Илија Бакић

Рушење света и језика

(„Рецепт за запаљење јетре“ Мирољуб Тодоровић; Градска библиотека у Зрењанину, 1999.)

Књига „Рецепт за запаљење јетре“ избор је из поезије Мирољуба Тодоровића (1940), оснивача, теоретичара и практичара Сигнализма, најзначајнијег песничког покрета друге половине XX века на овим културним просторима, и чини га текстуална поезија писана од 1969. го 1978. године и визуелна поезија стварана од 1969. до 1999. г. Иако су, дакле, од настанка првих радова до њиховог објављивања протекле пуне три деценије, оно што се одмах запажа јесте да им време није одузело ништа од атрактивности, да они звуче и изгледају сасвим (пост)модерно. Тиме је још једном потврђена авангардност Тодоровићевог стваралаштва и то пред најнепристраснијим судијом – временом; истовремено се и сигналистички светоназор који предлаже отварање према дамарима новог времена уместо преписивања предака доказује способним и орним да прескочи блиски миленијумски степеник.

Текстуална поезија у „Рецепту...“ може се, према поетским жанровима који су установљени у програмским текстовима Сигнализма, одредити као алеаторна, технолошка, компјутерска, нађена или елементарна. Но, за 'конкретне читаоце' које у поговору помиње Драшко Ређеп, све поменуте категорије могу бити или сметња или тек помоћно средство јер ни један рецепт за 'песничку производњу' не вреди ако производ не 'ради'. А они представљени у књизи и те како 'раде'.

Тежиште ове поезије је западна цивилизација краја XX века, са свим постигнућима материјалне, информатичке, потрошачке, глобал(истич)но-сеоске, духовне културе. Она је стереофонијска, квадрофонијска, какофонијска (а по данашњим стандардима и сораунд-фонијска). Последица тог константног бомбардовања је нестанак (лирског) субјекта (запажен од теоретичара И. Негришорца а делом и Ј. Корнхаузера и Живана Живковића); он је затрпан, загушен и, коначно, изгубљен у најезди реклама, штампе, саопштења, манифеста, ТВ и радио џинглова и назире се тек као пука љуштура коју ваља напунити одговарајућим садржајима – по принципу: ко је агресивнији и гласнији тај је и утицајнији – и усмеравати у жељеном правцу.

Отуд субјект губи то својство и постаје објект али му се, угађања и скривања правих намера ради, и даље повлађује привидним поштовањем његове индивидуалности. Своју минималну нестандардизованост овај ентитет исказује у самосвојном укрштању порука којима је гађан, у њиховом специфичном преклапању и слагању. У трену проласка кроз ту жижу шаблонизоване фразе могу бити истргнуте из контекста што резултира ' повампирењем' језика у фронталним сударима појмова и значења, у ишчашењу смисла. Згужване, смрвљене, искривљене речи, баш као и здробљене шкољке аутомобила у жестоком судару, граде скулптуре, зачудне и фасцинантне у свом одмаку од света који их је произвео а коме више, јер не врше свој задатак, не припадају али га брутално јасно одређују. У оваквом се контексту и стихови који ре-комбинују ограничени број речи-исказа јављају као продукт поквареног грамофона и изгребане плоче која прескаче па нас тера да изнова чујемо исте звуке, да их престанемо подразумевати и превиђати и тако их, коначно, откријемо.

Хумор који избија из свих стихова, базиран на апсурду, сарказму, карикатуралном и гротескном, афирмација је хомо луденса способног да се прилагоди и превазиђе окружење али и болна слутња његовог крика у прену последње искре самосвести. Том се хумору можемо предавати без задршке но и без наде у помиловање.

Циклус визуелне поезије „Мона Лиза у конзерви“ наставак је основног тона књиге у новом медију. Комади слика измешани с комадима речи или тек неразазнатљивих гласова, извештај су о политици и порнографији, коњима и вукодлацима, бувама и астронаутима. Тескоба и(ли) ведрина, нонсенс и(ли) целомудреност бујају и тону у вртоглавом смењивању црних и белих површина. Њихова привидна (не)систематизованост и разиграност, заједно са текстуалном поезијом, разоткрива слојеве појединачно-колективних-цивилизацијских устројстава и вредносних система и одмах их пориче, посежући и досежући до граница исконски немуштог.

(„Борба“ Свет књига, 08.02.2001.)

На Растку објављено: 2007-12-02
Датум последње измене: 2007-12-01 21:24:13
 

Пројекат Растко / Књижевност / Сигнализам