Брана Димитријевић

Најбољи чичин ђак

О доктору Радовану Данићу (1893-1979) истакнутом војном хирургу, чије је име везано за цео развојни период те дисциплине у Србији, од др Владана Ђорђевића, др Војислава Субботића, др Михаила Петровића, па даље, највише су, осветљавајући га са свих страна, написали астрономи и љубитељи астрономије, и најтоплије. (1) Беше један од оснивача Београдског астрономског клуба „Руђер Бошковић“ (1951), потом, Астрономског друштва (1952) под истим именом. У та бескућничка, веле, времена адреса његовог стана била је и адреса Друштва. Један је од покретача часописа „Васиона“ (1953), један од оснивалаца Народне опсерваторије (1964), Планетаријума (1970); председник Астрономског друштва „Руђер Бошковић“ непрекидно до 1966, затим доживотни почасни председник; управник Народне опсерваторије (1965-1977), члан Француског астрономског друштва; а једно време члан Управног одбора Астрономске опсерваторије у Београду.

Па је ишчилило да беше најбољи Чичин ђак.

Почетком 1932. бригадни санитетски ђенерал др Михаило Петровић, некада „Лепи Мика“, потом „Чика Мика“, присније „Чича“, бива пензионисан, али само као војно лице. Као хирург и универзитетски професор наставио је да води одељење са 300 постеља, у Главној војној болници, у Београду, које се тада делило на хируршко-ортопедско и хируршко-уролошко. Ту се досели, када му је умрла жена, препустивши кћерима и зетовима пространства зграде у Палмотићевој. С пролећа, лета 1934. његове операције почињале би изјутра у 5. сати. До осам часова већ би половина оперативног програма била готова. Отуда ће његову смрт, на простој војничкој постељи, без бола и самртног страха, августа 1934. они који га не познаваху сасвим изблиза, доживети као напрасну. Најбољем његовом ђаку др Радовану Данићу, припаде, онда, да у дело спроведе трећи део покојниковог завештања које је гласило: „Душа Богу, тело земљи српској, срце хирургији“. Те је Петровићево срце сахрањено у урни у зиду хале хируршког одељења, лево од главног улаза у граничном зиду Данићеве канцеларије, по сведочењу војног хирурга, потоњег емигранта др Михајла Жикића.(2) Катедра хируршке пропедевтике, коју је до тада Петровић водио, би прикључена II хируршкој клиници Универзитета, која наста раздвајањем хируршко-ортопедског од хируршко-уролошког; а санитетски пуковник др Радован Данић би изабран за редовног професора на предмету „Ратна хирургија“ на Медицинском факултету Универзитета у Београду.

Ко је, дакле, др Радован Рада Данић био?

Рођен у Београду 1893., слови се као по реду трећи син, а пето дете др Јована Данића, првог српског неуропсихијатра; а овај беше отмен и поштен човек, лепе интелигенције, искрен пријатељ, пун лепа хумора. (3) По свршеној гимназији Радован отпоче студије медицине у Минхену, али када је 1912. године избио први балкански рат одмах је похитао у отаџбину и јавио се добровољно у војску. Распоређен је за Кумановску битку као помоћни батаљонски лекар; но, убрзо га санитетски мајор др Михаило Петровић узима к себи у дивизијску болницу, где га, не оклевајући, премда млађани Данић не беше још до клиничких предмета стигао, упућује у хирургију. По ослобођењу Битоља Данић се демобилише, наставља студије, но, већ у лето 1914. године, по аустријском ултиматуму, хита у отаџбину. Санитетски потпуковник др Михаило Петровић наново га узима к себи. Од тада, па све до краја Великог рата, неће се ни раздвајати. У Данићу је Петровић нашао изврсног асистента, талентованог хирурга практичара. У легендарним Драгоманцима (1916 -1918) поверавао му је (чак!) да самостално оперише. Успоставиће се, тако, стародревни однос учитељ-ученик у најнепосреднијем могућем виду. По том грчко-римском моделу знања и умења (Ars et scientia) преношена су праксом, с колена на колено; но, осим ових и моралне норме. Стоји, отуда, у Хипократовој заклетви, да ће ученик учитеља и од својих родитеља више поштовати, да ће му колеге (по занату) бити браћа. И мада по настајању универзитета поменути модел од своје важности није губио, масовност утицаше да се довољно не запажа. Велики рат (1914-1918) је много што шта окретао унатрашке; па се изворна непосредност тог односа наједном појављује попут дара. Под крај Великог рата Радован Данић беше не само „печен“ хирург него и „печен“ клиничар, свестран лекар. (4)

Ипак, природне науке, у које спада и медицина, не беху његова прва љубав, већ позориште. Хтеде да постане глумац. Похађао је глумачку школу код Маге Магазиновић, огледао се на позорници с успехом. Те је тадашњи управник Народног позоришта у Београду, Бранислав Нушић (5), покушавао да наговори управника Душевне болнице и оснивача Друштва трезвености у Краљевини Србији, да своме обдареном сину не пречи животни избор. Није успео. Нису забележени ти замршени преговори. Тек, младом Данићу беше свеједно. Природне науке, медицина? Што да не!? Довољно је и ту узбуђења. Свршивши гимназију он ведро отпутова у Минхен, где ће као један од ретких студената из прве положити испит из предмета „Физика“, код „немилосрдног“ професора Рендгена, проналазача Х зракова, за кога би податак да се кандидат усмерава ка медицини а не ка теоријској или астрофизици био занемарљив. Рендгену ће се Данић дивити доживотно. Незаинтересованости Рендгеновој за свакојаке сталешке почасти и ловорике, прецизности, одговорности и преданости раду, уредном оделу, јасноћи говора. Из тог минхенског периода сачуван је понешто замагљен лик младог Данића из још нерастумачених, необјављених дневничких забелешки једне од кћерки др Михаила Петровића, која га описује као веселог, привлачног, а потом наивно отрцава да је – склон коцки.

По демобилизацији, 1920. године Радован Данић наставља медицинске студије, али у Берну, будући да је на Солунском фронту одлично савладао француски језик. Дипломира 1923. и одмах ступа у војску као санитетски поручник, да би после недељу дана, због ратних заслуга био унапређен у чин санитетског капетана II класе, и постављен за секундарног лекара на Петровићевом хируршком одељењу. Године 1927. и формално завршава специјализацију хирургије, јер код Чиче признавања специјалистичког стажа унатрашке није било. Унапређен је у чин санитетског капетана I класе, постављен за шефа хируршког одељења армијске болнице у Нишу, код „Ћеле – куле“. Те и он, попут свог учитеља стиче велики углед у том граду. Владао је, и теоретски и практично, целокупном хирургијом, а био врло скроман. Радио, као својевремено Петровић, и у војној и у цивилној болници. У Нишу упознаје и своју будућу супругу Десанку.

Вративши се у Београд, а по Петровићевој смрти, прихвативши се дужности универзитетског професора и управе над II хируршком клиником, Данић ће, по Жикићевом утиску, створити своју хируршку школу. На Данићевом одељењу владала је „пруска дисциплина“; наслеђена од Петровића. Како је само жестоко псовао и грдио неке гардијске официре, који су били слободнији према сестрама на одељењу, сећа се потоњи академик, професор др Сава Петковић. Пада ми на памет, рећи ће други сведок, по професији инжењер, како ми је Данић причао да је као управник јутарњу инспекцију често започињао уласком на споредни улаз; прво би обишао санитарне просторије. Из те Данићеве школе, вели Жикић, произићи ће: Штерић, Гавра Петровић, Д. Дамјановић, Н. Ђукић, професор Воја Стојановић, професор, потом, академик Сава Петковић, Ђуковић, Лазаревић, Зоговић, Љуба Јовановић, М. Копша, који је постао очни хирург.

Стиже и нови рат. По капитулацији Краљевине Југославије (1941), др Радован Данић прихвата наређење и овлашћења пуковника Драже Михајловића за формирање санитета Војске у отаџбини. Али, планове и распоред људства не држи на папиру, већ у памћењу, те по његовом хапшењу, средином 1942. године, организација не бива откривена. Данића је, пак, Гестапоу потказао један санитетски помоћник члан комунистичке партије Југославије. (6)

Тада медицинар, потом хирург па универзитетски професор др Борислав Вујадиновић упамтио је хапшење професора Данића. Гестаповци су упали у болницу у сред визите. Но, Данић их је, без трунке страха, погледао преко наочара, и хладно поручио али преко болничара, јер с њима није хтео ни да говори, да је он на визити, где њима нема места, а када заврши силази на разговор. Одведен је. Но, како истрага није прибавила доказе, послат је у заробљеништво. (7) У Нирнбершком, доцније у Хамелбуршком логору постаје шеф логорске болнице; једне сасвим примитивно опремљене амбуланте. Али, његово знање, умење, подижу је на највиши могући степен. Дух је и у његовом случају, надвладавао материју, и по томе је подсећао на свог Чичу. Уз то се, истиче Жикић, слава Данићеве хируршке школе ширила и по другим заробљеничким логорима у Немачкој. И др Жикић, наиме, бива потказан Гестапоу, нешто касније и на нешто вишем нивоу, од стране двојице својих колега лекара, чланова, такође, капејоте. И он због недостатка доказа бива отправљен у заробљенички логор, али у нешто боље услове. Почетком марта 1944. године, наиме, када се указала потреба за лечењем оборених савезничких авијатичара, Жикић бива постављен за шефа хирургије заробљеничке – бивше француске војне – болнице у Стразбуру. Ту му се, вели, пред интернационалним форумом указа прилика, да једном за свагда покаже шта све од Данића беше научио. Но, иако су у поређењу са сведоковим Данићеви услови за рад, у оној логорској болници, били неупоредиво гори, догоди се да после неуспелог покушаја Американаца да заробљене своје војнике оклопним десантом ослободе из логора Хамелбург, 27. марта 1945, потпуковник Вотерс, зет генерала Патона, буде тешко рањен и тој „Данићевој болници“ на лечење предат. Вотерсова десна страна трбуха била је, тврди Жикић, раздерана, јетра и црева повређени. Но, Данић га је оперисао, те је првих десетак дана Вотерс лечен „код њега“, с успехом. Тако су се потврдиле речи самог Данића изговорене над посмртним остацима учитељевим, да успех хирургије више зависи од самог хирурга, мање од услова под којим ради. Сазнавши за тај Данићев подвиг, генерал Патон му даде на поклон две потпуно опремљене пољске болнице заплењене од Немаца. (8) Али по причању самог Џон Најт Вотерса, који је у чину генерала службовао као шеф војне мисије САД у Београду, он тада беше рањен пушчаним зрном из непосредне близине у горњи део бутине. Па иако му за разлику од Жикићевог описа, не беше повређена трбушна дупља, ипак је и та рана била веома тешка. А у логорској амбуланти Данић је имао: папирне завоје, некакав антисептик и обичан кухињски нож. (9)

По свршетку Другог светског рата – који му је по реду био четврти – Данић се враћа у Београд. И шта се потом збива? Жикићево сведочење не поклапа се, с касније насталом верзијом да је Гестапо Данића ухапсио под сумњом да помаже Космајски партизански одред. Жикић чак тврди да је Вотерс био последњи Данићев хируршки пацијент. У новој Југославији Данић више није оперисао; одстрањен је са свих дотадашњих својих положаја, пребачен, попут почетника, на амбулантни рад!?

Описом Вотерсових повреда, Жикић се не представља као најпоузданији сведок, но, оповргавати га није лако. Данић му је био претпостављени. Уочи априлског рата они се растају испод урне с пепелом Петровићевог срца, заклињући се да ће одлучно следити Чичин пут. По капитулацији Краљевине Југославије Немци, пак, у окупираној Србији оснивају три центра за лечење рањеника поражене војске: у Нишу, Крагујевцу и Београду. У лето 1941. године отпуштен је последњи рањеник из болнице у Крагујевцу, те се Жикић, до тада њен начелник, а као заробљеник на осуству, по доласку у Београд, јавља на рапорт Данићу. Извештава га да је успоставио везу с Равногорским покретом, да им је тајно отпремио неколико замашних пошиљки санитетског материјала, али га Данић с осмехом обавештава о дужности које се већ прихватио.

По уласку Американаца у Хамелбург, Данић постаје шеф 156 савезничке војне болнице (10). А по повратку из заробљеништва, јуна 1945. године, премештен је у Нови Сад, за главног хирурга Војне болнице III Армије; да би касније наставио рад у Главној војној болници у Београду, а када је она прерасла у Војно медицинску академију, 1951. Данић оснива Трауматолошко одељење, постаје начелник и професор Опште хирургије, у ком звању је пензионисан, у својој шездесетој, у чину пуковника ЈНА.

Данићев досије који се налази у Архиву Србије (11) не доприноси одгонетању јер је непотпун. Могуће је да су извесни документи пребачени у још недоступне архиве. Ипак је остао траг: наредба којом се др Радован Данић распоређује као лекар опште праксе на дужност у Јагодински округ, у здравствену станицу Свилајнац. Датум: 26. март. 1945; што на мах изгледа као грешка. Данић је тада у заробљеништву, и тек сутрадан ће му донети на лечење тешко рањеног Вотерса. Но документ је ваљан, што се да лако проверити у дебљим књигама, регистрима и протоколима, који се, такође, чувају у Архиву (12); а они сведоче о тадашњем планском распоређивању лекара, о томе ко је већ био у немилости. Чиме, иначе, објаснити такав поступак нове власти спрам Данића? Све и да Данић тада јесте у Београду, коме то на ум пада да једног од најбољих, најспремнијих војних хирурга пошаље у Свилајнац као лекара опште праксе, када су захваљујући Сремском фронту болнице пуне, препуне рањеника!? Био је, дакле, већ у марту 1945. смењен, баш као што с не малим огорчењем тврди Жикић.

Но, ако је Данић био обележен, као „њихов  Николиш“, како то да је сачуван? Питање које писац ових редова, у недостатку јачих доказа, предаје у руке оном, или онима, који ће покушавати да историју Главне војне болнице у Београду, основане још у претпрошлом веку, повежу с настанком Војно медицинске академије после Другог светског рата; јер у тој причи на овај или на онај начин, учествује и најбољи Чичин ђак. Рећи да је он постао склон комунистима неосновано је. Те једна од претпоставки гласи да је Данић вративши се из ропства, окићен ловорикама, прихватио „побољшавање“ своје биографије; сложивши се, са већ пословичним својим смислом за хумор, да је помагао овог а не оног Дражу. Није Михајловића него Марковића. Те после таквих измена постаје употребљив. Отуда се ламент Жикићев над послератном судбином Данићевом може поредити с његовом причом о тежини оне Вотерсове ране. Није трбушна дупља него бутина, али да је и потоња повреда веома тешка нема спора.

Према Жикићу Данић чак није смео да буде пензионисан, као изврстан хирург, ни у шездесетој; мада је морао по војном закону. Но, Жикићу је на уму још нешто: све до тада Данић је, до у детаље, следио Чичин пут. И требало је да му се омогући да настави, да оперише као Чича до свог последњег даха; а, ето, није, стога ће и завршити као астроном.

Танјугову вест о Данићевој смрти (1979) пренеће „Политика“. (13) Текст учвршћује причу о Космајском партизанском одреду. Али Данићев ученик, и партизански кадар, како би га с горчином означио др Жикић, проф. др Воја Стојановић, у свом некрологу с нескривеном топлином осветљава Данића учитеља (14). У Данићевој близини, казаће један други сведок, осећала се радост живљења. Био је, вели трећи, од оних људи чија се срећа састојала од збира среће осталих људи. Ширином и дубином свог живота, вели четврти, деловао је нестварно. Његов однос према младима имао је елементе односа античких философа према својим ученицима. Био је учитељ наука, уметности, вештина, живота уопште. Ни у једном његовом поступку није могао да се наслути траг личног, материјалног интереса. Сва та „нестварност“ лика Данићевог била је и породично својство(15), а потицаше од (пра)старе српске патријархалне честитости. Слично свом оцу беше веселе ћуди, и можда мало више шаљивџија, спадало од малена. И по томе је Чичи пасовао. Радознао, вечно млад. Помало коцкар. У заробљеничком логору под руководством угледног астронома, поче да изучава астрономију, претходно савладавши вишу математику. Што му не беше доста. Тајно сачини телескоп. Наши дурбини (што је ипак мало прикладнија реч ), сећа се сведок из тих дана, повећавали су 200 пута; довољно да се јасно види прстен Сатурна, појасеви и пеге на Јупитеру, фазе Венере, детаљи Месечеве површине. Што, с обзиром на прилике у којима су се налазили, не беше без опасности. Какве су вам то картонске цеви? Упита приликом једне од детаљних инспекција командант логорске полиције. Осветљење за операцију је недовољно. Помоћу овога доводим допунско осветљење на рану, одговори му одсечно Данић.

После рата се причало да му је генерал Вотерс, у знак захвалности, поклонио – телескоп; што по Жикићу није тачно. Данић је једва пристао да Вотерс претплати Астрономско друштво „Руђер Бошковић“ на један од угледнијих америчких научних часописа ( Sky and Telescope). Он, пак, набавивши потребну оптику из иностранства за свој новац, даде једном београдском лимару, да му ту драгоцену справу сачини по нацрту. (16) Чудесни Драгоманци, у којима се импровизовало све и свашта, живљаху у Данићу непрекидно, као и успомена на Чичу. Њему ће (1939) овим речима посветити невелику своју књигу „Ратне повреде“: „Посвећујем ове редове успомени свога покојног учитеља професора др Михаила Петровића санитетског бригадног ђенерала, кога сам високо поштовао и много волео и коме ћу увек остати благодаран за све што сам од њега научио.“ (17)

За Данића је астрономија била једна од давнашњих, тајних љубави, још из младости најраније, попут глуме, или виолине којој беше веома вичан. У логору су га као изузетног хирурга ценили немачки лекари. Они му кришом добавише уџбеник астрономије, те Данић и Перо Ђурковић, већ поменути угледни астроном, посташе нераздвојни. Ђурковићеве приче и објашњења небеских појава одушевише Данића, који се зарече како ће после рата почети да се и звездознаством бави. Све је то и анегдота. За Данића је астрономија била нешто неупоредиво дубље. Није бележио своја сећања; преводио Стремгренов „Уџбеник астрономије“ (18), ону кришом му у логору дотурену књигу, иако је драгоценим сећањима обиловао. Видите, младићу, војвода Вук није био виши од вас, лично сам га видео; по природи беше тих, готово срамежљив, али у борби изузетно храбар. Знало се да је Данић њихов, отуд не беше места његовим успоменама; осим кроз шалу, ту и тамо, али из оног Првог рата.

„Занимљиво је да ме људи које копка моје занимање васионом, оптерећени несавршенствима цивилизације, редовно питају: сударају ли се небеска тела тамо горе? Њих не фасцинира савршен ред који тамо влада, него хаос. Одговарам им да је могућност судара небеских тела мања од могућности да се два зрна грашка сусретну негде на Атлантику.“ Изјавиће једном приликом. И док смо, сећа се сведок, присуствовали лепотама неслућених призора који су се кроз телескопе откривали најчешће у ведрој и хладној ноћи, до нас би истовремено, захваљујући професору Данићу, с магнетофона допирала музика Баха, Бетовена, Моцарта; а онда би се повремено утишала, и чуле би се речи великих људи. На пример: да су највећи закони закони неба над нама и морални закон у нама. Какав то беше доживљај, каква величанствена представа. Вечни, непомућени планетарни поредак, непорециве а предвидљиве законитости васељене…  Веровао је и др Радован Данић, као својевремено Имануел Кант, да су морални закони у сваком људском бићу исто тако неумитни и вечни. И преко тога: да радост живљења потиче од радости даривања. Да се подноси и најтежа патња само ако није лишена смисла. Астрономија у ствари беше доживотна његова веза с Чичом, који му је сво то благо непоколебљивог моралног става поврх медицине и хирургије оставио. 

Примаријус др Будимир Павловић, дугогодишњи кустос Музеја Српског лекарског друштва, срео се с др Радованом Данићем уочи његовог краја, по други пут. Беше га упознао још као дечак, тридесетих година прошлог века, када је несретним случајем задобио тежак прелом подлактице, и био пребачен у Главну војну болницу. Над њим се тад окупише лекари који тужно одмахиваху главама. Мораће рука да се одсече. И дође Данић, и загрме: срамота да тако говорите! Ми смо у ратовима и такве руке спасавали! Под на'ереним шаторима, импровизованим заклонима, руке наших тежака! Вама је лако, али ја ћу, када време и томе дође, на рапорт горе Чичи. Шта да му одговорим ако упита: зашто сте, Данићу, оном детету одсекли руку! Не, ова рука може и мора да буде сачувана! И била је. Тог другог пута, већ као лекар Хитне помоћи Павловић беше Данићу отпослат, те он предузевши све што је требало, поседе мало покрај постеље, па се осмели: „Ви ме се не сећате, но ја сам онај дечак са гадно преломљеном подлактицом, а ви сте, може бити, баш онај доктор Данић који је, ево, ову руку сачувао.“ И самртник се придиже. Прихватио је и пољубио је Павловићеву руку. Целивао је своје дело, сву своју прошлост, све своје заклетве дате Чичи.


(1) Часопис за астрономију „Васиона“ посветио је проф. др Радовану Данићу одмах после његове смрти, ин мемориам,  део броја („Васиона“ 1979. бр. 2, год. 27. стр. 33-40), а десет година касније цео број, укључујући и драгоцену библиографију његових радова и радова о њему. (1989; 1, год. 37, књига 9)

(2) Жикић М.: „Моја сећања на заслужну породицу Данић“, Гласник Српског историјско-културног друштва Његош“, бр. 44 (1980) стр. 122-128.

(3) Лазаревић Л.: Мали поменик, „Планета“, Београд, 193?, стр. 84. (У Малом поменику Лука И. Лазаревић, унук прослављеног војводе из Првог српског устанка Луке Лазаревића, писао је само о оним заслужницима које је лично познавао.)

(4) Кућни ред поменуте армијске болнице предвиђао је и рад са студентима. О томе, Димитријевић Б.: У контејнеру, Водич за родитеље (друго издање), Бгд; 2004. стр. 99-101. Опширније у: Станојевић В.: Историја српског војног санитета & Наше ратно санитетско искуство, Златибор, Бгд. 1925; Нешић Ђ.: Болница у Драгоманцима и њене импровизације. стр. 814-818. 

(5) Према подацима „Васионе“. Могуће је да је Бранислав Нушић долазио у име, или уместо, тадашњег управника Милана Грола; или у своје лично. Трагови те Данићеве каријере, налазе се и у успоменама Маге Магазиновић, која вели: „Са групом за рецитације“ којој је припадао и Рада Данић, „радили смо три месеца технику говора, па смо прешли на читање сцена са подељеним улогама. Мало пребрзо, признајем, прешли смо и на сцене, па још из Шекспира!... Испитну приредбу извели смо 14. априла 1911… За сцене смо, добротом М(илана) Грола, добили опрему и костиме из позоришта.“ Рецензент Ранко Младеновић (приказ у „Дневном листу“ од 15. априла) је Данићу, уз похвалу, замерио „младићки глас“ у улози старца. (Maga Magazinović: Moj život. Priredila Jelena Stanić, Beograd 2000. CLIO, стр. 287-288.)

(6) Жикић, исто.

(7) После краћег боравка у Главњачи и на Бањици, избегавши у задњем часу стрељање у Јајинцима, послат је у заробљенички војни логор. (Ђорђевић С., Мићић Р.: Пук. проф. др Радован Данић. Српски архив, св. 1. 1979.; стр. 70.) Чиме је поновио судбину свога оца који је 1916. од стране окупаторске власти за мало осуђен на смрт, али је потом интерниран у злогласни Нежидер.

(8) Према Ђорђевићу и Мићићу Данић је добио од Американаца два вагона лекова, медицинских инструмената и санитетског материјала (чак и кесу чоколаде за његову супругу, према усменом сведочењу Милана Јеличића) али су се ти вагони у несређеним поратним приликама загубили. Жикића у емиграцији, пак, као да није напуштала нада да би Данић можда могао да те своје дарове, дотури остацима Михајловићеве Војске у отаџбини, на шта је, могуће је, помишљала и ОЗНА, те су вагони нестали незнано где.

(9) Том приликом је Данићу асистирао др Радомир А. Ђорђевић, доктор опште медицине, специјалиста зубни лекар. Др Радомир Ђорђевић (1913-1994) био је ђак, а потом, асистент проф. др Атанасија Пуље, оснивача предмета Одонтостоматологија на београдском Медицинском факултету. По оснивању београдског Стоматолошког факултета (1948) постао је асистент, а потом доцент, па професор на предмету Стоматохирургија, који је касније преименован у Максилофацијална хирургија. Његова ужа област, за коју је написао два универзитетска уџбеника, били су трауматски преломи костију лица и вилица. Те га, ако је уопште био у прилици да бира, Данић није случајно одабрао.

(10) Више пута му је нуђено место у коју му драго војној болници у САД. Радио би као војни лекар, хирург, у чину пуковника, али би Данићев „изговор“ увек био исти: да жели натраг, у Београд, својој Деси.  

(11) Архив Србије; Министарство социјалне политике и народног здравља, досијеи: фасцикла 30. бр. II.

(12) Архив Србије; Протокол Председништва АСНОС-а, повереништво здравља, персонално одељење, бр. 4526.

(13)“Политика“ 6. јун. 1979.

(14) „Као научни радник знао је да респектује научну истину, посебно у медицини, и да самокритичким освртом посматра свој рад и резултате свога рада. Као учитељ и педагог, он је био човек који је не само давао својим ђацима оно што треба да науче и да знају, већ да им пружи и ону топлу, људску и, може се рећи, родитељску љубав у њиховом развоју и њиховом уздизању.“ 

(15) Честитост и некористољубивост  његовог оца др Јована Данића беху пословични. Старији брат Радованов Данило, доктор правних наука, до Другог светског рата на високим положајима, био је, као политички емигрант, прве две послератне године (1945-1947) председник Националног комитета у окупираној Немачкој. Доцније је као правни саветник при штабу француских окупационих трупа у Баден-Бадену помагао сваком ко би му се ма и за најмању помоћ обратио. Млађи Радованов брат Милован који је, свршивши медицину Француској, као приватни очни лекар радио 40 година, упамћен је по томе што је често вршио своје специјалистичке услуге без икаквог хонорара. (Но, иако животни пут др Милована Данића ни из далека није тако богат збивањима као Радованов, у Архиву Србије његов досије је неколико пута дебљи!) 

(16) Према усменом сведочењу Милана Јеличића, Вотерс је осим поменутог часописа Астрономском друштву (ипак!) поклонио и телескоп OTWAY 100/1800; али је и Данић начинио свој, те је механичар Љуба Пауновић са Астрономске опсерваторије, био, у ствари „онај лимар“ кога помиње Жикић.

(17) Данић Р.: Ратне повреде – општа терапија и патологија, Издање војно-санитетског гласника, Београд, 1939. Краљевина Југославија ушла је, запажа Миле Игњатовић, само са (том) брошурицом професора Данића о лечењу ратних повреда. Док је умерена критика ђенерала др Владимира Станојевића, да југословенски војни санитет воде људи који себе нису нашли у медицини, који за тај посао нису ни школовани, ни стимулисани, ни заинтересовани није наишла на разумевање и забринутост, него на жесток отпор. Станојевић је, тада, уочи Другог светског рата, због те изјаве, кажњен са 30 дана затвора. (Ignjatović M.: Istorija vojne hirurgije u Srbiji, iz Čolović R.: Hronika hirurgije u Srbiji.)  

(18) Године 1949. предао је Универзитету у Београду ради штампања превод познатог уџбеника „Астрономија“ Елис-Елис Стремгрена, на око 40 табака, који никада није штампан. (Ђорђевић, Мићић, стр. 73).


Напомена: Упркос многобројних заслуга др Радовану Данићу су, као представнику поражене грађанске класе, у део стана одмах после Другог светског рата, усељени „станари“; који ће по његовој смрти провалити и у „напуштени део“. Сав намештај је, према усменом сведочењу г. Милана Јеличића, без оклевања буд зашто распродат, побацан је и „стари папир“ (документа, рукописи и записи). Томе трага одавно нема. Најстарији син др Јована Данића Димитрије умро је 1915. године од пегавог тифуса. Остала тројица (Данило, Радован и Милован) нису имали деце. Лоза је угашена.


Текст je објављен у „Књижевном листу“ бројеви 37 и 38, год 4.; септембар и октобар 2005.

Почетком 2006. године астрономи, Данићеви ученици, који живе и раде у САД, поставили су сајт о свом незаборавном професору: http://astromm. calstatela. edu/Kula/ који се новим и новим подацима богати постепено.

На Растку објављено: 2008-01-28
Датум последње измене: 2008-01-29 11:40:52
 

Пројекат Растко / Историја / Историја медицине