Илија Бакић

Говно је неуништиво

(„Пуцањ у говно“ Мирољуба Тодоровића, издавач: Латрина, Београд 2001. г.)

Стављање под сумњу тзв Великих вредности на којима друштво-држава почива, провоцирање тзв Доброг укуса, карикирање тзв Морала у сржи је мноштва уметничких дела и покрета. Јер, без искорака у страну од захукталог воза Прогреса и Цивилизације, не могу се сагледати сви лажни Пророци и Добротвори, сва накарадно пригодна реторика и економска пропаганда којима се штите Приватни интереси и смицалице. Науци је требало пуно времена да изрекне тезу да материјални напредак јесте добар in abstractum али да in concreto ствари уопште нису и не морају бити тако бајне и славне; проблематичност Духовног напредовања Човечанства још увек је мистификована сумњивим причама о идеалу Просветитељства, никад доказаном као извор свеколике Добробити. Но, док се наука снебивала да призна како све лепо и блиставо има своју другу, мрачну страну, авангардна уметност је, још од првих деценија XX века, отворено изражавала неповерење према индустријском друштву а његово мутирање у постиндустријско и мондијалистичко није промакло пажњи нових авангардиста. Мирољуб Тодоровић (1940) неспорно је један од најинтригантнијих стваралаца који делују на овим просторима; оснивач је, теоретичар и практичар Сигнализма, интернационалног неоавангардног покрета који више од три деценије континуирано делује и не допушта културној јавности да (о)лако ужива у учмалој ушушканости (којој је склона).

Књига „Пуцањ у говно“ настала је 1970. године као поема „Говнарија“ од преко 2000 стихова. Аутор ју је, сматрајући да је прегломазна, поделио у мање целине од којих су неке, као циклуси песама, објављене. У овој књизи обједињени су публиковани стихови и они из песникових фијока и тако је првобитна целина поново успостављена.

Почев од наслова, Тодоровић без увијања или скривања, ставља на муке конформистички Добар укус и манире. Говно јесте незгодна реч у 'пристојној' комуникацији па је треба избегавати јер је проста и вулгарна; најбоље би било претварати се да уопште не постоји. Због тога она одмах 'боде очи', на њу се фокусира пажња и бес (јер је неко био безобразан да је употреби) и тако се прескаче прва реч наслова. Али, да ли је пуцањ заиста тако конвенционално прихватљив? Зар је пуцати у нешто или некога пристојно? Или је насилна активност, захваљујући развоју (Напретку?) Технологије и медијским манипулацијама постала сасвим 'нормална' док је друга реч и даље непожељна? Колико то говори о устројству Цивилизације која потенцира деструкцију као уобичајени (пожељан?) начин комуницирања и успостављања-одржавања односа у заједници.

Главни јунак ове поезије, наравно, јесте говно у свим облицима, позицијама, позама, на свим местима, на сваком кораку: у трговини, на распродајама, у политичким рефератима и паролама, у породици, филозофији, кулинарским рецептима. Оно је неуништиво, свеобухватно, неизбежно. Можда некоме није драго да види све те важне чињенице тзв Живота замазани и, чини се, понижене али није ли говно крајњи заједнички именитељ свих живих работа. Све друго може и не мора да се деси али свакоме се, пре или касније, деси говно. Овај колико цинични, саркастични али и здраво хуморни однос према 'стању ствари' Тодоровић користи дне да би понизио Човека већ да подсети како све изнад тог нивоа има своју вредност уколико се не подлегне Таштини и Охолости (што је, очито, немогуће). Али, као што стара латинска, по којој ништа људско није (ми) страно, важи тако је и са убитачном народно да су сви 'Велики Људи' пали на нужди.

Херој песама нема само једну улогу и једно лице јер, кад се сруши окоштали редослед речи-мисли и појмови месо, брашно, шећер у рецептима замене појмом говно, па се то исто учини са Правом у пароли 'поштујмо туђа говна' или Људи и муцу званој 'нова искушења за свет и говна', нема више граница за комбинације. Субверзија постаје црв који непрестано меша речи, замењује им места и изазива смех, час безазлено враголаст час горак. Да би максимално појачао удар, песник трага за обесмишљеним склоповима речи који се свима устаљено сервирају и увлаче у главе делујући по задатим обрасцима, бришући индивидуалност. Експлозије слика Конфекцијске Идиле изазване 'некултурном' речју на неочекиваним местима, потпомогнуте су и разиграним колажима на којима се претенциозни новински наслови умножавају до нечитљивости док сред тог Потрошачког Раја видимо одсечене главе, човека са мишом у устима, девојку која љуби костур, да би се овај намерни распад, на задњој страници књиге, завршио својеручним цртежом аутора на тоалет папиру као крајњој критици (и самокритици) свих дотадашњих речи и визуалија.

Упркос тродеценијској старости „Пуцањ у говно“ и даље је убедљива књига која плени врцавошћу каламбура и интелигентних досетки чија провокативност дотиче универзалне дилеме.

„Савременик“, бр. 114-115-116, 2004.

Први пут објављено: 2004
На Растку објављено: 2007-11-30
Датум последње измене: 2007-12-01 12:58:46
 

Пројекат Растко / Књижевност / Сигнализам