Консулат Краљев. Србије у Приштини

Ужасне вести са Косова 1894. године

Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска

Пов. № 20.
12. маја 1894. године
Приштина

Господину С. Лозанићу, министру иностраних дела
у Београду

Господине министре,

Пећска, пазарска, призренска и приштевска нахија од почетка овога пролећа стењу од нечувених зулума. Као по некој нарочитој наредби, утврђеној намери, сви зулуми и насиља изгледају чисто организовани. Пале се куће, уцењују се села, отимају се девојке и убијају први домаћини. Суда и начина да се народу помогне нема, јер су у свима поменутим местима хућумати и сви органи под утицајем арнаутских варошких бегова, који зулуме отворено протежирају.

Ако сам кад чинио покушаје да се заузмем за сиротињу, у четири ока ми се признавала немоћност да се свему томе стане на пут.

За десет година па на овамо није се показивала толика тежња за емигрирањем. Читава села спремају се и крећу. Чиним све могуће да их од те намере одвратим, јер на Косову још свега десет чисто српских села има. У пећској нахији такође, за врло кратко време неће бити Срба.

Примера ради, господине министре, част ми је послати вам као приложак једну жалбу народну, а таквих имам и сувише и тек колико усмених жалба. Када би, господине министре, били добри на томе основу што сва та сиротиња пребегава у Србију, да учините нарочиту примедбу турском посланику, мислим да би то могло имати повољног утицаја и ако не прекратити зулуме а оно бар ублажити и тако бар створити ми могућност да сузбијам прекомерно емигрирање.

Изволите, господине министре, примити уверење о моме најодлучнијем поштовању.

Вице Консул,
Бранислав Ђ. Нушић

Консулат Краљев. Србије у Приштини
Пов. № 22.
20. маја 1894. године
Приштина

Господину,
Господину С. Лозанићу, министру иностраних дела
у Београду

Господине министре,

Из пећске нахије стижу све црњи и гори гласови. Сва је нахија на ногама да емигрира. Живи се под запетом пушком, па се ни у поље не сме изаћи, да се пооре.

Арнаути су нарочито кивни на нашу сабраћу што им се Пећани, који су се уселили у Србију, често свете. Дешавају се врло често случајеви, да Пећани из Србије пређу границу, убију каквог Арнаута и врате се опет у Србију. То после плате два и три села, и то скупо плате и животом и имањем. Ваљало би, мисли г. вице консул, у интересу наших сународника, да наше пограничне власти обрате најстрожију пажњу на наше Пећане и да им не дозвољавају прелазак преко границе, ако је то могуће у опште и нашим властима постићи, пошто су погранични стражари већином Пећани, па иду својим земљацима и ван наредаба власти на руку.

Част ми је замолити вас, господине министре, да у овом погледу изволите издати што строжија наређења.

Изволите, господине министре, и овом приликом примити уверење о моме најодлучнијем поштовању.

Вице консул,
Бранислав Ђ. Нушић

Консулат Краљев. Србије у Приштини
Пов. № 63.
25. јула 1894. године
Приштина

Господину
Господину С. Лозанићу, министру иностраних дела
у Београду

Господине министре,

У многим својим ранијим извештајима имао сам прилике господине министре, да вам изнесем све потанкости и саме догађаје из оног великог низа зулума, које оружани Арнаути чине над неоружаним српским живљем. Сада могу само поновити своје раније тврђење да су ти зулуми ове године јачи но што су, ваљда, икада били, што показује и необично нагла емиграција становништва, коју никаква средства нису кадра да спрече. Не упуштајући се у нова побрајања самих појединости тих зулума, ја могу већ да тврдим, да услед тих зулума и расељавања као последице истих, на Косову нема већ више од 1.000 српских кућа нерачунајући ту вароши. И ако се овоме злу не стане на пут, било којим начином, на Косову и пећској нахији, нестаће српског живља већ за две године. Ово смело могу да тврдим упознавајући овамошње прилике на лицу места.

Заиста је ужасно сваки дан слушати толико јадиковање ужасно потлаченога становништва, кога убијају, глобе, турче, расељавају и отимају им имања, куће, новац, стоку и све. Јуче сам на пр. примио преко 30 сељака из разних села, па чак и из најудаљенијег краја пећске нахије, који се са сузама у очима жале на ужасне зулуме, које Арнаути врше, услед чега су већ три парохије у пећској нахији остале без пароха, јер су ови побегли, пошто су им Арнаути претили да ће их убити. Кад ни свештеници нису сигурни са животом, како је онда бедноме сељаку.

Не може се спорити воља и готовост овога Консулата, да се тому злу стане на пут, али су сви досадашњи путеви и начини могли само да створе моментани успех. Време би било размислити о једном општијем покушају, који би донео и општије резултате. Можда, када би се ангажовала штампа европскога гласа и могло би се очекивати, да би то у Цариграду учинило нарочити утисак и изазвало Порту из равнодушности, која долази, можда и отуда што су овдашњи догађаји у Цариграду непознати.

Ево само један пример Услед једног телеграма, који је преко пештанског кореспондент Бироа изашао у многим пештанским и бечким листовима, па и у ,,Н. Сл. Преси" где се говори о новијим зулумима у гиланској кази, смењен је сада гилански кајмакам, док толики досадашњи дописи о истом предмету у српским листовима нису могли да постигну исти успех.

Када би било могућно расположити некога од београдских дописника страних листова (само не мађарских, јер се они у Цариграду не читају), да се овамо лично крене, као што је пре 4 године био случај, онда би се могло очекивати колики толики успех.

Молићу вас, господине министре, да овај мој извештај изволите примити к знању и да изволите примити уверење о моме одличноме поштовању.

Вице консул,
Бранислав Ђ. Нушић

Његовом величанству краљу српском Александру I Обреновићу
у Београду

Ваше величанство, светла круно,

Наступивши најкобнији дани за Србе, православне вере у овим крајевима и предвиђајући пропаст М. Великих Дечана, принуђени смо, као старешине селске, досадити вашем величанству следећим:

Судбина Срба у овим крајевима је, да од пропасти српског царства подносе и трпе свакојаке муке од злих и бесних Арнаута. Али ево већ двадесет година, како су ти Арнаути особито побеснели, просто као дивљи зверови, те јадним Србима у овим крајевима свакојаке муке измишљају и њима их муче.

Заштите од судске стране није било до Мустаф-пашиног времена у Пећи, као и сад што нема, него су неки Срби морали бегати у твоју краљевину, а неки, који се и сад налазимо у овим крајевима, задахнути надом за боље дане, обраћали смо се за савет и тражили заштите код настојатеља В. Дечана, куда сваке године са својим породицама одемо о Петровдану и Госпођин-дану, да се — посматрајући царску лавру — сетимо успомене старе српске славе. И, изјављујући том приликом управитељима манастира, да се никако не можемо удаљит од ове српске светиње, као и пећске Патријаршије. Они су нас крепили надом, заузимали се за нас, у колико је било могуће. Али сад је наступило крајње време за нас.

У В. Дечанима постављен је за домаћина Исаија Црногорац, који сваки дан ради о пропасти тог манастира. Забадава смо надлежном владици неколико пута јавили да је Исаија покварен човек; да служи на штету манастира и српским интересима. Он не само што нас презире и није нам од никакве помоћи, него на против још и сваког дана задужује манастир и упропашћује старе драгоцености из манастира, тако нпр. сад говори како му је неко украо и један драгоцени крст из пороспора. Дотле је доћерао са својим гадним и неупутним понашањем, да је јадним Србима из села Лоћина забрањено примати свештеника и ићи у цркву ради богомоље. Незна се, шта ће јадници од свог живота.

Жао нам је што морамо јавити, да г. протојереј пећски тргује са нашим женама. Њему је духовна конзисторија и степеник злато. Само њему неколико турских лира, па макар и пету жену. Или да се она турчи.

Арнаути тако су сад побеснели, да није могуће овде описати њихова беснила. Сви би се преселили у твоју краљевину; али они нам недају. Шта од нас чине, то је изван памети, да се може замислити. Ређати факта о томе, написала би се читава историја. Од 1-ог јуна до данас убили су 16 Срба на мртво и 3 ранили у пећској нахији. Видећи да нико о нама не води рачуна, обраћамо се теби, као свом оцу и краљу за помоћ и избављење, јер ако се овако продужи до Митровдана, ми се морамо турчити.

17. јула 1894. године у селу Ђураковцу

Консулат Краљев. Србије у Приштини
Пов. № 77.
17. августа 1894. године
Приштина

Господину
Господину С. Лозанићу, министру иностраних дела
у Београду

Господине министре,

Зулуми у приштинском и пећском санџаку не само да не престају већ узимају све то грозније размере. Тешко би било побројати .све те зулуме, али за карактеристику њихову нека послуже ово неколико, ја ћу бити, господине министре, тако слободан да неке од њихових зулума арнаутских побројим:

Арнаутин Рама из Гојиновца украо је 2. августа у сумрак Стојанку, девојче Мила Ћирковића из Добрилуга. Она је 6. августа потурчена.

Арнаути су убили 16-годишњег сина Анђелије пок. Јанче Петковића из Новог Села, када је био код оваца. Власт није учинила ништа да се убица пронађе.

Лапље Село, 1 сат од Приштине, било је читаву ноћ опкољено од Арнаута. Пуцали су неколико сати, али пошто се Срби нису појављивали, повукли су се пред зору назад. Власт није изаслала досад чиновника, да извиди шта је.

Сељаци око Липљана несму да иду у шуму по дрва, јер их Арнаути по читав дан држе везане за дрво, скидају им све одело и прете убиством. Сељаци ће остати ове зиме без огрева. Исто им тако не дају да лове у Ситници рибе и ракове, те су их више пута гађали и убијали.

Јована Стојановића из Доморовца и Јању механџију из Бујановца, даље једног Србина у Бабуши и неког Стојка у Липљану (пошто су му отели волове) убили су Арнаути. Сва ова четири убиства власт није испитала.

5. августа убили су Арнаути у селу Гојбуљу неког Пану из села Батвара, у његовој колеби крај оваца. Говори се, да су га за то убили, што је примао к себи свог шурака Кочу, који је избегао у Србију а сада се вратио по своју жену. Други веле, да га је убио неки богати Арнаутин из Вучитрна, који је од Пане већ неколико година тражио да му купи земљу и испрати у Србију а Пана то није хтео.

У околини Вучитрна погинули су од Арнаута још четири Србина. Убице нико не позива на одговор, а рођаци не смеду да се жале јер би освета била страшна.

Чувени ајдук Руста Кабаш, који је организовао читаву чету и сада прети да ће напасти на варош Призрен, отео је једну Српкињу из Призрена и послао у свој харем, који се по наредби власти, преселио у Приштину. Девојче још није потурчено и неће да остане у харему, где је и иначе буле бију и муче. Хтела би да бега, али не може. Интересно је, да власт ни овде, где је реч о харему човека ван закона, ајдука, неће да чини своју дужност.

15. августа, о слави у Грачаници Арнаутин један гађао је Србина, али погодио и убио Арнаутина. Сваке године о слави приређују Арнаути у Грачаници оваке ствари, да би заплашили Србе и да би помутили ово једино весеље у години народа на Косову. Ове је године, због зулума, било много мање света у Грачаници, нарочито мало из Призрена, Пећи, Гилана и Вучитрна. Прошле године су Арнаути на пр. дочекали Гиланце, при повратку са славе, испребијали их и опљачкали. А ове године су то учинили са више сељачких породица из Чаглавице.

Истог дана отели су Арнаути, при повратку са славе у Девичу једну Српкињу, девојку из Митровице.

17. августа потурчена је у Приштини једна отета Српкиња из Војиновца.

Но највећи су зулуми у пећској нахији. Тамо је Србину, тако-рећи дошла душа у подгрлац. Расељавање је тако рапидно, да ће пећска нахија опустети. Сваког дана је безброј убистава и отимачина имања и женскиња.

Данас сам добио извештај о зулумима у пећској нахији и ./. приложено писмо упућено од Пећанаца на његово величанство краља. Чујем да и један њихов нарочити изасланик долази у Београд, али ми није сигурно познато.

Заиста је прави ужас шта се тамо догађа!

Извештавајући вас о овим зулумима, које са болом у души гледам, немогући да помогнем, мени је част, господине министре, скренути вам пажњу на мој предлог од 24. јула о.г. Пов. № 63, односио изашиљања једног страног дописника у ове крајеве.

Изволите, господине министре, и овом приликом примити уверење о моме најодлучнијем поштовању.

Деловођа Консулата,
Иван Иванић

Консулат Краљев. Србије у Приштини
Пов. № 90.
14. септембра 1894. године
Приштина

Господину
Господину С. Лозанићу, министру иностраних дела
у Београду

Господине министре,

У Ђакову је стање врло опасно. Управо немири трају већ 14 дана, у толико да је за то време неколико дана била затворена и чаршија. Један ајдук, Бајрам Цур, који је пре извесног времена, отишао, после безбројних убистава, из Ђакова у гору, хтео је сад да се врати у Ђаково и да се настани у вароши. Ђаковци, којима је исти ајдук дужан доста крви, неће то никако да му допусте. Ајдук пак, здруживши се, са Ђаковцима, противним, племеном Малесије, дошао је пред Ђаково и са оружјем у руци тражи улазак у варош. Ђаковци су затворили чаршију и спремили су се, да са оружјем дочекају ајдука и његове многобројне оружане другове.

Из Приштине је, прекјуче, отишао да их мири муфтија и Сулејман ага, главари укинутога „Исљахата", али је слаба нада, да ће успети. Из Призрена је пак отишло 300 низама за Ђаково, где је војена посада врло малена.

Како се ствар буде развила, ја ћу вас, господине министре, известити.

Изволите, господине министре, примити уверење о моме најодличнијем поштовању.

Деловођа Консулата,
Иван Ивапић

Консулат Краљев. Србије у Приштини
Пов. № 127.
20. новембра 1894. године
Приштина

Господину
Господину М. Богићевићу, министру инострани дела
у Београду

Господине министре,

Зулуми су нa Косову свакога дана све гори и гори и све несноснији. Расељавање српскога живља све јаче расте. Расељавају се сад већ и становници вароши.

Пре четири дана десио се је у Гилану случај који задивљује дрскошћу, а који уједно сведочи колико су власти равнодушне према свима овим зулумима. Арнаутин Сали чауш отео једноме Србину жену и вукао је по планини, терајући је силом да се потурчи. По закону морао је довести у Гилане у ућумат да пред кајмакамом и свештеником изјави, да хоће да се турчи. Дошли су били и њен отац Станко из села Витине и мајка јој. Она је изјавила да неће да се турчи и онда је Сали чауш у сред ућумата, где је било пуно света и заптија, потегао пушку и убио најпре оца па онда мајку женину. За тим је мирно из горњега спрата из ућумата сишао, узјахао коња и отишао. Нико га није дирао и данас још није ухваћен. Оволика дрскост од стране разбојника и оволика равнодушност од стране власти, која пропушта разбојника да се склони, довела је становништво у велику узрујаност и осећа се сада јак покрет за исељавање.

Очекује се, да можда, сутра и сам валија дође овамо, јер је стање у опште у Приштини и Санџаку врло растројено и сваког дана очекује се само какав опширнији догађај, који власти као да већ предвиђају.

О свему што се буде десило имаћу част известити вас.

Изволите, господине министре, примити уверење о моме одличноме поштовању.

В. Консул,
Бранислав Ђ. Нушић