Брана Димитријевић

Змајова, родоначелник пламирања

(Над једном мање познатом студијом др Миливоја Миленковића)

Јован Јовановић - Змај био је и лекар. На вест да је 1. 06.1904. преминуо у Сремској Каменици Српско лекарско друштво отпосла тамо четири своја уважена члана, а „Српски архив“ донео је црним уоквирен текст који се приписује уреднику др Јовану Данићу:

“1-ог јуна је снашла голема жалост цело Српство јер је тога појутрја мирно се угасио живот великог песника Змаја Јована Јовановића. А међутим његово име било је тако познато у нашем народу, да нема ни ђачета у најзабаченијој сеоској школи, који не би знао Чика Јову, како су га деца звала. На гробу његовом ваљало би исписати оне речи, које је др Сондерегер себи наменио: Овде лежи један срећан човек. И заиста у добу опште несугласности, завада, мржње, зависти и поцепаности ни један Србин није био тако омиљен и тако прослављен као пок. Змај-Јова. Зато кажемо да је био срећан, што је Змај сам доживео своју славу и целокупно признање и љубав свог народа. (1)

Изливима емоција иначе несклон Иво Андрић „Певанија Змај-Јована Јовановића“ назива „књигом детињства, књигом живота“. „Многи је од нас, лежећи потрбушке на јевтином ћилиму или још јевтинијој крпари родитељске куће, срицао слова те дебеле књиге у црвеном или златном повезу…” иза које је, потом, остајао “…низ утисака и подстицаја, који су доцније трајали и свесно или несвесно дејствовали у нама.“ (2)

Постоји доиста невероватна, до сад непревазиђена, прилепчивост Змајевих стихова, с којом би могао да се мери још само српски десетерац.(3) Уз њих се у памћење, с лакоћом урезује и прича, и њене поруке, толико разумне, толико јасне. И још уз неку врсту непресушне, ненаметљиве животне радости, јер све, ама баш све, по Чика Јови, има смисла, и живот и свет и породица и детињство, па и Српство.

Змај је просветитељ какав се ретко рађа, то нам, у ствари, саопштава Иво Андрић. Змај је наш највећи песник.

Потоњи усклик припада, међутим, др Миливоју Миленковићу; који затим указује да ће се у пажљивијој анализи безбројних Змајовиних песама свуда наићи на „очигледан утицај лекарског позива, научног схватања друштва и животних проблема.“ (4) Ни једног трена Змај није могао да се ослободи научног реализма а ни рефлекса дидактичких и педагошких настојања. Но, и у томе су, можда, лежале снага његовог утицаја а и прилепчивост? Уздање у науку, неосетно продирање свеколике па и здравствене културе – стихом. Али сам Змај – и то је Миленковићево – упркос изванредним својим знањима, ретком културом и друштвеним шлифом, познавањем права и медицине, знањем четири језика и тако даље и тако даље, беше једна врло несрећна личност. Цео његов живот протекао је у сталној економској борби, бригама, патњама, душевним мукама. Погрешио др Јован Данић у свом некрологу – доказиваће др Миливоје Миленковић 50 година касније, на Свечаној академији коју је Српско лекарско друштво поводом Змајеве смрти приредило, а потом је откривена спомен плоча на месту где се некада налазила кућа у којој је, у Београду, Змај живео – погрешио је двоструко: Змајова је био трагична личност, ни мало „срећан човек“. Осим тога чезнуо је за спаљивањем својих остатака, не за укопом.

И др Миливоје Миленковић, лекар, специјалиста офталмолог, француски ђак, беше песник, писац расправа, полемичар и критичар. Упамћен, ако јесте, по својој студији „Надреализам у светлости биологије“ (1934), неповољној по овај покрет; заборављен као писац једне још значајније књиге „Еутаназија или убијање из милосрђа“ (1940); а осим тога био је присталица кремирања умрлих. Једном приликом је, пре Другог светског рата, због тога, добио жестоке батине у Ваљеву. Залагао се да се страна реч „кремација“ замени нашом – „пламирање“, коју је сматрао својим изумом.  

Змај је, вели Миленковић, био једна изванредно нежна и осетљива природа. У 17 својој години губи мајку, у 25 и оца, а ту је ускоро и трећи гроб једине његове сестре Јармиле. Жени се у својој 29. Уследиће помор тек основане његове породице. Да ли је туберкулозом Змај био захваћен још пре венчања, или је ту болест са собом донела његова вољена Ружа. Тек, брачна трагедија Змајева остаје без премца не само у нашој књижевности, већ и у животу обичних људи. Изгубити за непуних десет година петоро (управо шесторо) деце и жену, поређати те гробове поред претходна три, то је елементарна несрећа, катастрофа, под чијим би се теретом скрхао свачији живот. Уз то Змај верује у науку и њене тековине, а у пракси се бори против смрти. И баш на тим пољима и као родитељ и као лекар трпи поразе.

Па ипак разочарења у науку у његовим стиховима нема, али ће „ти тешки и тужни часови растанка са онима који се највише воле, то закопавање у земљу са свим последицама – распадања и труљења – које следују неминовно, одлучно утицати да Змај постане протагониста идеје о спаљивању лешева.“ Каже Миленковић, налазећи у XV песми „Ђулића увеока“ стихове који то јасно показују.

Гроб је „црни амбис“; зар да први баци шаку земље на ковчег вољене? Рука се сама назад трза а „тај обичај кује бес.“ А, затим: „Ох, што нисмо сада онде/ Где је „дивљи“ обичај/ Место гроба кроз ломачу/ јурне пламен, сине сјај.“ Тада би, тај пламен, он сам смело и ведро потпалио: „Тај жртвеник, одар њен/ Да трулежу, да гњилежу/ Отмем плен.“ LXII песму „Ђулића увеока“ Миленковић сматра Змајевим завештањем. „Гроб је трулеж…” то су прве речи прве строфе, да би се последњим стиховима Змај захвалио добрим пријатељима на испуњењу своје последње жеље да његово мртво тело сагори ломача. „Други на гроб плоче мећу/ И ваљају на њих хриде/ Е да спомен дуже траје/ Да с’ гробови даље виде.“ Та Змајева „опаска“ ваљана је и данас! „Гроб је једна од безбројних лажи којима човечанство од вајкада себе вара. Поезија гроба, то су празне речи. Таква страхота не даје се поезијом замазати. Гробна мирноћа, гробна тишина, лака земљица… то би све лепо било када би тако било.“ (1875) Да ли поверујемо да је та иста рука исписивала стихове добро знане нам песме „Светли гробови“? Или потомству преостаје већ уходани, јалови метод: да цепајући Змајеву личност, Змаја лекара што пре одвоје од Змаја песника, па нек’ свак’ онда оре своју њиву; а ни на томе се не би стало?

Змају је, вели даље Миленковић, била позната беседа Јакоба Грима одржана у Берлинској академији наука новембра 1849. у којој је овај заљубљеник у српско народно стваралаштво тада величао естетске стране пламеног гроба. Своје последње дете Змај губи 1872. Но, и мимо тога, Змајев додир са смрћу је непрекидан. Он је и над постељама самртника, присуствује сахранама, а у тим временима у дужност лекара спадало је и сецирање (обдукција) лешева. Тајне људских организама њему су биле познате до опипљивости, која се једва подносила. Змај није био атеиста, али је био велики противник сујеверја и застарелих обичаја; што је вјерују и Миленковића, који ће своје залагање за пламирање поткрепљивати снажним уверењем да ће се многи скупи и непотребни обичаји, укључујући и постављање оних хриди, морати да нестану.

Ипак, Змај је сахрањен, а не спаљен, упркос написаног тестамента, а његов велики погреб био је, вели Миленковић, сушта противност свим очекивањима. Јер су се тада „одиграле све оне традиционалне и примитивне сцене противу којих се Змај борио целог свог живота“. А описао их је др Воја Кујунџић, Змајев пријатељ, присталица спаљивања, разочарано до танчина. „По пакленој јунској жези, ређали су се говорници, било их је преко двадесет…”

„И беше нечег трагикомичног у целом том погребном догађају.“ Завршава Миленковић. „Један поред другог нашли су се два највећа наша крематиста, један мртав а други жив“, др Кујунџић, отпослат од Српског лекарског друштва, „обојица лишени могућности да своје жеље и обећања приведу у дело.“

Остаје питање зашто је Змај у последњим својим месецима опхрван болешћу која га је ломила, од кремације ипак одустао? Од неколико предложених објашњења, за такав нагли заокрет, Миленковић прихвата ово: „Да,“ рекао је Змај др Воји Кујунџићу, само неколико месеци уочи своје смрти, „идеја (о кремацији) је веома лепа и узвишена, али… али је она за нас данас прерана.“

„И у тој светлости Змајев лик као човека и лекара расте у још већим размерама. И у самртном часу умео је да буде велики у односу на своју околину. Као побожан човек, иако антиклерикалац, није хтео да се замери православној цркви, а као песник није хтео да изазове чуђење“, ни повод новој деоби, „једног патријархалног народа, коме је посветио сав свој живот…” Кога је „у добу опште несугласности, завада, мржње, поцепаности...” ујединио, као мало ко и пре и после њега, срцем, умом, трудом, прилепчивошћу своје поезије.                                 

У Београду, Змај је имао доста обимну лекарску праксу, мада се за њу није отимао. На својој кући није имао ни табле, у стану није имао ординацију, у његову собу улазило се кроз кухињу, а у соби у великом нереду, по столу, орманима, поду налазиле су се књиге и исписани многе хартије с песмама и другим његовим књижевним радовима. (5) И то је то. Довољно да разумемо ко је и шта је био Змајова. Неко је од књижевних критичара написао „да је од Змаја лекара остало мало, а од Змаја песника много“, али како, посебно у дечјој поезији где је највећи и дан данас, раздвојити баш то двоје? Барем у њој, коју није могао, одрекнувши му све остало, а да не призна честити и трезвени др Љубомир Недић, барем је у тој њој савета и савета о чувању здравља, чак и о нези болесника. Наравно, поезија је поезија… А, осим тога, и данас нам се посве неамбициозним могу учинити стихови „пре и после јела треба руке прати…” који су тек у Змајево време као хигијенска мера били недовољни. Па, ипак…

Заборављамо, и поводом Змаја, да су Срби, ма где били, ма где живели тада били млад народ, народ који је васкрсао, који је био у успону, жедан знања; баш тог пространог, непорецивог, силног, кога је поседовао Чика Јова; и знања и задатака. Да је дубока свест о томе – и о младости и о успону, и о задацима – покретала сав Змајев живот, али и поезију; хранећи онај неугасли, „заумни“ Змајев оптимизам, најјасније испољен у песмама за децу, који је необјашњиво али поуздано управљао и свим његовим животним одлукама, па и необичним изгледом београдског његовог стана. Најзад и оном одлуком, да се – ма колико се он лично гадио „мајчице земље“ – одустане од спаљивања посмртних својих остатака, зарад Српства, огромне породице којој је припадао и као родитељ и као дете.

С те стране је, спрам Миленковића, који је као присталица светлости огња наставио Змајево дело, можда мало више у праву остао, ипак, др Јован Данић?

Ко би знао?    

(1) Ђорђевић С.: Др Јован Јовановић-Змај - члан Српског лекарског друштва; Српски архив, год. LXXXII, св. 11(1954) стр. 1365–1366.)

(2) Andrić I.: Umetnik i njegovo delo. Svjetlost, Sarajevo, 1976, стр. 192–194.

(3) “… не устручавам се нимало прогласити Змаја за најбољег познаваоца језика народних песама. Каква разлика између његовог песничког народног језика и Милићевићевог прозног. Милићевић само зна речи народног језика; али он не влада њиме као Змај. Милићевић није кадар створити нових речи у духу народног говора; а ако би и створио какву, познаје се одмах да је његова, удешавана и намештена; реч коју Змај скује – када је скује у духу народном (јер он покашто кује речи и у духу Лазе Костића) – изгледа доиста као народна, као да је сама од себе постала, спонтано, како народне речи и постају.“

(Недић Љ.: Новији српски писци. Изд. Књ. Геце Кона, 1923; Београд, стр. 156.)

(4) Миленковић М.: Змајева лична животна трагедија, (Српски архив, Београд, год. LXXXII, 1954, Св. 11, стр. 1341–1360.)

(5) Драгић М.: Др Јован Јовановић-Змај – лекар и песник, (Српски Архив. Београд, год LXXXII, 1954, Св. 11, стр. 1333.)

Напомена: Текст објављен у „Књижевном листу“ (бр. 23/24., јул и август 2004., Год. III.)