Драшко Ређеп

Магична планета сигнализма

Висока планетарна актуелност сигнализма, без икаквих сумњи, не престаје да траје као један од оних особених знакова препознавања радозналих и усамљених духова и у овом, трећем миленију. Можда баш зато што је све предвидео, свему се наругао и све, одмах потом, урушио својим темпераментним, немилосрдним, одиста по свему тектонским померањима и агресивношћу без мере, можда и зато што су све светске катаклизме, које су се десиле у међувремену, тек биле налик на суштаствене ломове и сломове сигналистичких предвиђања, али заиста унисоно, такорећи негледуш, овај апартни, јединствени наш правац великих наодређености и увек згрожен изнова свакојаким прагматизмом, има превагу, има живост, има друкчију енергију. Некадашње надреалистичке слободе, давни дани у славу колажа и Марсела Дишана, прононсирана дрскост аутоматског писања надреализма, све је то налик на пропедевтику, на пучку школу разулареног смисла коју сугерише стег сигнализма.

Има мишљења да је сигнализам одвећ рано, не тек једино са сјајном студијом Јулијана Корнхаузера, ушао у знанствене одаје размишљања са дистанце, прерано, док још и није престала актуелна битка за његов ваздух, његово присуство, његов принудни смештај у неприкосновеним просторима периодизације једне балканске књижевне и уметничке визије.

Не мари: лидери утицајног и тако оспораваног таласа модернизма наших педесетих година, са Васком Попом на челу, били су једва шест месеци спорни, да би намах ушли у садржаје наших читанки.

Рокови су знатно скраћени, а галилејске муке су сведене на трен, истина опасан и даље, и подједнако опак.

Сигнализам је, за разлику од београдске, тзв. друге централе надреализма, био и остао крајње отворен, није имао своју школу, није имао времена ни воље да ствара ауру око опет неке тринаесторице, није имао своје парије, у којима се, гле чуда, можда најпримереније и свакако репрезентативно може сагледати биће надреалистичког антисистема живота, певања и мишљења (Љубиша Јоцић). Сасвим је логично, и ту нико више не треба да се чудом чуди, да су управо Јоцић и Душан Матић, та плавокоса нигдина наше модерне мисли (Б. Тимотијевић), професор наше слободе, били склони сигнализму.

О сигнализму и његовим барјацима и протагонистима писано је често и у нас и на страни. Но, ипак се чини, још недовољно не само у смислу појачане и комплетне информације, него и у вези са временском дистанцом у односу на његово настајање, или боље: на његова настајања.

Најчешће, сви ти активистички текстови сигнализма, или о сигнализму, од манифеста до хроника, од перформанса до апологија, ипак су се сводили на често веома успешну и грозоморну провокацију.

Како су године пролазиле, и како су сигналисти, са својим лидером Мирољубом Тодоровићем исто старили, поставши, исто у међувремену, лауреати наших, грађанских награда, свакако да се појачала потреба да се случај сигнализма евоцира, у добро темперираној музици свакодневице, у окружењу, граница међу границама, узнемиреност усред наших свакојаких мртвих и још умртвљаваних поподнева.

Књига Миливоја Павловића Авангарда, неоавангарда и сигнализам („Просвета“) ту функцију сталоженог и заснованог промишљања над витопереношћу сигнализма, над његовим суморним витезовима и над његовом генезом, испуњава полетно, са жаром посвећеног истраживача.

Павловић је и сам сигнализму привржен одавно, а његова Бела књига, и баш зато што је ужасавала пуританце и конвенционалне наше укусе, свакако је датум наших прекорачења, наше слободе, наше надмоћи, читава настала за будућност, и те како речита и привилегована.

Међутим, одмах ваља напоменути, рођачка сљубљеност овога Павловића за све мене и смене сигнализма на нашим свакојаким ватрометинама, нимало није сметала његовој расхлађеној синтакси ерудите, тумача, пропагатора, релативисте. Можда нигде сем у његовој књизи Тодоровићева теза о сигнализму као слободи будућности није била тако добро атрибуирана, заснована, дистингвирана.

Компјутер, оно четврто епохално откриће, и онај надасве присутан још увек поништен обли к ранијих предрасуда, баналности парнасовских још завештања, нису нигде сем код Павловића имали значења новог подстицаја, ограду од лицемерних а исто приземних похвала, проблемску измаглицу великих покрета савремености.

Космос је био један од оних битних порива сигнализма који су га и довели у саму жижу савременог света неизвесности, наших маргиналних подела, укинућа атарских баријера. И језик, као стварање а не тек једино као принудно коришћење, свакако егземпларно побеђује на свим пустоловним стазама и богазама сигнализма: ту смо најмоћнији, ни разговетни ни склони тек подразумевању, ту смо цареви.

Управо те две теме сад и овде издвајам као оне чисте окоснице Павловићеве учене и по много чему капиталне књиге. У њима се, као у напрслим огледалима нашег савременог смисла, наше беспомоћности, открива ипак излаз, известан горопадни подсмех, иронијски наш фатум тако непрегледно и тако неизбежно спојен са открићима самим.

Свакако, после ове књиге, разуздане и распамећене странице сигнализма читаће се пре свега по Павловићу, и то је податак који ваља упамтити баш сада, када је све више дифузна светлост моћна и јединствена уместо уперених иследничких фарова испитивања у злокобним казаматима старинског смисла.

Разложно критички постављен према детерминисаним нашим глупостима, о предрасудама да и не говорим, ова књига даје за право Тодоровићевом инокосном поигравању са вечитом ватром космоса и језика, али уз дискретну сумњичавост оних који памте детаље, а рапортима иконобораца и галамџија машу са друге обале смисла, разговетности, неприпадања, издвојености.

Једногласност никада није припадала категоријама сигналистичких вокабулара, и стога су и многобројна Павловићева (не)пристајања једнако поучна, испољена у прави час, упозоравајућа напокон.

Павловић данас поучава, али, више и од тога, у евоцирању читавог планетарног инцидента званог сигнализам, већма мари за укупност. Ништа није пало с неба, и време метеора није предвидљиво. Павловић има меру, љубав, конт ролисани воз за ту магичну планету сигнализма, која је, може бити, једна јединствена књига неумрлости, бесконачности, гнева.

НИН, 25. 06. 2004.