Брана Димитријевић
Др Атанасије Пуљо
Пуљо припада оном не тако ретком соју српских стваралаца чије дело излази на видело у правом сјају више од пола века после његове смрти. За српско зубно лекарство беше што и Гогољ за сву потоњу руску књижевност.
Рођен 1878. године у Земуну, гимназију је завршио у Осеку, а Медицински факултет у Грацу 1901. године. Започео је специјализацију зубног лекарства у Паризу, коју је из материјалних разлога, морао прекинути. Запослио се у Земуну као секундарни лекар у Болници милосрдних сестра. Убрзо постаје примаријус, па котарски лекар, али зубно лекарство не запоставља; специјализује га о свом трошку у Берлину, Бечу, Цириху. Године 1905. један је од оснивача Земунског Српског Сокола и први начелник. Када је 1910. завршена нова зграда Дома Српске општине, до Богородичине цркве, по пројектима Косте Атанацковића-Станишића, када је освећена и отворена, том приликом је одато признање старешини друштва г. Ђоки Милосављевићу и начелнику др Атанасију Пуљи, за самопрегоран рад. Године 1911. Пуљо напушта државну службу, те у Земуну отвора приватну зубнолекарску праксу. Своје родољубље, које га неће напустити до последњег даха, показаће већ 13. октобра (по старом календару)1912. године када прелази у Београд, у Србију, која је заратила, „да помогне браћи“. Ставивши се на располагање Црвеном крсту, распоређен је у Пету резервну болницу, где истог дана, као једини лекар у том трену, али потпомогнут пожртвованим радом госпођа и госпођица из највиших кругова београдских, прима 157. рањеника с Куманова. Тај његов рад, у Петој резервној болници, који је потрајао до децембра 1913. године, остаће упамћен по увођењу зубног лекарства у свет хирургије, што је за оно време била не мала новост. „И најтежи случајеви виличних костолома спадају на зубног лекара." Говораше. А у збрињавању таквог рањеника хирург и зубни лекар треба да раде заједно, мада је понајбоље „ако је зубни лекар још и хируршки изображен“. Те речи – та пророчанства – не беху тако јасно и гласно изговорене нигде пре тога; као тада у Српском лекарском друштву 15. фебруара 1914. Поврх свега, у Србији зубно лекарство још не беше ни познато, ни раширено, ни цењено; шта више, ни међу лекарима.
До почетка XX века оно што данас називамо стоматологијом настајало је на три различита начина. Занатски, или школовањем у зубарској школи по америчком узору, или, најзад, као медицинска специјалност – доктор опште медицине специјализовао би се за зубног лекара. До под крај XIX века у Француској су се признавала сва три начина, онда је занатски укинут, док се између присталица америчког зубарства и европске одонтостоматологије, односно стоматологије, водио рат. Једна од последица биће и терминолошка збрка, задржана у овом или у оном облику и до данас. Опаснија последица испољавала се кроз односе војних санитета према зубном лекарству, на шта је умногоме утицао однос тадашњи зубног лекарства и хирургије. Као и зубарство и хирургија је, све до друге половине XIX века, спадала у нижу делатност, а онда је захваљујући успостављању начела асепсе и антисепсе, и увођењу наркозе, на велика врата ушла у медицину. За разлику од ње током XIX века зубном лекарству беху још увек важније везе са постојећим занатима, зарад увођења нових и нових поступака, а то се онда одражавало на поприлично раширено схватање да је зубно лекарство по својој природи септично, а осим тога луксуз. Отуда војни санитети за зубно лекарство нису марили. У САД су доктори зубне хирургије (DDS - титула која се и данас стиче на универзитетима у САД и Великој Британији) тек после грађанског рата уведени у војни санитет, и формацијски; тек после немилих искустава са гнојењима, отоцима, зубобољама; којима су ратни напори погодовали (1). Па и у Првом светском рату, данас светом славни Британски Санитетски Корпус неће све до половине 1915. године у својим редовима имати зубног лекара.
У Српском војном санитету, пре ратова, ствар је стајала још и горе. „О зубима се у нашој војсци слабо водило рачуна..." записаће др Милан Петровић, (2) „Једино је било унето у Правила за ослобађање обвезника да је стално неспособан онај коме недостају 14 зуба." До Балканских ослободилачких ратова у српској војсци отворене су само две зубне станице, једна у Београду 1904., друга у Нишу 1909., али оне су "...радиле само оперативно... само су вађени и пломбирани зуби, а нису израђиване протезе." У Петој резервној Пуљо је технички располагао и потоњим. Лечећи виличне костоломе, израђивао најразличитија привремена и стална помагала, а као доктор опште медицине покораваше се правилима асепсе и антисепсе. Захтевао стога учешће зубног лекарства равноправно с хирургијом, изграђујући нову специјалност: хирургију лица и вилица. Јер, Пуљо је осим својих знања у умења у Србију, тада, донео опрему и материјале; не тражећи за то накнаду. Повео је и свог, десет година млађег брата Ђорђа, да му у „радионици“ шегртује.
По завршетку Великог рата Ђорђе Пуљо ће уписати политехнику у Прагу, али ће је напустити после три године. Завршиће медицину а касније је специјализовао зубно лекарство. Постаће и један је од оснивача Стоматолошког факултета Универзитета у Београду, посебно Клинике за стоматолошку протетику.
Одјек Пуљиног рада „О костоломима вилица у српско-турском и српско-бугарском рату“ (3) не беше у европејским размерама, међутим, довољан за покретање питања посебног лечења те врсте рањеника, што ће се, убрзо показати кобним. У лето и рану јесен 1914. године река рањеника преплавиће фронтовске и резервне болнице широм Европе; међу којима најпотресније деловаху они погођени у лице. Њихов застрашујући изглед варао је од почетка. Многи су од стране износиоца рањеника просто остављани на војишту, јер су сматрани погинулима. Још теже је било питање како их лечити, којој би специјалности требало да припадну? Увидеће се, али касније, да без зубног лекарства напретка не може бити. Првог септембра (по Јулијанском календару) 1914. године Пуљо, искористивши привремено ослобађање Земуна од стране Прве српске Армије поново прелази у Србију. Ризичан корак, јер беше аустро-мађарски држављанин који прелази на страну непријатеља. Лако би био проглашен за велеиздајника и стрељан, у случају заробљавања или капитулације српске војске. (4)
Одмах по његовом преласку у Србију Министарство војно поставља га за шефа Оделења за лечење изломљених и повређених вилица у Нишкој војној болници, чиме је Србија макар за педаљ испредњачила у поређењу са Савезницима и Централним силама. Пуљо је у Нишу, ратној престоници, осим тога, практиковао и стоматологију, о чему др Милан Петровић пише: „Европски рат изненадио је наш војни санитет онако исто, као и државни систем... на зубе опет нико није мислио. Тек у Јануару 1915. појављују се две зубне станице у Нишу, постале: једна иницијативом Руске лекарске мисије, друга иницијативом др Пуље."(5)
Довијања, импровизације, лична иницијатива постаће нека врста општег места у пракси српског војног санитета и током Великог рата, па било о којој да је специјалности реч. Комотан, где-где игнорантски однос војних и цивилних власти према проблематици не само ратне медицине до 1916, а потом не баш пријатан каснији патронат савезника Француза, постављаху многе препреке.
После повлачења, и расформирања „Оделења за изломљене и повређене вилице“ крајем 1915. године, у Солуну, Пуљо одлази у Француску, где неко време, према сопственим речима, изучава лечење виличних костолома по тада најчувенијим установама у Паризу, укључујући и Америчку болницу у Неиу. Зачуђујуће, али је тако било. Као и многима, и Пуљи је сва медицинска документација, укључујући и фотографије рањеника и један већ написан и за штампу припремљен рад, у Катастрофи, пропала. Ипак, налази снаге и начина, да се појави на, данас култном, Међусавезничком зубарском конгресу, крајем новембра 1916. године у Паризу, с радом: „Лечење костолома вилица у Србији 1914–1915."(6) Наредне године отвара приватну ординацију у Ници. Почиње и да објављује у угледним француским стручним часописима. Теме су мирнодопске.
Септембра 1919. године Пуљо се враћа у отаџбину. Иако то, може бити, није тада тако изгледало потоњи његов потез раван је оном од само пет година раније, када је из Земуна у Ниш прешао, ризикујући велеиздајништво. Овога пута недоумица је гласила: победничка Француска или опустошена Србија? Ница, можда Лион, спрам Београда, који је баш тада (1919.) најјадније изгледао, препун рушевина и рупчага, без струје, воде, упропашћен и ружан. Пуљу је, уза све то, чекала и застрашујућа некултура у погледу оног што данас називамо оралном хигијеном и оралним здрављем.(7) У Француској су га наговарали да остане, прими француско држављанство; те је изван сумње да би као шеф неке од катедри на неком од угледних тамошњих универзитета, постепено доспео и до залужене, светске славе. Његова оригинална метода лечења застарелих костолома горње вилице већ је називана балканском.(8)
Но, у тек створеној Краљевини СХС Пуљо је препун снаге, планова. Године 1922. објављује ретроспективни рад (9) о ратним својим искуствима а 1923. године научно-популарну књигу „Нега зуба“(10) на којој је као издавач потписан његов отац. Беше спреман да своје дело на ползу зубног лекарства и отечества, настави сам самцит. Срећом, августа месеца те исте 1923. године Министарство народног здравља Краљевине, расписује конкурс за шефа зубног одељења на Општој Државној Болници у Београду. Пуљо се јавља као једини кандидат, те бива постављен на ту дужност 10. новембра исте године.
Поликлиника за болести уста и зуба, како је гласио њен први наслов, беше замишљена и као здравствена и као образовна државна установа, у којој би свршени доктори опште медицине изучавали стоматологију, стичући потом звање специјалисте за болести уста и зуба. Беше то једна од ретких установа те врсте, и тада, у Европи. По жељи, рекло би се, циљевима и схватањима Пуљиним, који се с породицом коначно пресељава из Земуна у Београд.
Све до скора је Пуљин овај мирнодопски рад, који је нека врста предстварања Стоматолошког факултета у Београду, најмање проучаван и истицан, упркос необоривој чињеници да ће баш ту универзитетску установу створити његови ђаци. (11) Пуљин рад садржавао је три циља. У равни здравства: просвећивање народа и подизање стручног и моралног угледа специјалиста за болести уста и зуба, а уз то стављање мајстора зубних техничара под окриље санитарне, а не, као до тада, обртне делатности. У равни образовања: укључивање предмета Одонтостоматологија у наставни план и програм београдског Медицинског факултета. Све је то било повезано. Појединачни углед специјалиста зубног лекарства доприносио је угледу стоматологије, и наметао питање: зашто је нема на студијама медицине? Док је санитетска контрола над струком зубних техничара доприносила нешто бољем квалитету занатски још увек ствараном међуслоју зубара, који би од мајстора зубних техничара праксом настајали. (12) Најзад, променом назива Поликлинике у Стоматолошка, а не као до тада за болести уста и зуба, Пуљо је јасно стављао до знања да тежи тој варијанти европејској.
Испољили су се резултати. У оквирима Српског лекарског друштва настала је прва специјалистичка (стоматолошка) секција, и комора. Мајсторски испит зубни техничари полагали су пред трочланом комисијом у којој је био и специјалиста зубног лекарства. Али Пуљи највећи успех беше увођење предмета „Одонтостоматологија“ на студијама медицине, 1936. године. Решење недоумице: где, у ствари, спада зубно лекарство? Увођење тог предмета донело је Пуљи звање ванредног универзитетског професора. Чинио се да је, напослетку, у педесет и осмој својој години све своје намере и циљеве остварио, да се узалуд из белог света није вратио. Али…
После брзог слома Краљевине Југославије у априлу 1941. године, по окупацији затворен је Универзитет у Београду. Део Стоматолошке Поликлинике стављен је на располагање Вермахту; а мањи њен део пресељен је у Кумодраж, село крај Београда. 1943. Пуљо помишља на пензију... Крајем лета 1944. године сазнаје за погибију свог млађег сина Миодрага, у редовима војске ђенерала Драже Михајловића; крајем октобра за погибију старијег сина Слободана, на Сремском фронту.
Др Атанасије Пуљо погинуо је 1. новембра 1944. испред своје куће, у Немањиној, када је на њега, на сасвим опустелом тргу Славија, изненада налетео совјетски војни камион.
Пуљином смрћу спуштен је вео заборава и на његово можда најзначајније дело Стоматолошки факултет, који је, истина, основан тек после тога – 1948. године.
Али, Пуљин непосредни наследник на месту шефа Поликлинике, доцент на предмету Одонтостоматологија, а потом први декан Стоматолошког факултета Универзитета у Београду, Проф др Љубомир Ђоковић, творац првог наставног плана и програма тек основане школе, скоро у потпуности спроводио је Пуљин концепт по начелу: што више медицине, што више извођачке, практичне, стоматологије. А свесрдна помоћ Медицинског факултета у Београду која беше последица великог Пуљиног угледа, потом и Ђоковићевог, чињаше то и остварљивим...Те је памћење на Пуљу ипак тињало, мада беше помињан врло ретко. Па и само име факултета последица је Пуљиног труда, његове језичке истанчаности, тежње ка тачном означавању; и стручни назив свршених полазника: доктор стоматологије.
Но, већ крајем педесетих година прошлог века сећање на њега почиње да се обнавља, истина, на парче, поводом настанка хирургије лица и вилица, коначно и као специјалности, али и поводом „проклетог“ оног питања коме та нова специјалност треба да припадне: стоматологији или медицини? И једнима и другима, гласио је Ђоковићев одговор, што је и прихваћено.
Прослава педесетогодишњице Стоматолошког факултета Универзитета у Београду (1998.) беше прилика да се сећање на др Атанасија Пуљу учини још трајнијим. Донета је одлука да се постави спомен плоча на кући у којој је живео и пред којом је погинуо. А онда почеше натезања; већ знана прича. Одуговлачило се с дозволама прво у Скупштини општине Савски Венац, коју је држала тадашња опозиција, затим у градском Заводу за заштиту споменика. А кад папири најзад стигоше би окончана и прослава, новац потрошен, кулисе посклањане. Потом ће бомбардовање... И тек је у новембру 2000. настављено; тек тада је сачињен уговор о изради. Најзад је с благословом Његове Светости Патријарха Српског Господина Павла, спомен плоча је свечано откривена 13. октобра по старом (26. по новом) календару 2001. на дан кад је др Атанасије Пуљо 1912. стигао у Београд „да помогне браћи“. Стоматолошки факултет Универзитета у Београду поднео је све трошкове на ползу нараштаја. И право је.*
У лето 2004. године оглашено је да је једна улица у његовом родном Земуну добила његово име.
(1) Наравно, реч је о притајеним жариштима. Већ иструлели зуби изазивали би гнојна запаљења, а зуби са поодмаклим кваром болна запаљења зубне сржи.
(2) Станојевић В.: Наше санитетско ратно искуство, Београд, 1925: 709.
(3) Српски архив, бр. 244.1914. Београд. Колико је српски језик од тада па до данас у својој јасноћи изгубио види се и по наслову овог Пуљиног рада. Једном приликом је, наиме, у недавним смутним временима, један од познатијих београдских новинара физички нападнут у пијаном стању, а новине су потом донеле вест да му је том приликом сломљена вилица. Писац текста је вероватно мислио на костолом, а и знатан број читаоца и читатељки. Но неки су, попут писца ових редова, помишљали да је можда реч о протези, која се такође назива вилицом, истина вештачком, али оно вештачка често изостане. И убрзо се појавила „исправка“ да је реч о поломљеној – протези.
(4) Барби А.: Са српском војском, Дечје новине, Горњи Милановац, 1986.; 145–147.
Но, с друге стране, да ли је др Атанасије Пуљо, као истакнути српски националиста имао избор? Иако му је порекло цинцарско. Крајем осамнаестог столећа, пише Поповић (Поповић Д. Ј: О Цинцарима; Прометеј, Београд 1998; стр. 439–440.) доселио се из Блаца, у Северној Грчкој, у Земун Димитрије Пуљос, који је убрзо узео презиме Поповић. Брат Димитријев Јован Пуљос био је прота у Блацу, а имао је 18 синова и четири кћери. Најстарији син Јованов који се такође звао Димитрије, јер су Цинцари најстаријем сину по правилу давали дедино име, убрзо је дошао у Земун свом стрицу Димитрију Поповићу. Потом Димитрије Јованов узме к себи свог најмлађег брата Атанасија. Оба Димитрија, и стриц и синовац били су трговци. Потом и Атанасије. У кући се говорило грчки. Атанасије се оженио Маријом Љ. Рогулић из Ирига; посрбивши, како сматра Д. Поповић, Пуљос у Пуљо. Из тог брака настаје четворо одрасле деце: Димитрије, Ђорђе, Катарина и Јован. Димитрије је отац Атанасија и Ђорђа Пуље.
Брат Димитријев Ђорђе, трговац и уважени грађанин у Иригу, одмах је на почетку рата 1914, као политички сумњив, био заточен шест недеља у Петроварадинској тврђави. Умро је у Иригу 1917. године. Најмлађи брат Јован био је власник књижаре и штампарије „Јован Пуљо“ у Земуну, те је и он на почетку рата ухапшен. Под оковима је пребачен у Пешту, одатле у Петроварадин, па у Загреб, где је под оптужбом да је велеиздајник, месецима тамновао. Напаћен, умро је на Видовдан 1915. године у једној од загребачких болница. Спрам своје браће, отац др Атанасија Пуље Димитрије, такође трговац и угледан грађанин Земуна, прошао је нешто боље. Протеран је на Ријеку, па у Загреб, где је остао све до 1916. године. Умро је 1924. године. Породица је, закључује Поповић, потпуно асимилирана. По осећају су постали прави Срби, а и по многобројним својим родољубивим делатностима. Последњи, ако се тако може рећи, раскид са својим пореклом, извршиће у Нишу 1914. године др Атанасије Пуљо када је почео славити св. Николу. Касније је и његов млађи брат Ђорђе узео исту славу. Поповић, најзад, примећује да им је од свега остало само грчко презиме – Пуљо.
Но, и да није одмах по избијању рата био шиканиран и прогоњен, онако као што беху његов отац и оба стрица, др Атанасија Пуљу би свакако сачекала одмазда аустро-угарских власти, по повлачењу српске војске. Наредба (оглас бр. 7295) издата већ у октобру 1914., потписана од стране Краљевског котарског предстојника др Павлинића, овако гласи: „По вишој наредби имаде се из града Земуна одстранити свеколико српско пучанство. Позива се стога свеколико српско пучанство града Земуна да се у року од 24. сата спреми за полазак. Пучанство има са собом понијети зимско одијело и храну, барем за пет дана, а смије понети у заточје постељину, готовину, вриједност и драгоцености… Свеколико српско пучанство: мушко и женско, старо и младо, дјеца и старци, имаду сутра, дне 27. о(вог) мј(есеца) у три по подне спремни за пут дочекати у свом стану обласно и војно повјеренство, које ће их преузети и даље одпремити. Против оних који се сакрију или кудер другде склону, поступат ће се најстрожије.“ Иза тога се, као што вели Бода Марковић (Експрес, 16.12.1990.), упутила бескрајна гомила Срба да нестане и истопи се у славонским мочварама.
Постоји, међутим, и готово необјашњиво поклапање датума, што се овом приликом помиње узгред. 26. октобра 1912., по новом календару, др Атанасије Пуљо, прешао је у Београд „да помогне браћи“, а 26. октобра 1914. оглашена је већ цитирана злочиначка наредба, 26. октобра 2001. године Пуљи је постављена спомен плоча!
(5) Исто као под 1.
(6) Poulio A.: Le traitement des fractures des maxillaires en Serbie (1914–1915); Congres Dentaire Interallies – Compte rendus publier par Georges Villain, Paris, Imprimerie Shaix 1917. стр. 259–267. .
(7) Димић Љ.: Културна политика Краљевине Југославије, Стубови културе; 1996, књ. I; 71
(8) Rowe L. N., Killey C. H.: Fractures of the Facial Sceleton, E&S Livingstone LTD, Edinburgh and London, 1968; стр. 439–433.
(9) Преломи вилица у нашим ратовима за ослобођење од 1912–1915 године, Српски Архив, 1 922, бр. 4, 5, 6 и 7.
(10) Нега зуба, Земун, Књижара Димитрије Пуљо, 1923.
(11) Што је, можда, објашњиво, јер обесмишљава тезу да је „једна од најважнијих одлика наше Револуције - хуманизам, отелотворен настанком Стоматолошког факултета." (Реч декана Кубуровића: Стоматолошки факултет Универзитета у Београду 1948–1988, Београд, стр. 5.) Но, ствар је још пре тога, била усмеравана ка забораву. Први конгрес стоматолога ФНРЈ одржан је 1950. године у Загребу, на обљетницу настанка установе за образовање доктора опште медицине у специјалисте зубног лекарства! Мада је та установа у Загребу била друга по реду Краљевини СХС, а настала 17 година после београдске!
(12) Мајстор зубни техничар могао је после 15 година праксе да полаже испит за зубара и да сасвим легално пређе и на рад с пацијентима.
*За чланак је обилато коришћена грађа из Архива Србије.
Напомена: Текст објављен у „Даници“ 2003. (стр. 166–176.). Знатно опширнија верзија штампана је у „Братству“ 1991–2000 (Друштва „Свети Сава“, Београд, бр. III-IV, стр. 59–74 „Атанасије Пуљо – оснивач стоматологије у Србији“). 1997. године на Другом програму Радио Београда у оквиру емисије „Звездани часови“ изведена је радио-драма „Балканска метода“, писца ових редова, такође о др Атанасију Пуљи. Знатан део књиге писца ових редова „Стоматологија и култура“ (Нова Европа, Београд, 2002.) посвећен је овом ствараоцу; осим још неколико мањих текстова у стоматолошким стручним листовима.
Датум последње измене: 2008-01-29 10:33:43