Андреј Тишма

Нови крвоток сигнализма

Велике и значајне авангардне уметничке покрете 20. века таквима су највише чинила њихова гласила, у којима су  оснивачи и чланови износили своје идеје, програме, манифесте. Авангардни уметници су се по правилу окупљали око неке заједничке идеје, сарађивали у пракси, састајали се, али суштина њихових хтења и документација акција налазили су се у магазинима, билтенима, часописима или новинама које су издавали. То је био њихов вид комуникације са јавношћу, која их иначе, у реалном животу и окружењу није нарочито прихватала. Периодичне публикације дадаиста, футуриста, надреалиста, зенитиста, флуксусоваца... биле су „крвоток“ ових покрета и, гледано из данашње перспективе,  најпоузданије и најмеродавније сведочанство о  њиховим активностима, идејама и достигнућима.

Исти случај је и са „Сигналом“,  гласилом међународног уметничког покрета сигнализма, чији оснивач је угледни српски авангардни песник, визуелни уметник и теоретичар Мирољуб Тодоровић.  Генезу овог авангардног покрета у књижевности и визуелним уметностима можемо пратити од краја педесетих година када његов творац Тодоровић започиње лингвистичка истраживања и интерполације термина и метода егзактних наука у поетски текст у оквиру свог поетског програма који тада формулише као Сцијентизам. Већ почетком шездесетих настају његове „Геометријске песме“, а 1965. објављује књигу „Планета“ са егзактно-визуелним песмама. Тај датум може се узети као почетак формирања сигнализма као покрета око кога се убрзо окупља група, углавном београдских, песника и ликовних стваралаца који желе, као и Тодоровић, да говоре универзалним језиком визуелних знакова и превазиђу језичке и културне баријере које деле свет. Касније сигнализам налази сараднике и упоришта широм света и  постаје један од ретких аутентичних покрета потекао са наших простора релевантан за светску историју уметничке авангарде.

Свој пробој у светске оквире сигнализам свакако највише дугује интернационалној ревији за сигналистичка истраживања „Сигналу“ који Тодоровић у Београду издаје од 1970. Овај часопис постаје жижа окупљања наших авангардних уметника, визуелних песника и конкретиста, међу којима су Зоран Поповић, Марина Абрамовић, Биљана Томић, Богданка Познановић, Славко Матковић, Неша Париповић, Вујица Решин Туцић и других, а од самог почетка објављује и радове истакнутих иностраних аутора сличних усмерења као што су Michele Perfetti, Clemente Padin, Sarenco, Adriano Spatola, Julien Blaine, Jiri Valoch, Eugenio Miccini. Од првога броја „Сигнал“  са Тодоровићем на челу објављује манифесте сигнализма, есеје о конкретној и визуелној поезији, као и уметничке радове из ове области. Важна рубрика „Авангарда у свету“ доноси из броја у број информације о најновијим књигама, антологијама, изборима, периодици и изложбама широм света чије теме су истраживања у области уметности. У првом периоду редовног излажења „Сигнала“, од л970. до 1973, када је објављено укупно девет бројева, уз Тодоровића су се у редакцији часописа налазили и Влада Стојиљковић, Зоран Поповић, Марина Абрамовић, и ова публикација је у том периоду без сумње имала круцијалну улогу у зближавању наших и светских токова уметности. О томе сведочи и сјајан одјек који је „Сигнал“ имао у свету.

Након 1973, нажалост, настаје двадесет и две године дуга пауза у излажењу овога часописа, условљена финансијским условима, односно друштвеном небригом за овај покрет и његово гласило.  Међутим, идеје сигнализма и пракса његових актера нису се прекидали до данашњих дана. Шта више, покрет је обогаћен новим актерима и новим формама стваралаштва које су узете у фокус. Белешке о акцијама које су у периоду неизлажења часописа извели Тодоровић и сарадници остале су расејане по бројним каталозима, књигама, дневним новинским чланцима и критикама. Међутим у недостатку „Сигнала“ све то је остало прилично несистематизовано. Годинама се осећала потреба за новом серијом ове интернационалне ревије за сигналистичка истраживања, чији су стари примерци у свету већ уживали статус историјског и библиофилског раритета.

Изненада, и на радост домаће и иностране јавности, као Феникс из пепела, појавио се почетком 1996. нови, десети број „Сигнала“, по формату и ликовној опреми идентичан са ранијима. Ускоро су уследили двоброји 11/12 и 13/14, а недавно и троброј 15/16/17. Нова серија „Сигнала“ својим садржајем одражава сав енергетски и стваралачки набој који се током више од две деценије накупио у круговима сигналиста. Она региструје и нова кретања у домену сигнализма, дајући акценат на феномене mail-arta, networka, перформансе и уметничке акције широм света. Посебну вредност и одлику нове серије чине бројни теоријски текстови који на стручан и аргументован начин тумаче и вреднују достигнућа историјске авангарде, неоавангарде, али и алтернативних уметничких покрета данашњих дана. У сваком од поменутих нових бројева „Сигнала“ објављени су текстови, поетски и визуелни радови по педесетак домаћих и страних уметника из преко двадесет земаља, а обим часописа се повећао на седамдесет страна. Међу сарадницима јављају се познати светски теоретичари и уметници, од којих су неки сарађивали и раније, а има доста и нових имена. Међу њима налазимо Dicka Higginsa, Pierre Restanya, Klausa Groha, John Helda, Richarda Kostelanetza, Boba Cobbinga, Miroslava Klivara, Pierre Garniera, Serge Segaya, Stephena Perkinsa, Ruud Janssena, Shozo Shimamotoa, Ruggera Maggia, а од домаћих Живана Живковића, Добрицу Камперелића, Андреја Тишму, Ненада Богдановића, Попа Д. Ђурђева.

Појава нове серије „Сигнала“ свакако значи и нови замах и нови крвоток за сигналистички покрет, а садржај бројева сведочи о томе да је сигнализам свих ових година био и те како жив и плодоносан. Стизање свезака новога „Сигнала“ на старе адресе, али и на многе нове, побудило је у свету поновно велико интересовање за часопис као и за сам покрет, тако да  „лавину“ нових прилога и сарадника тек треба  очекивати. Тако и покрет сигнализам стиче нове поклонике и обнавља интересовање међународних стручњака  за своје деловање.

Одлика новоизашлих бројева, свакако као одраз зрелости редакције „Сигнала“, али и зрелости самог сигналистичког покрета, јесу тематски блокови посвећени појединим уметничким појавама, личностима, делима или обради за историју драгоцених података. Тако у 10. броју  имамо групу текстова који тумаче феномен визуелне поезије, и то од средњег века до данас, у броју 11/12 објављени су бројни текстови о књизи Живана Живковића „Сигнализам: генеза, поетика и уметничка пракса“,  број 13/14 доноси исцрпну библиографију сигнализма од 1965. до 1996. са око 1.200 библиографских јединица. У троброју 13/14/15 тематски блокови посвећени су животном делу Живана Живковића (1952-1996) и стваралаштву Андреја Тишме. Приметан је и већи број визуелних прилога и преведене поезије, тако да се нови бројеви „Сигнала“ читају са правим истраживачким узбуђењем, захваљујући сталним уређивачким иновацијама. „Сигнал“ се по својој зрелој али флексибилној концепцији, богатом и стручном садржају, као и по визуелној атрактивности и квалитету објављених уметничких радова, сврстао у сам врх наше периодике из области уметности, а као можда једини који на студиозан начин прати алтернативна кретања на домаћој и светској уметничкој сцени. При том треба нагласити отвореност „Сигнала“ за све интересантне појаве у данашњој уметности, па и за Интернет као скорашњи феномен, у који се „Сигнал“ спремно укључио. Јер, уствари, сва нова технолошка средства електронске и планетарне комуникације само су остварење Тодоровићевих сцијентистичко-поетских визија од пре тридесет и више година, када се сигнализам тек рађао.

(Објављено у Интернационалној ревији СИГНАЛ No. 18, 1998).

Први пут објављено: 1998
На Растку објављено: 2007-10-25
Датум последње измене: 2007-10-25 22:30:17
 

Пројекат Растко / Књижевност / Сигнализам