Миливој Анђелковић

Сигнализам и електронска уметност

„Материја је сва прожета жељом за игром“, записао је Мирољуб Тодоровић у „Песничким дневницима“ датираним са 1959 – 1968. година. Она „врло често поставља духовите замке људском интелекту... Разни облици у којима се материја испољава очигледни су примери њених духовитих играрија: посебна структура елемената, једињења, агрегатна стања, разноврсност структуре Космоса.“

Електроника и електронска уметност један је од новијих примера који то потврђују. Софистицирано – специјализована и минијатуризована материја, посредована људском креативношћу, ствара слике, рукописе, књиге, пројекте. Типкате по тастатури, налик на учесника спиритуалне сеансе који лупкањем призива духове, једва приметним покретима управљате малим „чаробњаком – мишем“, разрађујете и мењате текст – слику и на крају их „материјализујете“, наизглед ни из чега, па их још и снимите за стално емитовање на екрану и одштампате на принтеру, црно-бело и у боји.

Микро–свет макро-способности урадио је то за вас. Све оно што је раније тражило много времена и труда за припрему и набавку разноврсног материјала, прибора и алата, као и просторе атељеа или радне собе, сада је под нашим прстима, у ћелијама компјутера и у чвориштима електронске мреже. Никад није било мање препрека за испољавање наше креативности. Уједно, никада толико сложена и многоструко оспособљена материја није била у служби духовног. Чуда се поново догађају, а њихова величина и значај зависе од магијске формуле креативног коју унесемо у електронику.

Како је текст постајао тело

Такву или сличну „игру материје“ у оквирима развоја технолошке цивилизације призивао је сигнализам двадесет пет или тридесет година пре него што се она догодила. „Поетика сигнализма“ Мирољуба Тодоровића (Просвета, Београд, 2003), сачињена од текстова настајалих од 1959. године, то јасно показује. И што је најзанимљивије, сигнализам је призивао та нова „чуда“ сличним редом како су се она догађала у развоју електронике: технолошки развој, информатика, комуникација, планетарна распрострањеност, мултимедијалност и интердисциплинарност, тродимензионалност, интерактивност.

Тиме чудо престаје да буде ирационално, а сигнализам као планетарни уметнички покрет добија визионарску укорењеност, потврду постојеће свести о значају и могућностима и – «ефектом електронског потиска» - нови замах.

Неколико цитата који то потврђују, сви из наведене поетике:

У дефиницији термина сигнализам (текст „Сигнализам“, 1969/70) Тодоровић констатује „нарочити утицај технолошке цивилизације... и појаве компјутера“ на „перманентну стваралачку револуцију“ и захтева да уметност прати све бржи развој људског друштва.

У тексту „Комуникација – биће – мишљење“ из 1973. године записано је да „у цивилизацији знака“ „комуникација је у самој основи бића. Елемент и чињеница његовог постојања... Комуницирам (општим), дакле постојим, дакле стварам. Бит је комуникације вишезначна у најдубљем смислу те речи... Њена средства су степеници цивилизације. Комуникација је темељ и храна човекових открића“. У наставку се разматра „моћ информативне и освајачке комуникације која зрачи вишесмисленошћу свога по/кретања к истинама и стварима“ и закључује: „Уметност се дематеријализује, почиње се догађати“, најпре у сфери мишљења док у свет одлази „опис процеса уметничког мишљења“.

„Неке поставке сигнализма“, настале у сарадњи Тодоровић – Љубиша Јоцић 1975. године, траже „нов начин мишљења и креирања примерен електронској и планетарној цивилизацији“. „Сигнализам је интермедијални, интердисциплинарни покрет, он омогућује и ради на сарадњи свих медија, уметности и наука“. „Наша цивилизација је на самом почетку електронске и космичке експанзије. Мутација друштва и човека је неминовна. Сигнализам указује на могуће путеве те мутације, на корените и тоталне промене у људском мишљењу и стварању.“

„Манифест сигнализма“ из 1968. године најављује предуслов интерактивности констатујући да се језик песника кроз песму меша са језиком читалаца кроз њихову интензивирану свест. У истом тексту разматра се „симбиоза језика песника, језика машине и језика још неостварене песме“.

Текст о визуелној поезији из 1969/70. године објављује интерактивни процес између слова и простора, истиче значај белина и констатује да је „егзистентни простор сигналистичке визуелне поезије тродимензионалан“.

У „Фрагментима о сигнализму (1. и 2)“ из 1969 – 1972, односно 1969 – 1975. године, Тодоровић наводи, између осталог, да је „сигналистичко дело отворено дело“, расправља о наднационалној, метајезичкој структури, кибернетици, игри, повратној спрези, машини и мишљењу, теорији информације, стварању нових облика, лингвистичком знаку, замени „технике интерпретације“ једном „техником опажања“, о тексту који је тело, новим масовним медијима – филму, електронским машинама, телевизији, видео-тејпу, о електронским медијима који су „продужење свих човекових чула“ и који „успостављају равнотежу свих чула“, одбацују посредну комуникацију и доводе човека поново у центар акције и збивања и поставља питање да ли је то крај устаљених „модела мишљења“, понашања, креације?

„Какви су путеви стваралаштва у новој електронској цивилизацији, која кроз истовремену и подједнаку активност свих чула још више продубљује и проширује наша искуства?“ Сигнализам настоји да мобилише сва чула, пише Тодоровић и „успоставља њихову непрекидну интеракцију у стварању естетских информација“.

Сигналистичка машина

Посебан значај за електронску уметност и најдиректнију могућу везу са њом представљају текстови „Језичка машина“ и „Експлозија свемира – експлозија језика“ из 1959 – 1968. године, део текста „Сигнализам“ са међунасловом „1.1.2 Компјутерска поезија...“ (чије бројке одмах подсећају на програмску линију „бејзика“, једног од првих рачунарских језика, добро познатог сваком ко се интересовао за програмирање) из 1969/70. године и опсежан текст под насловом „О песничким машинама“ из 1969. године.

Данас, после пуних 38 година и епохалног развоја електронике у међувремену, схватамо да су ти текстови комплетни синопсиси за реализацију читавих серија електронско-поетских радова/перформанса/акција док је „О песничким машинама“ потпуни сценарио са потребним детаљима. Оно што је у време настанка ових текстова била визионарска стваралачка провокација, шире остварљива једино на нивоу идеје за неку евентуалну будућност (мада је Тодоровић то успео да оствари као сигналистички експеримент уз ангажовање капацитета тада уникатних и огромних компјутерских система Економског и Математичког института у Београду), данас је електронски програм који са нешто труда може да направи сваки вештији програмер и да га постави – за сталну употребу – на свом, вашем и компјутеру аутора, Мирољуба Тодоровића, који ће га затим поставити и на свом сајту, да га користе сви посетиоци јер, ако ништа друго – провокацију треба наставити, њен визионарски корен изнедриће нове изданке.

Да тај и други текстови нису дело неких натприродних сила већ визија песника која продире далеко у будућност, доказује развој електронике. Оно што је 1970. године било само евентуална могућност за реализацију, после петнаестак година, 1985, постало је сасвим извесно и остварљиво: у грубој форми, на тадашњем „чуду електронике“ – персоналном рачунару „Комодор“, уз укуцавање „бејзик“-програма за избор случајног броја, речи или реченице, могао је то да изведе и аутор овог текста. После тога су дошли компјутери виших нивоа и далеко већих могућности који су „разумели“ само машински језик, доступан једино стручњацима.

Електроника, која је у доба „бејзика“ достигла ниво човека, убрзано нас је превазилазила и опет неко време била „шаманска вештина“. Њено даље усавршавање, на нашу срећу, окренуло се употребљивости (можда је тачније рећи – комерцијализацији) програма. На савременим компјутерима ништа нећете успети сами да програмирате, то је вештина уско специјализованих стручњака (који, успут буди речено, не стварају електронски свет из почетка већ користе помоћне програме који су такође створени коришћењем старијих програма, који су такође... – строго контролисана електронска еволуција на делу). Нема више аматерских компјутерских програма, али су зато створени безбројни низови професионално израђених програма за све намене које интересују већину (и који су самим тим комерцијални). Оно што је драгоцено то је да је употреба тих програма, са предвиђеним опцијама за њихову промену, ширење и даље усавршавање одабраног, „спуштена“ на ниво већине и поново добила „меру људског“ - било да сте га регуларно купили, „скинули“ као „гратис“ са Интернет-мреже или „нарезали“ из продајног асортимана неког од савремених електронских гусара.

Активан избор мултимедијалних могућности

Подужа претходна прича има још један циљ - да се нагласи једна све важнија чињеница. Наиме, у тексту „О песничким машинама“ из 1969. године Мирољуба Тодоровића, ако га користите као сценарио за реализацију, тек ових дана би се могле унети измене. Тодоровић је видео уметника као „пасивног“ актера у кооперацији са програмером и машином, што је тада и био. Међутим, данас, програмер надограђује претходне програме, а уметник добија широк избор могућности које су му свакодневно потребне, затим специјализиране помоћне програме и друге који му, највероватније, никада неће затребати.

И, као што је деценијама без устезања бирао и користио боје из туба, „ауто-спреј“, пресу за графике, индустријски направљену хартију, писаћу машину, фломастере и хемијске оловке, уметник ће тако употребити и одговарајући програм, усмерити његове могућности у правцу своје визије и „напунити“ његове датотеке речима, реченицама, бојама, звуцима, нотама, сликама, фотографијама, кратким филмовима – искључиво по свом избору.

Од бројних могућности које компјутер понуди, уметник ће изабрати оне које жели, као што графичар бира пресе, папир, боје и коначне отиске. Усавршавање (и комерцијализација) програма не само да је компјутер поново свела на људску меру већ нам је пружила многобројне мултимедијалне руке за нашу употребу и пуну креативну активност и отргла нас из пасивног коришћења неколико предодређених „стаза“ компјутерских програма. Наравно, уз неопходно познавање рада са одабраним програмима, као што је потребно познавати технологију рада и у сликарству и књижевности, музику и да не помињемо...

Fortran/Kyberno Land

Мирољуб Тодоровић је пре свега песник и његово интересовање за, тада названу, „компјутерску поезију“ стваралачки је остварено појединим антологијским песмама у неколико збирки: „Сигнал“ и „Kybеrno“, 1970, „Наравно млеко пламен пчела“ и „Фортран“ 1972. године... Наслов последње наведене збирке је уједно и назив једног од компјутерских „језика“, а књига је сачињена од ручно повезаних перфорираних компјутерских картица, у тиражу од 47 примерака, са дописаним словима-текстом.

Тај провокативни „самиздат“ на компјутерском материјалу, осмишљен, обликован, исписан руком и реализован од стране песника изванредно симболише ситуацију у којој се данас налазимо: компјутер нам даје материјал, подлогу, множину могућности и избора алата које треба креативно употребити. Ми, свакодневно, припремамо „Фортран-Ворд-Перфект-Експлорер-Фотошоп-Кварк...“ и ко зна каква све издања поступајући, у суштини исто, као Тодоровић док је осмишљавао и реализовао своју „Фортран“ књигу. И не осећамо се нимало угрожени у својој стваралачкој индивидуалности већ смо моћно подржани јер иза себе имамо јединствени електронски документациони центар свих наших и многих других текстова и комплетну стваралачку радионицу која нам припрема хартију, меша боје, бира мастило, обрезује формате, умножава рукописе, а о ИзБоРу врстА, тиПовА, Величина и БОЈА словА I PISMA и да не говоримо.

Хуни авангарде и Хуни електронике

Јулијан Корнхаузер, познати професор славистике који је 1981. године у Пољској објавио књигу - докторску дисертацију о сигнализму, уз мноштво позитивних оцена, назвао је сигнализам, односно Мирољуба Тодоровића, „Хуном авангарде“. Две године касније, на симпозијуму о сигнализму у Београду, међу многим понуђеним тезама била је и опрезно назначена тема о компјутеру – помоћнику у сагледавању могућности језика и поезије. Она је, као сабирно сочиво, привукла на себе сав потиснути гнев и жестину напада владајуће критике – искључивост идеологије пресликана је и на план уметности, неће проћи ништа што је Другачије! Сигнализам је назван „поетичким инжењерингом“ и покретом који „претвара креацију у голу технологију“, не прихватајући тумачења о „више зона значења у сигналистичкој песми“ и „говору песме мимо воље песника“. Тако је, још пре појаве „Спектрума“ и „Комодора“, у тој праисторији компјутеристике, сигнализам постао „Хун електронике“ који злоупотребљава машине и компјутере да би разрушио владајућу естетику „најбољег од свих светова“.

Уз те непосредне тачке додира сигнализма и електронике постоје и многобројне унутрашње сличности између поетике сигнализма и онога што се може назвати поетиком електронске уметности, које ће овде бити само назначене:

- жанровска разуђеност

- нове уметничке структуре,

- необавезне стваралачке форме, естетика игре,

- фрагментарност и креативна отвореност,

- отворено дело за своје и туђе интервенције,

- слобода интерпретације,

- електроника је отворила просторе многоструких, истовремених могућности у којима се додирују слобода, игра и креативност,

- текст на интерактивном екрану је ослобођен принуде увек исте штампане странице,

- текст / дело добија тродимензионалност тела у покрету и „ради“ допуњујући и мењајући значења,

- текст / дело емитује енергију која призива сродне садржаје и повезује заверенике нових простора и скривених значења,

- „аура“ Валтера Бењамина: „отисак“ у међупростору између ока гледаоца / читаоца и самог објекта посматрања / читања дела,

- дематеријализација уметности која се догађа и све више одвија у сфери мишљења, надограђујући или рушећи традиционалне системе вредности,

- вишесмерност комуникације, креативни и сараднички однос аутора и читалаца / гледалаца („Комуникација је у самој основи бића... Комуницирам (општим), дакле постојим, дакле стварам“, М.Т),

- интерактивност и различити облици учешћа у процесу стварања и рецепције дела до разних облика коауторства,

- вишеструкост значења сегмената, целине и структуре, која може бити другачија од воље аутора или коаутора појединих делова,

- планетарна уметност са планетарном рецепцијом и учешћем у стварању...

Слетање на електронски Месец

Могло се очекивати да ће сигналисти одмах прихватити компјутер, Интернет и њихове мултимедијалне могућности. Међутим, коришћење нове технологије не зависи само од појединца и личних могућности. На то одлучујуће утиче шире окружење, односно статус и приступачност електронике у њему. Такође, а посебно у уметности, зависи и од специфичних програма за рад, од оног „вишка“ изнад пословно- комерцијално- банкарског стандарда.

Тако се догодило да је компјутер, а посебно Интернет, за већину наших уметника остао на нивоу „слике у новинама“. Да то није само наша ситуација потврђују речи Рејмонда Федермана: „Могућности књижевности (на Интернету, примедба М. А.) су бескрајне. Још нисмо ни почели да их истражујемо, бар не онако како то чине трговци и пословни људи. На прагу смо велике електронске књижевности, баш као што смо на прагу истраживања свемира. Слетели смо на Месец, литератури то тек предстоји.“

За прошлу, 2007. годину може се рећи да је једна од значајнијих у већ подужој историји сигнализма. Текст / слика / објект који су „добили тело“ најзад су слетели на електронски Месец! Догодио се историјски сусрет: „Хуни авангарде“ ујединили су се са „Хунима електронике“! Изоловане сигналистичке претходнице, текстови и дела појединих сигналиста на Великој Мрежи, добиле су три сталне, добро опремљене и утврђене базе. Постављен је сајт Мирољуба Тодоровића са сигнализмом као главном темом, актуелизована је Интернет-презентација Слободана Шкеровића са низом веза (линкова) окренутим сигнализму код нас у и свету, а најпознатија Интернет-адреса наше културе и књижевности, „Пројект Растко“ прихватила је сигнализам као посебну програмску целину.

Сигнализам на Великој Мрежи

Интернет-презентација Мирољуба Тодоровића на адреси http://www.miroljubtodorovic.com изнад текстова емитује поруку „Размишљајте о сигнализму“. Прегледна је, документована, исцрпна и целовита. Уз библиографију и текстове поезије, прозе, есеја, полемика, књига за децу, „самиздата“, прегледа књига о сигнализму, као и антологија и зборника, представљено је пет сигналистичких изложби и тридесет бројева интернационалне ревије „Сигнал“.

Посебан део сајта је на енглеском језику са најважнијим сигналистичким текстовима и три дисертације о сигнализму, као и са визуелним и мејл-арт радовима, подацима о Сигналистичком документационом центру и комуникацији аутора широм планете. Виртуелна галерија представља Тодоровићеве цртеже, конкретну, визуелну, гестуалну и објект поезију, као и мејл-арт радове. Линкови упућују на друге важне и сродне адресе, а посебна занимљивост сајта су комплетне књиге које се могу читати са екрана, снимити за чување и употребу или отпринтати на штампачу: „Поетика сигнализма“, „Пуцањ у говно“, најновија песничка књига „Плави ветар“ и прво, ексклузивно издање шатро прича „Лај ми на ђон“ која, за сада, постоји само у електронској форми.

На адреси http://www.mtodorovic2.blogspot.com су визуелни радови Мирољуба Тодоровића који, на екрану, просењени електронском светлошћу, добијају дубину и постају тродимензионални: око текста, цртежа и облика појављује се „тело“. Овде су и линкови – везе са другим сигналистичким уметницима и претраживач „блога“.

Андреја Тишму, једног од наших најпознатијих мултимедијалних уметника и сарадника „Сигнала“ који се од 1996. године бави компјутерском графиком и Интернет-уметношћу, најлакше је наћи преко е-издања „Арт магазина“ http://www.artmagazin.co.yu чији је уредник. Уз вести, приказе, изложбе, галерије, податке о уметницима и интервјуе, ту је и драгоцени веб-адресар. Сајт Андреја Тишме је на енглеском језику, на адреси http://aaart.tripod.com са занимљивим и атрактивним уметничко-дизајнерским решењима која привлаче пажњу посетилаца. Радови су разврстани у бројне групе: веб-уметност, електро-графике, перформанси, меил-арт, текстови, подаци о аутору, бројни линкови и друге везе, до духовне (или, можда тачније, „вилинске“) уметности. Његови награђивани мултимедијални радови којима често реагује на најважније планетарне и наше проблеме (бомбардовање 1999, Ирак, Србија 2000. године, Европски хорор, НАТО, Косово, Македонски пазл...) налазе се и у саставу бројних иностраних колекција, као и на сајтовима иностраних уметника (на сајту Руда Јансена, на пример).

Слободан Шкеровић, http://www.skerovicpoetry.blogspot.com определио се за прегледан и елегантан сајт на енглеском и српском језику. Прву страну е – презентације отварају четири целине: поеме и есеји аутора, е-везе (линкови) посвећени сигнализму и сигналистима, подаци о аутору и архива сајта која показује да ова презентација већ дуже постоји на електронском небу.

Уз поему и песме постављена су и два есеја. Први, занимљиво и полемички интонирано, разматра перформанс Марине Аврамовић, ослањајући се на промишљање Љубише Јоцића о сигнализму као отпору насиљу над другима и насиљу „у најширем облику, од урбаног становања по бетонским преградама, до исхране тих становника храном затрованом хемикалијама“. Искуства перформанса показују реакције публике – до екстремних – која саму себе мења чињеницом да је постављена у активан однос према уметнику.

Сајт даје пресек интернационалних вредности сигнализма, повезујући посетиоце са е-презентацијама најзначајнијих стваралаца ове планетарне уметности, као што су Џим Лефтвич, Скот Меклод, Давид Батист Чирот и других.

На адреси http://www.rastko.org.yu/knjizevnost/signalizam у оквиру „Пројект Растко“ представљен је сигнализам од настанка и циљева, бројних наших и страних аутора и њихових радова, преко критичких приказа и литературе до Интернет-веза са другим сајтовима на којима је представљен овај покрет, међу којима је и САНУ. Посебан додатак је читава библиотека од близу 200 текстова, књига и радова најпознатијих аутора, наших и страних. Тек када се, макар и овлаш, сагледа ова множина наслова какву нема ни једна библиотека, постајемо свесни значаја и могућности електронске презентације. Сигурно је да убудуће било какав озбиљнији рад о сигнализму неће моћи да буде написан без консултовања ове јединствене електронске библиотеке. „Уједињени Хуни“ су већ на првом походу показали сву своју моћ.

Сигналистички радови се могу наћи и преко Интернет-презентације Удружења књижевника Србије, на адреси http://www.uksrbije.org.yu . Уз информације о Удружењу и његовом раду, овај сајт под „Линкови“ ствара зачетак „мреже српске књижевности на Интернету“ – дате су електронске адресе ауторских презентација писаца које постоје, затим српских књижевних часописа, око 40 електронских часописа у Србији и дијаспори, 30-так библиотека, института и музеја и још стотинак других адреса, наших и страних, посвећених српској књижевности или са њом у тесној вези. Ако тражите сигнализам, довољно је да нађете М. Тодоровића или С. Шкеровића и линкови ће вас одвести даље до аутора који вас интересују.

Неколико страних мултимедијалних уметника незаобилазни су у оваквом прегледу јер имају сајтове који у свему оправдавају термин – презентација. То су већ поменути Џим Лефтвич, Скот Меклод, Давид Баптист Чирот, затим Ана Лонг, Лук Фиренс, Дик Хигинс, Клаус Грох, Руд Јансен, Клаус Петер Денкер, Клементе Падин... који су већином и сарадници „Сигнала“. Њихове презентације су исцрпне, прегледне и препуне конкретних радова, очигледно стваране више година.

На Интернету су и студије и поједини текстови тројице најпознатијих истраживача „Хунске“ историје и рада, доктора наука: Јулијана Корнхаузера, Миливоја Павловића и Живана Живковића, на сајту Мирољуба Тодоровића, „Пројекту Растко“ и другим адресама.

Наши познати уметници и дугогодишњи сарадници „Сигнала“ који немају своје сајтове такође су присутни на Великој Мрежи појединим радовима пренетим на разне е-адресе. Добрица Камперелић, Илија Бакић, Звонко Сарић, Зоран Поповић, Жарко Ђуровић и други – најлакше их је наћи преко «Пројекта Растко» - сигнализам, као и на www.zetna.org.yu , www.prozaonline.com , www.astronmija.co.yu , www.knjigainfo.com и другим, односно коришћењем неког претраживача.

О планетарној распрострањености сигнализма уверићете се ако у веб-претраживач укуцате ту реч. Добићете око 1.200 е-адреса са текстовима о сигнализму или оних у којима се помиње, са ознакама многих држава, од Бугарске, Пољске, Италије, Белгије и скандинавских земаља, до оних где ћете моћи да прочитате само адресу, као што је www.osaka.jp - остало су „квадратићи“ јер наше европски „обучене“ електронске машине нису умеле да растумаче слова источњачких азбука.

Најупечатљивији утисак после овог увида у сигнализам као планетарни покрет остаје његов наглашени индивидуализам, ослобођен свих ограничења. Он инсистира на субјективитету у уметности, подстиче креативни потенцијал појединца у тражењу новог, независно од уобичајених жанрова, родова и врста уметности и препознаје „сигнале“ који дотичу саму суштину Бића и Постојања. Динамичко схватање сигнализма и његов активан однос према форми програмски исказују и два е-цитата, „покупљена“ са неког од многобројних сајтова:

Слободан Шкеровић: „Човек се у сигнализму не јавља као туриста који обилази фантастичне архипелаге у потрази за собом, већ он својим кретањем ствара те архипелаге“ и

Илија Бакић – Звонко Сарић: „Стих не треба да дочарава слику, већ да та слика буде“.

И, за крај овог прегледа, најсажетији резиме би могао да гласи: „Хуни авангарде“ су освојили електронско небо, да на њему и остану.