Брана Димитријевић

„Први чисто српски хирург“

Рођен у Горњим Карловцима, данас Хрватска, 1863. године, Михаило Мика Петровић одрастао је и школовао се у Београду, Медицински факултет завршио у Бечу; хирургију специјализовао у Србији, као ђак др Војислава Субботића, крајем XIX века. Отуда је он „први чисто српски хирург“(1,2), иако би му „отац српске ратне хирургије“ више пристајало. По завршеној специјализацији, у знак протеста, јер оклеваше да га запосле у цивилству, приступио је Српском војном санитету, доприневши да се у Нишу у Моравској Сталној Војној болници 1897. оснује хируршко одељење.

Ниш, пак, беше град-миљеник краља Милана, не само зато што је за време његове владавине припојен мајци Србији; већ и стога што је увиђан културотворни његов значај за Србе у још неослобођеним деловима Старе Србије и Маћедоније. Но, када о лечењима хируршких болести беше реч кроз Ниш се тада само пролазило, на путу за Софију! Отуда ће изградња модерне војне болнице постати краљева „опсесија“ (3); и потом када је одрекавши се престола постао министар војни. Све је то допринело да се др Петровићу, потом, призна његов национални рад (4), мада не имађаше посебна обележја. Радио свој посао; као ђак Субботићев.

Субботићеву школу Петровић је описао као беспоговорну, препуну одговорности. Њено начело беше: ово прихвати, или се склањај (5). Јер, на хирургу је тада све лежало. Од спровођења начела асепсе и антисепсе, до дијагностике и лечења, а укључиваше и оно најважније: процену општег стања болесниковог, његову способност да операцију поднесе.

„Амице“ говораше Субботић,„на првом месту долази болесник.“ И све је морало да се подреди томе. Што ће остати и Петровићево вјерују. 

Свим његовим поступцима, говораху сведоци, претходили су морални обзири, а уз то је ишла и нескривена доброта, одговорност, виртуозна техника, „хируршки инстинкт“, врста предосећаја тако драгоценог у ратној оскудици (6).          

И ускоро је, по његовом доласку у Ниш, околина невеликог, а приземног, хируршког павиљона подсећала на турски вилајет. Више је било, како Петровић на једном месту каже, „наших суплеменика из Турског царства, од држављана из наше уже отаџбине“. Ту су тражили лека (7). „Хаџилук“ у Софију беше обустављен.

Све до ратова 1912–1918. Петровић се понајвише бавио оперисањем килавих. Ту корисну новину увео је, крајем XIX века, творац модерног српског војног санитета др Мика Марковић (8). До 1905. године само на Петровићевом хируршком одељењу оперисано је 904 килавих, са смртношћу од 0,20%; што је завидан међународни резултат. Године 1909. на интернационалном конгресу у Брислу Петровић ће саопштивши искуства, на основу 3.000 херниотомија које је лично извршио, заблистати. Његови резултати истакли су, тада, ваљаност радикалне Базинијеве методе, а њему донели међународни углед (9). Порасту броја оперисаних – који је, убрзо, више него ли удвостручен – допринело је отварање модерне Моравске сталне војне болнице у Нишу, о Св. Илији 1905., велелепне и светле, с „операционом салом елиптичног облика“. Но, Петровић је истовремено радио и у Окружној, цивилној болници. А његов углед распростирао се све до Солуна.

Врхунац Петровићевог доприноса, ипак, представљају ратови. Нажалост, о томе је више остало у сећањима, него у његовим публикацијама. Током најжешћих битака избегавао је штабове претпостављајући им је рад у Завојишту. Беше већ санитетски мајор, потом, потпуковник, па пуковник; но, делио је у свему судбину српског војника. Безмерно му се дивио, осећао чак неку врсту кривице, што више не доприноси. Тражио да виши и одговорнији у држави, деле то исто осећање. Не беше атлетског телесног састава, али је преболео скоро све болештине које су и српског војника тада спопадале.

Највише светла у његов живот, рад и схватања уносе његови дневници. Први обухвата период од јула до децембра 1914.(10); а завршава се кратком белешком да је почетком 1915. пребачен у Ниш и тамо 6 недеља одболовао од повратне грознице. Други (11) обухвата период од 1916–1918. Оба осветљавају Петровића као високо моралну личност, прегаоца без одмора. Није се слагао у неким ставовима са својим учитељем (др Субботићем) кога је, међутим, искрено поштовао. Није, на пример, делио учитељево одушевљење доприносом страних хирурга у Балканским ратовима (12,13).

Код Петровића је, иначе, врло рано сазрело уверење да је тадашња ратно-хируршка доктрина, која је предвиђала спокојно лечење рањених у далеким, безбедним, позадинским болницама, мањкава у много чему. Нису га заварала ни охрабрујућа искуства из Првог балканског рата, особито поводом рањеника са Куманова, код којих је ток зарастања ратних рана, већ по речима учитеља, био идеалан (14, 15) Но, у каснијим борбама, код Прилепа, потом Битоља, потом у српско-бугарском рату, транспорт рањеника постајао је предуг, с рђавим последицама.

„Још грђе је било,“ пише он у свом другом дневнику, „у аустријском рату“ (1914). Те је у лето 1915. предложио оснивање посебних болница за блиску хируршку помоћ; које од фронта не би биле удаљене. Новост, у поређењу са ставовима војних санитета обе зараћене стране, која сведочи и о Петровићевом погледима на ратну рану, јер су и оружја постајала све разорнија. Пропаст Србије у јесен 1915. омела је да се ова доктрина, која ће потом преовладати широм Европе, окуша и у пракси.

Природом обнове Српског војног санитета на Солунском фронту 1916. године не беше задовољан. Очекивао је оснивање барем једне армијске болнице на средокраћи три српске Армије, само са српским персоналом (16). Што је отпало. Према Париском споразуму сопственим санитетским установама имала је да се снабде само оперативна војска (17). Србима су припала фронтовска превијалишта и завојишта, а одатле су рањеници слати даље, на лечење у француске и енглеске болнице. За Петровића је то било тело без главе. Овој невољи придружише се и оне од раније: на пример, раскол између сталног и резервног санитетског официрског кора. Важило је, подсећа Петровић, начело: актива у резерву, резерва на фронт. Све што је, у том периоду, учињено за добробит више него ли исцрпљеног српског војника, потицало је од личне иницијативе појединаца (18).

Он је најбољи пример. Као високи санитетски официр и хирург међународног угледа добио је од Контесе Шабан де ла Палис опрему за операциону салу хируршке пољске болнице, стерилизацију и рендген. Недостајали су му: постеље, шатори, кухиња ... Што ће се показати недостижним, захваљујући оном Париском споразуму. Ипак, после не баш лагодног натезања са француским санитетским ђенералом Руотом, главним инспектором Источних армија, настаје Прва хируршка пољска болница Врховне команде. Била је смештена југоисточно од Солуна, у Василици. Ту је Петровић оперисао килаве, а Руот испробавао оригиналну своју методу херниотомија на српским борцима; која ће се свршити неуспехом. 

Распламсавање Горничевске битке наморава Петровића на сеобу, која, није ишла без мука и натезања, и залагања добротворке, контесе Шабан де ла Палис, и уз учешћа Британаца, који помогоше својим камионима. Петровић ће се најзад „скрасити“ у Драгоманцима (данас Апсалосу) у позадини Друге Армије, на могленском делу фронта.

Овоме се није чудити. Моравска дивизија била је у саставу Друге Армије. У балканским ослободилачким ратовима Петровић је био начелник санитета Моравске дивизије II позива, а у Првом светском рату начелник санитета Моравске дивизије I позива. У марту 1916. постављен је за Начелника санитета Друге Армије. Што је поништено већ поменутом реорганизацијом. Према Петровићевом споразуму са Руотом, болница у Василици припала је Врховној Команди; али не по уобичајеном војном устројству већ као правном лицу. Нажалост, Петровић у свом другом дневнику није забележио када је болница у Драгоманцима и формацијски припала Другој српској Армији. Отуда се од стране различитих писаца та легендарна болница различито и назива.

Све то још не беше крај мука, иако је Петровић већ остварио своју замисао – бити што ближе фронту. Касније је армијска болница у Драгоманцима постала позната, још и по др Ђорђу Нешићу, специјалисти за очне болести, резервном санитетском мајору, који је у њој лечио ноћно или кокошје слепило. А после рата, он ће описати њен „идилични“ завршни изглед (19).

Петровићев други дневник сачињен је из два дела. Први је прави, датум па забелешка: други казуистички.

У Драгоманцима је, вели он, био у предности утолико што се линија фронта месецима није померала. Евиденција рањеника, који уопште нису доспевали у руке непријатеља, и његовог хируршког рада, могла је, стога, да буде неуобичајено егзактна. Уз то је захваљујући присуству француског инжењера, радиолога Анри Геја, вичног да отклони сваки квар на рендген апарату могао да прикупи богату рендген документацију, припремајући се да после рата своја искуства објави што детаљније.

Слично колегама широм зараћене Европе временом је мењао своје ставове. На пример, да се трепанације (отварања) лобање могу вршити само ако се зна да рањеник потом барем у наредних две недеље неће бити транспортован. У Драгоманцима је конструисао оригиналну екстензиону удлагу, једноставну и јефтину (20). И оболео од маларије.

Богата Петровићева рендген документација ће, нажалост, пропасти. Транспорт болнице од Драгоманаца ка Нишу, после пробоја Солунског фронта, месецима је потрајао. Друга Армија већ у Сарајеву, а они из Драгоманаца ни да се макну. У Ниш је стигао у новембру. Убрзо је прекомандован за Загреб. По његовом одласку понестало је стакло, да се прекрију столови у бактериолошкој лабораторији. Све нишке болнице беху, од стране окупатора, дивљачки опустошене. Изваљивани су – чак – оквири врата и прозора. О кредиту за лабораторије није могло бити ни речи, те у недостатку бржег решења, буду искоришћене рендген плоче из Петровићевих сандука. (21) Те тако, закључиће он с горким осмехом, морамо, да бисмо поново такву документацију стекли, дочекати нови рат.

Обасут почастима, и чином бригадног санитетског ђенерала, а уз висока француска одликовања, изабран је у Београду за редовног професора хируршке пропедевтике на тек основаном Медицинском факултету (1919). Показао се као изврстан педагог. Ни његов мирнодопски хируршки рад није јењавао, иако су га године сустизале, а и последице прележаних оних болести. Настављао дело свог у то доба већ покојног учитеља, др Војислава Субботића, хирургија је постајала „мајка“, „огњиште“, многих настајућих специјалности: гинекологије, оториноларингологије, офталмологије... Ни педаљ не одступајући од строге оне, прајске, школе; која ће наставити да постоји и после његове смрти.

У сећањима савременика остаће као најимпозантнија фигура нашег војног санитета, једна од најодличнијих личности српске хирургије, уважена и омиљена старина целог српског лекарског сталежа, пример да успех хирургије зависи првенствено од самог хирурга а не од услова под којима ради... Последње његово велико дело био је Југословенски конгрес хирурга одржан у Београду 1934. године само неколико месеци пре његове смрти. Свим силама је настојао да скуп буде што бољи. И успео је. Преко 80 приказаних стручних и научних радова о томе су сведочили.

---

(1) Medicinska enciklopedija, Jugoslavenski leksikografski zavod, Zagreb 1970, vol. 5, стр. 240.

(2) Српски Архив, Св. 8., 1934; 521, Београд

(3) За ту „опсесију“ заслужан је тадашњи начелних војног санитета др Михајило Марковић. „Изложио сам“, пише он, „министру преку потребу за зидање једног хирурког павиљона у Нишу, по плану постамске војне болнице са незнатним модификацијама, која је тада сматрана као једна од најмодернијих болничких грађевина. Оба Краља и министар војни, беху у почетку одсудно противни, да се овај павиљон зида, јер имају за сада, рекоше, куд и камо пречих радова за војску.“ Марковић није одустајао. Добротом његовог пријатеља прајског (немачког) генерал-лекара др Колера, доби планове постамске болнице, а онда уграби прилику, замоли Краљеве да га саслушају, па рече: „Ми издајемо знатну суму новаца на издржавање мушких и женских основних школа, па и гимназија у Македонији и Старој Србији. Према нашим материјалним жртвама, успех је незнатан, јер су нас Бугари предухитрили, а и активнији су и издашнији од нас. Ја се не разумем у политици, и не бавим се њом, али по мом немеродавном мишљењу чини ми се, да бисмо имали много више успеха, кад би поред школа још у овој нашој новој болници, бесплатно лечили болеснике, и то само оперативне хируршке случајеве из Старе Србије и Македоније. Професори и учитељи упућивали би нам отуда сакате, са отеченим жљездама, гукама и израштајима, онакажене итд., у ову нашу болницу. Кад ови болесници из болнице изиђу, и здрави се својим кућама врате, они ће бити најактивније пропагандисте за наше правичне аспирације у тим покрајинама турским. Они би причајући о нашем гостољубљу, култури и напретку, који су у Србији нашли и видели, оживљавали српску мисао код својих суграђана. Јер ми, иначе, и не желимо да силом правимо од Бугара Србе, већ идемо нашом пропагандом само на то, да оживимо и одржимо српски живаљ тамо, гди чисти и овејани Срби живе од искони.“ Краљеви се загледаше на овај мој говор, а Краљ Милан смешећи се рече Краљу Александру: „Па ипак, иако овај наш доктор вели да појма нема о политици, у њему се крије политички дар!“ Те га Краљеви отпустише с изјавом да одобравају подизање хируршког павиљона у Нишу.

Марковић М.: Моје успомене, 1906. Београд, стр. 66–67.

(4) Медицински преглед, Београд; IX; 174–175. 1934.

(5) Српски Архив, Св. 3, 1924;114–115. Београд

(6) Станојевић В.: Наше ратно санитетско искуство, Београд, 1925.; 623.

(7) Петровић М.: Отварање новог хируршког павиљона моравске сталне војне болнице. Српски Архив, Св. 1, 1906.; 2

(8) Станојевић В.: Наше ратно санитетско искуство, Београд, 1925.;804.

(9) Српски Архив, Св. 8, 1934; 526.

(10) Архив САНУ, бр. 14.559/II-1

(11) Архив САНУ, бр. 14.718/1

(12) Станојевић В.: Наше санитетско ратно искуство, Београд, 1925.;246.

(13) Исто: 405.

(14) Исто: 242.

(15) Мање је, међутим, познато Барбијево сведочење, који вели да је у Првом балканском, српско-турском рату, виђао с војском лекаре и од 70 година, јер је Србија у оскудици војних мобилисала (безмало све) грађанске. „Материјала и лекова је било довољно… Др Коен, хирург у амбуланти моравске дивизије другог позива, а доцније главни хирург војне болнице у Скопљу, изјавио ми је: Сви су рањеници долазили у дивизијску амбуланту већ превијени, било сами личним завојем који је сваки српски војник носио ушивен у свом капуту, а чија му је употреба детаљно објашњена пре рата, било што су бивали превијени од стране пуковских лекара. У дивизијској амбуланти ови завоји су били прегледани или замењени другим дефинитивним завојима, учвршћивани су преломљени делови, заустављана крвављења, вршиле хитне операције, које уосталом нису биле многобројне… Хирургија је, са ретким изузецима, била за све време рата конзервативна. Употребљавао се само раствор јода, превијање и асептички завоји, не дирајући ране, нити их испирајући, ни дезинфикујући. Ране“, наставља Барби, „благодарећи првим непосредним завојима, и брзини чишћења, нису проузроковале никакво запаљење. Изузетак је био само код рањеника са битке код Битоља.“ (Јер су газили, или стајали у води до појаса.)

Барби А.: Српске победе, стр. 233–235, 1913. Београд

(16) Исто: 405

(17) Исто: 395.

(18) Исто 406–408.

(19) Исто: 814–818

(20) Исто: 653–656

(21) Исто: 624

---

Напомена: Текст објављен у „Даници“ 2002. (стр. 179–187.)

Први Петровићев дневник делимично је објављен у фељтону писца ових редова који је излазио у листу „Политика“ септембра-октобра 2001. године, а под насловом „Заборављени горостас“. Други Петровићев дневник обрађен је у књизи писца ових редова: „У контејнеру – дневник српског војног хирурга 1916–1918“, која је до сада имала два издања 2001. и 2004. После првог издања, заслугом редитељке Тање Феро и новинара Горана Мицића, снимљен је документарни телевизијски филм „Легенда о Драгоманцима“, у два наставка од по пола часа, и први пут емитован септембра 2004.