касније када је хирургија баш на велика врата закорачила у свет медицине, захваљујући „светом тројству“: хемостази, наркози и Пастеровој науци, открићима асепсе и антисепсе.[18] Да прича буде замршенија етар „за успављивање“ први пут је с успехом употребљен да би се постигло безболно вађење зуба! Наркоза, која је убрзо потом уведена, обезбеђивала је време хирургу не само за остварење све смелијих и смелијих замисли, него и за миран рад, а самим тим и бољу контролу крвављења; док је применом асепсе и антисепсе спречавано разгнојавање хируршких рана. Реконструктивна стоматологија у светлу својих типично занатских активности у то се, барем наизглед, није уклапала. Све чешће су се чули гласови да је и она део медицине, да је упркос њеном занатлијском подобију, или баш због тога, што пре ваља предати у руке лекарима.[19] Пуљо је припадао том таласу, таквим схватањима. Зуби су део усне дупље, а ова део прибора за варење, а од доброг варења зависи здравље. Са зубима ваља да се поступа као са сваким другим делом тела. Отуда се Пуљина „Нега зуба“ исцрпно бави физиологијом варења, а књига у целини обраћа разуму. За Пуљу лепота као беше у другом плану. А што се трошка тиче: заблуда је да је стоматологија скупа; јер каже Пуљо: „Многи људи троше на одело и друге потребне и непотребне ствари велике своте новаца, а за своје зубе, који су им један од главних услова за здрав желудац и здравље у опште и не брину се.“ Избор је разбор. Само што се и тада постављало питање: шта појединац сматра да је његово здравље? Како, уз помоћ чега он своје здравље процењује?

Несумњиво, Пуљо се обраћао елити, „онима који троше новац“, махом на бесмислице, као и данас; а којима су сопствено здравље и култура шеста брига. Историјски, стоматологија је тако и почињала: задовољавањем потреба најимућнијих, с мотивима на који указује и Јован Дучић. Зуби, макар вештачки, су доказ младости, крепкости, хигијене, друштвеног статуса... Први председник САД Џорџ Вашингтон обезубио је у својој двадесетој. Носио је, међутим, протезе начињене, не рачунајући жице и федере од пет различитих градивних материјала; не баш удобне. По мишљењима потоњих аналитичара оне су знатно утицале на његов изглед, на чврсто стиснуте уснице. Па иако су га мучиле беху део његових државничких дужности, његовог достојанства.

Технолошку револуцију у стоматологији изазваће увођење ножне машине – 1871. године у САД — која ће са задивљујућом постојаношћу одолевати конкуренцији електричних све до 1938. године; када ће електричне, напослетку, успети да постигну знатно већи број обртаја у минуту. (Проста направа подсећала је на део шиваће машине. Велики замајац окретала би нога онога који ради; а од замајца су погодном траком обртаји преношени на знатно мањи точак. Беше стабилна и није, и по утиску писца ових редова, изазивала посебан замор. Стоматолошки факултет у Београду почео је своју славну историју и с таквим инвентаром. Све до седамдесетих година прошлога века, а где где и после тога, ножне машине користиле су се и по државним и по приватним амбулантама; или су, барем, биле при руци за случај неочекиваног нестанка струје или квара на електричној.)

Отуда Пуљо у својој књизи (1923) вели, да је „... пре 45 година направљена прва златна круна, а већ годину дана касније први мост од два зуба... био је мали али се показао добар.“

Увођење ножне машине не беше просто убрзавање дотадашњих радњи него подстицај проналажењу нових; што је изискивало нове технологије и материјале. Припремање (препарација) зуба за стављање златне крунице беше пре тога неизводљиво због обимности стругања тврдог зубног ткива; сада је то могла машина.

Профитабилност стоматологије постајаше све очитија. Као и свеколика медицина, покретала је нове гране индустрије. Пуљо и на то указује: „Људски зуби су још у почетку друге половине XIX столећа доста употребљавани...“ уграђивањем у протезе. „Мало по мало сасвим су напуштени, јер се увидело да су камени много практичнији, бољи и чистији... Осим тога тражња за вештачким зубима постала је толико велика, да се са људским зубима није могла подмирити.“

Разлог што Пуљо фабричке зуба назива каменим потиче од околности да су се правили од смесе каолина, иловаче од које се пече порцелан, и ортокласа, једне врсте камена. Називани су и порцеланским зубима.

Но, ако је уплитање индустрије било последица појачање потражње, једном створена индустрија постајала би „дужном“ да ту потражњу и подстиче. Круг се затварао. Задаци били ту, и теоријска надградња: уклонити лош задах, побољшати изглед, ослободити осмех, померити границу старости, испољити статусни симбол... Лепи и здрави зуби нису били само дар природе ни, сасвим дословно, ствар количине расположивог новца, већ и начина на који се расположиви новац распоређује. Способност улагања у себе сведочила је о способности улагања уопште. Ко је желео друштвени успон морао је и то да има на уму. Бадава скупо одело, ако си шкрбав, а из уста ти задах куља...

Батерију оваквих друштвених принуда појачаваху разлози медицине. Једни, окренути најширој публици, тицали су се очувања здравља, други упозоравали припаднике све цењеније, профитабилне професије, да осим естетике постоји функција, али и јатрогене штете — оне које начини лекар — да треба стварати норме унутар професије о томе шта се може а шта не. И стоматологија мора да се покорава правилима Пастерове науке, асепси, антисепси. Све се то још заплитало различитим називима поводом, у основи, једне те исте ствари: зубарство, стоматологија, одонтостоматологија, зубна хирургија, орална хирургија. Потоња беше већ специјалност, будући да је америчко oral конкурисало речи sthoma са ове стране Атлантика, а тамо речи dental.

Доказ да је стоматологија, ипак, схватана као мирнодопски луксуз огледа се и у томе да она дуго није ни постојала у видокрузима војних санитета. (Упркос чињеници, на који скреће пажњу др Алекдандар Недок, да су у Аустрији наредбом Марије Терезије – још у XVIII веку – одређена два војна ранара, патрона или магистра хирургије, како су се словили у то доба, за рад искључиво на болестима зуба. Припадали су, међутим, целој војсци, а не формацијски овој или оној њеној јединици, те се лако даде претпоставити, да су их обилазили по утврђеном редоследу, и махом – чупали зубе.) Американци су тај пропуст исправили тек после грађанског рата, увођењем зубних лекара у своје јединице и формацијски; али је доцније светом славни Британски санитетски корпус од почетка Великог рата (1914) па све до половине 1915. године био без и једног зубног лекара! Ипак, америчка ратна искуства још увек су се кретала у оквирима неопходног присуства спретних зубовађа. Ратни напори, а особито дуги маршеви, постицали би притајена жаришта. Отоци, зубобоља, то је тек додијавало...

Конгрес савезничких зубара одржан, под високим покровитељством савезничких министарстава војске и морнарице, у Паризу, новембра 1916. године потврдио је да није само реч о зубобољи, као напасти и у рату, већ да је хирургија лица и вилица без стоматологије — једва могућа. Пуљина пророчанства изговорена у сали Српског лекарског друштва у Београду, фебруара 1914. године, поводом костолома вилица у српско- турском и српско-бугарском рату, преображаваху се у стварност, у доктрину да „... и најтежи случајеви виличних костолома спадају на зубног лекара.“ На том конгресу беше присутан и Пуљо са својим новим радом, новим искуствима, али без фотографија случајева, које су му пропале у Катастрофи, при повлачењу српске војске и народа преко Црне горе и Албаније. За тим фотографијама је жалио. Није, данас знамо, стављен у ред тадашњих највећих стваралаца, и то остаје, заувек неисправиво, иако сви славни, баш из тог рата, долазе после Пуље. За узврат, остаће за српску стоматологију оно што је за сву руску књижевност био Гогољ; иако му ништа није глатко ишло и без жртве.

Судећи по књизи „Нега зуба“ стоматологија је већ на почетку треће деценије прошлог века, у Краљевини СХС испољавала свој оптимистички лик. Пут ка циљевима, данас бисмо казали, оралног здравља изгледаше једноставан, изводљив. Хигијена оличена у редовном четкању зуба уз редовне посете зубном лекару од малена.

Недостајали су, у тадашњем Пуљином видокругу, флуор и као оделита вештина ортодонција. Бољи материјали, нове технологије, то је тек долазило.

Енглова естетска револуција

Са зубима је као и са здрављем уопште. Човек их учи ценити тек онда када их је делимично или већ сасвим изгубио.“ То су Пуљине опомене. „Уверен да ова књига“, „Нега зуба“, одговара потреби народа, предајем је јавности са жељом да му много добра учини.“ Пуљо је, и по каснијим критеријумима, подсећао на „просветитеља широких народних маса“, иако је, свестан застрашујуће тадашње неписмености, знао да се обраћа, махом, грађанству. Тај свеобухватни, просветитељски приступ задржаће касније и Граовчева школа. Истицање целине здравља, организма, функција.

Американац Енгл полазио је, међутим, од супротног краја, од естетике поводом нове стоматолошке специјалности — ортодонције. Реч ортодонција потиче од грчке речи orthos, која значи правилан, тачан и odous, која значи зуб; те означава посебно знање и умење у исправљању развојних неправилности вилица. Стварање ортодонције није изискивало, у први мах, битне технолошке новине. Нови материјали не беху јој неопходни, већ нешто другојача употреба постојећих. Све остало лебдело је у равни инвенције. Употреба слабих а постојаних сила водила је бољем распоређивању зуба у вилицама, што је побољшавало изглед лица. Енгл (Angle E.H.) који је још крајем претпоследње деценије претпрошлог века искристалисао своје мишљење о облицима зубних лукова и сусретањима зуба горње и доње вилице, којима се разноразне неправилности ласно дефинишу, отићи ће, убрзо, корак даље, стварајући осим научне мисли до тада незамисливу теоријску надградњу која се заснивала на естетици, на — универзалним правилима лепог. Таква, универзална правила лепог не постоје; али је Енгл сматрао да су античка. Не чуди што је Белведерски Аполон, култна скулптура Ренесансе, постао и његов заштитни знак, али и нека врста опсесије. Мада би се с Енглом без тешкоћа сложио Јован Дучић: „Лепо то је оно старо грчко лепо. То је материја и идеја, уједињење у хармонији... најопштије за све нас, формула коју су дали грчки артисти.“ Уз Дучићеву напомену да је таква формула била последица високог, античког, гледања на све стране живота. Нешто што је прошли век изгубио, за свагда.

Утолико је Енглова „пропаганда“ — поткрепљивана уверљивим резултатима, делима руку — дејствовала фасцинантније. Универзалних правила естетике у уметностима можда нема али их има, јер мора да их има, када је о људском лицу реч. Античка, и ренесансна, естетска правила — то је то! Заснивају се на пропорцијама, односима, „магији“ бројева, што је блиско научном уму, те је помагало да се разуме Енглов подухват. Учиниће се, одједном, да је и понор између наука и уметности, у ствари, плитак ров... И то је деловало, поткрепљивано чудесима из праксе; чак и када су се свакојака Енглова претеривања у теоријској равни већ претварала у мрсидбу. „Идеално“, „нормално“, „естетско“, „функционално“... све је то долазило у непотребне сукобе; на дефинисање основних ортодонтских појмова у неповрат су одлазили сати и сати, странице и странице. „Оно што изгледа добро и функционише добро“, и обрнуто, изрећи ће ту спасоносну мисао један од трезвенијих ортодоната, али тек после Енглове смрти.

Као стваралац и „велики маг“ Енгл је, нема сумње, испољио двоструку смелост. Прву, у односу на философе, историчаре, теоретичаре уметности који би му на открићу универзалних правила лепог можда захвални били; другу, у односу на свеколику медицинску и стоматолошку, тадашњу, јавност већ засићену непожељним занатским подобијима зубног лекарства, које у претераној журби за том химером беше способно и да оштети. Уз то Енгл дејствоваше у временима свеопште деструкције када су се у уметностима многе естетике дословце распадале. У сликарству ће бити угрожен, напослетку, и ренесансни простор слике. Утолико је Енгл „загонетка“ и нешто више од ортодонта. Његова натегнута прича о универзалним правилима лепог падала је на плодно тло. Прихватајући да се већ креће у свету без правила тадашњи човек их је с несхватљивом упорношћу желео, макар за свој спољашњи изглед. Пропорције можда више нису важиле у уметностима, али шта мари, нека се уважавају када је о мени реч, о вечној мојој младости, мом изгледу. Дучић би у томе можда видео и наопаку, неку, слику. У старој Грчкој пропорције су владале у спољном свету. У Америци, Европи две хиљаде година касније пропорције су у спољном свету ишчезавале, али се глад за њима појављивала у личном и телесном.

Стварање ортодонције давало је снажнији смисао чувању зуба. Лепота лица тако је на најнепосреднији начин била повезана с лепотом, облицима, сусретањима горњих и доњих зуба; не само као продужетак младости већ као она сама.

Данас се и то заборавља. И да су достигнућа ортодонције потом утицала на настајање ортогнатске хирургије; на нова и нова чудеса; којима као да никада неће бити краја.

Балкански пандемонијум

У књизи „Нега зуба“ др Атанасија Пуље ортодонција се не помиње. Млечњаци су чувари простора и то је све. Упркос благонаклоном, сталоженом, оптимистичком тону, „Нега зуба“ испуњена је и прикривеним зебњама, не само поводом нових заблуда. Свеопшта запуштеност уста и зуба, какву приказује историчар Љубодраг Димић, Пуљи је добро позната. Зуби су извор мука. Зубобоља најчешћи покретач. Кућна апотека, па ако не помогне онда права, кад и то омане, онда берберин или — зубни лекар. О компликацијама да се и не говори, гнојењима, разгнојавањима, чак и могућностима за смртни исход. Кључни разлози да зубни лекар мора да буде доктор опште медицине специјалиста; да стоматологија мора да заузме заслужено своје место на студијама медицине; да зубни техничари треба да буду припојени здравственој делатности. Занимање зубног лекара је одговорно, не само уносно.

Прихвативши место Шефа Поликлинике за болести уста и зуба Опште државне болнице у Београду и дужност образовања будућих специјалиста зубног лекарства али од доктора опште медицине, Пуљо се ни за трен неће одрећи и свих осталих, себи постављених, високих циљева. У исто време наставља се његова борба у истој оној сали Српског лекарског друштва где га још памте по „Костоломима...“ за углед стоматологије; нижу се његова предавања с темама која су од интереса и за лекаре. Што ће напослетку, 1936. године бити крунисано успехом. Предмет „Одонтостоматологија“ биће уведен као једносеместрални на београдски Медицински факултет; а др Атанасије Пуљо постаће ванредни професор. Пре тога, 1933. године биће основана Стоматолошка секција Српског лекарског друштва, прва специјалистичка у његовој историји.

Пуљо додијаваше и министарствима. Сачуван је документ у коме министарство Трговине и Индустрије Краљевине Југославије, 1930, уз сагласност Министарства Социјалне политике и Народног здравља, именује испитну комисију за полагање мајсторског зуботехничког испита, од три члана: зубног лекара, доктора опште медицине, специјалисту, као председника, мајстора зубног техничара и правника комерцијалне струке, јер „... жели споразумно уређење овог питања између санитарних и обртних власти“; у потпису: Министар М. Стојадиновић.

Јер, стоматологији је претило да се ствара на већ „проверен“ занатски начин. После шегртовања и полагања мајсторског испита, мајстор зубни техничар, ако је желео, могао је после 15 година праксе да полаже за зубара, да потом пређе на рад с пацијентима, уз такорећи минимална ограничења у тој делатности а у односу на доктора опште медицине специјалисту зубног лекарства. Будући да су потребе расле нарочито по варошима. Развијала се можда она свест о којој говори Љубодраг Димић; а коју је својом књигом „Нега зуба“ Пуљо покушавао да пробуди.

Отуда је уочи оснивања београдског Стоматолошког факултета, одмах после Другог светског рата, готово сва белосветска прошлост стоматологије била концентрисана на тесном балканском простору. По селима сеоске зубовађе, по градовима, паланкама, варошима по који брица, онда, зубари, виши зубари, зубни техничари, који радом на пацијенту прекорачиваху своје компетенције, новопечени курсисти — пандемонијум. Али, препустимо опис сведоку, првом директору тек основане Зуботехничке школе у Београду, 1947. године, Бори Павловићу:

„Познато је да се ранији зубни техничар стварао на занатски начин, учењем код приватних зубних лекара и зубара...“ Шегртовање није баш почињало по ординацијама, него по тадашњим мајсторским радионицама, доцније названим зуботехничким лабораторијама, и то, као у Француској, у доба Клода Мартена, од чишћења просторија па даље.

„Није се водило рачуна о потребној гимназијској спреми већ су се примали дечаци са неколико разреда гимназије, или само са основном школом. Радно време било је произвољно и зависило је од добре воље послодавца и величине његове грамзивости... Зубни техничар је могао постати зубар када испуни 15 година зуботехничког рада и тада само испитом... Можемо себи представити квалитет таквих зубара... били су то самоуци, који су почињали да уче у својој ординацији, крадући знање, често погрешно, од својих старијих колега. Тако се развијао један кадар полу-стручњака, које нам је стара Југославија оставила у наслеђе и чији се рад често и сада осећа. У таквом друштвеном уређењу, јасно је да су највише били погођени зубни техничари, који су без милости експлоатисани. Јавила се потреба за удруживањем, те је основано Друштво зубних техничара, које се борило за своја права и опстанак. Наравно, основана је и Дентистичка (Зубарска) комора, чији су чланови, некада зубни техничари сада бранили своје позиције и стечена права, у намери да експлоатишу оне, из чијих су редова произишли. Као највиши сталеж, стајали су лекари, који су користећи неслогу средњих кадрова експлоатисали и једне и друге.

Пред сам рат основана је приватна школа за зубаре, која је у првој години рата дала генерацију нешто бољих кадрова.

По завршетку рата наша Народна власт је уочила стање и предузела мере... Већи број старијих зубних техничара, који су већ од раније бесправно радили као зубари, окупљен је на шестомесечним курсевима и преквалификован у зубаре...“ Језа.

У доба писања овог чланка проф. др Атанасије Пуљо је већ предратна, мрска, прошлост; а његово име и дело прекрива заборав. Траже се нови погледи, речи, решења, те све пресијава у неизбежним бојама класне борбе. Што си образованији и одговорнији, ближи си класи експлоататора. А нова власт је на страни — експлоатисаних; чији ће се и до тада бесправан, нестручан, неодговоран рад легализовати — курсевима.

Читаоцу преостаје само да замисли поспана лица тих покупљених старијих зубних техничара, на часовима теоријске, за њих уприличене, наставе; већ отежале очне капке који падају. Чекају да и то прође, будући да је теорија сувишна глупост, али и неизбежна иницијација. Окусили су они и знају шта је пракса. Смрт фашизму — слобода народу!

Овом макар и с брда с дола прикупљеном но, ипак, повлашћеном слоју ранијих „илегалаца“ свесних прекршитеља етичко-правних норми, треба додати „чедне“ курсисте, од прикупљених болничара НОБ-а и ПОЈ- а, од којих, уз тронедељну строгу обуку, совјетски инструктори „масовно праве“ војне зубовађе;[20] па, „асанаторе“, такође блиц- курсисте, али у југо- варијанти, који се попут море јављају и у предсмртним сновима проф. др Љубомира Ђоковића, првог декана Стоматолошког факултета у Београду, чије оснивање тек предстоји. Младиће које на Стоматолошкој некадашњој Поликлиници Атанасија Пуље обучава и надзире пуковник др Драгољуб Јовановић, бог богова, не скидајући за све то време опасач и револвер.[21]

Курсистима су и доцније били потребни курсеви, доквалификације, крађе знања; но, спадали су у „кадрове“ које је кроз систем државног планирања ваљало праведно распоредити по ојађеној провинцији, и по селима; а то судећи по истом чланку Боре Павловића није баш ишло глатко. „Наши млади стручњаци не одлазе у унутрашњост на своје нове дужности и тиме проузрокују да поједине амбуланте остају затворене, а трудбеници тих места без зубно-лекарске неге...“ Млади стручњаци? Амбуланте? Нова, пројектована стварност, и — уврнута реторика, која се многима тада чини као пролазна глупост. Али, глупост не попушта никад.[22] Баш та накарадна реторика, коју Павловић тада једва успева да измуца, укорениће се каније, и завладати, и наставити да одолева и у наредом миленијуму. Оснивање Стоматолошког факултета Универзитета у Београду, беше отуда нужност, прека потреба и одбрамбена реакција, не, ипак, „отелотворење хуманизма једне од најважнијих одлика наше Револуције“ како 1988. године писаше декан већ поменутог факултета, потоњи Ректор београдског Универзитета проф. др Драган Кубуровић; задатак који је, међутим, могао бити поверен само „експлоататорима“; ђацима др Атанасија Пуље. Оснивање које је, и због тога, пратило неповерење — да је читава замисао, како се сећа проф. др Павле Стошић, на „стакленим ногама“; уз то и страховита тескоба, театарска. По броју часова нови факултет премашивао је Медицински за близу 1.000! Нагласак беше на практичној настави стоматолошких предмета због дречавог оног пандемонијума, оне стварности; због не малих искушења која су вребала прве докторе стоматологије. Чак је помоћник министра-председника Савета за народно здравље и социјалну политику ФНРЈ др Воја Ђукановић, поздрављајући у Загребу учеснике Првог Конгреса стоматолога признао „маћехински однос локалних власти према зубарству“, дајући, потом, смернице: 1. Штедња материјала, 2. Боља организација, 3. Побољшање односа између стоматолога и зубара, 4. Већа пажња превентиви.

Било би неправедно тврдити да међу ондашњим зубарима није било стручњака, практичара чак изврсних. И по настанку Стоматолошког факултета за њих су држани курсеви, а један део зубара уписао је студије на новом факултету. Али су њихови дани били избројани.

Прве генерације доктора стоматологије доиста су биле спремне да се одмах ухвате у коштац са целокупном проблематиком зубног лекарства и то веома успешно, премда маћехински однос локалних власти није био само последица ускогрудости, неинформисаности, сиромаштва, већ нека врста општег места, да „доктор зубар“ није исто што и „доктор лекар“. Те је доктор опште медицине почетник имао у односу на доктора стоматологије такође почетника, у то доба, већу плату; а разноразни правилници испољаваху невероватну сентименталност према изумирућим зубарима. Настојало се да се у погледу зарада они изједначе са докторима стоматологије. Понајвише је, међутим, недостајала ваљана правна регулатива. Илегални рад зубних техничара „на пацијентима“, није се искорењивао. Држане су о томе седнице, доношени закључци, али је у стварности остајало све по старом: демони полузнања вршљали су. 1959. године биће, међутим, укинута приватна лекарска и зубно- лекарска пракса. Међу малобројнима који су у томе видели ударац нанет стоматологији, а који се тада није либио јавне речи, беше и први декан Стоматолошког факултета Универзитета у Београду проф. др Љубомир Ђоковић, Пуљин непосредни ученик. Већ прекаљеним илегалцима — зубним техничарима, зубарима и курсистима — придружиће се ускоро доктори стоматологије; којима ће неколико година касније — 1963 — бити одузета докторска титула (као и лекарима, докторима опште медицине).

За будућност је остајала отровна реторика, коју у свом чланку наговештаваше Бора Павловић, од које се ни дан данас не одустаје. Што си образованији опаснији си; што си одговорнији безобзирнији си експлоататор. Иако је стварност била обрнута. Најобразованији, најодговорнији беху и даље упорни носиоци, чувари не само знања, умења него и етичких вредности. Остајало је питање: хоће ли их ико следити? Колико ће потрајати и то — памћење. Јер и амнезија постајаше све пожељнија. Беше, тако, одмах „заборављено“ да је још у Краљевини Србији 1891.(!) године основана лекарска комора, да је у Краљевини Југославији 1931. године донет Закон о лекарима, јер је Лекарско право претходница Медицинског, области у нас, и данас забатаљене. Све је то збрисано после Другог светског рата; сва та прошлост а и коморе о којима писаше Бора Павловић. Достојанствени џин — једна од најдрагоценијих институција, Српско лекарско друштво — беше снажним ударцем маља сваљен у каљугу.

Отуда се није чудити потоњим тешкоћама, упркос сличностима са историјом зубног лекарства у САД. Тамо је, да подсетимо, век раније, оснивање зубарске школе изазвано потребом за рашчишћавањем са демонима полузнања (зуболомцима, сајџијама и резбарима слоноваче) био тек први корак. Наредни беше постављање сталешких правних оквира, потом њихова примена. Извршена је подела на овлашћене и неовлашћене, па је Америчко зубарско удружење (American Dental Association) било одмах — не задужено — већ овлашћено да се о правима пацијената и доктора зубне хирургије помно стара. Оно и само оно беше овлашћено — не задужено — за издавање радних дозвола, као и данас; оно и само оно беше овлашћено да процењује потребе становништва за лечењем уста и зуба.

Саобразно Закону о лекарима и предратни специјалисти зубног лекарства у Краљевини Југославији равнали су се према проевропском етичком и правном кодексу. И тога је нестало после Другог рата. Попут бунике џикљала је кампања против затечених и старих, против господе. А они су се држали кодекса упорно, не из пркоса већ што другачије да раде нису знали.

У опипљивој стоматологији то се тицало квалитета извршених радова, избегавања јатрогених штета — оних које својим радом може да причини лекар. Свака пломба, свака круница, мост, протеза имала је гаранцију у погледу трајања. На томе се стварао углед. Проф. др Данило Брановачки, потоњи академик (САНУ), изрекао је једном овакву мисао: „Мост који траје само четири године и није мост.“ Поводом јемства Завода за социјално осигурање, по коме мост треба да потраје најмање четири године. Ни пломба која траје само десетак година није пломба, важило је још неко време после Другог светског рата.

По укидању приватне праксе уследио је први, истина, илегалан талас стоматолошке емиграције; о коме се и дан дањи мало зна; на који се ни тада нико није осврнуо. Мам нека иду! Још један класни непријатељ мање! Наредни талас, масовнији, озбиљнији, појавиће се по „отварању граница“ тадашње ФНРЈ, у такозваним сретним временима Јосипа Броза. Међу хиљадама и хиљадама будућих „гастарбајтера“ наћи ће се и лекари, зубни лекари, фармацеути. Расипништво! О чему би с времена на време заклепетала штампа. Тако је једна тек створена градска, државна, зубнолекарска институција у Београду, преко ноћи остала безмало без читаве једне сјајне генерације доктора стоматологије. Ништа за то! У Србији се увек и увек могло из почетка.

Укидање приватне зубнолекарске праксе рушило је и концепт стоматологије као специјалности медицине; беше то порицање и Пуљине „Неге зуба“, и тек основаног Стоматолошког факултета.

Одузимање докторске титуле за зубне лекаре тек беше болно. Једва уобличена професија поново је сваљивана међу „нејасне“, уз свакојака заплитања и расплитања; доказивања ко је ко и ко је на невеликом југо- простору.[23]

Порицан је, мада заобилазно, и један од бољих потеза нове власти, увођење бесплатних зубно - лекарских услуга, истина, не за све слојеве становништва. Иако и с тим у вези, треба подсетити на Пуљину аргументацију из увода „Неге зуба“, да многи људи троше силан новац и за потребне и за непотребне ствари а за своје здравље и не брину се; која изражава врсту философије. Јер, редовно у финансијском смислу значи постепено. Пломба мање кошта од крунице, ова од моста, овај од тоталних протеза. Стара приватна пракса развијала је такву врсту одговорности, инсистирајући на оралној хигијени и редовним посетама зубном лекару. Ко се држао тога могао је да рачуна на мањи трошак. Давање права на бесплатно лечење и „намештање“ зуба, појединца је такве одговорности ослобађало. Ма колико немаран био могао је у трену све да исправи, за банбадава. Редовне контроле, редовне посете зубном лекару иако беху тешко изводљиве због малог броја „кадрова“, тешко су се као навике укорењивале и касније, као да се унапред знало да припадају, ионако, застарелим идеалима и манирима срећом већ развлашћене грађанске класе. Структура градског становништва приливом сеоског рапидно се мењала. Шкрбавост, безубост, задах из уста, уз друге облике неуглађеног понашања није наилазило ни на какав друштвени отпор. Ни предрасуде спрам стоматологије са којима се разрачунавао др Атанасије Пуљо у књизи „Нега зуба“. Једва да беху и такнуте.

У складу с тим, функционално над естетским задобијало је незаслужену, предност. Улепшавање је носило жиг закерања. Естетско беше — грађанска категорија. Увођење имедијатних протеза — непосредних, које се одмах стављају преко рана тек извађених зуба — било је ограничено на осигуранике „који раде са странкама“ !?[24]

У интервјуима које је један од оснивача ортогнатске хирургије[25] у нас проф. др Алекса Пишчевић давао, функционално је истицано у први план, из оправдане бојазни да би не само наглашавање него и помињање естетског могло да произведе укидање права осигураника на ту врсту операција; иако су најдубљи покретачки мотиви таквих особа били естетски. Побољшање изгледа лица а не функције жвакања. Уз благу иронију таква естетска мотивација пацијента се и у ортогнатској хирургији означавала као — женска; што није балкански спецификум. И у радовима западноевропских аутора, који су се користили методом анкете, препуштајући испитаницима да се сами изразе о свом најважнијем мотиву за подвргавање ортогнатској операцији, постоје слични закључци: жене треба да су лепе, мушкарци снажни. За особе женског пола најважнији је изглед, а за особе мушког — функција жвакања!? И у некадашњим земљама Источног блока естетско беше грађанско, функционално пролетерско; што је у законе уграђивано и у схватања. (Трудбеник од уста одваја да би ти улепшавао своју њушку, буржујчино! Одбиј!)

Шта би тек на све то рекли водећи еугеничари националсоцијализма!

Једна типична прича

Упркос силним, како се тада говорило, системским недостацима, појава доктора стоматологије мењала је народну свест.

Својевремено је, шездесетих година прошлог века, једно не баш мало шумадијско село добило амбуланту и лекара опште медицине. Али овоме ускоро почеше да додијавају зубобољни. Будили би га у сред ноћи, а дању пресретали кукајући. Узалуд је поменути лекар писао и вишим, па и највишим властима; узалуд богорадао доказујући да је осим његове неопходна и зубна амбуланта. Бадава.

Но, догоди се да један функционер из општине умало главу не изгуби од сепсе после, иначе, успеле интервенције сеоског зубовађе. Очас је „уочен проблем“, стигла су „средства“. И опреми се зубна амбуланта и зуботехнички лабораторијум. Дође доктор стоматологије. И убрзо се прочу. Не само по вађењима зуба, с болом, без бола, већ што је и зубе с успехом „намештао“: крунице, мостове, протезе. Па иако већина локалног становништва није радила у индустрији или администрацији, што значи да није била социјално осигурана; ипак постаде спремна да плаћа из свог џепа; те — нагрнуше. Свак је хтео да се „озуби“. Чак и један старац који је као последицу рањавања још из ранијих ратова имао укоченост доњовиличних зглобова. Беше поодавно безуб али је ипак наваљивао је да му се начине обе протезе. Доктор стоматологије безмало га је преклињао да одустане. Рад пипав, неизвестан... И, за шта ће ти протезе, стари?! Кад ти је вилица непомична. Старац беше упоран, те напослетку доби шта је тражио — протезе мајсторски урађене. Сав је блистао изилазећи из амбуланте. Вршњак, можда саборац оног „Пуљиног“ рањеника с Брегалнице који је 1913. године изјавио како му „зуби не требају“.[26]

Настанак „митског хероја“

У позно лето, 10. септембра 1919 др Атанасије Пуљо вратиће се у отаџбину; из Нице у којој је последњих година Великог рата држао приватну зубнолекарску праксу, у којој му је рођен старији син.

Могао је у победничкој Француској и да остане; неколико тамошњих универзитета обасипаху га понудама. Беше познат по својој методи лечења застарелих прелома горње вилице коју су називали Балканском, а која се све до скора и по најчувенијим уџбеницима помињала.[27] Али, хитао је Београду, сада престоници једне много веће државе, који у то доба, а према опису Милоша Црњанског беше „...пун рупа и рушевина и корова...Још није имао ни воде, ни осветљења, био је упропашћен и ружан, леп само на Сави и Дунаву, у граду, Гибралтару, како га назива Пупин...“ У Ђоковићевом предсмртном писму[28] стоји да се одмах по капитулацији Централних сила играло и певало по варошима и паланкама Србије, али да су возови стизали само до Земуна. У Земуну ће Пуљо провести извесно време; не у Београду, како се беше понадао у први мах, одлучивши да у престоници отвори приватну праксу, која му је и одобрена. Из једног каснијег документа, који подсећа на потерницу, сазнајемо да се, ипак, настанио у Земуну, преко света а иза плавичастих баруштина. Локална власт, београдска се, као, распитује, у том документу: где је др Атанасије Пуљо? Шта би с његовом праксом?

Не постоји, тако, онај лагодни, и често лажни, биографски континуитет, потврда „пословице“ да ништа тако не успева као успех. Нико га није дозивао ни мољакао. Сам се вратио. Написао је, издао књигу...

Пуљо је, међутим, парадигма ишчезлог времена, ишчезле Србије - Атлантиде, један од шачице преосталих оних преткумановских српских интелектуалаца којима се дивио Арчибалд Рајс; који службу на ползу отечества с лакоћом претпостављаше химерама светске славе. Јер, Србија је опет била пуста земља. Пуљи то беше довољно да се врати. Без разумевања и тог разлога Пуљо нам је несхватљив, али и много што шта од оног што је требало тек да уследи, па и настанак „митског хероја“, и оснивање Стоматолошког факултета у Београду. Многи које данас убрајамо у осниваче, у прве професоре и асистенте беху Пуљини ђаци.

Октобра 1923 др Атанасије Пуљо бива постављен за Шефа Поликлинике за болести уста и зуба, с којом је од почетка запињало. Сачувано је очајничко, мада оштро интонирано његово писмо Министарству Народног здравља СХС, од 3. новембра 1927. године, из кога сазнајемо да је отпуштен др Љубомир Ђоковић, дотадашњи клинички лекар, уместо да буде постављен за асистента, како је Пуљо већ више пута тражио. Али да је, упркос томе, остао „да и даље савесно врши своју дужност не примајући плату...“ Чиме се набрајање свакојаких невоља које су се обрушиле на ту „једину институцију у нашој Краљевини“ у којој се доктори опште медицине за ваљане специјалисте зубног лекарства образују, не исцрпљује. Те је Пуљо „слободан да нагласи да институција мора назадовати“, да „са себе скида сваку одговорност за морални неуспех.“

Доцније се то средило. Доцније ће др Љубомир Ђоковић, на Пуљин наговор, да заврши и Медицински факултет у Београду, спокојно и без напора, како пише у свом предсмртном писму. Пре тога, Ђоковић је завршио америчку зубарску школу у Бостону, као државни стипендиста. Носио је титулу доктора зубне хирургије, што према проценама др Атанасија Пуље, беше недовољно. Пуљо пристајаше уз европејски концепт, по коме је стоматологији морала да претходи медицина. У Српском лекарском друштву са својом американском дипломом Ђоковић би дејствовао без стварног ауторитета.

Да је Пуљо био у праву нека потврде наредни редови већ помињаног др Милана Петровића, који описује настојања да се на Солунском фронту зубне станице отварају при дивизијским завојиштима. „Почетком априла 1918“ пише Петровић, „упућена су три америчка дентиста и то један у Прво завојиште Шумадијске а двојица у Прво завојиште Дринске дивизије. Радили су искључиво оперативне радове (есктракције и пломбирање обичног каријеса), док су пулпитичне, гангренозне и некротичне зубе екстрахирали.“ Петровић не крије разочарење што су та тројица били (само) дентисти, то јест, зубари, настали, ко зна можда од зубних техничара; што, разуме се, није било тачно; сва тројица су била DDS! Крупнији „инцидент“, међутим, пре њега је успео да направи извесни британски пуковник Вокер, који је у Лондону, на великом пријему за савезничке ратне хирурге у својој надахнутој здравици поменуо и поразну чињеницу да једном великом америчком болницом управља — зубар. Управо сте се обратили и „том зубару“, одговорио му је сер Вилијем Ослер, представивши му др Варазтада Ованеса Казанјиана, према британским ратним извештачима „Чудотворца Западног фронта“, потоњег „најславнијег хирурга пластичара света.“

Осим избегавања оваквих забуна Ђоковићу је студирање медицине донело, као што ће се касније увидети посредну вајду. Упознали су га ако не сви наставници и сарадници тадашњег Медицинског факултета, оно барем већина. Мало је рећи да је Ђоковић оставио на њих врло повољан утисак. Многи ће му, доцније, постати пацијенти; и што је важније разумеће његов напор у обликовању Стоматолошког факултета, када и томе време дође.

Што се, пак, Пуље тиче, учиниће се да су тешкоће с Поликлиником које су га спопадале — број и плаћање асистената, клиничких лекара, зубних техничара, опрема, огрев — биле, у ствари, опомене Судбине, која за други језик не зна. Могао је још увек натраг, у Ницу, у Француску. Памтили су га тамо, и чекали. Насупрот тромом министарству које га је трпело. Или медицинској јавности која још не вероваше у зубарију. Но, Судбина је могла да га опомиње само и само околишно; не да му у уво виче, да више не срља по Балкану; јер ће синове своје надживети — и оног у Ници рођеног, и другог, потом, у Земуну — а и њих не задуго; да ће на њега у тмурно јутро, у пустој улици, крај трга сасвим опустелог, камион да налети, и да ће такав бити његов крај. Данас знамо да је др Атанасија Пуљу 1. новембра 1944 на опустелој Славији, преко пута његове куће, у Немањиној, прегазио совјетски војни камион. Знамо и то — или не знамо — да је за њим остао, као у магли, готово исклесан лик „митског хероја“, будућег доктора стоматологије, потом само у свести оних који су остајали после њега...

Непуне четири године касније, у доба оснивања Стоматолошког факултета, беше све фантазмагорично, халуцинантно, театарски. Не само по сећањима Павла Стошића. Неко је нешто на стаклене ноге постављао, без смисла и будућности. Смисла који, у ствари, беше дубок. На медицинским, клиничким предметима све још изгледаше како ваља, под капом Медицинског факултета који је с вољом помагао. На стоматолошким — грозна тескоба. Ходници су за зуботехничке лабораторијуме коришћени. Границе тек основаних стоматолошких, клиничких, предмета ни разазнавале се нису у простору. А тек професори, шефови катедри, асистенти, одовуд одонуд прикупљени, сви остарели и презрели. Још се о њима шушкало да ни са педагошким претходном спремом не располажу. Да је за њих стоматологија још увек једно, а треба да је разделе, да своје наставне предмете обликују, да их тек створе...

Прошлост школе: чудесна, величанствена, необјашњива... Давно планирано остварење упркос привидима самониклости.

Али, хирургију лица и вилица (максилофацијалну) и хирургију усне дупље (оралну) ствараће и на крају створити Проф др Љубомир Ђоковић, који — не беше хирург. Дечју и превентивну стоматологију Проф др Живорад Граовац, коме је прво стоматолошка протетика била додељена. А међу првима ће написати уџбеник и данас ненадмашан по језику; али не беше упамћено да је и једном детету пломбу ставио.[29] Створиће потом школу попут стратега и дејствујућу доктрину којој ни данас замерки нема.

Беше и Пихлерових ту ученика;[30] од којих је најистакнутији др Алојзије Али Куралт, својевремено био дворски зубар.[31] И Ђорђе Пуљо беше ту, десет година млађи брат Атанасијев...

И да се не набраја.... Господа, и по изгледу; који су по два страна језика течно говорили, са познанствима широм Европе. Сједињаваше их исти задатак, исти циљ, иста одлучност пред опасношћу од срозавања занимања које не беше корена ухватило. Пред тим стајаху као некада Херкул пред шталама Аугијевим...

Отуда нам њихов одговор може да изгледа жесток. Видели су једини излаз у стварању „митског хероја“ насупрот демонима полузнања. А по начелу што више медицине, што више зубарије, али оне „најпрактичније“, извођачке. Створише, за мало, два факултета у једном. Кресали су од медицине уз тешке уздахе и тмурне мисли. Створише сасвим посебан стоматолошки предмет — Болести уста — који се такав, издвојен, до тада нигде изучавао није; те измешаше два подобија, и медицинско и занатско, да се не распознаваху више; надали су се — једном за свагда.

У свом предсмртном писму Ђоковић помиње ноћи и ноћи које су он и професор Медицинског факултета др Александар Ђорђевић над папирима тада проводили. Одасвуд су им планови пристизали, програми сличних школа, ни један не беше довољно добар, ни пристао. Читали су их, превртали, прецртавали, дописивали, по своме урадили напослетку. И — тло је одједном морало да се затресе. Угледаше га — „митског хероја“, са штитом Знања, мачем Вештине у десници; блиставог, моћног, насмејаног... Потом су спокојно могли доле — у театар.

Нама је, можда, тек сада јасно чија то беше замисао, која их је окупила; коју су следили, која им беше толико блиска била. Из те тескобе, тог театра, из те школе кренуше први њени ђаци. За својим судбинама одјездише; зрелији, окретнији, са више самопоуздања у поређењу с блиским својим колегама докторима опште медицине. Вољно, невољно, тек понашаху се као да су још нешто осим тога — верујући да је њихова улога и од професије шира. Једва да су се варали, то се тек данас види.

Доцније је нестало и тескобе. Доцније је ублажен пренапрегнути онај „херојски“ програм. Нико не помињаше „стаклене ноге“. Па се са раздаљине учини да претериваху оснивачи; да је могло и тада блаже.

Ко би знао? А доказа је на претек остануло.

Не постоји, на пример, српска емигрантска књижевност. Српског Буњина нема, ни Мерешковског, Гомбровича, Милоша, али је дуг списак доктора стоматологије који учествоваху културотворно, широм континената. И то сведочи о „митском хероју“, о ваљаности школе. Када су одлазили у неизвесност, у туђе земље и крајине, уздали су се у своје руке, и свој ум, у Знање и Вештину.

Друга је, сада, ствар да ли су баш то желели, или хтели. Роман о тој сеоби, на част и на срамоту њиховог отечества, још чека свог Црњанског.

Доказе пружа и бујање школе, која је убрзо почела да обнавља саму себе. Те је у праву проф. др Милан Марковић, у тонском запису Радоње Лепосавића, кад вели да је факултету кренуло добро од почетка изненађујуће лако. Због чега – изненађујуће?! Па то се хтело! Сва она претеривања оснивача, ондашња пренапрегнутост тежила су баш тој лакоћи. Сваки од припадника првих десет, петнаест генерација носио је, у себи, „митског хероја“, и не слутећи. Беху способни да се распростиру, у свом стваралаштву и да наступају — освајачки.

Од стоматолошких, наставних, предмета потом су настале специјалности које су се гранале у недоглед, што је већ нова прича...

Судбине неких од оснивача допуштају, да, на крају, и иманентну метафизичку правду прикажемо у нешто бољем светлу. У оном предсмртном писму Ђоковић закључује да је „створио стручњаке, максилофацијалне хирурге, светског ранга.“ Доиста, могао је мирно да склопи очи. Беше у пензији више од петнаест година када је умро, али је његова харизма трајала и увећавала се необјашњиво. На комеморацији амфитеатар факултета, у Ранкеовој бр. 4, беше претесан да све поштоваоце прими, уз зидове се стајало. Памтили су га попут оца, иако се оклевало скоро три године да га поставе за декана.

Проф. др Иван Бикар доживео је да му у Београд, на ноге дође читав свет — на 53. Европском, у ствари, светском, конгресу ортодонције — у знак почасти према његовим ученицима.

И то су судбине, можда античке а и балканске, попут Пуљине.

Интермецо: у славу школе или пишчев први пацијент...

„Белешке младог лекара“ Михајла Афанасијевича Булгакова написане су „без тенденције“, сасвим нехотично у славу школе, московског Медицинског факултета уочи Великог рата. Далека забит, бестрагија, сметови, цича зима, село, амбуланта, и у њој лекар; с универзитета тек пристигао... Па ће се бољи познавалац књижевности и на редове који следе, вероватно, осмехнути. Већ описано. Но, прилике су децембра 1963. године биле у длаку исте. Снежна завеса која се попут непремостивог бедема спустила за последњим аутобусом који је пробијајући се од Загреба, па преко Слуња, Плитвица, Врховина, најзад стигао у — Оточац, у сред Лике, доиста беше — руска. Као и пишчево бело јутро у окованом далеком месту, у зубној амбуланти, први дан. Сам одабрао, сам отишао, право из „школске клупе“.

Јелка, помоћница која му беше додељена већ је уводила девојчицу од десетак година, из подвелебитског села Дабра, из још горе, како објашњаваше, бестрагије, преко реда. Прво: што девојчица имађаше оток од зуба; друго: због опасности да дете падне шака „Матором“, то јест, господину Уровићу, некадашњем курсисти, кога су звали „зубар“, иако ни то није био, а ординирао је у амбуланти преко пута.

(Запрепашћујући је покор који је тај чова починио за оно мало времена, можда непуних годину, две колико је радио у Оточцу. Највише је падала у очи околност да се ретко која Уровићева интервенција вађења зуба завршавала без компликације; дуготрајног крвављења или гнојне инфекције. Он је доиста чупао, не само зуб, него и околна мека ткива, како коме и колико кљешта већ ухвате. Ни у припремама зуба за крунице није био бољи. Писац ових редова се питао, принуђен да уклања такве не ретко скупо плаћене, протетичке радове, због накнадних инфекција или несношљивих болова, да ли је том господину вид постао слаб. Отворити зубну дупљу, разголитити зубну срж за тог „зубара“ беше сасвим обична ствар.)

Девојчица је имала невелик оток у подвиличном пределу с леве стране изазван труљењем зубне сржи првог сталног кутњака, који је, од стране њених родитеља, вероватно, сматран млечним зубом. Чело јој беше врело, поглед апатичан и мутан. Те писац ових редова затражи топломер. Измерена температура је износила 40 степени Целзијусових! Он узе дете за руку па с њом у амбуланту лекара опште праксе, у комшилук. И пред том ординацијом гужва. А лекар домородац, ђак загребачког Медицинског факултета, др Динко Љубић, нерасположен за разговор. Па, у чему је, колега, ствар? Отеклине од зуба ви лечите, стоматолози и зубари!? Тачно, одврати писац ових редова, али опште стање овог детета превазилази могуће дејство ове отеклине. Молим, да девојчицу прегледате. Шта, конкретно? Још се, као, праћакао др Љубић. Плућа! Одвратио је писац па изишао. Непуних сат касније у зубну амбуланту уђе речени др Динко Љубић, очију раширених. Код девојчице је, рече, констатовао одмаклу пнеумонију, те је малочас изравно телефонирао директору Опће болнице, која се налазила, срећом, на брежуљку мало даље, и захтевао хитан пријем; „... да ако дете тамо спасу.“

Објашњење је било једноставно: запаљење плућа разгорело је тињајуће, али споредно, жариште. Девојчица је оздравила; а др Динко Љубић постао пацијент писца ових редова.[32]

...И неколико прича о Ђоковићу

Као многи од мудраца његова кова први декан Стоматолошког факултета универзитета у Београду, проф, др Љубомир Ђоковић имао је две три приче из прошлости, које је „вртео“ у свакој могућој прилици, покаткад додијавајући једном те истом слушаоцу. Неизмењен сиже, реченица, неизмењен редослед речи, интонација, као када се детету прича бајка. Можда је била поука и у томе?

Спасавао је студента

Педесетих година прошлога века крочи у канцеларију тадашњег секретара факултета Драгослава Ракоњца омршавели, студент, у изношеном сакоу, да се распита. Наставио би прекинуте студије, говораше скоро шапатом, у ставу мирно, оборена погледа. Удбаш Ракоњац се почеша иза ува:

– Где сте ових година били?

– На Голом Отоку. — Одврати молилац. На шта Ракоњца обли зној.

Истог трена отрчао је Ђоковићу.

– Ама, Драгославе, што ме гњавиш? Упиши дете... — одговори му декан.

– Али... — Ракоњац се није дао. Још није веровао изненадној наивности декана, кога је, у међувремену — заволео; чија му је трезвеност импоновала. Осим тога, Ракоњцу бејаху познати сви они заплетени, мутни разлози оклевања да се Ђоковић постави на то место. Три године се теглило. Школа као да беше замрзнута. И кад је напослетку кренуло како ваља; кад су и нове просторије, и нова зграда већ на дохвату били, изненада — тај некадашњи студент, парија! Голо оточанин. Попут провокације! Извол' те, тек да видимо како ћете? Још да над руином сузе лију! Упиши дете?!

Свашта је хтео, одједном, да каже Ђоковићу.

– Ма склони ми се, Драгославе, ако се бојиш, мени препусти. Згрешио несретник што је згрешио; одробијао, платио своје. Уписуј.

И Ракоњац га уписа.

Прохујаше године. Тај некадашњи робијом ометени студент факултет заврши, запосли се, чак поста управник стоматолошке службе у једном од београдских домова здравља; речју угледник; па као такав сеђаше, у Нишу, за дугим столом, на завршној вечери, ко зна већ које по реду, Стоматолошке недеље, баш преко пута Ђоковића.

И несретник се жестоко опи. И, подсети свега; и усправи се, здравицу да одржи.

– Сви сте ви, уважене колеге, и такви и онакви; и одреда сте — ништарије. Осим декана — Ђоковића! Који спрам мене човек беше. Да њега није било... — Потом, развеза причу, докрајчи је... До дна испи.

Тајац. Чекало се на Ђоковића да одговори. А он у чуду, све раменима слеже; тога не се сећа, жао му је. Премда га је супруга Мара жестоко газила испод стола, и још шапатом, као, подстицала:“ Како ТО не знаш, Љубо!? Љубо!“

А када, после вечере, пођоше према колима, Мара навали опет:

– И... како можеш, Љубо! Та ниси ваљ'да излапео. Ко се не би сећао тога!!! У постељи се преврћеш, у сну говориш, јечиш. Ракоњац испијен од неспавања, исто тако. Јашу га караконџуле сваке ноћи!?! Добро сам тог вашег студента тада запамтила!!!

Док Ђоковићу не прекипе:

– Упамти, Маро, брига је мене тада било, а и сада је, и за Јосипа и за Јосифа.[33] Студента сам онда спасавао, чему приче.

Сарадник Удбе

А ево како је Ђоковић сарађивао и са УДБОМ.

Врло брзо по његовом постављењу за управника Поликлинике стигла је Драгица; будућа његова секретарица, у цокулама, с револвером о пасу, огрнута шињелом. Настанила се у собичку на Интерној „Бе“ клиници, преко пута.

Ђоковићу се, тих дана, ближила крсна слава, те он упита Драгицу да ли би се нашла да Мари, његовој жени, помогне око спремања, и да послужује госте житом.

Драгица трепће, ушима својим не верује. Таква прилика ! У легло реакције, без напора! Одјурила је, јавила коме треба, усмену дозволу прибавила, па, похитала да — помаже. Иако јој је „улов“, потом, био мршав. Ђоковић је благовремено, на присуство доушника, упозорио сваког госта. Једним ударцем — две муве. Због чега би још да размишља има ли или нема и међу буржујима и — сарадника УДБЕ?

***

У време када је у звању стручног сарадника, писац ових редова био примљен на „Ђоковићеву“ клинику — тада клинику за Стоматохирургију — Драгица је одавала утисак чисте, уредне, поуздане чиновнице. Удавала се није, није имала љубавника, ни човека с којим би живела, барем, невенчано. Пред одлазак у пензију код ње почеше да се испољавају знаци тешке зависности од алкохола. Била је кућни пијанац. Писцу ових редова, када је сазнала да му је књижевност једно од занимања, обећавала је да ће му кад тад „испричати ствари за које и не сања да су се могле збити“, све саме „прљавштине“, али „да то не објављује, док она не умре“...

Већ поменута зависност била је, међутим, бржа...

Спасавао је, ипак, Србина

„... Ни прихватити, ни одбити...“ место Шефа Поликлинике, после Пуљине погибије, пише у оном Ђоковићевом предсмртном писму. А када се већ преломио па, прихватио чинио је шта је могао спасавајући Србе. Примао, док је трајао рат, београдске младиће, гимназијалце у Поликлинику, под изговором да му је потребна испомоћ у зубо-техничком лабораторијуму. За то је, иначе, била потребна квалификација, али шта мари; ко се још освртао на такву тричарију. Дефицитаран кадар, као, јадиковаше Ђоковић. Дечаке би, потом, сваљивао на плећа вишем зубару Жарку Дрндаревићу, грмећи да их „не штеди“, а тихо додајући: да децу комунисти не отерају на сремски фронт. Тако су, примера ради, спашена браћа Богдановићи. Обојица су после завршили Медицински факултет. Један је постао хирург- ортопед, други професор анатомије.

Старији син др Атанасија Пуље Слободан, одмах је, по доласку Црвене Армије и партизана мобилисан; и већ крајем октобра 1944. године погинуо на Сремском фронту. Млађи, пре тога, августа 1944 у војсци ђенерала Михајловића. Излазећи из куће тог 1. новембра 1944 професор Пуљо је већ знао за погибију старијег.

И десет година млађи брат Атанасијев, др Ђорђе Пуљо изгубио је, у то време, свог јединца, који је стрељан на Бањици, од комуниста.[34]

Од свих тих спасаваних па спашених младића једини је на Поликлиници, касније Клиници, остао потоњи зубни техничар Миодраг Миша Тешевић. Беше син предратног жандара, који је по успостављању НДХ са породицом добегао из Босне, запосливши се у Недићевој полицији. Стрељан је по доласку партизана. А малолетни син требало је да буде отеран на фронт; те се Ђоковић сажали саслушавши потресну причу његове мајке, удове, у црнини, коју пре тога ни познавао није. Тешевић је на Ђоковићев наговор завршио Зуботехничку школу, чим је основана, али Стоматолошки факултет није хтео, упркос Ђоковићевим молбама.

Није индикација!!!

Дан или два пошто је по погибији др Атанасија Пуље Ђоковић прихватио место Шефа Поликлинике, поче ходником да се разлеже страшна вриска. Трчи докторка Лукић а за њом црвеноармејац с упереном машинком:

– Ну! Ми вас аслобадили!... (Но, ми вас ослободили!)... А ви так са мноју!!! (А ви тако са мном!!!)

Хтео да му докторка „удари златан зуб“; у ствари, месингани, од легуре звучног имена „Рандолф“.

– Па, „ударите му“! — поче да је, као, грди Ђоковић.

– Не могу! Зуби су му здрави. Као бисер. Нетакнути! Није индикација!!!

Ипак, морала је да послуша новог Шефа, и да начини — тежак етички прекршај.

У тренутку док се исписују ови редови, фебруар је 2002. године, докторка Лукић, је још жива;[35] мајка је, иначе, покојног проф. др Милана Благојевића, офталмолога, који је био професор на Стоматолошком факултету. У памћењу писца ових редова остао је као један од најбољих предавача; и најсавеснијих лекара.[36]

Но, прича о расрђеном красноармејцу не би настала да се докторка Лукић није и у том смутном часу доследно држала моралних начела предратне зубно- лекарске праксе. Здрав зуб се не сме стругати да би се на њега ставила златна круница, тиме се умањује његова биолошка вредност; осим, ако то није неопходно да би се начинио мост. Стављање златних навлака на предње, здраве зубе, беше, међутим, у то доба, а и задуго после Другог светског рата, распрострањен обичај; украшавање и разметање. У круговима доктора опште медицине специјалиста зубног лекарства стругање здравих зуба да би се том обичају удовољило сматрало се недопустивим; те су најупорнији пацијенти ишли — зубарима или зубним техничарима. Доктори су, пак, полазили од основног етичког начела: да медицина није предузетничка делатност; и да њен циљ није профит, него добробит пацијента. Што данас, можда, звучи као прворазредна новост ! Но, уочи укидања приватне зубнолекарске праксе штампа је све приказивала у обрнутом светлу: носиоци највиших моралних вредности били су, према њеним „мерилима“ — најграбљивији!

Ђоковић је понајвише памтио већ поменути догађај с докторком Лукић, и плавокосим, плећатим красноармејцем, чији су блистави низови зуба вучје севали у том трену, по околности да су сви тада могли главе да погубе — ни због чега.

Да ли, доиста, ни због чега? Само кривични законик разликује мале и велике лопове; етика то „не уме“.

Поступак француског ђака, носиоца крста легије части

Према причању Миодрага Тешевића, Ђоковић га је једном повео са собом на скуп који су организовали наши и страни студенти у знак подршке праведној борби народа и народности Алжира за спас од туђинског јарама, од Француза.

Али чим се осуше прве жестоке оптужбе на рачун империјалиста, колонијалиста, и тако даље, и Француске, Ђоковић, тада декан, напусти скуп. У Француској је, на Корзици и у Бордоу, као један од преживелих српских ђака, завршио и француску и српску гимназију, упоредо; током Великог рата. Беше одликован, доцније, Крстом легије части. Шта је да уради друго могао?

Како се држава докопала новца од награде „Проф. др Љубомир Ђоковић“

Ђоковић није имао деце; само посинка, сина Г- ђе Маре, који је вршњак писца ових редова; а који је одмах по завршеним студијама медицине отишао у Швајцарску, тамо специјализовао хирургију, и „пребацио се“ даље у САД. И два синовца Ђоковићева такође су доспела у некадашњи Нови Свет, пошто су завршили један медицину други зубну технику па стоматологију. Причало се да им је међународни Ђоковићев углед у томе помогао; да се Ђоковић својски потрудио; што можда, сведочи и о Ђоковићевом умору после свега, разочарању у Балкан, и махом несретне, балканске судбине. Остаје да се расплете да ли су по напуштању родног тла судбине њему блиских постале и — сретније?

Тек, сви стигоше на погреб свог добротвора. Дан два касније изнесоше спремност да се њиховим новцем — кад већ факултет неће или не може, или нема — установи награда која би носила име преминулог професора. Примао би је сваке године студент — или студенткиња — за кога се испитивачи, наставници, максилофацијалне хирургије сложе да је на додипломском испиту показао највеће знање из тог предмета.

У памћењу писца ових редова остала је безмало мучна атмосфера од почетка; изазвана наизглед сасвим сувишним обостраним неповерењем. Они који су давали сумњали су, они који на себе примаху обавезу, из неког разлога уздисаху, и сумњаху. Приложено је 500$ — мада је нуђено знатно више — који су предати банци; како би износ награде била годишња камата — у динарима. И то се једва у тадашње законе уклопило.

Годину или две, или три глатко је ишло; награда беше додељивана, торжествено, на дан факултета. А онда је Стоматолошком факултету би укинуто „право на располагања девизама“; те је доларски износ „обрачунат и изражен као динарски“. После је већ било лако. Све је држава покупила. Тог новца више нема.

Књига наде?

О свему се, ипак, све знало. Улога зуба, корист њихова за појединца, беху у колективној, народној, свести, у миту, у језику, од вајкада. Памтила се зубобоља као неотресива напаст; знало за последице зубних болести којима, задуго, не беше ваљаног лека. А када је вештина стигла као спас мало ко јој је веровао; и, заблуде су наставиле да се множе. Само што ни ваљане заблуде нема све док се не уплете и — наука. Наредни редови нека посведоче:

„... Једна досад ретка болест, наследно крвављење или хемофилија, заснива се на томе што крв не може да се згруша. Отуда код хемофиличара и мале ране могу бити опасне по живот. Болест је наследна и њено замршено преношење на потомке углавном је испитано. Све до наших дана већина хемофиличара су умрли пре него што су за собом оставили децу. То је и разлог што се та болест, иако наследна, није раширила. Природно одабирање, уклањајући те болеснике, укочило је распростирање болести. Међутим недавно је пронађен начин да се и хемофиличарима заустави крвављење, те убудуће неће умирати услед губитка крви. Хемофиличари ће имати просечно дужи век, и више прилике да своју ненормалну особину оставе у наслеђе будућим покољењима. И та ће болест постати чешћа. Лекар који притекне у помоћ хемофиличару даће свој прилог за кварење расе. Оно што ће будућност донети тој болести, то су друге наследне болести већ одавно стекле. Четвртина одраслих људи у Немачкој су кратковиди. И та рђава особина очију заснована је на наследним факторима. Код предака она је била сигурно исто толико ретка као и код „дивљака“. Јер код ових је кратковиди ловац и номад у борби за опстанак много заостао иза својих нормалних саплеменика. Само под животним условима у културној средини кратковиди људи долазе до хлеба као и сви други, јер нема одабирања које би спречило ширење тог недостатка.

Још је то јасније кад је реч о зубима. Остаци човечјих вилица из старијег каменог доба су неми али речити сведоци да нашим прецима из тога времена нису били потребни зубни лекари. Њихове зубе је суровост живота одржавала. Ко их није могао употребити за дробљење тврде и жилаве хране, ко се њима није могао служити као алатом и оружјем, тај није био способан за живот. А људи данашњих раса док су још деца узимају у помоћ зубне лекаре! И ту је извор зла опет у наследној основи од које зависи мања отпорност зуба. То се најбоље види по идентичним близанцима, код којих се кваре већином исти зуби. Наша мекано скувана јела и вештина зубних лекара заједно раде на томе да рђави зуби не прете ни животу ни рађању деце. И тако се и та неправилност мора све више ширити.“

(Карл фон Фриш)

Но, и без уплитања накарадно схваћене еугенике, и њених заступника из редова најблиставијих умова национал-социјализма, стоматологија је срозавана и од званих и од незваних ионако; упорно сматрана до дана данашњег као занат, или једва нешто више од тога; иако се знало колико је запетљан тај чвор. Требало је постати „митски херој“ па диринчити и носити се, летњи дан до подне, с болештинама уста и зуба, и нарочито предрасудама, од врха па до дна. Мудрујемо и дан дани коме ли је др Атанасије Пуљо своју књигу „Нега зуба“, својевремено, могао да намени? Тада грађанству. Али ко су, заправо, били они ? За савремене наше историчаре, социологе, психологе „ондашња грађанска класа“ још увек је растегљив, магловит појам.

Хрватски писац Мирослав Крлежа поводом Глембајевих рекао је и ово: „Камо те лепе среће да је Хрватска тада имала такву буржоазију.“ Није ни српска књижевност протраћила много редова на некадашњу своју. Револуција је, као и увек, претеривала. Док историја сталоженијих нација показује да је стоматологија увек почињала — од елите; Пуљо би рекао — од грађанства. Ту би се укоренила, постала неопходном.

Писац ових редова памти да је на ондашњој Клиници за стоматохирургију, због Ђоковића долазио и некадашњи грађански свет. Беше укинута приватна лекарска пракса; па где би они, и код кога? Некадашње београдске лепотице, већ остареле кћери несталих трговаца, индустријалаца, гимназијских професора, и „отуђених“ писаца; чисте, намирисане, у предратним својим демоде хаљинама... Још су имале своје зубе, са издуженим клиничким крунама, савесно стављеним пломбама које су се круниле. Неке већ беху стигле до протеза. Али су стрпљиво долазиле. И господе је било, предратне, уљудне, поражене. И њих и даме као да, из далека, још покреташе књига наде, Пуљина „Нега зуба“, њено вјерују: да не се треба предавати ни када иструли зубна срж, ни када нестане један или чак неколико зуба; или се погубе сви до једног. Не предавати се — упркос отетој имовини, оскрнављеном животном простору, погаженој грађанској части...

Нешто је и од те свести, и те наде, и од пожељних навика било стварано, па и створено пре Другог светског рата. Иако бројева, процената о томе, данас, нема...

Онда је, по завршеном, крвавом, рату стало да се говори да је најпрече створити кадрове. Тако настаде Стоматолошки факултет у Београду, и „митски херој“, доктор стоматологије, али усамљен од почетка, само са својим штитом и мачем... Што беше, тек сад видимо, недовољно.

Век пре тога, сетићемо се, у САД је била створена слична школа; једноставнија, нехеројска, с дубоким ровом према медицини, али с потпором правног система. Неовлашћенима више не беше места. Сталешко удружење створено већ наредне године по оснивању школе одмах је почело да се стара о својим члановима, да их распоређује, колико у овом, колико у оном граду, сеоцету, држави може да их има; на основама свога сталешког права. Ни један преко потребног броја. Па, ако у овој држави посла немаш иди даље. Као код Горког: широка ли је, ах, Мат- Росија; или Чехова. Све до неистраженог Дивљег Запада. Легендарни Док Холидеј, десна рука легендарног шерифа Вајта Ерпа, био је – DDS!

Наш митски, балкански, херој није имао такву потпору. Напротив. Упоређиван је, изједначаван, кад год се могло са „демонима полузнања“, којима је требало да главе дође, којима се чак више веровало.[37]

Неко ће, једном стрпљиво сести да прочита и насити се оне жучи која је куљала из дириговане штампе уочи укидања приватне лекарске и зубнолекарске праксе, 1959. године. Мука ће му од тога бити буде ли замишљао такве моралне горостасе као што беху Живорад Граовац, или Ђорђе Пуљо, Иван Бикар, Лаза Петровић или Алојзије Али Куралт, или Љубомир Ђоковић, као грамзивце, преваранте, експлоататоре не само напаћеног нам радног народа него и зубних техничара и зубара. Та реторика је остала, укоренивши се у свести национа. Уз оно бесмислено: здравство не сме да кошта! Јер то су — „права“, такозваног здравственог осигураника, то је њему његова или ко зна већ чија борба дала. Уместо истинских, појединчевих, појединачних, и недељивих људских права! Остала је ето та баштина сачињена од сурогата и дрангулија, увек уопштених и у множини. Укључујући и право на презир према лекарском сталежу... Уз — амнезију. Укидана је па враћана приватна лекарска и зубнолекарска пракса, укидане су па враћане академске титуле доктора медицине и доктора стоматологије, укидане су па враћане лекарске коморе... Српско лекарско друштво гурнуто је на маргине свих тих збивања. Та некад славна, угледна, с напором створена институција данас не поседује ни ваљани, свој сталешки, етички и правни кодекс, већ опет сурогат, карикатуру — Кодекс здравствених радника СР Југославије! На нашим Правним факултетима не предаје се Медицинско право, нити ико помишља да га уведе... А последице свега тога су, благо је рећи — хаос, плус хаос, плус хаос... уз немаштину и сиромаштину која све то с лакоћом оправдава, транзиционе муке, старе и нове изговоре.

А већ почетком седамдесетих година прошлог века, Србија је донела закон о флуоризацији пијаће воде, у градским водоводима, захваљујући додијавањима проф. др Живорада Граовца, и његових, тада, фанатичних ученика. Чак су обавезујући законски рокови тада били постављени, само их нико није поштовао. Велика међународна победа над каријесом, зубним кваром, као пандемијом, заобишла је, тако, овај простор. У високо развијеним земљама зубног квара скоро да више нема; опала је и „производња“ зубних лекара. Не мали број стоматолошких факултета затворен је без жаљења. Тако се Србија још једном нашла на оној другој, погрешној, страни. Иако је искусни, неповерљиви, стратег професор др Живорад Граовац — „намћор“ како га је од милоште Ђоковић звао — за сваки случај, створио другу, скупљу линију одбране, распоредивши армију специјалиста дечје стоматологије, по вртићима, основним школама... По оном Пуљином да: са негом зуба треба од најранијег детињства отпочети.

Сада, на почетку трећег миленијума, нико не може више рећи да у Србији кадрови недостају, али је стварност онаква каква јесте. Крезави нам се кезе са свих страна, по продавницама, аутобусима, са екрана; иако статистички подаци, као, охрабре повремено. Нешто, недостаје у свој тој причи. Можда оне, на око удаљене, везе између прљавштина градских улица, бахатог понашања, поремећених вредносних судова о томе шта је лепо а шта ружно, отимачине, лоповлука, моралног смрада, укључујући и неизбежно празнословље; између свега тога и нескривене безубости; између оралне нехигијене и самозаваравања, очаја, бесловесја. Води то баш оним закључцима великог света, оном презиру према Србима, као народу зликоваца... Јер свест о којој говораше Љубодраг Димић — о осећају чистоће, здрављу, лепим зубима — преовладала није. Савременог пацијента са костоломом горње или доње вилице и писац ових редова, што вољно а што невољно, процењује, у свакодневној својој пракси, и по (не) уређености његових зуба. Наслаге, зубни квар, труло и „заостало“, корење указују на алкохолизам, у најбољем. А још су експлицитнији – наркомани.[38]

Завршна реч

Постоје две сродне синтагме — орално и ментално здравље — обе настале у прошлом веку. Психијатрија је, као и стоматологија, тек у последњих стотинак година добила замах, културотворни утицај. Те две, на око, врло удаљене области повезују чак слична питања. Прво: зависе ли оба та здравља, разуме се, свако за себе, у оквирима дате популације од расположивог броја терапеута? Друго, замршеније: колико компетентно присуство кадрова, психијатра, стоматолога, покреће, и у једној и другој области, онај пожељан исцелитељски механизам, и не баш занемарљиве културне добити? До које мере треба препустити кукавном појединцу да о свом менталном или оралном здрављу одлучује сам самцит?

У погледу потоњег питања историја човечанства давала је најјасније одговоре поводом заразних болести, великих народних морија, комуналне хигијене. Карантинска изолација зграда, породица, градова, села, варошица, крајина, најсуровији је упамћени облик борбе против зараза. После тридесетогодишњег рата, у првој половини XVIII века, становништво Немачке спало је на око три милиона душа више услед епидемија куге, пре него ли због љутих бојева и злодела. Распростирању болештина доприносиле су катастрофалне хигијенске прилике по градовима. Отуда су по окончању ратова уведене обавезујуће комунално хигијенске мере, поткрепљене немилосрдним казнама за прекршиоце. Уведена је нова, плодотворнија култура становања. Градови добише изглед а становништво поче да се умножава.

И у погледу оралног здравља, особито у другој половини прошлог века, примењен је, у основи, сличан метод — друштвени остракизам за запуштене и крезаве, налик на оно што би се могло назвати прогоном пушача од стране непушача. Мало по мало, стање оралног здравља престало је да буде ствар добре воље појединца, чак и са становишта његових грађанских и људских права.

Наилазећи на врло постојан друштвени отпор запуштени појединац — крезуб, смрдљив, безуб — могао је да бира: међу здраве или међу — ментално ! — оболеле.

У Србији, на Балкану, недостаје та карика, тај, рекло би се — бич. Отуда је Љубодраг Димић сасвим у праву када описујући жалосно стање оралног здравља у Краљевини СХС, а после Великог рата, закључује да избора није ни било. Брице, враџбине, буника. Али, то беше тада почетком прошлог века. У другој половини само на Стоматолошком факултету у Београду дипломирало је преко 10.000 доктора стоматологије. Али данашње стање није у складу с тим знатно боље. Крезави нам се кезе са свих страна, доказујући да свест о томе шта је орално здравље, шта је стоматологија, каква је њена културотворна улога још главиња по шикарама давно превазиђених представа. Чак и када је реч о најугледнијој нашој институцији Српској Академији Наука и Уметности. Њено Медицинско одељење никада се није одважило да предложи барем једног доктора стоматологије; а они „гурани“ другим, заобилазнијим начинима одбијани су с презиром.

САНУ је, ипак, добила једног, проф. др Данила Брановачког, некадашњег зубног техничара, па зубара, па доктора стоматологије, потом, муњевито, редовног професора, декана (1967–1971) Стоматолошког факултета у Београду. Ту дужност примио је из руку самог Ђоковића! Брановачки је, међутим, био у поодмаклим годинама још када је 1954. године завршио Стоматолошки факултет, а његов успон објашњава се снажном политичком потпором коју је уживао. Себе је приказивао као „self made man“- а. Њему се понајвише дугује „доктрина“ да најбољи доктори стоматологије настају од — зубних техничара; што је одбљесак прастарих прича и његове биографије. Највећа му је, можда, заслуга увођење имедијатних протеза.

У Новом Саду, Нишу, Приштини неће се, можда, сложити с оваквом оценом. Многи још памте труд Брановачког у оснивањима Стоматолошких одсека на тамошњим Медицинским факултетима.

По одласку у пензију отишао је са београдског Универзитета али је, у стилу бесмртне совјетске младости, наставио као професор универзитета у Новом Саду. Као Војвођанин и „војвођански кадар“ Брановачки је примљен у Војвођанску Академију Наука и Уметности, а кад је ова припојена САНУ, постаде и њен члан. Беше уздрман болешћу, остарео; те се о његовим делатностима у обе академије мало зна.

Проф. др Љубиша Шћепановић, неко време проректор Универзитета у Приштини, школски друг писца ових редова испричао је ово. Беше, у Београду, обишао свог професора на месец два пре његове смрти. Брановачки му се, тада, жалио како му је, ето, недавно, пукла протеза. Одмах су звали Клинику за стоматолошку протетику; али отуда нико није хтео да му дође. Ниједан од некадашњих његових ученика, професора, ни од млађих колега лекара који су га знали можда само по имену, ни од сестара, нити од зубних техничара, што га је посебно погодило. Морао је да шаље протезу да му је оправе тамо.

Тужно, закључио је Шћепановић, од свих нас Брановачки је догурао најдаље — био је једини академик!

Тачно.

Пост скриптум:

Неправда од стране САНУ недавно је исправљена, избором проф др Војислава Лековића за дописног члана.

Али се зато поводом прославе шездесетогодишњице Стоматолошког факултета Универзитета у Београду, наставило по старом. Штампаће се још једна монографија по калупима претходних.

(Дописано крајем јануара 2008. године.)

Крај



[1] Bulletin of Orthodontic Society of Yugoslavia (UDK 616 31; YU ISSN 0350-1043; ID 28 771) у бројевима: Vol. 31. No. 2;1998., Vol. 32. No. 1;1999., No. 2;1999., Vol. 33. No. 1; 2000. и No.2; 2000. Ортодонција се, иначе, бави развојним аномалијама вилица; дословно исправљањем положаја зуба. У стоматологији је специјалност.

[2] Које су писане поводом 25. и 40. година постојања.

[3] Реч је о Уредби Владе Народне Републике Србије Б. С. бр. 387. од 21. јуна 1948. године, које су потписали др Благоје Нешковић и другарица Милка Минић. Но, како је Уредба ступила на снагу, баш на Видовдан, 28. јуна, исте године, то се тај дан сматра даном оснивања Стоматолошког факултета; што је, потом, загорчавало животе члановима факултетске управе, приликом организације годишњих прослава. Гледало се да се тај „непријатан“ датум избегне; те су свечаности, под свакојаким изговорима померане за дан- два раније. Тек је под Милошевићем престала ова „мора“; што је куриозум вишег реда.

[4] Генетика, или наука о наслеђу, педесетих и шездесетих година прошлог века била је још увек у сенци Лисенкове теорије која, као што је познато, претежност даје утицајима средине. Нарочито је то важило за практичне дисциплине у коју се несумњиво убраја стоматологија.

[5] По Карлу Густаву Јунгу, змај је код многих народа, заправо већине, носио негативан предзнак. Потом и у европској алхемији. Једино је, истиче Јунг, код Кинеза било обрнуто, и у кинеској алхемији. У српској народној традицији, која не беше позната Јунгу, змај, такође, има позитиван предзнак. Највећи јунаци су змајски синови. У епској поезији: Змај Огњени Вук, у Првом српском устанку Змај од Ноћаја, Стојан Чупић. У неким еротским песмама фалус је — змај гологлавац.

[6] Орално, од os, oris = уста. У преводу: здравље усне шупљине, или, примереније нашем језику здравље уста и зуба.

[7] Димић Љ.: Културна политика Краљевине Југославије 1918-1941, Стубови културе, Београд, Том I., стр. 71; 1996.

[8] Реч је о, иначе, официјелном схватању али вавилонске медицине од пре три хиљаде година.

[9] Српски архив, бр. 244; 1914, Београд

[10] У недостатку боље речи преузета је шаљива кованица српског лекара и песника Јована Јовановића-Змаја.

[11] Могу се и данас „срести“, у XXI веку! Професор Стоматолошког факултета у Београду др Драгослав Ђукановић памти да је шездесетих година прошлог века у околини једне не баш мале вароши — у којој је он тада, као доктор стоматологије, служио војску — као зубовађа „ординирао“ — поштар! Разносио би писма и телеграме, али коме „пригусти“ и од зубобоље спасавао, имајући уза се, у џепу, увек, кљешта.

[12] Према Драгиши Лапчевићу (књига Пословице из Моравица, Београд, 1925, стр. 24.) крајем XIX века бербери су у српским паланкама имали врло мало посла; једном недељно бријали су и шишали мештане, трговце и занатлије. Осталих дана имали су посла само ако би некога заболио зуб да му се извади, и ако би коме болеснику било потребно пуштати пијавице. Сељаци су се врло ретко појављивали у берберници. Шишали су и бријали узајамно један другог, или би један у цијеломе крају тај посао обављао по полић кућевне ракије, а тај „издатак” није представљао за оно доба готово ништа.

[13] Таквих бербера било је у XIX веку и у Србији. Но, после напуштања градова од стране турске војске, када се независност већ назирала, др Аћим Медовић оснива, у Београду, курсеве за бербере-хирурге, по угледу на праксу европских држава. После курса полазници би полагали испите, и добијали дозволу и за ту врсту делатности, на територији Кнежевине. Аћим Медовић остаће упамћен и као први Председник Српског лекарског друштва.

[14] Одбијање као душевна реакција у односу на факта. У клиничкој пракси одбијање је врста болесниковог одговора на околност да је код њега постављена дијагноза карцинома. Такав болесник, наиме сматра, да је реч о грешци, заваравајући самога себе; на пример, да дијагностички методи у његовом случају нису били довољно поуздани.

[15] Дучић Ј.: Благо цара Радована; Просвета, Београд, 1993.; стр. 197.

[16] Зуболомци су своју вештину приказивали јавно, по вашарима; чупајући зубе у присуству урлајуће светине. Обично их само ломећи, отуда назив. Били су изван већ поменутог цеха.

[17] Doctor of dental surgery (DDS), за разлику од MD (Doctor of medicine) како је остало и до данас.

[18] Хемостаза је дословце — заустављање крвављења; у ширем значењу контрола над крвављењем применом различитих, хируршких техника.

[19] Један од најбољих примера тадашњих недоумица и лутања је професионална биографија Француза, Лионеза, Клода Мартена, који је зубарство изучио као занат, али је потом, о своме руву и круву, завршио у Паризу и Медицински факултет. Осим приватне праксе, сарађивао је и у лионској болници са тада најистакнутијим хирурзима Олијеом, Левиетаном израђујући протезе које су надокнађивале велике губитке ткива после операција тумора лица, вилица, врата. Упркос ванредним резултатима његов труд и многобројне иновације, нису одмах наишле на једнодушно одобравање тадашње стручне јавности. Хирурзима се чинило несхватљивим да зубно лекарство и хирургија могу да раде једна уз другу. Подржаван понајвише својим добрим резултатима, уз то лекар, Мартен је могао да се брани и да одбрани своје ставове; и уђе у историју.

[20] Једног од таквих курсиста, потоњег капетана прве класе ЈНА Масловарића, упознао је писац ових редова као водник-стажиста; у зубној станици Гарнизоне амбуланте у Краљеву 1964/65. године. Курсеви екстракције (вађења) зуба на тадашњој ВМА, према причању Масловарића, трајали су не дуже од три недеље. Једном приликом један од полазника донесе совјетском инструктору „на тацни“ стерилни шприц, иглу, ампулу локалног анестетика, замоливши да им, макар, покаже како се зуби ваде без бола. На шта је инструктор поцрвенео као рак, па дограбио, о под треснуо, па изгазио шприц. Какво безболно вађење! Луксуз! Сваки војник је сваки — херој.

[21] Др Драгољубу Јовановићу је и у најновијој монографији штампаној поводом педесетогодишњице Стоматолошког факултета, дато запажено место као припаднику некадашњег партизанског Ваљевског одреда. А он не само да се дословно подражавао совјетски курсистички модел, што у монографији није поменуто — јер су његови „асанатори“ спремани за зубовађе — већ беше и у свему осталом ватрени присталица СССР-а. У складу с тим провешће извесно време на Голом Отоку. Имао је, потом, легалну приватну лекарску праксу у згради Српског лекарског друштва на Зеленом Венцу у Београду, у време када је ова била законом укинута. Обављао ју је с успехом. Упамћен је и као „ориђинале“, који је не без хумора, додијавао асистентима Клинике за болести зуба, кад год би излагали своје реферате у сали Српског лекарског друштва или на Стоматолошким недељама.

[22] Албер Ками: Куга, Београд, 2000. Издавачка радионица С&З; стр. 33.

[23] Писац ових редова који је дипломирао у јесен 1963. године те је био те среће да га закачи пропис о укидању докторске титуле, беше не мало изненађен када му је у јесен 1964. године по доласку у Гарнизону амбуланту у Краљево, као воднику -стажисти усмено наређено да користи докторску титулу и на свом печату (факсимилу). Тек донети закон тешко је погодио стални састав ЈНА, о чему се, наравно, ћутало као о војној тајни. ЈНА је још понајвише патила због недостатка ваљаног, стоматолошког кадра, а присуство већ помињаног капетана прве класе Масловарића сведочило о њеним тешкоћама у ослобађању од наводно затечених у ствари на брзу руку произведених зубовађа по совјетском узору. Били су добри само за војне обвезнике, али не и за стални, старешински састав или чланове њихових породица. Не рачунајући вађења зуба, највећи њихов наредни курсистичко стручни домет беху поједине врсте протетичких радова, намењене официрима, подофицирима, њиховим супругама, а најслабија тачка пломбирање и лечење зуба. Отуда се с нескривеним нестрпљењем ишчекивало ко ће да дође од стажиста. И, таман посла — без титуле! Ко ће да лечи децу. Војни осигураници беху — посебност. Могли су, истина, да лече зубе у државним, цивилним, ординацијама али то се од стране виших војних власти није сматрало пожељним због — одлива новца. И тако у круг.

[24] Лепо, донесеш цедуљу, социјално ти плати. Радиш ли или не радиш баш са странкама није важно; важно је каквог имаш шефа, јер је у њега штембиљ. Као код Булгакова! Право на превоз лифтовима, по вишеспратницама у Москви, у првој деценији револуције, имали су само — срчани болесници. А лифтови су били у — квару.

[25] Ортогнатска хирургија, као део хирургије лица и вилица, слично ортодонцији, исправља деформације али хируршким начинима. И док ортодонција користи благе а постојане силе, што изискује време и стрпљење, ортогнатска хирургија „ломи“ деформисани скелет и саставља га тражећи боље положаје. Утолико је „бржа“од ортодонције. Ипак, потоње није у првом плану већ својства одређене деформације. Друга половина прошлог века обележена је великим успоном ове вештине и код нас.

[26] Писац ових редова присуствовао је не само описаном догађају, већ и свим претходним натезањима, у тадашњој ординацији доктора стоматологије др Војислава Милекића, који данас живи и ради у Крагујевцу.

[27] Rowe L. N., Killey C.H.: Fractures of the Facial Skeleton; E&S Livingstone LTD., Edinburgh and London, 1968; стр. 439-443. Метод је описан и дискутован као Balkan beam (Балканска клацкалица) при чему фотографија 23.2 не оставља места сумњи да је реч о Пуљином изуму.

[28] Осећајући да му се смрт приближава први декан у историји Стоматолошког факултета Универзитета у Београду, оставио је проф. др Алекси Пишчевићу писмо на четири стране, написано крупним, сигурним рукописом, на ћирилици, онакво какво отац оставља сину, да му олакша залудно претурање по папирима и сажме сав свој живот. Одмах после вести о Ђоковићевој смрти то писмо Пишчевић је предао писцу ових редова, замоливши га да на брзину састави четири различита говора за комеморативни скуп, као „ghost writter“; што писац прихвати као прворазредни књижевни изазов, сачувавши ксерокопију оригинала.

[29] Граовац је кумовао и називима инструмената хандштихт и винклштихт, посрбивши их као насадник и колењак; у немачким кованицама кључне речи су рука (шака) и угао; па је Граовчева варијанта живописнија.

[30] Ханс Пихлер, бечки зубни лекар и хирург, оставиће дубок траг у међуратној светској стоматологији као педагог, писац, иноватор. Упамћен је и по томе што је од рака горње вилице оперисао др Сигмунда Фројда, о чему је оставио прецизне „тајне“ забелешке; а по операцији га збринуо протезом. Професор Фројд је, потом, поживео још петнаест година, што је за оно доба готово невероватан резултат.

[31] Према сећањима проф. др Олге Караџов, које је тонски забележио Радоња Лепосавић, професор Куралт као шеф предмета „Болести зуба“, строго је надзирао своје асистенте док су припремали зубе за пломбирање, затим, сваку стављену пломбу. Што је на асистенте повољно утицало, учећи их како да они уче друге. Па и када је професор Куралт умро, остала је „његова“ методологија. Некадашњи његови асистенти савесно су надзирали своје студенте; а резултати беху изврсни. Пломбе које су студенти тада стављали трајале су на десетине година. Вештину лечења и пломбирања зуба могао је (можда и морао) да савлада сваки студент још током студија; да се, потом, „не боји“ праксе. Не чуди с тога што су у ЈНА жељно ишчекивали воднике стажисте докторе стоматологије, посебно с београдског Универзитета. Већ помињани капетан прве класе Масловарић је после месец дана „оклевања“ писцу ових редова поверио своје двоје деце да им поправља зубе.

[32] Читалац нека не помисли да је писац ових редова ишао колеги лекару опште праксе с готовљеном дијагнозом, по „ћагу“. Оно — плућа! — излетело му је као крик.

[33] Циљао је на Јосипа Броза Тита и Јосифа Висарионовича Стаљина, на њихову крваву свађу. Ова Ђоковићева прича наилазила је на свакојаке, махом сумњичаве коментаре поготову од особа које се никада на нешто слично не би усудиле. Доказиваху да је све то, и тада, била фарса, „намештаљка“, да је, наводно, Ђоковић увек и увек био добро унапред обавештен; да је играо насигурно.

Па и Албанију је као ђак, прешао, вероватно, у сличном стилу, насигурно, кроз мећаве и по глибовима гацајући.

Прича је имала и две поенте; Ђоковић би говорио: „спасавао сам студента“, или, „спасавао сам Србина“, како коме, а опет по — заслузи.

[34] Отуда је допринос др Ђорђа Пуље подизању угледа тек основане школе, Стоматолошког факултета Универзитета у Београду, двоструко запрепашћујући. Према сведочењу једног од каснијих декана Стоматолошког факултета, проф. др Миодрага Косовчевића, тонски забележеном до стране Радоње Лепосавића, др Ђорђе Пуљо је, по преузимању катедре за стоматолошку протетику прионуо да свој наставни предмет начини како ваља. Једном недељно, по читаво пре подне, радио је теоријски са својим асистентима, међу којима је тада био и Косовчевић. Уз то је помно надгледао и делатност, клиничку праксу, сваког од њих, мада не баш свакога трена попут Куралта. Био је, сећа се Косовчевић, мајстор да процени нечију склоност. Знао је коме од асистената више „лежи“ рад с безубим пацијентима, коме израда круница и мостова. Други поуздан сведок, један од, иначе, ретких потоњих наставника који би се по господству могао упоредити с оснивачима, рано преминули проф. др Драгутин Марић, необично је ценио др Ђорђа Пуљу. Писцу ових редова први је указао да је др Ђорђе Пуљо, читавог свог века био у сенци свог старијег брата Атанасија; па и када је Атанасије погинуо. Јер, оног 13 октобра 1912. године др Атанасије Пуљо није дошао сасвим сам. Водио је са собом и Ђорђа да му помаже у зуботехничкој лабораторији, као шегрт. После Великог рата Ђорђе је, у Прагу уписао Политехнику, али је три године касније прешао на медицину, на Атанасијево наваљивање. Касније завршио специјализацију за болести уста и зуба. Писац ових редова упамтио је др Ђорђа Пуљу оронулог. Његова предавања једва су се разумела. Тада је ширена прича да је међу факултетске професоре осниваче проф. др Ђорђе Пуљо доспео — грешком?! Као, мислило се да је то „онај, прави Пуљо“, а испало је да, ето, није; што је још тада звучало будаласто.

Послератни текстови др Ђорђа Пуље, у „Српском архиву“ и „Стоматолошком гласнику Србије“ показују да је био по стилу и језику раван проф. др Кости Тодоровићу или проф. др Александру Костићу, или свом старијем брату Атанасију. Умро је 1960.

[35] У својој породичној кући на Врачару, на Неимарској падини.

[36] Син професора Благојевића, др Владан Благојевић, данас је наставник на Стоматолошком факултету, на предмету „Стоматолошка протетика“. Писцу ових редова докторка Лукић је баш на том предмету водила неко време практичну наставу.

[37] Када је писац ових редова, дошавши у Оточац, одлучио да „најури“ већ помињаног курсисту, господина Уровића, спочитавано му је и ово: Добро, слажемо се, нека иде, знамо за све његове силне грешке, за јаде и покоре, али не заборавите — пунио нам је касу. Протетичким својим радовима. (Мостовима који је писац ових редова био принуђен дневно да уклања!) Новци су, као што знате, увек — новци. Поглавицама локалног народног здравља, лијечницима опће праксе, у бестрагији, у Оточцу, до ваљане стоматологије беше тачно толико стало. Изузетак је био већ помињани др Динко Љубић. Но иста прича, понављала се, у различитим варијантама диљем тадашње „Фенереје“; од Гевгелије до Триглава.

[38] Некада је реч и о „безазленим“ антидепресивима. Једна дугогодишња пријатељица писца ових редова, интелектуалка, са од детињства слабим квалитетом зуба, дође крајем 1999. године с причом да су јој „скоро сви зуби“ пропали од — бомбардовања. И доиста, стање је било изненађујуће лоше. Неколико горњих бочних зуба писац ових редова беше принуђен да јој одмах повади. Овако брзо пропадање, особито горњих, зуба не беше, међутим, никакво чудо, будући да је поменута особа интензивно користила антидепресиве током бомбардовања, удвостручивши од психијатра прописане дозе. Антидепресиви узгредно изазивају смањење лучења пљувачке, која у многоме штити зубе од квара. Што објашњава поменуту — колатералну штету.

На Растку објављено: 2008-02-01
Датум последње измене: 2008-02-01 19:17:20
 

Пројекат Растко / Историја / Историја медицине