Брана Димитријевић

Од Смедерева па до Ваљева

О бестселеру др Лазе Димитријевића „Како живи наш народ“, 1893.

Да не беше клавира др Лаза Димитријевић почео би као окружни лекар у Крагујевцу. Тамошњи већ остарели физикус др Лонткијевић једнако је молио да га у пензију шаљу. Тада још није било железнице, те када млађаном, из Беча са студија тек стигавшем, доктор Лази у министарству баш то место предложише, а у ствари је то било наређење, њему онда зададе силну бригу сељење од Београда до Крагујевца воловским колима. Све, све, али клавир, без кога његова жена не хтеде ни да макне. Указа се, међутим, већ сутрадан упражњено место и за округ Смедерево, те њему сину – клавир, лађа, варош на обали. Залеже код начелника, измоли, доби. Но, тешко да би и у Округу крагујевачком затекао бољу слику, и да би његов, по обиму, невелик књижевни рад, који је осим осталог последица његове предузимљивости, узео други ток.

А њоме се беше још као студент истакао.„Једне вечери, око 9 часова лети прегазио је трамвај у Бечу у близини Пратера једног човека. Димитријевић који је био тада медицинар, не изгубивши присуство духа, подвуче се под грдосију и прстом запуши arter. femoris (бутну артерију), из које је шибала у дебелим млазевима крв. Обичним канапом подвезао је тај крвни суд и болесник који је већ био обамро доведен је у болницу у којој је доцније умро. Овај пример хладнокрвне присебности младога докторанда, начинио је најлепши утисак не само у јавним гласилима бечким, но и у круговима медицинског професорског колегијума.“ (1)

Рођен у Београду 1858. године на Лазареву суботу, 15. марта, он је „још у детињству“, како касније пише др Јован Данић, „испољавао неке особењачке стране, које су га издвајале од остале деце. У петој години пошао је у грчку школу, коју је учио две године, па онда прешао у основну српску. Као ђак у основној школи био је врло несташан, а у гимназији показао се веома жив и енергичан у свему. У првом српско-турском рату (1876) служио је као добровољац-болничар, а познати барон Мунди отвори му вољу за природним наукама.“(2) Те по свршеном рату Лаза Димитријевић оде у Јену да студира природне науке, али после две године реши се да учи медицину, те ће у Грац, па у Беч. Свршавајући последњи медицински ригорозум, у Бечу се и ожени.

Своја прва сведочења о застрашујућим хигијенским условима под којим ваљани српски народ живи, објавиће у 129 свесци „Отаџбине“, не мислећи да ће то било кога занимати. Одзив беше преко очекивања. Стигоше му, на првом месту, похвале од др Милана Јовановића Батута, потом и други српски књижевници (3) нададоше да га храбре, те он у фебруару 1893. године, у „Предговору“ првог издања књиге „Како живи наш народ“ каже:

„Ја с особитом вољом вршим дужност сељачког доктора а ово је есенција моје десетогодишње лекарске службе, искључиво у народу.“ (4)

Књиге која ће одмах бити распродата. Само за два месеца 1.600 примерака растурено је у Ваљевском округу, Београду и нешто у Смедереву. Наредно издање дотерано од стране г. Ф. Енгелхарта, дворског књиговесца, носило је решење Просветног савета Краљевине да „ову књигу (треба) да набаве све школске књижнице.“

„Ја остајем и даље тог мишљења, да српски окружни и срески лекари треба у овом правцу да пишу, а прилоге за казуистику појединих болести треба оставити специјалистима и оним на клиникама; јер наш народ неће имати никакве вајде, ако ја као окружни лекар пишем о „Morbus Besedowii“ која је ретка, а гледам како сваке године умире хиљадама од срдобоље и других заразних болести.“

Неће народ имати вајде ни када се лекар упусти у политику; о чему ћемо касније.

Књига др Лазе Димитријевића лако се чита. Њено основно обележје је трезвеност, одсуство књижевничких амбиција, равнодушност према форми. „Ја сам фотографисао наше грешке и недостатке а читалац нека их разгледа и сам даље промишља.“ А што се књижевних теоретичара тиче, нека виде у шта ће тај његов „албум“, и данас, да удену, што и за историчаре медицине важи; нека се споразумеју где ће га међу своје, јер таквих лекара данас нема.

Политичка гледишта др Лазе Димитријевића, која су код сваке српске књиге облигатни камен спотицања, су ова: као облик владавине, демократија није богзна шта, али је апсолутна власт увек гора. Мане демократске не даду се апсолутном исправљати.

Данас би се оно што доктор Лаза назива демократијом, а под последњим Обреновићима, могло под наводнице да се стави. Ипак, исти закључак опстаје и када би се уместо демократија ставило вишепартијски систем; а уз невелик умни напор, могло би му се и даље свашта товарити. На пример: да није био (довољно?) прогресиван. Да је слично др Лази Лазаревићу, и он због распада сеоских породичних задруга грдно жалио; те да је „патријархалним догматизмом заражен“ био. (5)

Нигде, пише Димитријевић, толико међа као у Србији. „Нигде у Европи нисам видео да је свака њива, ливада, забран итд. ограђен оградом или шанцем, као код нас. Ово се најбоље види кад падне снег… Све сама ограда до ограде. Шта ту лежи дрва, шта времена оде око заграђивања и поправљања.“ И да се на томе стало. Највише је лекарских прегледа због боја (тучњава) – и издавања увера (лекарских уверења) – у јулу и у августу. „Што се се рођаци и браћа бију, у највише случајева њихове жене су томе криве. Од 10 издељених задруга 7 су жене поделиле. Оне се измеђ себе позавађају, па после заваде и задругаре. Кад се изделе од богате задруге постане сиротиња, испропадају од разних болештина, јер сад сваки на двоје на троје направи кућу, само да не седе заједно. Док је сељак у задрузи, ни на шта рђаво није склон. Све што хоће да уради, пре тога иде пита старешину. Док једин (инокосан) одмах у највећем гневу тражи задовољење. Задружни сељак нема потребе да украде – јер ће увек у тој задрузи бити чланова, па макар да је старешина рђав – који то неће одобрити; даље ако и украде, док се оно на целу задругу подели њему мало дође. А, ако ли ко штети задружно имање, задругар се не бије са штеточином, но јавља старешини и овај својим ауторитетом добија и код рђавих општинских судова задовољење. Стога у окрузима где је задруга пропала, и има највише убистава и крађа. Зато треба законом отежати дељење задруге. Противници ово побијају теоријама; место да узму статистику крађа и убистава, па ће видети да је морал, здравље, имућност у оним окрузима, где су задруге иако им је земљиште лошије.“

Знали су то и Јанко Веселиновић и Лаза Лазаревић, али њихова „књижевна пропаганда“ не поможе. „Точак историје“ је млео… Но, после оваквог одломка, Димитријевић се ласно може окривити да је био и – фалократа. „Не стоји кућа на земљи него на жени“, а то је требало да нестане!

Као општински физикус беше и он део власти. Но, баш с тог положаја није могао да дејствује. „У једној трећини Србије, где је шуме нестало, куће српског сељака састоји се из одељка где има огњиште и где се меси хлеб, и собе. Прозори на соби ретко су где стаклени, но махом хартијом облепљени, па преко ових дрвени капак. У овим собама зими је увек мрачно, и друго собе нису окречене, а и где су окречене дуварови а нарочито таваница, од гара лампиног поцрнели. Гас све више продире. Лампа нема стаклета, но светлост чкиљи и пуши се. У таквој соби трећина српских сељачких породица проведе с децом целу зиму. Сутрадан када устану и искашљу се, гараве лопте искашљују; а деци су и ноздрве чаџаве. Ретко која соба да има кревета, махом поњаве; које су врло добре, јер су од вунене пређе и дебеле. Служе и за покривку и за простирку. Кад буде увече, онда се оне простру по земљи (земљаном поду), која је од свакодневног умивања влажна и где сви по цео дан пљују…”

Не само услови становања, и одевање српског сељака је неприкладно, но највише га проређује срдобоља. „Срдобоља“ (знаци навода су Димитријевићеви, јер су ту убројане све цревне болести) је права мора. Носилац заразе је пијаћа вода. Треба дакле: где год у селу има извора да се ти извори озидају, где су бунари, да се ископају и озидају исто тако, али да зид изиђе (макар) по метра над земљом; да стока се не сме ни код чесама ни код бунара појити, а то под казном да се забрани. Исто тако да се забрани прање рубља и уопште прање код извора и бунара. Само, бадава приче и писмена. „Служио сам под трима нашим партијским владама. Ниједна није о здрављу овог народа хтела да мисли – а камо ли што да уради.“ Од санитетског фонда – дике и поноса ондашње Србије, а данас писања о славној прошлости – народ никакве вајде нема. Новац тог фонда је утрошен, к’о санћим узајмљен, на друге државне потребе, али како ми сваке године све грђе и грђе финансијски стојимо, то сумњам, да ће се икад моћи и вратити. Из тог фонда требало је народу поградити зидане чесме, плаћати сеоске мајсторе, који ће их одржавати у добром стању, па би то народ постепено враћао отплаћивањем. Из овог фонда би се имале саградити угледне сељачке куће, у сваком срезу по једна, по коме плану би и најсиромашнији сељак могао хигијенску кућу начинити, кад се решио да је већ гради.

Речју, улогу старешине сеоске породичне задруге требало је да стекне општинска власт. Али њој то и не падаше на ум. Већ она, указује Димитријевић, завађа народ; будући да су њени представници на партијској клацкалици, сасвим обузети угађањима вишој власти. „Бадава што лекари реферишу, да се у том и том селу чесма подигне, или забрани појење стоке на извору – то за време мог лекарског службовања нигде није учињено… Кад за сеоске општине дођу способни и вредни председници, а не ленштине и улизице, од тог времена треба да се рачуна ера напретка наше земље.“

Ево и примера: „У једном крају мога округа појавила се срдобоља. Нареди начелништво да изиђем на лице места, болест да констатујем, извештај поднесем. Ја сам обишао ове општине и према ономе што сам видео да се највише греши, саставио сам по повратку упуство за предохрану и расписао за цео округ.“ Требало је да сваки председник у своме селу сазове збор и то прочита. Али, у целом срезу само је један сазвао такав збор. Те доктор Лаза крену да се увери шта би с његовим оним писменом, од општине па до општине. Кад тамо, а упуство његово међу свршеним актима стоји. Како? Зашто? Е, па случајно се затурило. Није се стигло, био вашар те пропадосмо издајући сточне пасоше. Доктор пресави табак: жалба начелништву. Начелник издаде строго наређење да се сазову зборови, упутства прочитају, а председници на одговор узму, и казне. Мртво слово. Не дуго после тога, завапи председник једне од тих општина да му је помрло 40 душа од срдобоље, те да окружни лекар што пре дође и да укаже помоћ. Похита доктор Лаза, стиже, запита општинског ћату је ли оно упутство на збору прочитано? Не, вели овај, јоште нису. А добисте ли пооштрену наредбу по тој ствари? Добисмо. Па зар чекате да се цело село затре!? Писар није ни свом неписменом председнику ово упутство прочитао, иако је баш у његовој кући четворо срдобољних већ лежало, „због чега је (свим својим ауторитетом) тражио лекара хитно да му дође.“

„Кад се појави каква заразна болест у народу, власт која шаље лекара, шаље га у бој без оружја – да констатује болест иако он већ од болесника који долазе к њему, добро зна шта је тамо. Лекар потом затражи да му власт даде лекова, али тај рачун (за лекове) од општинских чиновника не сме нико да потпише…” Лекар полази празних руку. Дође, прегледа болеснике. Гледа он њих, гледају они њега. Врати се, поднесе извештај, тај извештај ће ad acta. А народ даље гине. После сељаци веле: „Долазио, брате, и доктор па ништа. Мре народ као и пре његовог доласка.“ Колико је то могло да сроза ионако танак углед лекара немерљиво је; али су последице могле да буду бројчано исказане:

„Од срдобоље у нашем народу сваке године у јесен, хиљадама умире. Ово нису цифре произвољне (6). Нека санитетске власти (које таквих података немају, или их кривотворе) потраже од свештеника округа шабачког број умрлих од срдобоље из 1891. па ће видети да је претерало хиљаду. Кад у Београду умре њих 20 од ове болести, дигне се ларма на санитет; одмах се тражи начин да се томе злу на пут стане – а кад по унутрашњости хиљадама од ове заразе гине, ако се и јавља (о томе), нико не хаје.“

Ове бројке су још стравичније ако се доведу у однос с тадашњим бројем становника у Србији. „Кад држава не може да купи свакоме гуњ и чакшире“, то јест, да ваљани српски народ поучи да га одећа штити, „у стању је барем да сагради сваком селу по једну добру чесму, да народ са стоком не пије из извора и бунара, који обично нису ограђени, но само ископани, па се околно блато слива у њих.“

Књига др Лазе Димитријевића није опседнута само причом о загађеној пијаћој води, колери, срдобољи, бунарима и чесмама, али је малопређашња реченица најјезгровитија њена мисао. Народ највише пропада од рђавог одела, па од рђавог стана, али га рђаве воде десеткују. Рђава одећа, рђав стан гуше га постепено, рђаве воде на махове. Нису потребни преврати, револуције, измене друштвених односа из темеља, само нека се ово разуме, а није тешко. A да би се напредак постигао, потребна је подела посла, између лекара и општинске власти, али нека потом свако своје уради како ваља. Лекарима ви оставите: гуњ и чакшире и боље услове становања, могли би они да то убеђивањем преокрену; али воде – извори, чесме, бунари – то је ваше. Закон, примена закона, наређења. Али ви закон, а ни сопствена наређења не спроводите. Нећете? Не можете?

Хтео не хтео, Димитријевић мораде и о власти, да је проучи природњачки.

„Представљај ти полицијским властима колико хоћеш, да се уклони нешто шкодљиво за здравље народно у неком крају, капетан ће тај акт дати да се заведе и бајаги написати да се изврши…” Само што „због неизвршења“ ниједан капетан ни писар није ни опоменут био а камоли кажњен. А кад је једном један пијани једне ноћи узвикнуо: Живео Гарашанин! одмах је ухапшен и кажњен са 15 дана затвора због – преношења обеспокојавајућих гласова!“ (На овом месту Димитријевић безмало да цитира Пелагића.)

„Изузимајући Кнеза Михаила у овој земљи нико није паметно заповедао и ако је заповедао то је било само за његов лични и партијски интерес. Министри играју како им партијски одбори свирају… те у свим заповестима од смрти Кнеза Михаила не видиш интерес отаџбине. А за пакост наш народ хоће да му се заповеда, па да нешто уради… али кад једном заповедиш истрај. За то није потребан апсолутизам. Али министар никако не сме после своје (сопствене!) заповести да поверљиво јавља капетану, да баш ту његову наредбу не извршује на Јанку или на Марку. Гледање кроз прсте још је горе под апсолутном владавином. Тако исто када се изда неки закон, треба његова наређења да се изврше, јер се народ иначе испушта у извршавању.“

Речју, држава пропушта да саму себе успостави; при том трошећи своје људе. „За ово три године, од како сам у Ваљеву, само сам окружних начелника променио 4, а за 6 година у смедеревском срезу шта се капетана променило не само да им броја не знам, но им се ни имена не сећам. Срески старешина треба да је зрео човек, да зна шта је фамилија, да су му народне потребе исто толико познате као и параграфи, и да као старешина једне велике задруге иде по своме срезу и наређује: где шта има да се оправи, да се озида, да се штетно уклони…” (7)

Пропушта се да се ауторитет старешине сеоске породичне задруге с ауторитетом локалне власти поистовети и замени. А та врста послушности народа српског никакве везе с такозваним „рајинским менталитетом“ нема. И устанак је дигнут 1804. јер су старешине породичних задруга тако одлучиле. Донети законе, применити их, бити доследан, и ето пута ка напретку.

„Међутим сви су садашњи правници капетани махом момци, који једва чекају да прође канцеларијско време, да могу према њиховом добу да се проводе, те је и њему самом смешно да он даје какве поуке на зборовима – о моралу, о пољској привреди итд.“

Књига „Како живи наш народ“ је драгоцена карика; један од поузданијих начина расплитања врзиног кола тадашњег здравства, с гледишта не само историје медицине. На просто питање: шта је за здравље свога народа урадила власт? Димитријевић одговара: ама баш ништа. Осим што јадикује да јој је лекара по Србији мало. Њој је, међутим, безвредан људски живот. Бројте умрле! Довикује јој доктор Лаза. Оријентално наслеђе, мурдарлук, менталитет… Пусте приче!

Отуда је његова књига и данас ударац по сред чела сваком гадљивцу и прослављеном „теоретичару“ наопаког српског менталитета, који је баш на тој причи блиставу каријеру задобио. Свима који и данас изгибоше доказујући да се с дивљим, пустахијским, крволочним, бунтовним, хајдучким, пакосним, лењим народом српским ништа корисно не да учинити. (8) Време др Лазе Димитријевића беше, међутим, време ауторитета. Ко то није схватао пропуштао је епоху. Многи српски умови јесу. Нека је породичним сеоским задругама одзвонило; нека ништа више не може да спречи њихов распад. Но, замена је могућа била. Замена ауторитета старешине породичне задруге ауторитетом локалне власти за почетак.  

Но и “... у Београду и већим нашим варошима требало би да има санитетских полицајаца, да непрестано прегледају у рејону чистоћу по авлијама, нужнике, канале итд., па да о томе свакога дана реферишу надлежном лекару…” (Не неком који то нити зна, нити разуме!) И, камо лепе среће да је већ у то доба санитетска полиција у Србији уведена, не би градови – Београд поготову – тако мусаво изгледали као данас. Но „објашњења“: ех, такав нам је менталитет! код „застарелог“ доктора Лазе нема. Варошки, као и сеоски живот, своја правила има. Оно што шкоди у сеоским угрозиће можда само једну породицу, а у градским запрети кварту. Стога чистоћа моје авлије и није моја ствар. Власт која дарује такве „слободе“ грађанима, допустила им је болест и истребљење.

„Има станова по Београду, који немају ни толико авлије да дрва сместе, а камо ли да се деца поиграју. Сад још треба додати нечистоћу…” То се само казненим мерама даде поправити.

Слични призори су и у војсци. Димитријевић се не бави ратом, мада је у Српско-бугарском учествовао; већ говори о мирнодопској војној вежби. Кућа која има војника обавезна је да му сваки други дан хлеб пошаље. Но свака кућа поред хлеба метне у торбу сира, по које печено пиле… Док ли се то прикупи па на коморџијска кола натовари; отпреми и до војничког логора срећно стигне, хлеб се уплеснивио, повукао влагу и киселину из сира, пиле се од врућине усмрдело. Немајући што друго војник то једе… Оболи од цревне болештине, буде отпуштен, али заразу доноси породици, па и селу.

Летњи маневри. Али, зар лети не пада киша? Ипак, војницима ни шатори, ни шињели нису подељени; само слама. Те како је, у неколико махова, киша „ипак“ пала, морали су на мокрој слами да преноће… Сутрадан – болештине. Или: лиферант војсци убуђао хлеб доставио. Те доктор Лаза протестом захтева – а из разлога предохране – да се хлеб убуђали лиферанту одмах врати. Уместо тога, хлеб се раздели војсци, а протест рапортом вишој команди оде. Сутрадан, оболелих је на десетине. (10)

Незарезивања лекарских савета у војсци очитије је, и чак грубље, мада су последице одмах ту. Али, учења на таквим грешкама ипак нема. А колико све ове „сличице“ беху пророчанске, увидеће се за коју деценију. И у дневнику др Михаила Мике Петровића, оног јавности још непознатог, има „хлебних епизода“. Има и да војник кисне, све до у позну јесен, и без шињела и без шаторских крила; данима, али – ратује.

Упозорења о поморима услед зараза које силно коштају сваку војску налазе се и у „Белешкама једног медицинара“ др Лазе Илића. Знање је постојало изостајаше нешто друго.

Узалуд доктор Лаза прстом упире и на напоре и на успехе др Роберта Коха. Балкан почиње од Будимпеште! (Толико о наслеђима, менталитету, оријенту.) Казујем вам на примеру цревне заразе у тој вароши, како се и она лако одгонета, уважи ли се оно што Пастерова наука вели.

Не слушају га и не чују, излаза нема.

Преостаје нам да „разумемо наше старе“, улагујући се које ондашњој, које садашњој, али и свакој будућој власти: јер, ако је кућа српског сељака изгледала баш онако како је описује доктор Лаза, зашто би касарна морала боље? Или болница? У миру, а тек у рату? Ако је српски сељак спрам свог лекара тако упорно неповерљив био, зашто би високо образовани његов синак лекару похрлио; или већ као тазе варошанин урбаној хигијени?

Упркос лабавој структури књиге, Димитријевић износи један целовит поглед, Пелагићевски када је о предохранама реч. (10) Сада су твоји услови становања такви и такви, али барем окречи собе. Недостаје ли: „Сељаче, гољо?“ Авлија ти је, варошанине, ћумез, потеци те је уреди како ваља. Недостаје ли: „Обесправљени пролетеру?“ Нема санитетске полиције „да угњетава“, а…

„У Београду и по најчистијим кућама има ове заразе – која се после пренела из оних ћор-буџака и нечистих плацева, који су и дан дани врела гушобоље. На Батал џамији има говеђег ђубрета, које се већ пресовало, још од пре мађарске буне (1848) и што је још понајчудноватије, да се то трпи у непосредној близини краљевог двора.“

И тако, срчи сплачину тих слобода.

Но и кад лекар у политику оде немоћан је. „Једном се нађем са једним својим колегом, послаником, и споменем му да би требало да се у санитетски закон унесе: да сваки лекар у државној или општинској служби мора једном у току 5 година да оде најмање 3 месеца на университет, ради освежавања медицинске науке. А он ми одговори да сад имају много важније ствари да решавају, и одиста после неколико дана – краљицу протераше!

Ни свештеници нису како треба:

„Свештенство је у нас много од старог поштовања изгубило. Цела је истина да се сељаци хватају куд које, кад сретну попа, да их не бије баксуз. У неким крајевима опет бацају из кола сено, пошто попа мимоиђу. Овоме су много криви и сами свештеници. Заседну по механама са сељацима, па дед' у шале и зађевке, а који још претерује у пићу, тај је „сва права“ свршио. Само каквом свештенику који је умео очувати своје достојанство, рећи ће сељак: господин попо. Иначе – попе! И није чудо што наш свет неће у цркву. Оно, што се 6 милиона Срба прекрсте свакога јутра, пошто се умије и увече кад легне и спомене Боже помози, то више вреди за нашу православну веру, но све сазидане цркве и њени служитељи. И, верујте, ово Србин није од свештеника научио, но, од својих старијих. И то је онај часни крст, за који он војује и крвцу пролева. Ово не може никаква пропаганда да уништи.“

Задуго није могла. Балкански ратови, Голгота, Васкрс Србије, све беше само и само на томе засновано. Сав тај натчовечански напор који би требало да нам се данас чини бесмисленим. Јер, пропаганда, уверисмо се, може све. И ето резултата минулог века.

„У лекарском погледу“, закључује (1899) у свом некрологу др Јован Данић, „смедеревски физикус др Лаза Димитријевић, био је веома срећан, јер је он један од ретких колега, који су занатом својим доиста могли нешто зарадити. Али, у најбољем добу, тек што је своју четрдесету напунио, смрт га је предухитрила и отргла његовој породици и земљи, којој је служио.“ Утопио се у Дунаву.

Три деценије касније Лука И. Лазаревић изрећи ће ово:

„У редовима оних који износе појединца на глас, др Лаза Димитријевић остао је до краја живота недовољно оцењен. У круговима најпозванијих, понашање његово није наилазило на одобравања. Интересе свога реда (лекара), веле, није чувао… Но, суд овај о доктору Лази није се поклапао с оценом средине у којој је живео. Смедеревска и ваљевска села и сада с пуном хвалом говоре о доктору Лази Димитријевићу.“

Природњаку, за кога постојаше једна једина стварност и њене истине, кристално јасне, лако доступне разумнима.

---

(1) Петровић М.: О повредама крвних судова. (Сепарат из Српског Архива за целокупно лекарство, 1927. Народна библиотека у Београду, Бр. II 13236; стр. 7.)

(2) Данић Ј.: Др Лаза Димитријевић (in memoriam); (Српски архив, 1899.: Св. 7, стр. 368–369.)

Аустријски барон Јаромир Мунди, пак, по жељи родитеља студирао је најпре теологију те је постао војни свештеник. Но, у својој тридесет и трећој (1855) одлази у Стразбур на студије медицине. Слови се касније као хирург и психијатар. На Париској изложби 1867. подигао је о свом трошку болницу за лечење умоболних, заступајући слободан начин лечења душевно оболелих. Током првог српско-турског рата именован је за инспектора свих страних болница у Србији, изузев руских. Те је у извештају о посети резервној болници у Шапцу, коју је тада водио берлински ђак др Лаза К. Лазаревић, написао: …задивљен сам његовом стручном спремом и радом, као и организацијом ове болнице. Мунди је био типичан пустолов. Учествовао је и у Париској комуни, у жестокој бици у улици Rue de la Paix. У Цариграду је током руско-турског рата основао „Црвени полумесец“, аналогно Динановом „Црвеном крсту“… Није се онда чудити млађаном Лази Димитријевићу који је прихватио и Мундијев став да су природне науке авантура над авантурама, а поготову медицина. Што се, пак, самог Мундија тиче он ће извршити самоубиство 1895. године.

(Павловић Б.: Историја српске медицине, Службени лист СРЈ & Световид, Београд, 2002. стр. 183–185.)

(3) Приказе Димитријевићеве књиге објавили су (1893–1896): „Јавор“, „Одјек“, „Учитељ“, „Глас Црногораца“, „Летопис Матице српске“, „Дело“.

Др Будимир Павловић у својој књизи „Историја српске медицине“ (стр. 141.) каже да су:… најснажнију подршку идејама социјално-медицинског рада с народом дали др Радивоје Вукадиновић, окружни физикус у Ћуприји, санитетски мајор др Влада Поповић и др Слободан Рибникар, потоњи оснивач „Политике“. У свом јавном прогласу подршке Димитријевићу они између осталог кажу: “…у нашој земљи која је природом богата, обдарена и здрава, здравствене прилике су много горе, него у многим земљама по природи сиромашнијим и нездравим.

(4) Лука И. Лазаревић о Димитријевићу вели још и ово: „Имао је око које све види. Загледао је у млекаре, прегледао посуђе; окушао и хлеб; прегледао постељу; испитивао воду за пиће. Много је разговарао с људима, а још више са женама редарама (редушама) и станарама. Искрен, није у разговорима ништа прећутао, уочљив, није штедео ни старије ни млађе, говорио им је о свима погрешкама које је запазио. Лекар с оваквим погледима освајао је сељака. Сви су имали веру у њега. Народски човек тако су га звали. У природи његовој, у свем понашању Лазину било је много сељачкога. Више је припадао селу него вароши. Волео је сељака више него варошанина. (Лазаревић Л.: Мали поменик, „Планета“, Београд, 1933, стр. 89 и 90.)

(5) Марксистичка мисао настојала је, свим силама, да оспори мисао Фјодора Михајловича Достојевског да морална снага једног народа не зависи од степена његове економске развијености. Синтагма патријархални догматизам скована је у „сретно Брозово време“. Тако, говорећи о др Душану Радићу (1892–1938), лекару и књижевнику, Добрица Ћосић каже и ово: “…у поређењу с Лазом Лазаревићем, др Душан Радић је у својим моралним схватањима ослобођен патријархалног догматизма и морализма, те превазилази у целини ограниченост епског и патријархалног морала у нашој књижевности и друштву.“ (Руђинчанин Б.: Завичај и Прерово Добрице Ћосића, Нар. Библиотека „Др Душан Радић“, Врњачка Бања, 2002.: стр. 163.) Радић можда јесте најбољи приповедач српског села између два светска рата, и без тог „критеријума“.

Дубље запажа Кашанин, да „из Лазе Лазаревића не говори традиција примитивног него култивисаног света“. (Kašanin M.: Izabrani eseji, Rad, Beograd, 1977, стр. 121. )

(6) „У ваљевском округу је, према црквеним књигама, 1892.: рођено – 4704; умрло – 4717; од тога од срдобоље 653. Година 1891. због инфлуенце (грипа) за ваљевски округ била још и гора. За ужички, подрињски и руднички округ, прошла година била је још убитачнија. У подрињском округу само је од срдобоље умрло 800; а колико ли је, онда, боловало?“

(7) Двадесет и пети члан Пелагићевог Благодатника захтева да се у сваком селу оснује одбор за смотру и поправку. „Задатак овоме друштву биће да марљиво пази на сваку и најситнију опалост, квареж, рушевину, неуредност, сваку ружноћу, нечистоћу и оскудицу места и месних становника. Јер срамно је за управу, за власти, тако и за сам народ места тога, да чесма да бунар дају мутну, нездраву и недовољну воду, и да је око њих ограда, зидови, поднина, насип и корита у виду кварежа, блата и нечистоће… То исто важи кад је неудесан мост, пут, прелаз, платине, стазице, путањице (тротоар)… Још је већи срам како за народ тако и за његову управу, када су улице, штедионице, радионице, болнице, зборнице, перишта, сушишта и друге месне и окружне народне и приватне зграде неудесне према науци о здрављу. Све то треба да је чисто здраво, оправно и угледно…”

(8) Један пријатељ Димитријевићев, који је желео да га уведе у своју партију, трудио се да му докаже да… сељака треба васпитати да мисли својом главом, да позна своја права, па ће онда и дужности своје вршити предано. На то му доктор Лаза одговори: „Дајте сељаку сапуна да се умије и опере; научите га да су здрава вода и чист ваздух најбољи чувари здравља, одвикните га од употребе алкохола, дајте школу сваком селу, ослободите га зеленашких дугова, рђавих чиновника и неваљалих кметова – онда ће сељак и сам потражити права слободна грађанина; онда ће умети да се користи политичким слободама.“

(Лазаревић Л.: Мали Поменик, Планета, Београд, 1933, стр. 90.)

(9) „Хлебне епизоде“ безмало су – када је о војскама реч – опште место. У својим мемоарима, који су издати у више томова, а по његовој смрти маршал Мармонт (Auguste-Frederic-Louis Viese de Marmont, 1774–1852), заповедник Далмације и војвода од Дубровника, износи ово: „О снабдевању француских трупа у Далмацији бринула је администрација италијанске војске и готово је немогуће описати њен аљкав однос према јадним војницима, којима је суђено да увек буду жртве гадова који се крију у појединим армијама. Ратни комесар по имену Волант слао је из Венеције покварено жито, који је други комесар по имену Ванел, примао у Задру, сигурно у дослуху с првим. Хлеб је био смрдљив, болнице у највећој запуштености, касарне без залиха, више од четвртине расположиве војске налазило се по болницама у којима је владала запањујућа смртност. Горе од стања какво сам затекао у Холандији пре две и по године.“ У јесен 1806. које је убрзо поправљено његовим енергичним мерама; а маршал не беше лекар. (Berić B.: Prilog maršala Marmonta taktici i organizaciji zbirnjavanja ranjenika i bolesnika u našim krajevima za vreme Napoleonovih ratova; Acta hist. med. stom. pharm. med. vet. ; 1984, 24, 1–2, стр. 80–81)

(10) Био је, међутим, Пелагићевац не само у погледу предохране, већ покаткад и лечења. „Ретко су у апотеку долазили рецепти доктора Лазе. Он је веровао да у народној медицини има одличних лекова, па их је препоручивао, уз то истичући чувати народ да се не разболева, много је преча дужност лекарева, од оне да заспе болесника медикаментима.“ (Лазаревић Л.: Исто.) (Димитријевић Б.: Мостови Васе Пелагића – поводом 125 година од објављивања његовог „Народног учитеља“; Задужбина, год. 16., бр. 28, 2004.)

---

Напомена: Текст објављен у „Савременику“ бр. 123–124–125 / 2005. стр. 77–85.; за ову прилику незнатно проширен и допуњен.