Илија Бакић

Сигнали у свим временима

Поводом алманаха „Време Сигнализма“, Београд, 2006.

У неколико последњих сезона усталио се обичај да се аутори, домаћи и светски, окупљени око Сигнализма, неоавангардног покрета, заједнички представе публикацијом која се може одредити као алманах или као зборник радова или неким трећим именом (пошто је само именовање таквог издања небитно). Тако се, поред самосталних књига односно оглашавања у периодици, ствараоци јавности приказују и у заједничком пројекту рађеном под окриљем једног уметничког покрета. Мада су последњих деценија, на овдашњој културној (и културолошкој) сцени, уметнички покрети све ређа појава, сигналисти остају верни својој визији и чини се да им ни мало не смета што групним појављивањем, 'признају' своје залагање и активан рад у одређеним уметничким светоназорима. Док многе њихове колеге одбијају да отворено говоре о својим узорима односно о идејама водиљама, плашећи се да не буду сврстани у одређене фијоке и калупе, сигналисти се не скривају иза општих места. Одговор на могуће питање: Зашто је тако, врло је једноставан: Сигнализам је покрет који нема чврсту хијерархију-организацију, нити уписује нове нити брише старе и неверне чланове који су издали свете принципе групе. Уместо овога, Сигнализам у дело спроводи оно за шта се залаже а то су, у суштини, нови начини сагледавања свих савремених светова које живимо; како, захваљујући наукама и технологијама, и буквално постоји безброј стварности и могућности да се оне спознају, сретну и мешају, илузорно је проповедати 'исправан', 'једино могући' уметнички поглед на светове краја XX и почетка XXI века, односно на 'лик (ликове) ствари које ће доћи'. Специфичност и непоновљивост сваке појединачне визије и сензибилитета стога су богатство које Сигнализам жели и тражи, а не евентуална опасност по правила покрета.

«Време сигнализам» потврда је те добродошле шароликости, мада ће знатижељни читалац крећући се кроз 200-тињак страница књиге запазити да су се, стицајем разних околности, приложени текстови распрострли у сва три временска нивоа: прошлост, садашњост и будућност. Неколицина прилога бави се присећањима на почетке покрета односно сабирањима досадашњих искустава; садашњост представљају радови који управо настају у уметничким радионицама а будућности су окренута промишљања изазова који се назиру на цивилизацијским/уметничким хоризонтима. Ипак, приређивач алманаха, Мирољуб Тодоровић, спиритус мовенс Сигнализма, није радове груписао према временима у којима се дешавају већ је дозволио да се све перспективе и ракурси измешају, слаже или супротстављају и тако је коначно добијена слика вишедимензионална и инспиративно хаотична.

Тодоровић је аутор и почетног текста «Време сигнализма» који је, у ствари у његовом маниру, низ мисли, теза и цитата који скицирају појаве, проблеме у самим основама људске егзистенције и свести (од физичких и метафизичких набоја језика и менталних процеса до 'вредности' речи у свакодневном говору и стиховима) и могуће одговоре на њихове изазове. Тодоровић након трајних дилема Сигнализма, текстом «Сигнализам и Марина Абрамовић», прати први контакт и развој сарадње значајне уметнице и Сигнализма кога је она препознала као свом сензибилитету блиског. У овом тексту се појављује и један од, за Сигнализам, битних појмова - реч је о писмима, онима писаним руком и онима новијима, која стижу електронском поштом; писма између уметника и, као логичан наставак, радови у окриљима 'mail-arta' јесу начин да се одашиљу сигнали у простор и време и важан су облик деловања сигналиста; отуда су низ ликовних прилога који употпуњују ово издање управо визуелни радови послати-примљени е-маил поштом.

Зоран Поповић, у чланку «Доба сигнала», бави се 1960-тима и 1970-тима, из визуре тадашње текуће уметничке продукције и помака које је Сигнализам донео. У тексту «Сигнали XXI века» Илија Бакић баца 'лични поглед' према искушењима која уметности доноси нови миленијум. Четвртим делом студије «Електронска уметност и Интернет» Андреј Тишма је једним кораком у блиској прошлости а другим у садашњости (на путу према будућности) представљајући оно што се, на пољу уметничког коришћења Интернета, дешава у виртуелним световима. Жарко Ђуровић је, у тексту «Сигнализам - креативна ренесанса», заокупљен питањима песничког одговора на изазове садашњости. Слободан Шкеровић у полемичким текстовима «О грепцу од црвеног млека и убицама песника» и «Сигнализам као уметнички метод» прецизно дефинише сву снагу слободног уметничког мишљења и репресије друштвених система којима таква, субверзивна делатност није по вољи. Добрица Камперелић такође говори о друштвено-академистичким манипулисањима  авангардним уметничким деловањем у текстовима «Неоавангардне цереалије и кунстисторијске главоломке (нова прећуткивања, претеривања, прекрајања и потискивања)», «Сигнали из балканског гета (пречицом мисли / дијагоналом предосећања» и «Ожиљци прошлости (ut supra dictum)». Јарослав Супек пише о изложби «Сигнализам 81» приређеној у Оџацима која је била пример измештања авангардне уметности из овешталих културних центара. Миливоје Анђелковић  заокупљен је анализом Интернет комуникације у радовима «Сигнали миленијумске бубе» и «Интерактивност у електронској књижевности». У есеју «Сигнализам као говор жудње» Душан Стојковић анализира неколике правце сигналистичких деловања, од првих радова до оних најсвежијих.

Како је то било и у ранијим сигналистичким публикацијама, слика тренутног стања у покрету не може се сагледати без увида у нову поезију (текстуалну и визуелну) односно у нову прозу. Поезијом се представљају Добривоје Јевтић, Илија Бакић, Мирољуб Филиповић Филимир,  Звонко Сарић, Енди Дек, Андреј Тишма, Франко Бушић, Роберт Г. Тили, Џим Лефтвич, Тамара Жикић, Клементе Падин, Хенрих Сапгир, Клаус Петер Денкер, Шигеру, Шозо Шимамото, Дејан Богојевић, Данијела Богојевић, Војислав Беговић, Вили Мељников, Драган Нешић, Оливер Милијић,  Фернандо Агијар, Далибор Филиповић Филип,  Здравко Крстановић, Маргарита Јелић, Виктор Радоњић, Карла Бертола, Ружица Бајић, Рорица и Добрица Камперелић, Звонимир Костић Палански, Доб Кампер, Кеичи Накамура, Мирослав Кливар, Душан Видаковић, Клаус Грох, Микеле Перфети, Пјер Гарније и Руђеро Мађи. Прозу исписују Драган Мандић, Слободан Шкеровић, Богислав Марковић, Звонка Газивода и Душан Стојковић. Уз низ приказа и критика новоизашлих књига те спискове бројних текстова о Сигнализму објављених у периодици између два алманаха, закључује се овогодишња сигналистичка порука 'свима којих се то тиче'. Бројност и високи квалитет радова потврда су масовности и атрактивности Сигнализма и залог његовог даљег развоја, као јединственог уметничког гласа који оплемењује али и упозорава, одбацујући масовно сервиране зашећерене, инстант одговоре и слике Западне људске цивилизације.