Андреј Тишма

Електронска уметност и интернет (3)

Уметност рекламне етикете

У Интернет комуникацијама усталио се вид рекламирања путем банера (banner - енглески заставица), дугуљастих хоризонталних стандардизованих правоугаоника у којима се налази сажета визуелна и текстуална порука која обично стоји у самом врху веб страница. То је заправо неприкосновени простор који се плаћа, као на пример реклама или оглас у новинама, и често представља основни извор прихода појединих власника веб сајтова. Банер је активно спојен са веб страницом онога кога рекламира, „клик“ на њега води на одређену адресу на Интернету. Ограничен је на пар, а највише петнаестак, центиметара ширине да не би био сувише наметљив, чиме је диктирана и сажетост и атрактивност његовог садржаја. Постоје статични и анимирани банери, с тим што ови други, мада за око привлачнији и за муштерију примамљивији, својим спорим „отварањем“ у браузеру умеју и да одбију корисника, па се и ту иде на редукцију.

Прошле године је група стваралаца The Banner Art Collective (www.bannerart.org)  која се бави креирањем, прикупљањем и дистрибуцијом нет.арта и визуелне поезије рађене у форми банера покренула Интернет пројекат „Banner-Strike“ (алузија на најпознатију пуцачку компјутерску игру Counter-Strike)  критички усмерен према рату у Ираку. За само неколико месеци, колико је трајала ирачка криза, закључно са 26. априлом 2003, на конкурс је пристигло преко 160 ауторских банера уметника из читавог света. У концепцији свога пројеката аутори су навели да иако многи сматрају банере нужним злом на Интернету, а као средство изражавања он намеће многа ограничења, управо та мала форма је уметницима била велики изазов да се у њој окушају. Користећи маргинализовану форму банера ствараоци су искусили маргинализацију самога нет.арта, а у уметности банера та маргинализација је и буквална. Такође је и за гледаоце овај пројекат привлачан јер са једне стране могу да упознају сасвим нов облик уметности, а са друге, оне банере који им се највише допадају могу да копирају и убаце на сопствене веб странице.

Банери су на конкурс пристизали свакодневно, нарочито за време ирачког рата. Има веома ангажованих и бруталних, са приказаним цивилним жртвама америчко-британске интервенције, затим бројне су и алузије на везу рата и ирачких изворишта нафте, а многи аутори су апеловали да рат стане и да се војници врате кућама. У пројекат је уврштено и мноштво радова који нису директно везани за рат у Заливу, већ се баве мирнодопским темама, чиме посредно призивају крај сукоба. Награду је освојио Пол Велдер из Шпаније за рад „Peace of Cake“ на коме се види „ирачки колач“ подељен на интересне сфере великих компанија. Награда се састоји од најновије верзије игрице Counter-Strike: Condition Zero.  Друга награда припала је тиму KRN из Француске, а трећа Мајклу Спаковском из Велике Британије, који је заступљен са чак двадесетак радова.

Иначе, тридесет четири одабрана рада са конкурса биће трансформисана у графичке елементе најновије верзије Counter-Strikea чиме ће се унети директно антиратни, али и уметнички елеменат у веома ратоборну електронску забаву младих.

Дигитализоване емоције

Интернет је настао у Америци, а у тој технолошкој велесили највише је и корисника ове светске мреже, око 200 милиона. Када се ово узме у обзир не чуди америчко вођство и у погледу нет-арта и по броју електронских галерија, музеја, директоријума и информативних чворишта. Зато је у овом тренутку можда занимљивије бацити поглед на страну, у неке земље где је ова врста уметности и комуникације мање развијена, али је зато обојена шармом свежине, авантуре и новине. Једна од таквих нових онлајн галерија је Third Place Gallery (Галерија трећег места), настала у Шведској, захваљујући иницијативи и подршци тамошњег огранка познате фирме Sony PlayStation2. То је место где уметници који користе тековине нових технологија могу да прикажу своја дела, дискутују о њима и започну међусобну сарадњу захваљујући перманентној дискусионој трибини и мејлинг листи. Све ово одвија се на мрежи Интернета, на адреси  http://www.thirdplacegallery.org/.

Познато је колико компјутерске игрице дугују креаторима у домену софтвера, али и уметницима и дизајнерима, који имају тежак задатак да увек изнова створе ликове, ситуације и амбијенте какви до тада нису виђени, не би ли привукли пажњу и инвестиције све млађих  фанова овакве врсте забаве, или боље речено паралелне стварности. Занимљиво је да у случају галерије Third Place сада једна од највећих индустрија компјутерских игара, Sony PlayStation2, инвестира у обрнутом смеру, у уметност, подржавајући нет-арт и дигиталну графику и анимацију не само давањем простора и технологије, већ нудећи вредне награде од по 2000 евра за најбоља остварења, као и Sony дигиталне видео и статичне камере неким од ниже пласираних уметника на међународном конкурсу који је био отворен прошле године.

Конкурс галерије Third Place је био отворен на тему „Емоције“, и на њега се пријавило преко две стотине аутора, у две понуђене категорије: нет-арт и дигитална експресија. Прва категорија била је посвећена експерименталним радовима намењеним за онлајн комуникацију, а они су достављани у форми линка. Другу су чинила дела у области дигиталне анимације, графике, звука и дигиталног филма, која померају границе и залазе у нове области поменутих медија.

На веб страници ове галерије могуће видети све кандидата за награде, а уз сваки рад налази се кратка биографија аутора, кратак опис рада, а може се чак послати и сопствени коментар на свако од приказаних дела. Већ површан поглед на сличице извучене из сваког од радова показује велико богатство и разноврсност садржаја електронске галерије Third Place, иначе карактеристично за Интернет уметност која стиже са многих крајева света, из различитих културних, социјалних и политичких средина. И мада постоји уврежена предрасуда да компјутерска технологија униформише и укалупљује уметност, „шетња“ овом галеријом даје најбољи доказ посетиоцу о богатству могућности индивидуалног израза путем дигиталних медија.

 Има ту дела на граници научне фантастике, цртаног филма, порнографије, имитација компјутерских игара, текстуалних интервенција, симулација урбаних простора, политички ангажованих и анти-ратних порука, али и сасвим апстрактних форми, статичних или у покрету, често и озвучених. Да би се ова дела искусила и доживела на прави начин најбоље је ипак сести за компјутер и „одшетати“ до галерије Third Place.

Доминација софтвера

Почетком септембра 2003. у аустријском граду Линцу одржан је још један фестивал електронске и дигиталне уметности „Арс Електроника“, најзначајнија манифестације те врсте у Европи, а судећи по до сада рекордном броју учесника, вероватно и у свету. Изложбе, такмичења и симпозијуми одвијали су се под мотом „Код - језик нашег времена“, јер утицај компјутерских софтвера непрестано расте у свим областима савременог живота. Софтвери су свеприсутни, а кодови су основна супстанца глобалног информатичког друштва. Компјутер се по жељи може програмирати у јединствен медиј који суверено влада нашим животима, било да се примењује у ратовима, науци или уметности.

Фестивалски конкурс за награду „Златна Нике“ у области анимације, визуелних ефеката, музике, интерактивне уметности и нет-арта окупио је до сада највећи број од преко две хиљаде седамсто учесника из осамдесет три земље. Уз шест главних награда у новчаном износу од по 10,000 евра, специјални међународни жири је доделио и дванаест посебних признања од по 5,000 евра за стваралаштво у поменутим областима. Општи је утисак да је сама тема определила арбитре да награде дела у којима је сам компјутерски програм доминантан, иновативан и атрактиван, и представља жижу око које се читава прича врти, те је међу награђеним радовима мало актуелних и критичких садржаја, или ангажованих порука какве смо виђали ранијих година.

„Златну Нике“ у домену дигиталне анимације и визуелних ефеката добили су учесници из Француске Ромен Сего и Кристел Пугоа за рад „Тим Том“. У стилу цртаног филма две компјутерске тастатуре трансформишу се у покретне фигуре које се сусрећу, а ту почиње низ неочекиваних и хуморних збивања. Награда за дигиталну музику припала је јапанској екипи коју чине Ами Јошида, Сачико и Утех Кавасаки за рад „Астрални близанци / космос“ који, према сведочењу публике, у првом слушању делује узнемирујуће, но након навикавања звуци буке и завијање постају прихватљиви за ухо.

Првонаграђени интерактивни рад британског тима „Експлозивна теорија“ носи назив „Да ли ме сада видиш?“. Посвећен је бројним преносивим електронским направама као што су мобилни телефони, бежични модеми и дигиталне камере, те преклапању реалног и виртуалног света. Ова својеврсна игра се одвија у делу града где се компјутераши повезани за Интернет „јуре“ са екипом снабдевеном покретним направама. Циљ је да се скривени противнички играчи пронађу у виртуалном свету.

И рад награђен у домену „визије Интернет уметности“ „Node Runner“ (трка за чвориштима) има карактер утркивања две екипе уз помоћ покретних комуникационих система. Награђени су Карлос Гомез де Љарена и Јури Гитмен (Венецуела/САД) за игру која се одвија у Њујорку, где тимови јуре између две тачке одређене на мапи трудећи се да на свом путу пронађу и фотографишу што више чворишта бежичне комуникације, чија мрежа је разапета преко града. Претпоставља се да ће ова игра заразити многе младе компјутераше и у другим светским метрополама. Утркивање екипа може се пратити директно путем Интернета на адреси http://www.noderunner.com.

У домену „Интернет изузетности“ награђен је виртуални хотел „Хабо“, место где посетиоци путем комуникационе мреже могу да сврате, да се друже, упознају нове пријатеље. До сада је овај Интернет сајт стекао око три милиона регистрованих посетилаца, а његов аутор је Сулак Лабс из Финске. Посетиоци, наиме, могу да створе сопствене ликове који се затим по хотелу шетају, једу, пију, играју или разговарају у кафеу, ресторану, крај базена или спортских терена. Гостинске собе је могуће такође уредити по сопственом укусу. Овај хотел налази се на адреси   www.habbohotel.com и надгледа се двадесет четири сата дневно да би се спречило неадекватно или насилно понашање гостију.

Овогодишња „Арс Електроника“ обухватила је и посебну изложбу електронске уметности са неколико стотина учесника, низ концерата, перформанса, као и „електронски ходник“ у коме се сваке године промовишу најновије појаве и лудости у овој области и где млади аутори путем Интернета, чак из Азије или Африке, али и Амерички хакери, показују оно што ће тек постати нове стратегије и будућност дигиталних медија.

Параф за културу

Ауторска права на Интернету су једно од најслабије решених питања ове глобалне мреже, самим тим што она још увек фигурира отворена, али и зато што, захваљујући могућностима компјутера помоћу којих се реализује, сваки корисник са лакоћом може веома једноставно копирати и умножавати  њене садржаје. Посебно се поставља питање ауторских права за медијске уметнике који често користе управо метод цитата, опонашања или парафразе одређених официјелних и законом заштићених садржаја, ради својеврсне креативне критике друштва, културе па и самих законодаваца. Нарочит проблем настаје приликом коришћења симбола, логотипа, фотографија продуката или рекламних спотова великих корпорација, који су нам се већ толико увукли у свакодневицу да их доживљавамо као неодвојиви део урбаног пејзажа, животног миљеа или дневних ритуала понашања на послу, улици, доколици или приликом забаве.

Данашњи Интернет уметници, јер им то средства електронске комуникације и дигиталне обраде слике и текста омогућавају,  манипулишу читавим презентацијама и пропагандним кампањама великих корпорација, јер су оне постале судбина савременог човека, а у тим акцијама неретко наилазе на претње тужбом и упадају у судске процесе. Поигравање ликом Барбике, војника-играчке патентираног имена или називом велике аукцијске фирме као што је „Ибеј“ умало је „несташне“ медијске активисте коштало на хиљаде или милионе долара одштете. Но вешти уметници се хватају у коштац и са таквим проблемима и неретко из оваквих заплета излазе као победници .

Најсвежији је пример европске уметничке групе  „0100101110101101.ORG“ која се поиграла именом и симболом произвођача патика „најк“ (Nike). Парафразирајући дизајн званичног „најковог“ веб сајта најпре су на њему пустили „буву“ да ова мултинационална корпорација, наводно, у свим већим градовима света намерава да купи главне тргове или улице мењајући им називе у „Трг Најк“ или „улица Најк“, и да на њих постави огромне споменике у облику свог познатог заштитног знака - парафа (www.nikeground.com). Они су то, тобож, правдали полазећи од премисе да симбол „најка“ припада свим људима света који га свакодневно носе на обући или одећи, и да је постао својеврстан симбол нашег времена, те најавили да ће први такав споменик поставити у Бечу . Иза  групе „0100101110101101.ORG“ и провокативне мимикријске акције  стао је  бечки теоретичар, уметник и медијски активиста Конрад Бекер, директор  Public Netbase, иначе аутор грандиозне манифестације „Свет информација“ коју је прошле године видела новосадска и београдска публика. Он је поводом бечког пројекта изјавио: „Вредело је ризиковати, да бисмо инсистирали на слободи уметничког израза у урбаном простору. Овим пројектом смо пре свега желели да скренемо пажњу на феномен глобалне доминације економских интереса над симболима културе „.

На веб сајту пројекта постављен је авионски снимак Беча са спомеником „најковом“ парафу, који је у међувремену заиста и реализован, означена је површина трга који ће се од 1. јануара 2004. звати Nikeplatz уместо досадашњег Karlsplatz, а на тргу је смештена и информациона буда која је служила као канцеларија овог пројекта и мултимедијални пропагандни центар.

 Наравно, ова лажна вест је изазвала бурне реакције, најпре медија, па и градоначелника Беча. Но убрзо је и веома агресивно реаговала корпорација Nike International тужбом против Public Netbase написаном на двадесет страница, захтевајући од уметника да одмах повуку све медијске садржаје који се тичу заштићеног знака „најка“и обуставе све активности у вези са том корпорацијом. У противном запретили су казном од 78.000 евра.

Међутим Конрад Бекер и уметничка група нису се лако предали. Једноставно, оставили су споменик на свом месту, као и веб сајт који је стицао све више популарности. У том моменту су у њихову заштиту стали и информативни медији, оптужујући „најк“ да је далеко од слободног симбола интегрисаног у јавност, те да се разоткрио као мултинационална компанија без смисла за хумор и игру, која реагује чим неко такне у њене интересе. Након тога и Привредни суд је одбио „најкову“ тужбу као формално недовољно засновану, а на крају је и сама корпорација  повукла тужбу, вероватно схвативши да би од забране уметничког пројекта имала више штете него користи.

 Један од чланова „0100101110101101.ORG“ и њен портпарол Франко Биркут ових дана је задовољно констатовао: „Победили смо. Комерцијални џин није умео да разликује уметнички или критички пројекат од нелојалне конкуренције или комерцијалне преваре. Међутим, овде „најк“ није био предмет нашег напада, они су само послужили као једно од бројних средстава која користимо да бисмо исказали свој став“.

(Објављено у Интернационалној ревији СИГНАЛ No. 28-29-30, 2004).

Први пут објављено: 2004
На Растку објављено: 2007-10-26
Датум последње измене: 2007-10-25 22:30:12
 

Пројекат Растко / Књижевност / Сигнализам