Илија Бакић

Дивљи језик

(„Електрична столица“ Мирољуба Тодоровића, издавач Просвета, Београд 1998. г.)

Сигнализам, српски (нео)авангардни покрет, широким захватом отвара ткиво уметности Новом добу које доноси другачије визуре стварности, како оних физичких тако и менталних, инсистирајући на налажењу свежих форми и начина поетског изражавања. Трагања, стога, залазе у светове дотада 'ван литерарних' језика (какав је научнички), средстава (компјутер) односно визуелно-текстуалних интеракција. Сваки искорак изван етаблираних граница разоткривао је (без)бројне могућности стварања и дотад неискушане доживљаје.

Мирољуб Тодоровић, оснивач сигнализма, његов тумач али и агилни, увек радознали практичар, у својој трагалачкој авантури 1974. године, књигом „Гејак гланца гуљарке“, уводи у академски свет поезије незваног и унапред презреног уљеза - шатровачки језик. Мада није био непознат, обзиром да су о њему писани научни радови, шатровачки свакако није сматран довољно вредним да се на њему ствара уметност. Тодоровић се, међутим, већ према слободи коју је себи дозволио превазишавши аутоцензуру (која је свакако саветовала да се не излази из колотечине задатог песничког забрана ако се жели уважавање академских кругова), одважио и овом књигом као и потоњима, потпуно или делимично уроњеним у овај поетски миље („Телезур за тракање“, „Чорба од мозга“,  „Амбасадорска кибла“, „Сремски ћевап“, „Стриптиз“, „Смрдибуба“), доказао да је (поново) у питању пука предрасуда која затвара видике, те да резултати 'рада' у овом језичком ткиву дају итекако занимљиве и ваљане резултате.

Тродеценијско бављење шатровачком поезијом песник је сабрао у обимну књигу „Електрична столица“, дајући тако на увид комплетну слику овог правца деловања, што дозвољава јасније сагледавање њене целокупне структуре као и специфичних токова и интересовања у њој.

Подозривост коју је шатровачки изазивао (и изазива) код књижевних чистунаца последица је неколиких чинилаца. Шатровачки је говорни језик посебних друштвених група, оних непожељних (лопови, проститутке, џепароши...), маргинализованих (дошљака сабијених у гето), интересних (ђака, занатлија...) односно генерацијских (тзв фрајери, мангупи); сходно томе шатровачки се не простире на већину популације нити јој је, као језик мањина, довољно познат. Шатровачки такође карактерише изузетна флексибилност и динамичност а нестабилност такође није препорука за етаблиране верификаторе.

Управо изложене особености овог дивљег, некултивисаног, несоцијализованог (или барем недовољно социјализованог) језика кључ су за разумевање одређених нивоа Тодоровићеве поезије.

У садржинском сегменту ова поезије пред читаоцима отвара узавреле, урбане светове људи који своју егзистенцију граде на вредносним принципима другачијим од признатих. Понекад су одступања бенигна, као нпр код занатлијског шатровачког који треба да цеховски означи и издвоји али могу бити и отворено у конфликту са друштвом као код криминалаца. Групације које нису дефинисале своје место у друштвеној хијерархији те трпе фрустрирајуће притиске (такви су дошљаци али ђаци и фрајери ухваћени у менгеле принудне социјализације) такође покушавају да дефинишу своје светове. Карактеристика свих језичких одступања ове врсте јесте да се у њима одређена понашања оправдавају и афирмишу (насупрот већинским ставовима), дакле изузетна је јака тежња за компензацијом, за претварањем мана у врлине. Шатровачки одражава 'третман' који 'уживају' његови ствараоци али је и средство конфронтације за свима ван групе и начин да се група хомогенизује и само-мистификује. Отуда у шатровачким песмама у којима је тежиште на наративности врца од самохвалисања, иронијског одмака према проблемима а није редак и самодеструктивни став. Језик у овим песмама доприноси брисању свих дистанци и посредности између лирских субјеката и читалаца (који има утисак да добија 'извештај са лица места').

На нивоу самог језика или, како га одређује Иван Негришорац, 'језичког слоја' (који он у својој књизи „Легитимација за бескућнике“ сматра за примарну иновацију у Тодоровићевој шатровачкој поезији), могућа су неколика сагледавања. Шатровачка песма може се, због недовољног познавања значења речи или фраза (али и њиховог изласка из употребе), ишчитавати и као варијанта дадаистичких фонетских песама, што сам песник потенцира п(р)оигравањима и уланчавањима гласова и слогова. Јулијан Корнхаузер, у књизи „Сигнализам српска неоавангарда“ препознаје ову специфичност и одређује је као „Тодоровићев неодадаизам“. (С друге стране, пак, Корнхаузер није у шатровачким песмама препознао посебан поетски правац већ га је уврстио у оквире сигналистичке стохастичке поезије, што су уверљиво оспорили Милија Павловић у зборнику „Сигнализам -авангардни стваралачки покрет“ и Живан Живковић у књизи „Сигнализам, генеза, поетика и уметничка пракса“.) Близак неодадаистичком искуству је и намерно кодирани шатровачки, тзв 'козарац', коришћен у неколиким циклусима, а у коме се речи изврћу и тако смисао додатно скрива од непозваних слушалаца/читалаца.

Следећи ниво могао би се назвати 'појавно-повратни' и такође је делом везан за (не)познавање шатровачког. Необавештени читалац у првом сусрету са стиховима бива суочен са сликама које су збуњујуће, несвакидашње, са каламбурима јарких боја и у прилици је да ужива у вртоглавом кретању речи које губе овештала значења, добијајући нека сасвим нова, на границама апсурда и чистих фасцинација. У том тренутку језик живи пуном снагом, зрачи сопственим сјајем (што је посебно очигледно у двостиховним песмама или онима налик на хаику). Посегне ли, потом, читалац за речником на крају књиге, отвара двери другог круга ових песама; сада непознате/нејасне речи/фразе добијају стандардно значење, чиме је откривена слика иза слике и отворено треће виђење песме у коме је транспарентна иновативност шатровачког јер се појмови прецизно и духовито редефинишу, погађа се њихова суштина, без грешке и заобилажења. Шатровачки се отвара као оштар, непосредан, јасан језик, у много чему функционалнији  од традиционалног. Скривање иза гомила речи није у духу шатровачког, овај уме да буде убитачно бритак као афоризам или виц, једнако је бруталан и грубо, тврдо суптилан, осетљив на минималне разлике. А надасве је духовит и свеж, чему доприноси притисак конкуренције, јер реч или фраза који не успевају да убедљиво, необично, пластично и/или хуморно означе предмет-појаву лако бивају избачени из употребе, без милости и патетике а на њихово место долазе нове, квалитетније. Шатровачки је котао језика у коме непрестано ври.

Егзотичност, бизарност, лудизам, цинизам шатровачког неодољиви су зачини Тодоровићеве поезије која искушава како језик тако и саме темеље вредновања уметничког дела; а таква сумња есенција је сигнализма. Њој се придружују, допуњују је и визуелне песме у којима су ефектно спојене провокативне фотографије, разломљена слова и поруке, као одраз разбарушене, неукроћене, проблематичне и хистеричне свакодневице 'врлог, новог света' из кога и за који Тодоровић шаље своје сигнале.

(„Борба”, 07. 10. 1999.г.)

Први пут објављено: 1999-10-07
На Растку објављено: 2007-12-01
Датум последње измене: 2007-12-01 12:59:07
 

Пројекат Растко / Књижевност / Сигнализам