Звонко Сарић

Трагање за непознатом лепотом

Када кажем Љубиша Јоцић, већина саговорника одмах спомиње поезију овог значајног писца, његову припадност надреализму између два светска рата и прикључење сигналистичком стваралачком покрету средином седамдесетих. Мање је познато да је Јоцић упоредо са сигналистичком поезијом писао и есејистику, настојећи да својом поетиком унапреди сигналистички стваралачки покрет. Књига Огледи о сигнализму (ИПА Мирослав, Београд, 1994) обједињује Јоцићеве текстове које је објављивао у књижевној периодици. Љубиша Јоцић је умро 1978. године.

„У најмрачнијим деловима душе увек је три ујутру“, рекао је Скот Фицџералд. Толико је сати било отприлике и у души авангарде крајем седамдесетих. Авангарда је била исцрпљена у покушају да укине аутономну уметност и да претвори уметност у животну праксу. Основни текст естетске постмодерне тада је већ написан: Charles Jencks, The language of Postmodern Architecture, Лондон, 1977. Након 1978. године слика се поново почела разумевати као фикција. Догађао се повратак ка уметности естетске фикције, након рационализације сликарства и потраге за објективним правилима. У архитектури се догађа померање функционалистичке границе и одговара се на питање људске емоционалне потребе. Песници језичке поезије у складу с постмодерном поетиком сматрају да је субјект креиран од социјалних и историјских дискурса. Језик се не схвата као средство комуникације. Стуктуралисти и постструктуралисти сматрају да је разноликост само небитна раван догађања.

Читам одломке из писма које Јоцић пише Мирољубу Тодоровићу. Јоцић прецизно уочава: „Сигнализму се пребацује да дуго траје, о трајању није реч, сигнализам живи“. Да. Сигнализам је наставио да живи, јер сигналистичка поетика не елиминише категорију субјекта, субјективни гест и властити рукопис. Овај стваралачки покрет негира лирски занос и одушевљење, песничке шећеруше, култ традиције, парамитове и страх од другачијег. Сигнализам није подлегао заблуди средишње догме историјских авангарди, које су програмски проглашавале укидање граница између уметности и живота, а како никада није наступао добошарски стрпљиво је настављао с уметничком праксом и у времену постмодерне, када се на сва звона прокламовало да авангарда више није могућа. Деведесетих се јавља нова апстракција, а авангарда више није један затворен дискурс. Текст који сам писао у интеракцији с Илијом Бакићем насловили смо сходно томе: „Лаким кораком у свим смеровима“ (Сигнал бр. 21, Београд, 2000). У поменутом тексту поставили смо и питање колико ће сигнализам успети да активира окошталу институцију уметности и ослободи је за стварност. Љубиша Јоцић у својим огледима пише да је сигнализам знак једне нове реалности и да јашући на чудесном електрону обилази Земљу.

Живот Љубише Јоцића протекао је у знаку промене. Слободног духа, био је сигуран у сопствене изборе. Јоцић је настојао да креира свет испочетка, а не да свет објашњава. Велике су разлике између надреализма и сигнализма, али Јоцићеви надреалистички каламбури и „период снова“, нису представљали забран да овај писац приступи и сигналистичком стваралачком покрету. Чудно? Мени није. Сигнализам је био и јесте изазов, а креативни немир никада није напуштао Јоцића. Како је он уметник авангардне праксе, блиске су му сигналистичке тежње као што су експеримент, лудизам, космополитизам или интернационални карактер сигналистичких дела. Верујем да је Јоцић схватао замореност авангарде у настојању да помера границе у напору изједначавања уметности и живота. И шта се дешава? Не минимализујући естетско, сигнализам тежи промени стваралачких могућности и језика поезије. Јоцић види могући пут за остварење програма авангарде да уметност заиста прожима живот, добро знајући да се сигнализам не обраћа посвећеним изабраницима него се као планетарна уметност обраћа свима, јер сигнализам не признаје националне, језичке, уопште било какве границе. Адриан Мичел је лепо рекао да „већина људи игнорише већину поезије, зато што већина поезије игнорише већину људи“. Користећи планетарну маил-арт мрежу, путем које шаљу сигналистичке комуникате, сигналисти комуницирају с културним радницима, домаћицама, професорима, правницима, медицинским сестрама, механичарима, „уметницима“, с људима који живе на планети Земљи. Сигналисти остварују комуникацију с људима различитих националности, вера и култура, а наслови Јоцићевих огледа: Знаци везани за саму реалност, Онирички језик свакидашњице или Сигнализам као неминовност свог времена сами по себи довољно кажу.

У есеју Сигналистичка уметност тела Јоцић пише о покушају испитивања тела, које се јавља као отпор савременим појавама насиља. Јоцић насиље схвата широко, од испразних тв програма, реклама, криминала, па до ратова. У овом есеју забележио је и два експериментална подухвата говора телом Марине Абрамовић. Људско тело привлачи Јоцићеву пажњу и у огледу Наго тело као савремени масмедијум, а теме којима се бави у овом огледу су манипулације, потрошачко друштво, деструктивност и масовни медији. Јоцић је овај оглед објавио 1975. Процес фабрикације нагог тела тада је већ био завршен и једино што се мењало до данашњих дана је промена важећих стереотипа, јер наго тело се користи за рекламне сврхе само у оквирима допуштених стереотипа. Потрошачка еротика буди илузију среће, тако да се ствара варка да је све допуштено и да је све могуће. Јоцић пише о производњи потрошача и то јесте цена онога што зовемо стандард. Али-али... Слободно тржиште јесте увећало број богатих, али је исто тако увећало и средњи слој, смањујући број сиромашних. Јоцић добро примећује да и потрошач производи манипулатора и то је та квака која треба да се превазиђе, јер стандард треба да је средство које служи да се остварује једно хуманије друштво. Савремена неједнакост и насиље егзистирају и даље, бројни су маргинализовани и отуђени, док је на простору земаља где се одвија транзиција уочљива потреба за новим моделима друштва. Једно је сигурно. За патологије савременог живота није одговорна научна објективност. Напредак науке и технике употребљава се за ублажавање неправди. Препуштање ирационалној свести, потрошачки порив, уживање у затупљујућим масмедијским продуктима, традиционализам који одбацује модернизам, као и снови и визије о слави и величанствености, узроци су патологије савременог живота. Једино ће разборитост свакодневне свести допринети ублажавању економске неправде и отуђења. Мирољуб Тодоровић је још давне 1968. у Манифесту песничке науке писао о уједињењу поезије и науке. Тако су и постављени темељи једне нове поетике. Поетике сигналистичког стваралачког покрета.

Љубиша Јоцић је био уверен да је језик традиционалне поезије истрошен. У огледу Сигнализам и језик залаже се за прозрачење језика који не би ограничавао непосредну комуникацију писца и читаоца. Јоцић зна да је за један нов свет потребан нов језик. Како сигнализам карактерише будућносна димензија, Јоцић је писао о функцији поезије која ће превазићи могућности дотадашњег израза и комуницирања. Песник у овом есеју храбро примећује да је надреализам, поред својих прогласа о слободи, допринео алијенацији човека праксом аутоматског писања која се претворила у херметизам и, најчешће, у бесмисао. То је приметио Јоцић, а ја ћу приметити да су надреалистички прогласи о слободи били псеудореволуционарна мистификација. Могуће је да тада неки нису знали за Чистку, али ако тада нису знали, а требало је да знају због милиона жртава, надреалисти су свакако знали песму Луја Арагона којом велича ГПУ (настао од ЧЕКЕ, касније је преименован у НКВД).

Јоцићева промишљања о авангарди могу се прочитати у огледу Поново поводом сигнализма. Овај оглед је и осврт на чланак Драгоша Калајића објављен у Уметности, бр. 43, 1975. У том чланку Д. Калајић своја естетска полазишта заснива на тврдњи да је за распад Европе крив женски принцип. Веома интересантно. Оно што даље следи у том чланку јесте тврдња да је за све што је труло, а што, по Калајићевом мишљењу, истовремено значи и авангардно, крива феминизација света, гинекократски дух и матријархат. Калајића нервирају хомосексуалци. Зашто? Или можда жене? Ко га у ствари нервира? Иначе, смак света се није догодио, Европа се ујединила, а у туђи кревет није пристојно завиривати. О естетским полазиштима Д. Калајића, који је 1979. писао да се „rock and rollom спроводи геноцид младих нараштаја“, и да је „у питању један метод детерминације који је већ био испробан у Павловљевој лабораторији, на псима“, разуман човек нема шта рећи. Уосталом, Д. Калајић се духовно формирао у оквиру групе Медиала, коју карактерише калуп маниризма и прихватање прошлости, јер су, ето, касније наступиле авангарде демонизма и нихилизма модерног доба. Врло, врло чудно ако знамо да је према тврдњама чланова групе законодавац Медиале сам ђаво. Мера Медиале је став да је апстрактна уметност, кубизам и надреализам, скуп последица маниризма, а тај скуп карактерише простачки лудизам и нихилизам, док модерну цивилизацију и културу карактерише ишчезавање идеала лепоте и реда, те настанак хаоса и ружноће. Свако ко је упознат с дометима групе Медиала није изненађен оваквим ставовима Д. Калајића, а да маниризам може практиковати чак и један хомосексуалац доказао је Фасбиндер својим филмом Керел.

У огледу Поново поводом сигнализма Јоцићева запажања и морално-социјални подтекст засновани су на марксистичком фону, али читајући овај, као и све остале огледе, не стиче се утисак да се Јоцић упорно придржава тврђења без могућности поновног испитивања изнетих ставова. Навешћу за пример одломак из писма које Јоцић пише Мирољубу Тодоровићу: „Сигнализам непрекидно проблематизира стварност, стално је Нов за Ново“. Јоцић је писао есејистику у време блоковске политике. Размишљајући о питању насиља, критиковао је капиталистички свет и у подтексту је приметан некритички ентузијазам према тадашњем друштвеном уређењу у земљама које су сачињавале совјетски блок. Јоцић је често наивно критичан према западном „друштву изобиља“. Када је пао берлински зид, многа штива су одједном постала безначајна, као кад се динамит овлажи. С огледима које је писао овај учесник авангардних покрета то се није догодило, зато што се Јоцић одупире стереотипима. Бавећи се питањем насиља, Јоцић је актуелан и данас. У свету се још увек умире од глади. Религија тржишта је у експанзији. Након Регана, Ширака и Тачерове, та дегенерација је веома изражена. Конфронтирајући се с ортодоксним мишљењем, Јоцић разоткрива да се насиље скрива и у традиционализму. Погађа у срж проблема цитирајући др Владимира Јовичића: „У спрези с национализмом, традиционализам мења ћуд, свој конзервативизам замењује реакционарством, постаје агресиван“.

Насиље у авангарди је отворено питање. Да ли су насиље и авангарда инкомпатибилни? Заиста је проблематично код неких историјских авангарди морално саучесништво са системима који су имали криминалну димензију. У Русији револуцију нису изнедриле школе лучизма, супрематизма или кубофутуризма, али је чињеница да је након револуције 1917. године тзв. „руски експеримент“ снажно повезан са снагама које су извеле револуцију и освојиле власт. Након револуције бројни уметници су учествовали у пропагандном рату и реорганизацији уметничких школа, јер им се чинило да се рађа један нов, бољи свет. Сматрали су да почиње нова ера уметности, ера пролетерске уметности. Реалност ће показати да су пролетери имали друге бриге, и то озбиљне, баш као и уметници. Хљебников је умро 1922. године, у потпуној беди, због глади. Татљинов споменик III Интернационали остаће заувек само макета и симбол утопије. Политизација Уметности је карактеристика руског експеримента и футуризма. Футуризам легитимише фашистичку идеолошку основу и касније фашистички режим. Футуризам је отворено националистички и заговорник става да Италија мора путем рата добити подручја која јој „историјски припадају“. Показало се колико је национално представљање било значајно за фашизам, чиме се постигло „поистовећивање“ с народом. Током конституисања фашизма (1919–1921) фашистички покрет преузима много тога из футуристичког политичког програма. Маринети организује групу „Fasci di Combattimento“ у Милану 1919. године. Установљење ове групе сматра се почетком организованог деловања фашизма. Црнокошуљаше организује један други футуриста, Ферчи Веки, такође 1919. године.

Треба јасно истаћи да чин насиља није својствен авангардној уметничкој пракси, али је присутна естетска деструкција, којом се супротставља академској и музејској уметности. Јоцић прецизно бележи да је сигнализам против смрти и разарања, а за креативну субверзивност, и то је бит питања о односу насиља и авангарде. Љубиша Јоцић се трудио током свог живота да не прихвати створене клишее и настојао је да врши своју слободу. Његова критика „друштва изобиља“ са становишта радикалних покрета шездесетих је простодушна и наравно безазлена у свету који је у суштини врло суров. На жалост, како ствари стоје, сиротиња ће се и даље увек насмејати чак и лошим шалама богатих. Сада, августа 2000. године, штампање једне књиге поезије кошта отприлике 500 DEM. Један минут рекламе политичке партије за изборе који следе у септембру, кошта на телевизијском програму 3600 DEM. Дакле, минут спота. Фудбалски клуб Реал је за 56 милиона долара купио Луиса Фига, португалског аса, од Барселоне. Холивудске звезде за улогу у једном филму добијају вишемилионске хонораре. Неба цар порно стар? Јоцић је био опсесивно заокупљен темом масовних медија и њиховим дејством на човека. Све у свему, што се тиче медија и даље пистаћи, чипс, семенке, слани „боби“ штапићи, грисини, смоки, кокице, до последњег даха, док не испразне кесицу, људи, насумце.

Одговорно се односити према животној стварности значи и покушај разарања масовног мишљења које је утеловљено у индустрију медија. Знао је то и Јоцић, хуманиста који није аплаудирао моћнима. На путу ка једној новој комуникацији Љубиша Јоцић је трагао за непознатом лепотом.