Владан Панковић

О сигнализму и спонтаном нарушењу–откровењу симетрије

У поглављу „Поезија-наука (манифест песничке науке)“ своје значајне књиге Сигнализам (Градина, Ниш, 1979) Мирољуб Тодоровић каже следеће: „Нове странице реалности отворене физиком, хемијом и биологијом стоје већ дуже време пред песницима чекајући да буду преведене у стихове. Песници их, међутим, игноришу, ’не виде’ или не прихватају. У овим судбинским тренуцима за уметност и науку поезија незаинтересовано или престрашено окреће главу од невиђеног раста технолошке цивилизације, почетка освајања свемира, открића мезона, антиматерије, квазара, тајни беланчевина, протоплазме, светлости, азота и угљеника, биохемијских и физиолошких процеса у ткивима биљака, кариокинезе. Продор науке у срце материје (живе — генетика, мртве — нуклеарна физика) и срце свемира (радиоастрономија и астрофизика), не само што није приближио него је још више удаљио научника и уметника. Античко доба, међутим, није знало за овај огромни и наизглед непремостиви јаз између науке и поезије. Стварајући гигантске космогоније, обухватајући у својим поемама судбину читавог света (свемира): Хесиод, Емпедокле, Парменид и Лукреције били су уједно песници, филозофи и научници. Тек негде од средњег века и алхемичара, кад научне дисциплине ступају на чврсто тле рационализма градећи своју посебну слику света и свој језик, овај расцеп је потпун. Развој хемије и физике довео је крајем деветнаестог века до разбијања механицистичке слике света Болцмана и рушења величанствене, али, у основи, једноставне и једностране визије макро и микрокосмоса изграђене на атому као ’јединственој и недељивој’ честици. Нешто касније, усвајањем Планкове теорије кванта и Ајнштајнове специјалне и опште теорије релативитета, пољуљала се вековима негована формално-логичка и рационалистичка структура људског духа. Коначно Де Брољевим таласима материје, Хајзенберговом релацијом неодређености и новијим открићима из биологије (структура и улога протоплазме и беланчевине у живој материји, веза између дисконтинуалних квантних појава и мутације, улога гена и хромозома код оформљивања живих организама), наука се готово приближила изворима ирационалног. Модерни научници-визионари у стварању величанствених хипотеза о материји (живој и мртвој) и свемиру, о путовању у непознато, онострано, учинили су можда први корак ка приближавању поезије и науке, прихватајући један од основних инструмената поезије — имагинацију. Ипак, научни дух окован логичким формулама, ма колико их се ослобађао, не може сам да реши основне тајне материје и универзума: порекло живота, беланчевину, стварање материје, порекло свемира. За нове продоре у непознато нужно је поновно јединство поезије и науке. ... Поезија здружена с науком (песничка наука), прихватајући начин мишљења научника и модерног пророка, усвајајући од науке њену строгост а од поезије аналогију и смисао за ирационално, биће способна да нам објашњава парадоксе материје и да разрешава тајну стварања. ... Прихвативши од романтичара имагинацију као стваралачки инструмент и смисао за чудесно, нова поезија у свему другом мора стајати на позицијама апсолутно супротним поезији романтизма и разним видовима савременог неоромантизма. У том смислу биће и њено настојање за постепену десубјективизацију поетске слике. ... Песничка наука ће изједначити човека (као предмет опевања) са стварима, природом, хемијским, биохемијским и физиолошким процесима, мртвом и живом супстанцом, не дајући предност ни њему ни његовим односима с природом, стављајући га и одређујући му место у свему што означавамо као универзум. Подвргавајући апстрактну научну схему и симбол (тј. сигнал — примедба В. П.) творачкој лавини новог језика и нове форме, доводећи читав свој дух у стање активности код које су све способности — научника, песника и алхемичара — зависне једна од друге, разбијајући својом до максимума усијаном имагинативном свешћу један већи део научне, логичке и рационалистичке основе, нови песник ће бити у стању да од мртве схеме и суве формуле, методом интуитивне синтезе, створи живу песничку слику, нову визију света, отвори неслућене путеве песничке науке.“ (стр. 76–78)

С друге стране, када је реч о савременој физици, тј. квантној теорији уједињених поља Вајнберга, Салама, Глешоуа, Хигса и других: „Оно што је посебно задивљујуће у целом приступу овом проблему јесте сазнање да се проблем слабих (нуклеарних — примедба В. П.) интеракција није могао решити у оквиру самих слабих интеракција, већ је било неопходно укључивање електромагнетских интеракција. Тек заједно, али не као једноставно збир две различите интеракције, представљају конзистентну слику електрослабих интеракција која је на вишим енергетским скалама дата само једном интеракцијом. Но како се ми у овом ’историјском’ тренутку развоја васионе налазимо у нискоенергетском домену, дошло је до нарушења више симетрије, па се та јединствена интеракција појављује у два различита облика, у облику електромагнетске и у облику слабе интеракције. ... Овакво размишљање нам сугерише могућност да су и преостале две интеракције, јака (нуклеарна — примедба В. П.) и гравитациона, само резултат богатства појавних облика насталих нарушењем више симетрије и да разноврсност којом смо окружени скрива једноставност најдубље суштине природе. ... Шта год да се догоди у будућности, садашње стање можда најбоље карактерише следећа опсервација Вајнберга. Наиме, у седмој књизи Републике Платон описује затворенике који су бачени у ланце у пећини и могу да виде само сенке које спољне предмете одсликавају на пећинском зиду. Када су били пуштени напоље, први осећај је био неиздржљив бол у очима, и за тренутак су помислили да су сенке које су гледали у пећини стварније од предмета које сада виде. Но, постепено, изоштравао им се вид и они су могли да схвате колико је диван стварни свет. И ми се налазимо у таквој пећини, заробљени ограниченим могућностима врсте експеримената које можемо да поставимо. Посебно, ми можемо да проучавамо материју само на релативно ниским температурама где су симетрије највероватније спонтано нарушене тако да природа не изгледа ни једноставна ни уједињена. Ми нисмо у стању да изађемо из те пећине, али, гледајући дуго, уз напоре, у сенке на зидовима пећине, можемо бар да уочимо облике симетрија које, иако нарушене, представљају егзактне принципе по којима се владају сви феномени, изражавајући лепоту спољног света.“ (Драган С. Поповић, Теорија електрослабих интеракција, Свеске физичких наука, број 2, 1995, стр. 66–68.)

Читаоцу, па и не одвећ пажљивом, тешко да су промакле суштинске концептуалне аналогије између Тодоровићевих и, општије, сигналистичких, поетичких и естетичких, односно филозофских ставова, с једне, и општих методолошких ставова модерне физике, тј. квантне теорије поља које бисмо могли именовати принципом спонтаног нарушења-откровења симетрије, с друге стране. Детаљнија анализа ових аналогија, односно шири смисао принципа спонтаног нарушења-откровења симетрије биће конкретни предмет овог есеја.

Кренимо од физике. Физика и филозофија, у смислу који би се у првом приближавању, тј. апроксимацији, могао изразити као механицизам или редукционизам, тј. настојање да се разнолико мноштво природних појава сведе на што је могуће мањи број елементарних ентитета, првих принципа у оквиру једноставне, формално-логичке (Аристотелове) двовалентне (или „да“ или „не“) схеме, имају заједничко порекло у VI веку пре наше ере у школи малоазијских мислилаца, тзв. Јонаца или Милећана, Талеса, Анаксимена и Анаксимандра. Они су учили да се цео космос састоји од (материјалне) праоснове, флуида који је за Талеса — вода, за Анаксимена — ваздух, док је за Анаксимандра он апстрактне природе именован као апеирон. Разређивањем или, пак, згушњавањем овог флуида, односно његовим кретањем у складу с инхерентним динамичким законима, настају сви секундарни природни облици и појаве, микро, мезо, макро или мега космоса, простије речено, од живих бића, посебно човека, до звезданог неба. У сваком од тих секундарних облика непосредно доступних опажању прикривена је, у мањој или већој мери, његова јединствена праоснова и њена динамичка законитост, тј. животворна сила која се, ипак, стрпљивом филозофском анализом да бар наслутити. Све ово, заиста, није у бити различито од сазнања савремене физике, тј. квантне теорије поља у којој се апеирон назива квантним пољем а његове објективне динамичке законитости описују једначинама поља. Такве једначине поседују симетријска својства која означавају да се динамика поља битно не мења чак и ако само поље претрпи одређену симетријску трансформацију, тј. измену. При томе свака од таквих трансформација одређује по један референтни систем, или, метафорично речено, субјективни поглед на свет, при чему су сви такви субјективни погледи на свет, иако међусобно различити, суштински равноправни и објективно уједињени посредством симетрије. Такође, разређивању или згушњавању апеирона кореспондирају концепти фазних прелаза који могу имати дискретан карактер, тј. дешавати се на строго одређеним енергијама или температурама, при чему се при фазном прелазу у једном правцу симетријска својства прикривају и наизглед нарушавају, док се у супротном правцу она откривају и успостављају. Послужимо се једноставном механичком аналогијом. Познато је да се у уобичајеним условима вода мрзне, тј. фазно прелази у чврсто стање на 0° Целзијуса, али и супротно, да се лед топи, тј. прелази у течно стање на истој тој температури, иако се, наравно, први фазни прелаз дешава при одвођењу, а други при довођењу одређене количине топлоте. Вода поседује континуалну симетрију у смислу да су при простирању светлости кроз њу сви правци простирања потпуно равноправни, док лед, напротив, поседује ограничену форму ове симетрије, због чега постоје посебно истакнути различити правци простирања светлости. Заправо, ова разлика у симетрији простирања светлости кроз воду и лед последица је различите симетрије распореда молекула, тј. унутрашње структуре воде и леда. Овде ваља истаћи да је у историјском развоју науке елементарна емпирија, која је најпре уочила просте или редуковане симетријске облике на кристалима, а кристалос на грчком значи залеђен, јер су кристали проналажени по пећинама чиме се створило уверење да потичу од замрзнуте воде, наметнула као привидно истинито мишљење да само кристали, а не и течности, поседују својства симетрије и правилности, иако је у складу с претходно реченим баш обрнуто. То свакако добро кореспондира и Платоновој алегорији о пећини и теорији сазнања. Шта више, може се рећи да Платоново филозофско инсистирање на формалном или математичком елементу описа појава, с коренима у филозофији питагорејаца, има не мањи значај и потврду у савременој квантној теорији поља од значаја и потврде јонског филозофског инсистирања на садржајном или материјалном елементу описа. Тако је, на неки начин, модерна физика успоставила симетрију и јединство не само између различитих типова физичких интеракција него и између различитих античких филозофских концепција. На пример, рационалистичке, објективистичке, формално-логичке, детерминистичко-каузалне филозофске схеме Аристотела кореспондирају условима фиксне симетрије, било да је реч о јонском концепту флуида или таласа континуално распростртог по простору, било да је реч о атомистичким концептима Леукипа и Демокрита, према којем је материја у облику атома дискретно локализована у простору. Напротив, у условима фазних прелаза, односно процесима спонтаног нарушења-откровења симетрије формално-логичке схеме привидно отказују и морају бити замењене поливалентним или дијалектичким логичким схемама (у којима су присутна и различита интермедијална стања између истине и лажи) с њима инхерентним ирационалностима, субјективностима, случајностима, неодређеностима и вишезначностима у предвиђању. Тако добијамо једну алегоријску представу о дискретној хијерархијској структури света, где свака виша степеница хијерархије кореспондира све вишој симетрији све апстрактније, али истовремено и све јединственије стабилне онтолошке схеме описиве на стандардан, формално-логички начин, док међупростор, тј. празнина између степеница кореспондира нестабилној смеши разнородних онтолошких схема више и ниже степенице изван формално-логичког описа, интуитивно наслутиве дијалектичком логиком. Уколико, следећи и (ре)интерпретирајући античку филозофију, под појмом ноумена подразумевамо оно што се на датој, иманентној степеници да не само описати него и објаснити (свођењем на елементарнији концепт), док под појмом феномена подразумевамо оно што се на датој иманентној степеници да само описати али не и објаснити, егзистенција феномена представља поуздан путоказ за постојање још више трансценденције степенице, иако, наравно, указује и на пут којим се до ње, кроз празнину, може стићи. Тако је, рецимо феномен силе у Њутновој механици, као нововековном моделу античке атомистичке филозофије, указивао на нужност генерализације механике ка теорији физичког поља, до чега је најпре дошло у подручју електромагнетних феномена у теорији Фарадеја и Максвела, а потом и у области гравитационих феномена у Ајнштајновој теорији релативитета. Даље, феномени масе и наелектрисања атомских објеката указивали су на нужност генерализације читаве дотадашње физике најпре ка форми квантне механике (у којој се Борове рационалне стационарне орбите електрона у атому и ирационални квантни скокови електрона између њих могу сматрати парадигмом хијерархијске структуре света, поготову након касније пуне форме квантне механике која се, сходно Хајзенберговим релацијама неодређености, директно симетријски разликује од неквантне механике и физике), а потом и према квантној теорији поља. Суштинска унитарна симетрија квантне механике забрањује да се о квантним објектима егзактно говори било као о класичним честицама тј. атомима, било као о класичним таласима, изузев у грубој апроксимацији класичне механике и физике. У финијој апроксимацији, тј. у мерном процесу у коме се о квантном објекту суди индиректно, из аспекта његове интеракције с одређеним врстама класичних мерних уређаја, тј. субјеката, квантни објекат је могуће презентовати низом дијалектички спрегнутих, тј. како каже Бор, комплементарних класичних представа — феномена, као што су талас и честица. Но потпуно егзактно квантни објекат као ноумен представља такозвано квантно стање непроменљиве норме, тј. „дужине“ у Килбертовом простору квантних стања што само у далекој аналогији, с обзиром да се дата „дужина“ не може ни на који начин „скратити“ или „продужити“, подсећа на античку концепцију атомиста. Квантна теорија поља поседује читав комплекс сложених симетрија, Лоренцову симетрију теорије релативитета, унитарну симетрију квантне механике, али и додатну, такозвану калибрациону или гејџ симетрију захваљујући којој је и могуће успоставити јединство наизглед различитих физичких интеракција, односно, чије нарушење, тј. прикривање узрокује, каскадним процесом, преобраћање јединственог физичког поља у мноштво разнородних физичких појава. Не улазећи у детаље може се рећи да, сходно квантној теорији поља и модерној космологији, тзв. инфлационе васионе Гата и Линдеа, историјат космоса почиње од стања јединственог квантног поља на високим енергијама и температурама у ултрамикроскопским просторним димензијама који се у екстремно кратким временским интервалима инфлаторно, тј. квазиекспоненацијално развија у мегаскопске просторне димензије нижих енергија и температура и тек потом, сагласно моделу великог праска, испуњава материјом чији су разнородни уобичајени облици последице како динамичких детерминистичких еволуционих законитости тако и скоковитих, случајних процеса спонтаног нарушења симетрије.

Како између физике и хемије не постоје принципијелне разлике, тј. како се хемија може сматрати једном специјалном подоблашћу физике, физиком атомских омотача поједностављено речено, у следећој инстанци можемо размотрити однос физике и биологије, односно неживе и живе материје. Десетине атомских врста, које се могу наћи на површини планета с повољним положајем у односу на матичну звезду, могу хемијским везама формирати практично небројено једињења, тј. сложене молекуле. Неки од ових молекула могу, под релативно слабим утицајем околине, нпр. под дејством електромагнетне радијације матичне звезде формирати још сложеније молекуле све док таква сложеност не постане физички нестабилна и не проузрокује спонтани распад, управо спонтано нарушење симетрије. Наиме, познато је да се и обични кристали у повољним условима, на пример различити кристали кречњака преко којих у пећинама капље засићен раствор кречњака у води, формирају све веће и веће кристалне форме, сталактите и сталагмите, крајње стабилне унутрашње структуре које се битније не мењају чак и кад престане повољно деловање околине на њихов „раст“ или „развој“. Али нестабилне молекуле о којима је претходно било речи чак и у повољним условима за свој „раст“ због своје унутрашње нестабилности међумолекулских веза доживљавају након извесне критичне тачке свога „раста“ или „развоја“ спонтани „распад“ или „деобу“ на молекуле истог или сличног, тј. мутираног типа али испод критичне тачке развоја, што омогућава поновни раст и деобу. Спонтаност распада или спонтано нарушење симетрије, узрокује фаворизовање одређених асиметричних молекулских облика код којих првобитна спонтаност распада постаје све више изражена и почиње да тежи стимулисаности, односно да се карактеристика случајности вишеструким понављањем повољно селекционира у детерминисаност. Тако, на концу, изгледа као да се првобитни молекул „смишљено“ и „вољно“, тј. према неком унапред датом плану, поделио, и дугим низом деоба прилагођавајући се околини „усавршио“. Но, баш због нестабилности своје унутрашње структуре, тј. због релативно слабе везе између елемената те структуре, дати молекули изван повољних егзистенцијалних услова доживљавају „изразиту деструкцију“ или „смрт“, тј. распад испод минималне мере нужне за њихово обнављање, тј. раст и саморепродуковање, тј. размножавање. Сад није тешко закључити да описани нестабилни молекули, тј. молекулске структуре, могу бити сматрани елементима живе материје, и да је она само релативно и условно, дијалектичким скоком или спонтаним нарушењем симетрије због инхерентне нестабилности унутрашње структуре, различита од остале, неживе, материје. Тако се у биолошким истраживањима појам живота јавља као иманентни феномен, док се, с аспекта физике он може третирати као трансцендентни ноумен, јер физички концепт материје трансцендира биолошки концепт материје, а „сложеност“ живих облика материје заправо је само последица спонтано нарушене симетрије при прелазу, тј. дијалектичком скоку од неживе ка живој материји. Укратко речено, потенцирање живе на рачун неживе материје коју нам намеће уобичајена, тј. елементарна емпирија, погрешно је у истој мери у којој се симетричност и правилност у већој мери приписује кристалима него течностима. Или, да развијемо тезу, оно што се у људском говору и мишљењу најчешће подразумева под природом јесу шуме, ливаде, поља, дакле жива надградња неживог рељефа наше планете, заправо је тек врло мали и врло специфични део природе. И стога, истине ради, уместо уобичајеног Аристотеловог: „Amicus Plato sed magis amica veritas“, ваља рећи, приписујући то, метафорично, Платону: „Amicus Aristotel sed magis amica veritas“, имајући овде, наравно, у виду Аристотелово моделирање физике по мери биологије.

Еволуција живих бића у Дарвиновом смислу која, сем континуалног развоја, еволуције у ужем смислу, подразумева не само просте него и сложене процесе нарушења симетрије, укратко не само спонтано него (и дејством околине) стимулисане процесе дискретног усложњавања физичке грађе живих бића, има такође своје коначне домете — животиње гиганте, попут диносауруса или мамута. Много боља способност прилагођавања околини, укључујући чак и мењање околине према властитим потребама, јавила се код оних животињских врста чији се нервни систем могао понашати довољно флексибилно или нестабилно да је процесима (спонтаног) нарушења симетрије његова структура постала погодна за сложено, индиректно физичко комуницирање с нервним системима других јединки исте врсте, што се језиком савремене компјутерске технике и кибернетике назива паралелно процесирање, а језиком социологије — друштвена активност. При томе је добро познато да стабилност друштвене заједнице захтева од појединаца одустајање од неких екстремних манифестација његове неспутане биолошке природе, тј. одређено нарушавање симетрије његовог инстинктивног понашања, што постаје социолошки иманентни феномен табуа или друштвених норми, при чему Фројдова психоанализа показује да се овде не ради о апсолутном нарушењу него пре о прикривању симетрије, односно да су социолошки иманентни феномени трансцендентни ноумени биологије. Дакле, стабилна или демократска друштва представљају, пре свега, она друштва у којима су организациони принципи, тј. закони, симетрични, тј. независни од избора појединца (равноправност појединаца пред законом), али се до такве социолошке симетрије и усавршене друштвене структуре стиже путем редукције биолошке симетрије, права појединца на сваку активност која се у оквиру друштвене скупине претвара у право јачег, односно у ригидни аутократски или чак диктаторски систем. И, није на одмет то овде поменути, као што демократски системи кореспондирају паралелном процесирању, тако и аристократски системи кореспондирају редном или серијском процесирању и машинском или неинтелигентном, бирократском мишљењу у компјутерској техници. Најзад, могло би се рећи да је паралелно процесирање између нервних система разнородних јединки деловало и у супротном смеру оспособљавајући нервни систем сваке јединке за индивидуално паралелно процесирање, што се, језиком психологије, може третирати као феномен свести. При томе је изразит пример такве еволуције живог бића у свесно биће управо човек, мада се одређени једноставнији облици друштвеног живота и свести могу пронаћи и код неких других животињских заједница. Људски мозак представља, као што је општепознато, систем од десет до сто милијарди нервних ћелија, неурона, што кореспондира и броју звезда у просечној галаксији, између којих постоје многобројне директне и индиректне везе, тј. симпатички спојеви, за пренос нервних, управо електричних импулса. Побуђен од спољашње околине, тј. метафорично речено, „кад му се постави питање или проблем“, овакав систем прелази у побуђено, нестабилно стање, високе симетрије, које се, сагласно принципу спонтаног нарушења симетрије, дискретно и случајно своди на једно од низа могућих локалних стабилних стања, што се у психологији означава као феномен „паљења сијалице“, тј. „падања мисли на ум“, који се у повољном случају може третирати и као „одговор на постављено питање или решење постављеног проблема“. (У неповољном случају читав процес се понавља, тј. „размишљање наставља“ речено феноменолошким језиком психологије.) Тек након тог иницијалног корака, спонтаног и неузрокованог, успоставља се узрочни ланац мисли или каузално мишљење, а паралелно процесирање своди се, наизглед, на серијско процесирање. Управо овде се срећемо са сличном ситуацијом као у случају еволуције космичке материје, или еволуције живих организама, где се спонтани и случајни „иницијални“ процес нарушења иницијалне симетрије и сам прикрива каснијом повољно селекционираном узрочношћу универзалним планом или промисли. На крају ваља истаћи да се везивањем феномена свести за процес паралелног процесирања физичких елемената који поседују нестабилна стања отвара могућност стварања „вештачке интелигенције“ управо много прецизније речено, без пејоративног призвука, интелигентних неживих физичких структура. То, наравно, не значи ништа друго осим да су логички елементи такве интелигентне структуре начињени од физичких супстанци које су далеко „отпорније“ на деловање околине од угљоводоничних супстанци живе материје, односно, да се жива материја може сматрати дијалектичким посредником између високосиметричне али неструктуриране, тј. несвесне и редуковано–симетричне високоструктуриране, тј. свесне форме универзума. Већ данас је технички остварена „вештачка интелигенција“ заснована на паралелном процесирању силицијумских чипова или, поједностављено речено, „транзистора“, као логичких елемената а њена инфериорност у односу на хуману интелигенцију није принципијелне, тј. квалитативне већ квантитативне, тј. техничке „природе“, будући да се данас паралелно процесирање одвија између логичких елемената који су далеко мање бројни од броја неурона у људском мозгу, али се без принципијелних потешкоћа тај број у будућности може повећати и „вештачка интелигенција“ може не само достићи него и превазићи хуману интелигенцију у истом квантитативном смислу. Шта више, будући да гравитациони системи сачињени од три тела, нпр. три звезде или планете упоредивих маса, и сами представљају нестабилне системе, није принципијелно неоствариво конструисање логичких елемената с гравитационом физичком основом и организовање галактичких структура у интелигентни систем све док на крају и читав универзум не постане јединствени интелигентни систем неживе физичке природе. То је, без сумње, врло блиско Хегеловом гледању на еволуцију космоса, иако овде креативни елемент, кореспондентан самокрећућем, самоусавршавајућем или самохијерархизујућем и самоосвешћујућем Хегеловом апсолутном духу, није ни апсолутан ни нематеријалан и може се просто именовати спонтаним нарушењем симетрије.

Није тешко видети да принцип спонтаног нарушења-откровења симетрије, схваћен као општи научно-филозофски принцип с бројним апликацијама и консеквенцама дубоко кореспондира и научно-филозофском аспекту у уводу презентоване Тодоровићеве, тј. сигналистичке поетике. Али и више од тога, може се показати да је сигналистичка поетика и естетика у комплементарном аспекту који је непосредно везује за уметничко стваралаштво (опште научно-филозофске расправе ставља у други план) такође суштински кореспондентна принципу спонтаног нарушења-откровења симетрије схваћеном у истом, уско-поетичком смислу. С тим у вези ваља се позвати на ставове Живана Живковића. Управо, док се наведени Тодоровићев текст може сматрати критичко-теоријском анализом реализације те мотивације у сигналистичкој уметности (односно у једном њеном жанру). „Апејронистичка поезија је најмлађа врста сигналистичке поезије. Као таква издиференцирала се (спонтаним нарушењем симетрије, додали бисмо — примедба В. П.) у односу на друге вербалне врсте сигналистичке поезије у пракси Мирољуба Тодоровића тек од збирке Белоушка попије кишницу (1988). Њено име Тодоровић је извео од грчке речи апеирон која је, у сачуваним списима милетског филозофа Анаксимандра (VI век пре нове ере) значила неограничено, бесконачно. Тачније, Анаксимандар је „научавао да је све настало из искуствено (иманентно — примедба В. П.) неодредивог (трансцендентног — примедба В. П.) прапочела (апеирон) и у њ се враћа. Све постојеће настаје непрестаним издвајањем супротности, нпр. топлог и хладног, сувог и влажног, крутог и плиновитог (ватреног). У апеирону нису садржане готове ствари (иманентне форме и феномени — примедба В. П.) него се све догађа процесом и претањем (детерминистичком динамиком и њеном симетријом вишег, трансцендентног нивоа, и њеним спонтаним, тј. случајним, вероватносним или статистичким нарушењем, тј. прикривањем, у прелазу на нижи, иманентни ниво редуковане динамике и симетрије — примедба В. П.). Апеирон је вјечан (тј. трансцендентна симетрија се никада апсолутно не нарушава — примедба В. П.) „да не би престало постојање“, затим „апеирон је без старости, да не умире и не пропада“ (Бранко Бошњак, Филозофски ријечник, Накладни завод Матице Хрватске, Загреб, 1984, стр. 32.) У једном од прозних фрагмената Тодоровић је овако дефинисао апеирон, истичући да се ради о „кључном елементу сигналистичке поетике“: „Апеирон (стваралачки хаос) (чиме се интуитивно акцентује да хаос, односно повећање ентропије при преласку с вишег, трансцендентног на нижи, иманентни хијерархијски ниво, условљен спонтаношћу, тј. случајношћу привидног губљења симетрије, с једне стране чува трансцендентну симетрију почетног нивоа, а с друге развија структуру феномена, тј. врши креације на крајњем нивоу — примедба В. П.), кључни је елемент сигналистичке поетике. Разумевање естетског значаја апеирона истовремено нам указује и на значај концепта стваралачке игре (лудизма) у сигналистичкој (поетичкој) пракси (такође иманентне карактеристике спонтаног нарушења симетрије, што посебно илуструје пример квантне механике, где, насупрот Ајнштајновим очекивањима „да се добри Бог не игра коцком“, целокупна научна, експериментална и теоријска искуства показују супротно, тј. да, како је насупрот Ајнштајну говорио Бор, „није на нама да Богу прописујемо како да управља светом“, пре свега светом његових креација на иманентном нивоу, да употребимо религиозну метафору — примедба В. П.) (Мирољуб Тодоровић, Фрагменти о сигнализму, Књижевност бр. LXXXVIII(1989), стр. 124). Истом приликом ову „штуру“ (иманентну, тј. феноменолошку — примедба В. П.) дефиницију допунио је трима фрагментима који (имплицитно указују на ноуменску природу те дефиниције на трансцендентом, поетском нивоу — примедба В. П.) су устројени као стиховни искази:

„На другачијим темељима
ван кохеренције
смисаоности и тоталитета
текућег језика
апејронистичка песма
служећи се виртуозно речима
њиховим асоцијативним нитима
(паралелним процесирањем — примедба В. П.)
поетско-играчким искуством
трансцендентира
гради
нову (апстрактну али и јединствену — примедба В. П.) слику света

Од експлозије језика (поетског космичког великог праска — примедба В. П.)
        преко необичних (спонтаних и случајних — примедба В. П.)
        граматичких и синтаксичких творевина
до унутрашњег понора (трансценденције — примедба В. П.)
        зрачног апејрона

Разуђивање ритма поетског говора
          укрштањем диспаратних (комплементарних — примедба В. П.)        значења
          мешањем појмова
          слика
          ствари
          ситуација
и њихових разноврсних
често супротстављених
          интенција
          и смисаоних значења“

... Програм апејронизма, песнички сагледаваног, Тодоровић је саопштавао узгред, понекад и не помињући апејрон као појам... у фрагментима о сигнализму, којима је пропратио књигу Textum, Тодоровић ће у трагању за апејроном као прапочелом — из којега све настаје и у које се све враћа — бити још конкретнији. У фрагменту који је насловио Где је почетак песме? забележио је следеће: „Првобитни хаос, енергија и сила, безглаво кретање молекула, магнетна дејства планета, звезда успламтелог језика, кипуће имагинације; ватра и земља, ваздух и вода, угљеник и електрони, кисеоник и жива, руде и светлост, сунце и кристали, мешајући се, сударајући се, распрскавајући се, умирући и рађајући се у бесконачним варијантама с несазнатљивим језицима окренути су подједнако (симетрично — примедба В. П.) и своме крају и своме почетку“... Поетско бављење назначеним категоријама (материје, простор, време и језик) у сигнализму се углавном одвијало на две равни — језичкој (вербалној) и конкретистичко/визуелној. Обе могућности израза (вербална и визуелна) јављају се као комплементарне једна другој и, упркос издиференцираним „методама“ које се примењују у свакој од њих, могу се разумевати као два пола сигналистичког поступка у обликовању света песме и поезије. Корени апејронистичке песме, као релативно новог сигналистичког жанра, налазе се у вербалној сигналистичкој поезији, тачније у стохастичкој поезији, која ће се у ембрионалном облику сретати скоро на самим почецима песничког рада Мирољуба Тодоровића. Стохастичком методом изградње стиха — стиха у којем ће престати да важе сви закони синтаксе па и „слогомерије“ — Тодоровић је исписао циклусе у Ожилишту (1967), у строфички организованим песмама из Путовања у Звездалију (1969)... Стохастичку поезију, иначе, Тодоровић је „дефинисао“ неколико пута, најпре указујући на њену тежњу да стихом обједини „неспојиве, потпуно супротне и супротстављене елементе реалног света“ а затим, подвлачећи разарања синтаксе на мање језичке јединице, често доведене у везу: у овој поезији реченица се „разбија оштрим, кубистичким резовима“, а тако добијени „делови“ потом се повезују „техником вербалног колажа“...

... Разградња-изградња језичког низа и знака, прошлост-будућност, почетак-крај, обнављање-нестајање (тј. нарушење-откровење симетрије — примедба В. П.), итд. — ето дијалектичких опозиција које је слутио Анаксимандар... а дорекао Хераклит (и елејци, питагорејци, Платон, Аристотел и неоплатоници — примедба В. П.), што као „истину“ потврђују песници до наших дана. Понор прошлог и будућег, као „унутрашње поноре зрачног апејрона“, у једном од наведених фрагмената, именовао је Мирољуб Тодоровић. Пре тога, већ их је као песник слутио — најпре, у стохастичкој поезији, а кад је слутња (спонтаним нарушењем симетрије — примедба В. П.) прерасла у спознају, захтевала је да буде засебно именована: апејрон се као део (и феномен — примедба В. П.) новог сигналистичког жанра није могао избећи... У апејронистичкој поезији писање није аутоматски чин, оно не прати (а то није ни могућно) унутарње диктате свести и подсвести: апејронистичка поезија се служи селекцијом „материјала“ и комбинацијом изабраних елемената (која чак може да прикрива иницијалну спонтаност нарушења симетрије и апроксимира је вољом или планом — примедба В. П.). Церебралност говора потиснута је свесно да би песнички резултат деловао као да је изведен из сновидовног, несвесног, оностраног. Трансценденција као операција и песничког духа препознаје се у насловној песми збирке Девичанска Византија:

На ивици шуме. Са горуном.
Са праскозорјем. Пепео и пљусак.
Девичанска Византија. Стављам
око у огањ. Буђење голопњача.
Пут који води. У помами. Жртвена
првина. Дрхтиш од зимоморе. Потајац и
загонетка. Срце звездознанца.
Откуцавају згаришта. Градови
развејани. Из истог корена.
Маслачак и мед. Видим твоје
тело. У руди. У вировима.
Зелена измаглица. Царство
засветлуца.

У песниковом виђењу, у темеље Византије слегло се искуство бројних средоземних народа, грчког пре свега. У византијској култури, међутим, нису се довршиле све претпоставке које је античка култура оставила за собом, али основа је маркирана хеленизмом, у чије токове су се уливали каснији духовни супстрати хебрејске, арапске и римске провенијенције. Византија, дакле, има своје корене у античком грчком логосу (логос беше на почетку свега), означавала је изузетну грађевину духовне и материјалне културе, да би се угасила средином 15. века и живела само својим остацима (тј. нарушеном симетријом — примедба В. П.)... Византија, „окупљена“ око хеленског језгра као своје праоснове, објединила је и „прилоге“ других средоземних култура (открила њихову вишу симетрију — примедба В. П.). Фиксацију тако доживљене цивилизације (која је, узгред буди речено, привлачила српске песнике и раније, а нарочито М. Павловића, В. Попу, И. Лалића), Тодоровић је вршио помоћу фактографског елемента — преко имена људи (стваралаца) или имена локалитета (Хеката, Хераклеја, Хомер, Цариград, Персеј, Кападокија, Босфор, Василик, Делфи, Молох, Кербер, Роман Слаткопојац, Јован Дамаскин, Росанско јеванђеље, Аја Софија, Калипоље, Антиохија, Ромеји, Златни рог итд.) који у исти мах јасно одређују и категорију односног, мишљеног времена. Већ на овом нивоу читања приметно је саучествовање римске традиције (Меркур, Јупитер, Луцифер, Вергилије), јудејске (Еден, Ева, Соломон) и словенско-балканске (тамни вилајет, певач балканске магле, русалке, листопад итд.)... Укратко: Византија (која је девичанска, јер се, према нашем песнику налази на почецима европске културе, као духовни простор без граница, није дочекала „старост“ пошто се почела пре свога „пунолетства“ гасити остављајући за собом ипак бројно „потомство“ — трагове материјалне и духовне културе), сагледана је као источник европске и светске цивилизације, као Империје духа коју ће освајати многи, уносећи тај дух и нехотице и у властито и у биће своје заједнице, народа. Византија је шифра на коју је сводљива европска мудрост па и поезија (тј. она је трансцендентни ноумен европског културног феномена — примедба В. П.). У исти мах, Византија је мноштво различитог, мноштво у једном, плурализам унутар монизма (укратко, симбол принципа спонтаног нарушења-откровења симетрије — примедба В. П.); Византија је објашњива само песнички (историја је инфериорна у односу на поезију — тврдио је још Аристотел), рационално – не.“ (Живан Живковић, Сигнализам (генеза, поетика и уметничка пракса), Вук Караџић, Параћин, 1994, стр. 151–159.)

Као додатак Живковићевом коментару апејронистичке и опште сигналистичке поезије и поетике наведимо краћи извод из дела Виктора Бичкова Византијска естетика. „Криза хеленског рационалистичког мишљења, која се погоршала у периоду хеленизма, оснажила је антирационалистичку реакцију у новој грчкопаганској култури, усмеривши је путем нерашчлањеног, митолошког мишљења. Византијска уметност се показала органски укљученом у систем онтологије и гносеологије, а естетичка теорија — у теорију сазнања, што је битно одвојило византијску естетику од античке естетике... Већ у Кападокијаца (IV век), нарочито код Псеудо Ареопагита (крај V-VI века) и Максима Исповедника (VI век) јасно звучи идеја трансцендентности и, према томе, принципијелне несазнајности Божанства — ни помоћу разума, ни помоћу осећања. Интелектуално сазнање, по њиховом мишљењу, није кадро да проникне у сферу божанске суштине, али византијски мислиоци су ипак усмеравали све силе свог ума на постизање божанствене истине. Како тврди Псеудо-Дионисије, „не треба никад остављати свештену љубав према истини“, неопходно је „непрестано и вечно тежити према њој по мери својих могућности“ (што је, на религиозном плану, ревитализација Платонове теорије сазнања представљене алегоријом пећине — примедба В. П.). То принципијелно двојство у прилажењу основном питању гносеологије навело је византијске мислиоце да организују систем сазнања проузрочности према двостепеном принципу. (Овај) последњи се образовао у византијској духовној култури као резултат својеврснога синтетизирања (тј. симетризовања — примедба В. П.) двају, по многим својим параметрима супротних (тј. комплементарних — примедба В. П.) принципа мишљења — старогрчког (аналитичког, класично-логичког, „аристотеловског“ — примедба В. П.) и блискоисточног (синтетичког — примедба В. П.). Први ступањ византијске гносеологије реализовао се на равни вербалног мишљења. Византијски мислиоци поводом трајних логичколингвистичких трагања пришли су (најпре инстинктивно, али историјски закономерно) „поимању“ онога што се, иако није цело у свету (између осталога и процес сазнања), потчињава логици узрочно-последичних односа... Византијски антиномизам се заснива, с једне стране, на античкој „дијалектици“ и антитетичности (скептика посебно) а, с друге — он развија антиномијске елементе библијске литературе. Сетимо се хераклитовске тврдње о јединству у свету разумности и бесмислености, о противположностима као основу постојећега и хармоничног („... и све се кроз распру ствара“), знамените апорије Зенона; сетимо се питагороваца с њиховим тајанственим дејством филозофије — са савременога гледишта туђе јединство математике и магије, филозофије и музике, науке и мистерије на највишем духовном домену. Добар показатељ за нас је и питагорејска класификација десет парова супротности бића. Уопште, када је реч о грчкој, а и о било којој старој филозофији, не сме се заборавити да се она никад не показује као доследан филозофски систем новоевропског типа. Још тешња веза и испреплетаност с уметничко-митолошком сфером, религиозном праксом и друштвено–државном активношћу придају јој својеврсну гипкост, неједнозначност.... Платоничке идеје мистичног усхођења према јединоме, љубав и еротички карактер тог усхода, сливање субјекта и објекта у процесу сазнања и обожење као коначни циљ процеса — све су то идеје врло блиске хришћанском мишљењу — (и оне као такве) добиле су у византијских мислилаца свестрану разраду... Готово сви византијски мислиоци су поклањали велику пажњу суптилним лингвистичким и, користећи се савременом терминологијом, семиотичким истраживањима, што је имало под собом основе бића. Многозначност саме речи, њене историјске, социјалне и географске трансформације, проблем митологије (културе) другог народа, питање неадекватности превода на друге језике као и други лингвистички проблеми, ставили су источнохришћанску мисао пред велике тешкоће. Ни Грци, виртуозни мајстори речи, са својим софистичком, дијалектичком, силогистичком и реторском традицијом, ни изоштрени тумачи „Торе“ нису дошли, на жалост, до толико истанчане и разумљиве поставке лингвистичких проблема, какву (поставку) раскривамо у рановизантијских мислилаца... Псеудо-Дионисије је јасно схватио неупоредивост једне равни бића с другом, земаљског и небеског („надбића“) и у вези с тим је сматрао да формалнологички систем који се примењивао на нижој, пролазној равни не функционише на равни „надбића“. „Бог се налази изнад свакога знања и изнад свакога бића“ и, према томе, свако интелектуално знање недовољно је или чак непотребно за стицање вишега знања. Псеудо-Дионисије одједном примећује мучно, дубокомисаоно трагање свих претходника у сфери логичких доказа, јасно формулишући за хришћанство најважнију гносеолошку антиномију: Бога је могуће сазнати и видети само кроз не-сазнање (незнање) и не-виђење. „И по преимућству савршено незнање је највише сазнање онога што превазилази све (што је) доступно сазнању“. Овде византијска гносеологија практично долази до свога логичког завршетка: најважније знање се постиже посредством одрицања од свакога знања, тврдње — посредовањем негације... Али божанство, по Псеудо-Ареопагиту, само тежи да буде „сазнато“ и себе објављује (открива) према могућности на равни бића у виду божанствених сила, енергије — божанствених „разликовања“. У свакој од својих многобројних појава надсуштинског божанства, исконско „јединство“, нерашчлањиво „сједињење“,на умно непостижив начин присуствује свом целином: у својим „разликовањима“ (посебно ипостасима Тројице, у нествореном свету божанственога „преображавања“) „сједињено се раздељује, умножава се јединствено и разликује се (усложњава се обликом) не раскидајући јединство“... Поступну еманацију божанства, као основ неоплатоничке онтологије, није прихватио Псеудо-Ареопагит, јер је то противречно хришћанској идеји стварања ни из чега. Псеудо-Дионисијев не еманира, него васцео просуствује у свакоме од својих „раздвајања“, не напуштајући, свакако, своје апсолутно јединство. А како је то могуће — аутор Ареопагитика не зна и сматра да је управо то суштинско питање хришћанске онтологије недоступно људском разуму; оно се описује помоћу антиномија чије је укидање могуће само на путу религиозног опита. А знаменити хијерархијски систем Псеудо-Ареопагитов показује се, пре свега као важан део хришћанске гносеологије... Али и то је „сазнање“ (трансцендентне суштине Бога — примедба В. П.) могуће, ... кроз „не-знање“, према чему и води антиномијски систем ознака — кроз мистичко сједињење с божанством, то јест у сфери вансазнајној у којој најважнију улогу игра мистичка категорија „божанствене љубави“... Антиномизам, констатујући присутност противречности у објекту сазнања и систему „истинитих“ судова о њему, чини нов корак, после антике, на путу развијања дијалектичког мишљења. У томе је његова историјска заслуга, коју још није оценила историја филозофије. Међутим, у строгом смислу речи, византијски систем мишљења се није показивао као „дијалектички“ ни у платоновскоме, (а) ни у хегеловском поимању овог термина. Напротив, он се супротставља једној и другој „дијалектици“ укидајући прву а претходећи другој... Естетска теорија Византинаца била је укључена у њихову теорију сазнања праузрока, што је и помогло да се сачува животност и стварност ове последње теорије. Главне категорије византијске естетике — слика, симбол, знак, прекрасно, светлост, канон (тј. једном речју сигнали — примедба В. П.) — по својој бити су категорије гносеолошке, оне су чиниле основу и византијске теорије сазнања... Ако је Климент Александријски, ослањајући се на миметички принцип платоновске естетике, давао уметничким сликама последње место у онтолошкој хијерархији — испод појава и предмета природе, Псеудо-Ареопагит је у своме информационо-хијерархијском систему сместио уметничке слике не само изнад појава природе него и (изнад) читавог чина црквене хијерархије, то јест између равни бића и надбића, на истом ступњу с тајнама... Иконографски канон је омогућио појаву нарочито пластичне изражајности симбола у византијској уметности. Поникавши на основу дубинскога филозофско-религиозног материјала, уметнички симбол (тј. сигнал — примедба В. П.) је постао основ сложене уметничке слике византијског живописа, који је створио психичку илузију укидања (у процесу његова опажања) гносеолошке антиномије „трансцендентално-иманентно“. Тако је византијска гносеологија нашла свој завршетак у емоционално-естетичкој сфери, чиме је посредно омогућила концентрацију есетичке информације у византијској уметности. „Више знање“ се задобијало у византијској култури пре свега у форми емоционално-естетске информације. Вансазнајно психичко је било важна алка у систему сазнања византијских мислилаца. У психи субјекта опажања, у процесу постајања уметничке слике (активни психички процес), у акту естетскога катарсиса остваривало се укидање антиномије спекулативнога мишљења. Али су само високоуметничке структуре остваривале психичку основу тога укидања, јер се само у том случају остваривао процес естетскога опажања, радне активности сазнајне и вансазнајне сфере психе, процес сложене духовне активности субјекта опажања. Управо с тим је повезана основна потешкоћа аналитичкога описивања како византијскога система мишљења тако и његове естетике и система уметничких слика, јер унутар византијске духовне културе оне су представљале нерашчлањиву целину. (В. В. Бичков, Византијска естетика, Просвета, Београд, 1991, стр. 31, 38, 39, 41, 47, 56, 57, 59, 61, 75, 76, 83.)

Говорећи о историји европског сликарства Лазар Трифуновић каже следеће: „У уметности као и у животу нема (апсолутних — примедба В. П.) граница. Немогуће је по њој, а да то не буде вештачки и неприродно, повлачити тачне хронолошке линије ликовних појава, јер и оне имају своју унутрашњу логику развоја и дијалектичке процесе који их чине таквим какве јесу ... Новија европска уметност има два (комплементарна — примедба В. П.) аспекта у својој генези: један историјске природе — на линији рационалног који је води до Ђотових дела — и други — на бази модерног ликовног осећања који иде до византијских икона. То су били темељи — Ђото и Византија — с којих је израсла европска уметност, богата у погледима, витална у реализацији, немирна у тражењима... Предмет је дезинтегрисан, геометријом деформисан и разложан. Рационалним методама тражи се његова ирационална суштина. У много чему модерна слика се враћа тамо где је била византијска икона — круг се тако затвара, али фонд достигнућа је огроман. У уметности се често дешавало: враћајући се на почетне позиције, она је чинила силовите продоре у ново и непознато.“ (Лазар Трифуновић, Галерија европских мајстора, Југославија, Београд, 1965, стр. 7, 8, 23.). Слично се, наравно, упоређујући модерну, сигналистичку и оновремену, византијску поезију може рећи и за историју књижевности или, пак, поредећи открића савремене квантне теорије поља (принцип спонтаног нарушења-откровења симетрије) и филозофска дела Псеудо-Дионисија Ареопагите, Аристотела, Платона, питагорејаца, Хераклита, Елејаца или Милећана, и за историју науке и филозофије. Шта више, може се констатовати да на сваком ступњу свог развоја зграда цивилизације лежи на два „статички“ комплементарна темеља, на уметности и науци. И мада се често уметности придаје искључиво ирационално-емотивни, а науци искључиво рационално-когнитивни карактер, дубља истраживања се неоспорно супротстављају таквом поједностављењу. И научна и уметничка мисао, мислећи овде на процес који се одиграва у нервном систему ствараоца, отпочињу ирационално, спонтаним нарушењем симетрије, а своју коначну потврду могу добити само у селекционисаној, рационалној форми. При томе, истина, научно остварење дозвољава далеко мању дисперзију, тј. одступање од средње или „традиционалне“, тј. „класичне“ вредности, него што је то случај с уметничким делом, али то не значи а у научном делу нема уметничке ширине и слободе, баш као што то не значи ни да у уметничком делу нема путоказа ка научној истини. Све то сведочи о комплементаритету науке и уметности, или, ако се уздигнемо за степен више од иманентне прагматичности, о њиховој трансцендентној симетричности и јединствености. У нашем времену и на нашим и ширим просторима уметност сигнализма један је од кључних сведока, шта више, учесника ове симетричности.