Илија Бакић и Звонко Сарић

Лаким кораком у свим смеровима

Време преласка из другог у трећи миленијум (без обзира када тај трен наступа, да ли онда када то кажу научници или када се то масама хоће) сасвим је пригодно али и погодно за самеравање свеколиких (не)успеха досадашњих цивилизација а да би се одредило где јесмо тј. нисмо, шта (ни)смо урадили и куда би ваљало даље. Када је, пак, реч о сигнализму, авангардном уметничком правцу (што, дакле, подразумева немирење са етаблираним културним погледима-шаблонима и отклон ка неистраженим просторима) долазак нареченог новог доба управо је оно за шта се покрет припремао и чему је тежио. Јер, својевољно уроњен у брзу, микро-макро свакодневицу последње четвртине XX века (коју је троми академизам упорно пренебрегавао) сигнализам је осећао и обзнањивао дамаре, снагу те матице и слутио њене смерове, спреман и вољан да прати ток али и усмерава га. Отуда, питање за сигнализам јесте: колико је уметничке слободе освојено до сада и колико ће се освајати од сада.

Сигналистички стваралачки покрет улази у нови век. Доминантан популистички модел, заснован на индустрији забаве, нуди културни модел у којем су посматрачи пасивни. Наизглед, у овом времену када у друштвеном  животу преовлађује спектакл, нема простора за уметничку праксу која тежи радикалним променама у областима људског духа и културе. Пристајући да егзистира у културном простору у којем нико ништа битно не може учинити, текућа уметничка пракса пружа алиби за моделирање тог и таквог културног простора. Сигналистички стваралачки покрет не пристаје на неутралност ради стицања етаблиране позиције услед производње хијерархије вредности на тржишту уметности. Нећемо бити стидљиви. Кажемо НЕ испостављању цена за слике и поезију, којима се укида могућност еманципације.

Кључ сигнализма је, за сада и убудуће, његов амблем - осам смерова, блиских и дијаметрално различитих а истовремених и истоваљаних, из круга шикља на отворено.

Ако је Мао Це Тунг говорио да треба да цвета 1000 цветова, сигнализам диже улог на 1 000 000 цветова, свестан да је физичко-духовна стварност немерљиво богатија. Стога су смешно/тужни сви наметнути уметнички канони-препреке етаблираних група невољних да се одрекну, пред навалама нових енергија, своје моћи којом суде о томе шта/ко је вредно. Граница за уметност је дар ствараоца. Једновремено многогласје, хаос и анархија какофоније бољи су од хорског једногласја.

Сигнализам одбацује наивно самољубље. Сигналистичка дела нису роба. Сигнализам не тежи да буде пријатан.

Поглед на нови миленијум отвара више питања но што има одговора али добро питање садржи у себи половину одговора.

Сигналиста не жмури пред стварношћу. Сигналиста мора бити свестан свог времена, приповедајући вербално и визуелно у гигантском свету савремене уметности, афирмишући идентитет личности, насупрот психологији гомиле. Приповедајући, сигналиста не подлеже примитивној жељи за 'потпуном сликом'. Уметник није Бог.

Поезија је Бог. Поезија сме све.

Увек мора да буде другачија а, пре свега, ослобођена аутоцензуре.

Сигнализам не слави митоманске култове. Одбацујемо мит о Уметнику. Мит који захтева привилегије. Сигналисти нису фантастични уметници који теже да себи овере почасну парцелу на булевару опружених. Уметнику не треба да се прашта. Не избегавамо одговорност практикујући лудизам, за који не очекујемо циничан аплауз упућен детету-уметнику. Сигналиста провоцира практикујући лудизам, не тражећи заштићеност од стране меродавног форума - васпитача у уметничком вртићу.

Сигналистичка поезија мора да изазива менталне шокове, вриску, занемелост.

Не постоје нужна средства израза. До њих се стиже експериментом. Постављамо питања. Покушавамо пронаћи одговор ослобођени традиционалне мисли, комбинујући различите сигналистичке жанрове вербалне и невербалне поезије, стварајући поетске диптихе и триптихе. Сигнализам захтева мултимедијалну поезију.

Мора се копати у језику. Дубоко.

Вршимо притисак на језик.

Не окрећемо се од социјалне стварности. Нема места за спонтани лиризам који је неспособан да се суочи са реалним животом.

Стих не треба да дочарава слику већ да слика буде. Не дочаравати покрет већ то бити. А да би се стигло до овог стања мора се почети са 'остваривањем' у стиху основних појмова: топло-хладно, светло-тамно.       Кад научимо да тако стварамо моћи ћемо да пртимо стазе у негаженом снегу.

Занима нас уметничка пракса која изазива интерактивне реакције. Тако ће уметност задржати естетску аутономију која је у равнотежи са животом.

 Нека у песми паралелно стоје исте речи различитих језика (српског и папуанског...) и дотичу се звучно, котрљају под језиком и буде асоцијације из несвесно-архетипског.

Песме читати гласно и тихо, муцаво и течно, од почетка ка крају и с краја на почетак, на прескок. Градити мноштво доживљаја на темељу једног дела, одрицати се задатих, прописаних објашњења и тумачења.

А судари исте речи из различитих дисциплина, ракурса и дискурса, у којима се значења преливају и разливају, вртложе, изазивају вртоглавицу?

Слобода уметникова вапи за слободом доживљаја створеног.

Које ће новине донети технички развој? Шта кад визуелни сегменти песама оживе, почну да шетају  предлошком и размештају текст? А ако/кад слова крену да скачу у вис и даљ?

Виртуелни одлазак у поезију донеће утапање, роњење, лебдење, дисање стихова и слика у непоновљивом спајању другог света. Потпуно препуштање самозабораву у лепоти који градимо и који нас гради, то је задатак и повластица неких будућих уметника у новом медију.

Уметност ради уметности била је презрена од оних који у овим креацијама траже поруку-поуку. А шта ћемо са радошћу аутора и  оном коју осећа конзумент док је открива? Долази ли доба Хомо Луденса или га ваља и даље затирати свим средствима?

Где се може ићи ван смислености? У немушто, ономатопеју, механицизам понављања - што све личи, и јесте, музика.

Или остати на ивици и дубити апсурдизам и оксимороне.

И коначно, или напокон, после све уграбљене и отете слободе у границама постојећег, ваља узети и ону највећу, ваља створити сигналистички језик на коме ће се писати стихови.

Ликовне уметности ослободиле су се терета фигуративности одласком у апстракцију. Музика је одувек била најслободнија. Поезија мора да барата уређеним системом речи али зашто не би створила и свој језик што ће је одвести у нову, паралелну стварност, лишену баласта физичког тела света?

У ту стварност могли бисмо се упутити лаког корака.

Без освртања.

(„Сигнал“, Но. 21, 2000.)