Жарко Ђуровић

Магија и акција

Искуства сигнализма

Свака појава у природи рефлектује се специфичним знаком — сликом, бројем, динамичким кретањима, бојом. Одатле се сели у свијест и сазнање као иманентна компонента фантастике. Рећи ћемо да је поезија по своме суштаству говор, али и феномени у природи, рецимо гром или таласање мора, представљају говор. Говор који се врхуни тајанством силе, са својим необичним адресаром. Слике морске или рјечне површи постају вишезначније ако се у њих „уведе“ пливач. Кад се море стиша послије побјеснеле игре таласа, не подсјећа ли нас то на изненађујућу врсту ћутања које се, бар тако дух осјећа, јавља као творитељ мистике. Онда долазимо до закључка да је чудо бића „препјев“ чуда природе пред којима смо нијеми као пред сваким чудом. Вјерује се да су мистика и поезија у сталном разлазу. Међутим, оне су везане пупчаном врпцом једна за другу, проширујући поље тајанства у облицима властитог исказивања: мистика кроз ћутање, док је поезија превасходно упућена ријечима.

Сигнализам препознајем у оба ова чина. Мистично у сигнализму слива се у дејство ријечи, будући да оне оваплоћују магију и акцију доводећи их у стање стапања. Мистично треба схватити у смислу загонетности која је „покровитељ“ пјесничке авантуре. Највећма у језику као врховном комуникацијском одређењу. Није то рат противу естетике, него рат за нову естетику гдје има мноштво нових кодова изражајне типности. Ја бих Мајаковског с пуно разлога увео међу сигналисте, пошто су за њега магија и акција основни стваралачки постулати. Битно је омогућити поезији да се рачва у више исказаних смјерова, укључујући у њега и графичко моделовање.

Вратимо се поново појавности знакова у природи. Рецимо дуги на небу. Зар она не представља врсту упечатљивог графичког знака. Ријеч је о прстену надвијеним у удаљеном видокругу. Сама појава се доимље као чудан плет линија којима је боја „додала“ мистични колорит.

Мирољуб Тодоровић боји слике природе језиком необичне визуелизације. Графички елемент који је у неким пјесмама доминантан (пјесме Водопад, Киша, Листопад и друге) поприма маркацију духовите пјесничке досјетице. Пјесма поприма и филозофични биљег. Пјесма Нестати спада у круг таквих стваралачких актова. Њу чини једна ријеч с графичким смањивањем. Она се на крају претвара у сићушну тачку, што је „опомена“ смрти.

Шта је за сигнализам важно? Да уђе смјело у језгро самог живота, разумије се, путем енергетске спирале једнако окренуте реалности свијета и ониричким дубинама. Само оно што се прожима може да опстане као енергетски потенцијал пјесме. Сигнализам види свијет у континуираном прожимању, трансцендираном у доживљај увијек различитих визура и датости. Некад је „сложен“ од звучних ефеката, а најчешће се веже за оно што зовемо мисаоним спектром. Прошло је вријеме „чисте“ естетике. Крик моралног протеста не трпи похабани комуникацијски рјечник. Он се визира побуњеничком страшћу у језику, у теми. То сигнализам успјешно чини. Свијет овако сачињен тражи да се исцрпљује у игри поетске имагинације, која је једино способна да спозна слутњу и учини је будућом реалношћу. Сигнализам је то гесло узео за матрицу стваралаштва дајући језику различите сондаже и учинке.

У језику, у његовим дубинским слојевима, сигнализам види своју шансу. Она се потврђивала кроз све године његовог раста и зријевања, као специфични облик планетарне естетике, ставивши човјека у центар збивања свијета. Како човјек живи на простору наткривеним небом, њему ништа не остаје, како то каже Хајдегер, него да се мјери спрам небеског и с нечим небеским. Ако се тако схвати наша свеукупна егзистенција, човјек може бивствовати.

Сигнализам заправо такву премису има у виду код творења авангардне естетике, у којој ћуд природе снажно сраста с хтјењима човјека. Постаје његов водич а она њен преображавалац. Увијек у струји и мијењању.