Брана Димитријевић

Р’њица или шкрб

Ко је писац чланка са сигурношћу се не може рећи (1). Но речит опис и данас стоји:

„У зачетку сраста лице дјечје из више дјелова. Двије стране развијају се подједнако, па кад се састану са средом склопе лице.

Тај ред може гдјекад да омахне. Половице се развијају, али се у вријеме не стигну, па између њих остане зјап или пукотина. Дијете се роди с њоме и већ му више никада не зараста.

Такијех пукотина има најчешће на горњој усни (рилици) и наш их народ зове р’ња (рница, хрњица, шкрб). На сред горње уснице дубок усјек чак до под нос и разишао се тако, да се десни виде. Гдјекада је по два така усјека, а међу њима тек мали комадић усне, од прилике као нека ресица или меснати рошчић. Хоће гдјекада та пукотина да буде већа, и онда захвати чак до у нос и чак дубоко у уста, кроза цијело непце. Кад је тако, онда је и у кости шупљина, те уста и нос нијесу одијељени.

Роди ли се у нас тако дијете, онда је руга готова. Свијет збори од сваке руке, а сама јадна мајка жели рођеном свом дјетету смрт. Као да је она крива, или као да је дијете згријешило, што се природа мало претурила и наказу учинила.

И још би се руга некако поднијела, да није тешкијех мука око таког дјетета. Оне досаде најгрђе. Дијете усјечене усне не може да ухвати сису, не може да повуче млијеко, не може да се природно одхрани. Па и храна из руке није му згодна и не може је, већ ако тешком муком и својом и нудиље своје. Теготе те додијају тако, да је проста смрт према таком јадном животу.

Па шта да ради наш народ с таким дјететом?

Ништа. Одхрани га некако муком и трудом, да већ не огријеши душе, а кад дијете поодрасте, на терет је и себи и дому. Што старије, р’ња му се све више развија и све је грђа, па већ кад дохвати доба момачко или дјевојачко, онда је терет највећи. Грдан зјап на горњој усни не да мјеста брцима, а из њега вире зуби као из звијера. Је ли и непце проваљено, онда је још грђе. Збор се такоме јаднику не разумије, а из пукотине сипа пљунка и бала. Био момак, била дјевојка, тешко им обојима! У осами од друштва омрзну на свијет и на себе, па би им најгрђа смрт била милија од овакога живота.

Кад се пустимо у те мисли, чисто нам је мило, што можемо рећи, да је и ту помоћи. Народ можда не зна, али љекарска вјештина учини и од те нагрде човјека, да му опет живот омили. Није то гријех овога или онога, није то казан божја, него природан недостатак, кога рука човјечја и може и смије поправити.

Р’ња се вјештином љекарском поправља и има случајева, да се тако учини као да је и не бјеше. Љекари је сијеку и шију, те од нагрде опет учине човјека. Како се то ради, не да се лако научити, ал’ доста је ако научите то, да има томе лијека, и да га зарад среће једнога човјека ваља свакако потражити.

И ово вам ваља знати. Р’ња се најбоље сијече и шије у са свијем раном дјетинству, најбоље на одојчету. Дијете је лакше свладати, а и ране му најбоље зарашћују, што је у овој прилици најважније. Не траје неколико дана, а дјетету лијепо замирила усна и тек танка пруга показује, гдје р’ња бјеше. Дијете хвата сису и напредује као и најздравије. Кад одрасте једва му се ожиљак позна. Је ли мушко заклони брцима и оно мало ожиљка.

Теже је с р’њом, која се протеже уза непце, али и ту је лијека. Р’ња на самој усни оправи се лако, брзо и без страха, али р’ња кроз непце треба више и муке, и вјештине и времена.

То вам рекосмо, да не гледате скрштенијех руку несрећу, него да јој тражите помоћи. Ко тражи, нађе, а не нађе ли, остаје му лијепа утјека и јамачно благородно признање, да је учинио, што је могао. Више својијех сила никуд, а мање, но што је за њих (у добру) никад.“

Шта је могао да буде циљ овако смелог чланка? Обавестити невољника, његову породицу, да се запуте преко седам мора и седам гора, али где? У Беч, Падову, или још даље, ради лека, али по протоколу старе хирургије, која решава све, у потезу, али наркозом још није овладала? („Дијете је лакше свладати.“) Мада већ у то доба јесте.

Ваљана је, упозорава писац чланка, сасвим сигурно за хелосхизе (када је расцепљена само горња усница). Мада ни данас не успева увек, и код сваког, једном једином операцијом. А где су варијанте када се расцеп дуж тврдог и меког непца пружа!?

Упркос томе, чланак носи важну поруку да дете рођено с таквим расцепом „није гријех овога или онога“ . Што је и данас најтеже да се схвати – не само од шире околине, или најуже породице дететове, него и од стране обавештене савремене мајке – порекло аномалије, истински разлози њеног настанка. Нити је мати на сугреб стала, а нити су је мађије сплеле, ни урок није, а ни Божја казна, нема кривице ни до матере, а ни до оца, ни до детета непосредне. Па, ко је онда томе крив? Природа, казује писац чланка. („Лице се каткада не склопи како треба“) А грешку природе човек може и уме и треба да исправи. Амброаз Паре истицао је (2) да је један од задатака хирургије да исправи (или ублажи) грешке природе. А то још важи. Но, и данас са сваким дететом које је рођено с р’њицом или шкрбом, ствар враћа на прапочетак, и понавља се иста прича. Изнова питање: ко је крив? Шта на то каже ближа, шта даља околина? И како ли ће родитељи да поступе? Како мајка? Хоће ли барем она дете да прихвати? Истински, с вером, надом? Том „дијалогу са кривицама“ ни данас краја нема; ни код нас, ни у најразвијенијим земљама света, где су још изодавна посебни центри за прихват и лечење баш такве деце основани. Родитељима се тамо, мајкама посебно, баве психолог, социјални радник, па и психијатар, а и остали чланови не баш малог „cleft-palate“ (3) тима. Гомилају се искуства, пишу књиге, а борба увек почиње испочетка. Отуд и „ванвременост“ овог чланка. И то је могуће да се реши, чак и р’ња, поручиваше још тада Здравље. Уздајте се у медицину, али јој и помозите одбацујући заблуде, пакост и сузе, празну причу.

(1) Здравље. Љекарске поуке народу. Уређује др Милан Јовановић-Батут. На Цетињу 15. I 1882, II, бр. 1, стр. 5–6 (Фототипско издање 1982).
Први број часописа Здравље штампан је латиницом на хрватском језику, пет дана пре ћириличног, српског, који је изишао 15. јануара 1880. Потоњег је новосадски Јавор дочекао с одушевљењем, истичући да је „од свију наших потреба највећа и најпреча здравље појединца и здравље народа“. А ускоро је хрватски лист Smotra, који је излазио у Темишвару, објавио да „умољава др Милана Јовановића-Батута да издаје часопис и латиницом и под тим именом за хрватску публику.“ Што из материјалних разлога не беше, затим, могуће. Цетињско Здравље наставак је сомборског. „Лист уз сарадњу више лекара издаје и уређује др Милан Јовановић – Батут“. Оба имају у поднаслову: „Здравље је срећа и снага, а болест најамник пропасти“. Писац највећег броја прилога био је Батут. Одгонетнути су још: др Константин Пеичић (Панчево), др Ђорђе Натошевић (Нови Сад), др Радмило Лазаревић (Београд), др Константин Ранковић (Меленци), др Јован Стефановић Виловски (Беч). И у сомборском и у цетињском издању, чланци су потписивани иницијалима, али има и непотписаних. Што се цетињског тиче, сарадника лекара са подручја Црне Горе тада није могло ни бити. Ипак, претпоставка да је Батут ауторства прећуткивао како би код читалачке публике (барем у Црној Гори) створио утисак да није сам, сасвим не стоји. Било му је стало до утисака, да се часописом Здравље невољници не упућују овом или оном лекару, јер из Здравља не проговара појединац, већ наука. У њој је моћ. Лекар је њен извршилац. Ма који и ма где био поступа по њеним правилима. Као што је Здравље Здравље, ма где се штампало, да л’ у Сомбору да л’ на Цетињу.

(2) Amboise Pare (1510 ? – 1580) отац хирургије; ближе: B. Dimitrijević: Hirurgija kao jeres i avantura, Stomatološki glasnik Srbije, 1992, св. 39. стр. 148–151.

(3) Cleft palate, дословно расцеп непца, англосаксонска, и код нас одомаћена, синтагма, односи се на све урођене расцепе, уснице, горње вилице, тврдог и меког непца. Cleft plate team је назив за групу стручњака медицинских и парамедицинских дисциплина, посвећених проблематици таквих особа.

Објављено у Medicus, год. II, бр. 19.