Добрица Камперелић

Сигнали из новог оракулума

Поводом међународног мултимедијалног пројекта ОТВОРЕНА СВЕСТ – ОТВОРЕНИ СВЕТ, реализованог од 28. јуна до 1. јула 2006. године у Дому културе Студентски град и у Кући Ђуре Јакшића

„Постоји само један начин да се постане срећан на овој планети – или имати чисту савест или је уопште не имати.“

Огден Неш

Туробно и турбулентно време 20. столећа било је време када су тзв. националне културне елите, а с њима скупа, и кунстинсторијски трабанти – више-мање посленици у многобројним институцијама културе – заговарали такође више-мање колективну/националну свест и уметност. Стилска и ина папазјанија и многобројне уметничке школе, тенденције, трендови и покрети само су уносили додатну забуну у оно што се поодавно изнедрило као универзална духовност и планетарна уметност. Глас освешћеног појединца амортизовао је неподношљиви цивилизацијски жамор, а институционализација и комерцијализација уметности попримиле су неслућено велике размере.

Но, при крају последњег столећа минулог миленијума све се чешће говорило о новом сензибилитету у Новој ери трећег миленијума и 21. столећа, о новој свести у постиндустријској ери, о мултикултурализму и о убрзању историје и њеном (самом) крају. Али, они који су истински деловали интернационално и, свакако, алтернативно у односу на болиде који су се попут камелеона уклопили у нове и проверене обрасце тобожњег просперитета и прогреса савремене уметности под окриљем нових патрона у културним институцијама – нису добро прошли. Техно-фетишизам, грандоманија, гламур, самопропаганда... и даље су атрибути тих врлих превртача – који лапрдају о интеграцијама у оквиру глобалне политике и новог светског поретка – а да се у њиховој свести ништа значајније није променило.

И док националне „културне“ елите с нескривеном аверзијом говоре о мондијализму и мондијалистима мислећи на све оне који гаје другачију, универзалну свест и делају наднационално, дотле се актуелни промотери „нове духовне културе“ залажу за европеизацију духовног/уметничког простора – и овде и тамо негде далеко одавде – а у самом средишту те, тобоже, нове уметничке активности је тзв. уметност у транзицији. А, у ствари, ларпурлартизам ових атоника своди се на стару латинску сентенцу – „Хлеба и игара!“

Оно друго, оно другачије и непосредније, покушано је управо да се покаже вишемедијалним међународним пројектом ОТВОРЕНА СВЕСТ – ОТВОРЕНИ СВЕТ. Једанаест уметника из Ирске, Немачке, Француске, Енглеске, Белгије и Македоније, двадесетак песника и вишемедијалних уметника из Србије и пет уметничких и перформанс група у четвородневном програму исказали су богатство идеја, уметничких израза и поступака који се, без претеривања, с правом могу уместити у светску уметничку неоавангарду савремене уметности.

У Дому културе Студентски град уприличене су и две изложбе – јапанске неоавангардне групе А У (Неидентификована уметност), коју је 1976. основао проф. Шозо Шимамото, који је био и један од оснивача и најагилнијих актера прве јапанске поратне авангардне групе ГУТАИ из педесетих и шездесетих прошлог века, и бразилске групе АКОМПАЊА, чије језгро чине Хозе Роберто Сећи и Летиција Танон.

На овај начин представљена је и савремена уметничка пракса у добром парчету света, заправо делање савремених уметника са три континента из шеснаест земаља.

Програм је обухватио неколико интерактивних пројеката, експерименталну поезију, перформансе и хепенинге, електронску музику и мејл-арт акције.

Као и 2004. године у СКЦ-у, програм је започет концертом београдске рок групе „Грешници“, а тог првог дана (28. јуна) – пошто је, најпре, проф. др Душан Пајин (професор уметности на Факултету ликовних уметности у Београду) отворио изложбу јапанске групе А У – група КВАРТ реализовала је нову верзију перформанса „Самоопаљивање“, први пут изведеног на 50. Венецијанском бијеналу у Венецији 2003. године. Овог пута осликавањем великог платна прскањем кесица напуњених бојама уз помоћ бицикла који је Филимир, оснивач групе, возио уздуж, попреко и укруг по платну, употребљени су и вода и ватра – као елементи у причи о безнадежном положају уметника – а у средишту акције која се одвијала у мини-базену, на отвореном простору, био сам ја сâм као мумифицирани уметник, кога су „крвавим“ завојима обмотале Весна Ђуричић и Ружица Митровић, чланице групе.

Међутим, у перформансу „Зос Алтер-Его“ Габријела Савића – РА било је праве крви, којом је делимично испунио једну винску чашу, а потом је разбио. Ирски уметник Ноел Молој је у свом изразито антимилитаристичком перформансу користио врло сугестивну сребрнасту маску уз симултану видео-пројекцију марша неке предратне војске.

Следећег дана су се, најпре, представили Рената Бујић перформансом „Рената“ и белгијско-, а, у ствари, српско-ирска група ДРИМ ДВА, заправо Марина Милетић и Патрик Андерсон Мек Квид, перформансом „Један у једном“, а потом је уследио прави међународни кооперативни перформанс „Меморијална миса за Пиг Даду“ Петера Кистермана из Миндена (Немачка) посвећен покојном белгијском пријатељу, неодадаисти, Бодвену Симону, познатијем као Пиг Дада, који је извршио суицид 9. марта 2006. године бацивши се под воз. У перформансу је наступио и Дон Редвуд из Лондона и ја, као калуђери, док је Папу оличавао сам Кистерман, грокћући попут свиње... уз текст који смо нас двојица читали на енглеском и руском, испуњен реминисценцијама на Пиг Даду и његово делање.

Мастер Мјузик (Мирослав Ћосовић) и овог пута је одушевио публику електронском музиком из опуса названог „Из дубине душе“, који веома подсећа на музику Вангелиса, а посебно је био атрактиван наступ београдске алтер-ТеаТар групе МИМАРТ (театар покрета) с перформансом „Отворени процес“.

Трећег дана програм је започет необичним интерактивним пројектом Бобана Чворовића „Седам штитова светлости“ – какав је и назив књиге коју је издао 2005. године – уз садејство др Вука Стамболовића и Верице Мирковић, као перфе-пАРТнерке. Овај пројект је, у ствари, покушај спајања уметности и алтернативне медицине, тј. процес лечења и исцељења уз помоћ боја.

Никола Шиндик такође се представио интерактивним пројектом „Социјална уметност“ у којем су могли да са/учествују и други уметници и публика уписивањем позитивних/пожељних и негативних/непожељних личности у испарцелисана обличја краве и свиње.

И Реми Пенар из Француске у сарадњи са Жоелом Тепоом, вајарем, познатом по необичним инсталацијама, и Карлом Фридрихом Хакером из Немачке, саксофонистом и нетворкером, реализовао је интерактивни пројект с необичним називом – „Пољубац црвене рибе“. У овом, као и у већини других пројеката, врло важан чинилац била је музика, подстицајна електронска музика или свирка уживо, као у случају К. Ф. Хакера.

Тог последњег дана у ДК Студенски град нестало је струје, па су неку учесници у програму били онемогућени да у потпуности остваре своје идеје без стерео озвучења, видео-бима, ДВД пројекција, светлосних ефеката... Ипак, и у таквим новонасталим околностима снашла се Јелица Обођан и извела врло упечатљив перформанс у форми монодраме, као и ирски уметник Ноел Молој, који је направио светлосни круг и круг с боцама пива у чијем је средишту извео донекле провокативну акцију која се завршила клицањем Србији, али и Ирској. Било је оних који су у привидној мистици и ритуалу открили и друге поруке и значења.

Али, у тој помрчини збивања, перформанс Ане Миловановић „Тесла поново међу нама“ преображен је у складу с новим околностима и тиме добио неку нову, критичку конотацију, као и перформанс „Агелет од Ширшаја“ македонског уметника Златка Крстевског, оснивача „Визант Арт Центра“ у Прилепу.

Програм је настављен и 1. јула серијом поетских перформанса и/или тек казивањем поезије многобројних песника из Ирске, Енглеске и Србије: Славица Спасић, Мирјана Новокмет, Гордана Ћулибрк, Васа Радовановић, Никола Шиндик, Бранислав Прелевић, Милош Радосавчев, Драгиша Ћосић, Бобан Чворовић и Добрица Камперелић.

Српско/белгијско/ирски уметнички пар ДРИМ ДВА, Марина Милетић и Патрик Андерсон Мек Квид, представио се и поетским перформансом, као и Дон Редвуд, песник и перформер из Лондона. Ана Миловановић је, пак, сазнавши баш тог дана за прерану смрт нашег италијанског пријатеља Пјермариа Ћаниа, познатог по мултимедијалним фестивалима с називом ФАН тј. Ф.А.Н, напречац одлучила да изведе перформанс/омаж Ћаниу с називом „Туга“, а у перформансу београдске групе УЛТИМА ОКАСИО (Јелица Обођан и Добрица Камперелић) с називом „Темпус фугит“ (Време лети) учествовали су и други уметници: Марина Милетић, Ружица Митровић, Драгиша Ћосић-Ћоса, Патрик Андерсон Мек Квид, Ноел Мојол... Заправо, била је то демонстрација невербалне комуникације и пантомиме уз врло подстицајан електронски опус швајцарског уметника Џоа Флериа односно његових експериментално-музичких остварења и џез импровизације на саксофону уживо Карла Фридриха Хакера из Немачке.

На Растку објављено: 2007-10-18
Датум последње измене: 2007-10-19 21:10:39
 

Пројекат Растко / Књижевност / Сигнализам