Брана Димитријевић
Поводом научног скупа „Српски војни санитет у 1916. години“
Част и слава
Једнодневни научни скуп „Српски војни санитет у 1916. години“, одржан 10. октобра 2007. године, у Дому војске Србије, у присуству завидног броја посетилаца (близу 200 душа), у организацији Академије медицинских наука Српског лекарског друштва, а уз материјалну подршку Секретаријата за здравство Управе града Београда, и моралну Министарства војске Србије, успео је ако се имају у виду аплаузи, често и „на отвореној сцени“. И, разуме се, организација уз чињеницу да је зборник (заправо монографија под истим насловом) у коме су реферисани радови дати знатно опширније, уз пратећи научни апарат, изишао неколико дана пре тога; а о дисциплини референата који су се у секунд држали предвиђене сатнице и пројекцијама које су текле без застоја да се и не говори.
Година 1916. сматра се преломном у историји Великог рата; будући да се ратна срећа почиње да се осмехује Савезницима; но, за Краљевину Србију она је још значајнија, јер се после силних натезања, договора, преговора па и ценкања, најзад допушта и помаже отварање Солунског фронта. Тиме је омогућен опстанак државе у изгнанству, обећан још пре повлачења преко Албаније и Црне Горе. Не обнавља само претекла и намучена српска војска, већ и многе државне институције и службе, обнавља се и војни санитет.
У тој години, географски посматрано, српски војни санитет дејствовао не само на Солунском ратишту, него и у Северној Африци и у Русији, по организацијској шеми која није била једнообразна. На Солунском фронту, српски војни санитет био је организован на нивоу оперативне војске, док су позадинске санитетске установе припадале Французима и Британцима. У Русији, заправо у Добруџи, санитетом Прве српске добровољачке дивизије командовали су српски санитетски официри; њима су били потчињени руски лекари, заправо један интернационални персонал. У Северној Африци доминирао је француски санитет, али је српских лекара било и тамо.
Све се то разликовало од оног што је постојало у ратовима Србије од 1912-1915 године. Те беше расчивијано, образложено и објашњено тачку по тачку обиљем непорецивих докумената.
Но, значај протеклог скупа лежи и у томе што је историја војних санитета и у светским размерама још увек недовољно истражена. Док је у нас, осим осталог, дуго владало уверење, да баш за проучавање српске санитетске ратне историје недостаје ваљана документација, будући да је српски војни санитет 1915. године, по речима др Владимира Станојевића, остао – ратни погорелац.
Захваљујући упорном, петнаестогодишњем архивском раду примаријуса др Александра Недока, испоставиће се да се историја српског војног санитета, ипак, може реконструисати с великом тачношћу.
Иза кулиса научног скупа
А као последица тог бујног истраживачког рада који се није тицао само ратних година 1912-1918, настало је обимно, енциклопедијско дело. Реконструисане су биографије свих активних и резервних санитетских официра, лекара, ветеринара, апотекара, медицинара, од успостављања српског војинства, па даље.
Тиме почињу и – невоље. Не увиђа се потреба да се објави једно такво капитално дело, иако га је сачинио појединац, а не институт. Утрошио је др Недок не мало времена, пишући, упозоравајући, мољакајући. Заобишла га је, међутим, и „Матица српска“, као сарадника приликом састављања „Биографског речника“, те већ први њени томови врве од нетачности, грешака и изостављања битних чињеница када је о биографијама српских лекара реч, нарочито о њиховим ратним судбинама (1912-1918).
Чашу горчине прелило је одбијање да се у громко најављиваном филму Здравка Шотре „Лимун жут“ проговори и о српском војном санитету. Марта месеца 2006, др Недок упућује Политици, рубрици Међу нама, вапај очајника: зар вам је, Срби, толико стало до неговања заборава. Неколико дана касније (25.03.2006), у истој рубрици истог листа, реагује Недоков сличносудбиник, поруком: не клоните! Писац ових редова, и књиге „У контејнеру – дневник српског ратног хирурга 1916-1918“, на основу које је снимљен документарни телевизијски филм „Легенда о Драгоманцима“.
Па, иако се такозвана јавност на све то се није ни осврнула, група лекара старије генерације успева да наговори др Александра Недока да барем напише књигу, која је убрзо објављена под насловом „Повлачење српске војске ка албанском приморју и њена евакуација на Крф 1915/1916 – Рад војно-санитетске службе“. У јесен 2006. године др Александар Недок, као редован члан, добија подршку Академије медицинских наука Српског лекарског друштва за организовање научног скупа о српском војном санитету у 1916. години. Поверавају му се организација, избор тема и сарадника, и – „проналажење“новца. Наново писања и мољакања – што прескачемо – будући да ће листа срама другом неком приликом доспети на странице овог листа. Тек у пролеће 2007. године указује се светло. Нови, агилни, градски Секретар за здравство др Снежана Стевановић, прима свог некадашњег професора, писца ових редова, и обећава помоћ. Њени разлози су, при томе, знатно дубљи и словеснији. Спада у малобројне који знају да су и повлачење војске и народа преко Албаније и Црне Горе, и обнова и постојање државе у изгнанству, изнад свега једна велика морална српска епопеја. (Што ће „узгредно“ потврдити и научни скуп. Мртви су устали. Написао је др Жарко Рувидић, 1916. године начелник санитета Дринске дивизије. Данас то спада у „митологију“, али тада је била стварност.)
Већ само обећање, које ће касније бити испуњено, даје ауторима снажан подстицај. Отвора се и Недокова ризница. Кључна документа распоређују се референтима несебично и плански. Стога ће већ поменута „митологија“ проговоривши тим најсувљим могућим језиком, изазвати и – сузе.
И најзад, не умањујући доприносе осталих референата, и не бавећи се хијерархијом већ изложених радова, ваља скренути пажњу на ново име, на још једног сличносудбиника, рано пензионисаног потпуковника Луку Николића, који је годинама о своме руву и круву, истраживао судбине српских рањеника и болесника, прихватаних и лечених у Северној Африци. Опет и опет словесни појединац, а уз то није лекар, који од заборава отрже једну велику и важну тему, а не – одговарајући институт.
Тамна страна медаље
Јер не само да не постоји институт, који би се бавио санитетском историјом, у првом реду Великог рата – убрзо ћемо увидети и зашто – већ у оквирима Српског лекарског друштва више не постоји ни Секција за историју српске медицине. (Ко не верује ево му сајта: www.sld.org.yu). На скупу се није појавио, нити га је поздравио, макар телеграмом, Председник Српског лекарског друштва, по чину санитетски пуковник, по специјалности грудни хирург. Уз то постоји снажно испољена воља да се Музеј Српског лекарског друштва, исели из просторија СЛД-а, и утрапи неком другом. А зна се чему такве сеобе обично воде. Уместо да се документација Музеја на најмодернији могући начин среди.
Од уредно позваних представника амбасада некадашњих савезничких држава, скупу су присуствовали само амбасадор Аустралије, и заменик амбасадора Јапана. Од свих дневних листова само је Политика донела забелешку. Од електронских медија нигде никог.
Туга и опомена
Али, чему претходни тонови, када би се прича о скупу могла завршити и неком врстом срећног краја. Успео је. Монографија „Српски војни санитет у 1916. години“ уз већ поменуту књигу др Александра Недока и књигу писца ових редова, већ представља део трилогије о санитету у изгнанству. Врсту бусије, баш по оним Ђуриним стиховима из „Отаџбине“, намењене некој новој генерацији која неће трошити енергију на гушење и гашење сопствених гена, него ће спремно дочекивати душмана чете грабљиве, спречавајући их да систематски черупају и кривотворе српску историју. Али само под условом да и за ту врсту чекања постоји расположиво време. Многе године већ су обрстили скакавци, уз то се и утовили. А пред вратима су 2012. година па 2013, а нарочито 2014, па још три наредне, које ова држава, ово друштво, ово култура чека скрштених руку, надајући се да се са на брзину скрљаним „делима“ поузданих и позваних а неуких, ишта може учинити у „последњем трену“.
Да подсетимо: година 2012. је стогодишњица Балканских ратова. Ослободилачких или освајачких? То је питање које ће се поставити у свој својој жестини. А они којима је до ове потоње тезе нарочито стало, неће цицијашити, ни клепетати „да треба гледати у будућност, а не у прошлост“. Подсетимо се да је баш те 1912. године српска војска безмало преплавила читав Балкан од Драча па до Једрена. И замислимо како би све то могло бити приказано на штету Срба? С техничке тачке гледишта крајње професионално, документовано не може боље бити. (Само насловима из тадашње немачке и аустроугарске штампе!) Што је тек увод за јубиларну 2014. годину. Стогодишњицу суноврата Европе, кога су изазвали дивљи, геноцидни и некултурни Срби.
И, већ се равнају путеви ка том циљу. Два примера. Први је с већ поменутог научног скупа. Рудолф, односно Радоле Гајда, „Сибирски тигар“, генерал Гајда, командант Чехословачке легије, која је за трајања Октобарске револуције нанела Црвеној Армији неколико тешких пораза, ухапшен је од стране НКВД-а 1945. године у Прагу, од тортуре је ослепео, убрзо умро, а потом му је на гроб и име сваљена стена заборава. И тек по паду Берлинског зида његова вратоломна биографија постаје предмет помног изучавања. Наводно је 1915. године пребегао Црногорцима. Године 1916. налазимо га у чину српског капетана, што је неспорно и по српским документима, у Првој српској добровољачкој дивизији у Добруџи. Али... Не дивизији (која је тада бројала 18.500 душа) већ српском добровољачком одреду који је у Добруџи уништен, или у нешто „бољој“ верзији српском добровољачком пуку, који је у Добруџи доживео исту судбину. Пише тако на „Интернету“ и „Википедији“ даде се лако проверити.
Други пример је мрачнији. Реч је о делу „Два пуцња“ које се емитује на „Хистори каналу“. Први пуцањ је 1914. године у Сарајеву. У сваком погледу срећан брачни пар, Фердинанд и Софија посећују известан оријентални градић, безмало као туристи, не слутећи шта им спремају два српска туберана. Први (Чабриновић) са својом бомбом не успева. Други (Принцип) убија их из револвера. Реконструкција самог атентата је тачна. Аутомобил са Фердинандом и Софијом скреће у споредну улицу, и застаје, пратња наставља поред Миљацке. Али већ фотографија хапшења Гаврила Принципа је фалсификат. Поента, међутим, тек долази: иза свега тога је Краљевина Србија, посебно терориста и зликовац Димитријевић-Апис, крупан неки чова, типичан азијат, на глави му је – фес. Други пуцањ је онај којим је Адолф Хитлер просвирао себи лобању. (Никакво чудо, дакле, што Европа никако не успева да дође к себи!?) Но, прича о Фердинанду и Софији, срочена је у мелодрамском, старинском стилу (Види о томе и код Хашека: Добри војник Швејк), стилу који је својевремено захтевао и „оправдавао“ оне страшне покоље по Мачви и Поцерини, оно до тад незабележено садистичко понашање војске убица, како их је с правом назвао француски публициста Анри Барби.
(Још не схватамо? Препоручује се, ономе ко је залудан, поређење говора америчког председника Вудроу Вилсона од 28. јула 1918. године, са изјавом такође америчког председника Била Клинтона 1999. године, уочи бомбардовања Србије. Потоњи окривљује Србију за изазивање и Првог и Другог светског рата...)
(Књижевне новине, новембар 2007.)
Датум последње измене: 2008-01-29 10:33:59