Слободан Шкеровић

Спасавање од Горгониног погледа

(кратка аутобиографска зен-анализа)

Да ли је зен добио име по Зенону? Ово је лажно питање које упућује на прави одговор. Слично је и питање: Да ли је Декарт заиста рационалиста? А одговор је: Да, зен јесте добио име по Зенону, а Декарт није рационалиста.

Од мог првог сусрета са зеном, преко Сузукијевог и Фромовог есеја „Зен будизам и психоанализа“, Девидеове књиге „Хаику“ и Кероуаковог „On the Road“, прошло је више од пола живота. У међувремену ми је недостајало памети да схватим да Кастанедина учења нису само 99 посто зен, већ свих 100 посто, а вероватно и више, али и то сам на крају схватио, управо преводећи на српски једну књигу Дајзецових[1] есеја о зену.

Пошто је одговор на питање о смислу живота увек „42“[2], немогуће је не закључити да је зен помогао у налажењу тог одговора, барем када се ради о мојој маленкости.

У почетку, зен ми је изгледао као нешто весело и безбрижно, а истовремено снажно и еластично. Како се зен готово увек пореди са Западном филозофијом, Западна филозофија ми је, сходно задатој једначини, изгледала као нешто изузетно досадно и претерано круто. Али мој малени живот бавио се, упркос те одвратности према Западу, разјашњавањем неких посебних аспеката овог вазда присутног сукобљавања зен(Исток)-Запад.

Морам да кажем како сада сматрам да је однос између зена и Западне филозофије заправо лажна дилема. Заиста се испоставило да појам Западна филозофија не подразумева истинску филозофију, него једну лаж, лажно представљање. Када се у овом контексту мисли „Запад“, подразумева се „рационализам“. Западни рационализам се односи према зену као према зрну бибера - зен је нешто занимљиво, мало али љуто. И то је све. Зато што рационализам никако не може да мрдне даље од тога - рационалистичка анализа је врло плитка - тако рећи „емпиријска“.

Вероватно ми је зен помогао да схватим колико је тај и такав Запад обична „лаж и мимикрија“[3]. Док сам читао Декартове „Медитације“, стално ме је малтретирала „тврдња“ (однекуд) да је Декарт „отац Западног рационализма“. С друге стране, моје искуство ми је недвосмислено говорило да је Декарт заправо мистик, филозоф егзистенције. У својим медитацијама он долази до истих резултата и закључака до којих је дошао и Готама Буда још пре две и по хиљаде година. А Готама је свакако био мајстор-аналитичар. Међутим, њега нико никада није назвао „оцем Источњачког рационализма“. Пажљиво сам се усредсредио на Ренеову изјаву „cogito ergo sum“[4]. Неко је, ван сваке сумње тенденциозно, пре-тумачио „cogito“ као „мислим“ (али то је само конвенција). А „cogito“ заправо значи „знам“. Ова лаж служи као темељ читавом рационалистичком Западу, па онда испада да се и зен, поредећи се са овим лажним Постојањем, срозава у исту раван и тиме потпуно обезвређује. А пошто је зен филозофија постојања, јасно је да је циљ овог марифетлука да се обезвреди људско постојање и да се исто доведе у функцију једне лажне представе и ништа више него „само“ представе о животу. Али није потребно бранити Ренеа од рационалистичког чудовишта. Његов „провизорни морал“[5] представља исти онај „метод живљења“ какав прописује дон Хуан као „правила прикрадања“[6], или Јунгов „процес индивидуације“, или пак Екхартова тврдња да „човек не мора да објашњава (рационалише) своје поступке“ - јер човек је пре свега активни принцип који делује на основу своје слободе, а не на основу свог ратио.

Разуме се, онај који је себи поставио као циљ да „схвати“ смисао живота, не налази се у опасности да се претвори у камен пред оваквим тврдим рационалистичким погледом, за који су још стари Грци изнашли одговарајући Симбол[7].

Између осталих ствари, зен значи и: Зачепи (губицу) Елоквентном Насиљу - што зен уврштава у ред борбених вештина. Специјалност зена је ударац по устима тврдим бамбусовим штапом када уста почну да бљују гадости (о чему је и Исус говорио и радио у своје време и дао значајан допринос)[8]. Интересантно је подсетити се да је и Ниче гласно исказао жељу да „чекићем, уместо музичком виљушком, засвира по Симболима“. Зен је, дакле, и музичка дисциплина.

Да је зен музичка дисциплина увериће се свако ко слуша Бахову музику. Само (просто) слушајући његову музику човек доживљава „сатори - изненадно просветљење“ - сазнајући да: облици не настају једни из других, већ њих Неко ствара.

Ово је заиста значајно откриће у животу појединца. Последица оваквог сазнања из темеља мења живот и однос према животу. Наиме, узрок живота није у самом животу, па према томе, живот уопште није битан.

Сада је прилика да се вратим Зенону, који би, иако је познат по својим зен-апоријама (беспућима), требало да буде још познатији по свом коначном суочењу са смрћу. Према крајње непоузданом извору (Хегел), Зеноново последње животно дело било је да је одгризао свој сопствени језик и пљунуо га у лице тиранину-мучитељу, који га је потом живог стуцао у ступи - а и овоме је то било последње, јер су га његови сопствени обожаваоци, згрожени тим поступком, умлатили. Ова сажета прича о животу лако се пореди са причом о зен-учитељу, који је одбио да преда бегунца војсци злочинаца и за награду изгорео заједно са својим храмом - осмехујући се. И као што ратио не може да изађе на крај са апоријама, тако не може да изађе на крај ни са животом - ова два историјска примера јасно говоре о истини и лажи. Разуме се, сада је потпуно јасно и због чега Сократ није потрчао да „спасе“ свој бедни живот, већ је радосно (у зену[9]) одјахао у смрт.

Зен је начин да се суочимо са смрћу, да камен схватимо као „вечну ватру“[10] и да натерамо 2 и 2 да буду 5[11]. То је начин да се искорачи из торова које прописује ратио и да се ослободимо страха од одговорности, да „дишемо где хоћемо“[12].

Слободан Шкеровић
[1] Дајзец Теитаро Сузуки.
[2] Види „Hitchhiker’s Guide to Galaxy“, Douglas Adams.
[3] ЕКВ, „Tatoo“.
[4] „Знам дакле јесам“.
[5] Види „Расправа о Методи“.
[6] Види „Eagle’s Gift“, C. Castaneda.
[7] Горгона Медуза.
[8] Види „Јеванђеља“.
[9] Реч „зен“ је јапанска варијанта кинеске речу „chan“, а ова пак имитација санскритске „dhyana“ - а свака од њих значи исто: блаженство.
[10] Хераклит.
[11] Достојевски.
[12] „Дух дише где хоће“ - из Новог Завета.

Текст је објављен у „Сигналу“, Београд, 2003.

На Пројекту Растко објављено љубазношћу блога http://skerovicpoetry.blogspot.com/