Јеромонах Јанићије

Турци ометају наставу у Богословији призренској (1892)

Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска

Турци ометају наставу у Богословији призренској

Господину министру иностраних дела,

Пошто је господину министру у целини познат догађај са наставницима призренске Богословије, Јеромонахом Јанићијем и Савом Јакићем — то сматрам за излишно цитирати га у појединостима, но једино хоћу да изложим опасности, које ми прете животу и због којих ми је немогуће вратити се у Призрен.

Још у самом почетку мога доласка у Призрен, слушао сам од више њих, да тамошња турска власт подозрева на мене и да ме не трпи у Призрену, из ;узрока што она не може никако да верује, да сам у чину калуђера, но само у томе оделу — иначе по свему осталом — да сам официр, — ова сумња, потврђена је још и тиме: што је тамошња полиција, одма по доласку моме, поставила једног полицијског чиновника са станом до саме Богословије. Знајући, да то свуда може бити, тим пре у Призрену, где је ванредно стање — нисам ни обраћао толико пажњу на сумњу, која је бачена на мене — све до 11. новембра, када ми је г-н ректор Богословије забранио предавати моје предмете у школи — тада сам тек видео, да је ранија сумња турске власти избила на површину и у толико јаснија, што је просветна комисија — када је саопштила г-ну ректору акт разрешења — казала: ,,да сваки други може доћи у Призренску богословију — само Јанићије и, Сава Јакић, не могу никако у истој остати".

Ни ранија сумња, ни писмена забрана г-на ректора нити пак претња просветне комисије, све то није мени сметало, да одмах сутра дан ;одем паши и поднесем писмену молбу, а у исто време ;и усмено га замолим, да ми дозволи предавати у школи, али на жалост, паша ме одбије и као не надлежан — упути ме на просветну (комисију, која, кад сам потражио узроке, због којих ми не дозвољава да предајем — упутила ме је паши, рекавши: да су то њихове тајне, и, да што пре идем из Призрена, да је то боље за мене".

Поред свеколике сумње и претње тамошње турске власти, ја сам опет седео у Призрену 20 дана, очекујући, било из Београда или Цариграда даље наређење, па кад нисам ни до 1. децембра уведен био у дужност — међутим полиција је двапут долазила у завод, да се извести о моме одласку из Призрена — онда сам са знањем г-на Лисевића и одобрењем г-на ректора, дошао овде у Скопље, где очекујем од г-на заступника консула коначно решење.

Ја се надам, да ће господин министар из свега овога врло лако појмити положај у коме се налазим већ 25 дана без дужности, под сумњом и у страху.

Према свему овоме, молим господина министра, да ме изволи разрешити од дужности наставника призренске Богословије, пошто ми је немогуће у Призрен вратити се, јер сада мој повратак у Призрен, не би значио ни више ни мање — но да идем очигледно на сусрет смрти — пошто Арнаути више жале фишек но живот човека.

Најзад, једино што чекам овде у Скопљу — то је: што видим, да се живо заузео г-н заступник консула код валије, да отклони сумњу, како завода, тако и мене, због чега сам и чекао толико времена а и чекам, да дознам узроке, због којих ме не трпи турска власт у Призрену.

7. децембра 1892. г. у Скопљу

:Господина министра понизни,
Јеромонах Јанићије

Конзул Бранислав Нушић моли отправника послова Србије у Цариграду да из Гиљанске казе уклони кајмакама Рустем ефендију, крвопију српског

Консулат Краљев. Србије у Приштини
П. П. № 69.
4. јулија 1893. године
Приштина

Господ. Т. Теркану, отправнику послова Посланства Србије — Цариград

Господине отправниче,

Мој предходник, писмом својим од 24. .октобра 1892. год. П. П. № 222. известио вас је о незгодама које подносе наши сународници у кази Гиљанској од непријатељског држања тамошњег кајмакама, Рустем ефендије, према њима. Начин и дух рада овога чиновника такав је да је изазвао жалбе и од стране самих Турака. Поред националног и верског фанатизма има и других узрока који објашњавају овакво његово држање према становништву тамошњем уопште, а према Србима нарочито. Ја сам слободан, на овоме месту, да само обратим пажњу вашу на горње писмо, у коме је вођена реч о томе.

Потреба, да се овај кајмакам ма којим начином уклони из Гиљана данас је постала у толико већа што зулуми његове најближе околине, којима он и не покушава да стане на пут, почињу добијати карактер веома незгодан. Фанатички испади према свему што је српско, груба насиља, која се врше над нашим сународницима и неред, који влада, у опште, у целој кази, — довољни су разлози да покушати гди треба те да се Рустем ефендија што пре одавде уклони.

Ради карактеристике недела, које се врше тамо, ја ћу бити слободан да вам наведем неколико из многих примера, који су се десили за ово кратко време од како се ја у Приштини налазим. Тако:

На путу између села Каменице и Свирца ухватили су низами једну Српкињу и ту, у житу, силовало је њих педесет. Жена је, услед тога, опасно оболела и лежи.

Спахија Имер Селим агин, у селу Каменици- ухватио је попа и ни крива ни дужна, испребијао ,га |на мртво име.

У Шаранској реци Ћоки Мечкаревићу, доброме домаћину, лопови су везали руке и ноге усијаним ланцем, и тражили паре. Ђока је грдно осакаћен, а за лоповима не трага нико.

Некакав Незир, у селу Брестовцу, отео је са саме свадбе девојку Констандинку и тек после дугих мука од стране Срба вратио је.

У Бољевцу разрезали лопови намет на сељане рабошем у суми од 50 лира и траже да им се то исплати. Нарочито се окомили на тамошњег домаћина Перу Младеновића.

Сали-ага, из Гиљана, у чифлику Божевцу, тражи само девојке да му раде у пољу, а људе све растерао. Због овога цело је село отишло у шуму, у збег.

Мислим да ово неколико примера карактеришу у довољној мери распутност и варварство како околине Рустемове, тако и подчињених му органа, који равнодушно гледају све ово. Но таквих је примера пуно, пуно, пуно.

Стављајући вам ово до знања, као материјал који се даје корисно употребити ако имате намеру предузети какве кораке противу Рустема, ја вас, господине отправниче, молим да не пропустите учинити то.

Изволите, и овом приликом примити уверење о мом одличном поштовању.
Бранислав Нушић

Митрополит Рашко — призренске епархије Мелентије тешко оболео. Предавач турског језика у Богословији призренској Етхем-ефендија насрнуо на једног ученика да га силује

Министру иностраних дела
Господину Андри Николићу — Београд

Господине министре,

Част ми је известити вас да је митрополит Мелентије у Призрену опасно болестан и тешко да ће преболети. С тога нужно је и веома нужно да се у Цариграду спрема земљиште да на случај његове смрти Рашко-призренска епархија добије Србина за митрополита. Наступи ли потреба да народ моли да му се за митрополита постави Србин, то ће се моћи постићи, али би још сада требало послати 2—3 лица да пропутују Епархијом и народ спреме за такву молбу. И моје је мишљење да то треба поверити Савету Призренске богословије и Консулату нашем у Приштини, који би споразумно нашли подесне људе и упутили по Епархији да прваке народне поуче шта и како треба да раде у случају смрти Мелентијеве.

Из Призрена ми јављају да Богословија има сада једну неприлику, а то је: један ђак наш из Македоније и то од бољих ђака поднео је жалбу да га је хтео силовати предавач турског језика Етхем ефендија, усљед чега је ректор Богословије по савету г. Лисевића, саветовао Етхем ефендију да да оставку на службу па ствар да се затаји на леп начин. Он је то обећао и отишао кући својој у Вучитрн, али отуда прети Богословији. О овоме је консул г. Лисевић известио Салих пашу, призренског мутесарифа, и паша му је рекао да Етхем ефендија не би требало да и даље остане у Богословији.

Овај Етхем ефендија био је једно зло за Богословију и срећа ће бити ако се на леп начин истог отресе. Не знам како, тек Етхем ефендији нису непознате млоге ствари које није требао да зна.

Богословија није добила новац за друго тромесечије ове године па се стога налази у новчаној оскудици.

Ректор Богословије моли ме да му се што пре пошље пуномоћије од тутора да може заступати школу пред турским властима. Турци, вели, неће да знају за туторе у турској царевини. Тако исто потребан је, вели, устав школе, оба потврђена потписима тутора и турским посланством.

Ректор ми још јавља како неки Турци траже да им се приме синови у школу на слушање француског језика и других предмета. Господин генерал Грујић му је, вели, у једном писму рекао да треба примити. Пита ме шта да ради. Моје учтиво мишљење да ректор Богословије то на неувредљив начин одложи до идуће школске године, а дотле ћемо о томе боље размислити, и школска је година на измаку.

Одове године требало би да отпочне ревизија по свима нашим школама у Ст. Србији. И ту ревизију да изврше наставници призренске Богословије по свршеном испиту у Богословији, а то је од половине месеца маја па до краја јуна ове године. На ту цељ би требало одредити на путни трошак до 1200 динара, па да се та сума наставницима подели по даљини места.

Кад би се ова ревизија извршила ове године само у Рашко-призренској епархији, онда би се отворио пут да се то догодине учини у Скопљу и скопљанској околини. И само на тај би постепени начин ова ревизија добила корена у Ст. Србији и Македонији. А од колике је не оцењиве користи ова ревизија за наше школе и у опште за нашу пропаганду, о томе је излишно говорити овде.

Време је да наша ствар пође напред, али треба радити смишљено и с планом.

Молим вас, господине министре, да по горњем изволите учинити шта треба и да примите уверење о моме високом поштовању.

Консул,
Т. П. Станковић