Дејан Ајдачић

Религија и приче о исцељивању

Књижевна реч, 25. април 1995.

У технолошкој и рационалној култури нашег века, на новим основама се обнавља вера у онострани свет и чуда. Преплитање елемената различитих наука и религија, старих мистичних знања и футуристичких и утопијских пројекција представља нови синкретизам који одражава, али и обликује кризу религија и наука. Подривена вера у религиозно тумачење света, са једне стране, и сумња да рационално знање може да да смисао постојању, са друге стране, доводи до споја два супротстављена приступа животу који није лишен ни (квази)рационалних, ни ирационалних принципа. Из двоструке сумње у основне концепте религија и науке јавља се нова смеса вере и знања - одбацује се систематско знање наука, уз селективно задржавање оних научних поставки које одговарају митологији паранормалног, и даље, напуштају се застарела религијска знања, али се “испуњавају” религијска потреба за надљудским силама и доживљајем целовитог света у коме постоји виши смисао.

Колико је напредак медицине сужавао круг болести које се не лече, толико су, парадоксално, издвајане болести које могу нестати само чудом. Размах алтернативних лечења проистекао је из немоћи лекара да у случају најтежих болести учине нешто више од саме дијагнозе. Биоенергетичар, екстрасенс (коме не требају године дугог и упорног учења, помоћно особље, ни апарати и медикаменти) је, оптимиста - верује у људе и себе. За исцелитеље нема неизлечивих болести, тако да им се управо ти болесници најчешће обраћају тражећи последњу наду, веру и утеху.

Објашњење процеса излечења представља основу једног типа прича о излечењима. У укрштању елемената различитих наука и религија долази до противречних ставова чије се разлике прикривају и избегавају, али и остају као “шавови” спојених знања. Божје моћи из ранијих исцељења заменила је моћ вишег космичког разума, ума. Богоизабраност светаца замењује - надљудски дар, мошти и свете предмете - чудотворне плочице, пирамиде и кристали данашњих исцелитеља. Често коришћени у паранормалном лечењу, појмови (био)енергије, биопоља, преузети су из науке, али су “осенчени” неком мистичном ауром. У религиозном синкретизму различитих култура укључују се парцијална знања езотеријских учења, магије, кинеске акопунктуре, јоге, врачања и народне медицине, али без идеолошких основа и консеквенци њихових религијских система. Кроз опозиције виша-нижа, светла/тамна, позитивна /негативна енергија се у новом руху појављује основна морална и метафизичка опозиција добро-зло. Болест наступа превладавањем тамних, негативних енергија, док излечење долази са победом светлих или позитивних, виших енергија. Здравље доносе здрава исхрана, уредан живот, хармоничан став према животу, што се слаже са гледиштима психоимунологије која потврђује зависност соматских болести од психичких трзавица и ставовима религија да греси доносе патњу и болест.

Приче о откривању моћи излечења. Откриће да поседују способности које надилазе уобичајене људске моћи, исцелитељи представљају као заслужену награду или као плод надилажења неког драматичног животног проблема. Моћ лечења, као и видовитост сматра се даром виших, божанских сила, који човека диже у ред виших и повлашћених бића, која могу прећи у друге, паралелне светове. Они поруке, дијагнозе, савете, виђења примају од Бога, вишег или космичког разума као визуелне представе, као слике које сами исцртавају или исписују, као речи неког унутрашњег или спољашњег гласа. Исцелитељи каткада тврде да је њихова способност затомљена и у другим људима, али да је они не разумеју и не користе, јер нису духовно дорасли и сазрели за виша стања. Веома често супротстављање правих и лажних исцелитеља се доказује бројем третираних пацијената за један дан. Ако је њихов број мали, то је доказ да се ради часно и исцрпљуће. Ако је, пак, број пацијената велики, онда је то доказ неисцрпности више силе коју обдарени исцелитељ поседује.

Приче о излечењима које причају исцељени дају потврде да се чуда дешавају. Као клишетизирани приповедни облици они се заснивају на жанровским особеностима религиозних исповести о излечењу, с тим да оне садрже елементе научних и псеудонаучних знања. Приче излечених, најчешће казиване у првом лицу, започињу описом изгубљености болесног човека. Без наде у излечење, он посеже за свим могућим, па и ирационалним излазима из тешке ситуације у којој је све мање важно од здравља. Сваку могућност излечења за које је потребно чудо прати и склоност оболелог према необјашњивом и чудесном. Исцелитељ је за болесника спаситељ који враћа у живот. Највећи докази успешности исцелитеља су посете и излечења доктора и скептика које нису признавали пре сеансе моћи алтернативног лечења.

Излечени болесници се у својим исповестима упоређују свој очај, узалудне посете лекарима и исцелитељима и контактима са својим спасиоцем који им је повратио здравље, психичку стабилност и обновио вољу за животом. Излечење представља чудо којим се потврђује моћ исцелитеља. Каткада се излечени појединци окупљају око излечитеља као спаситеља и духовног водича који их води у даљем самоусавршавању.

Приче о преварама узгред спомињу и сами биоенергетичари. Наравно, пажња “јавности” је увек посвећена онима који поседују стварне моћи, те ово спомињање лажних исцелитеља има функцију само да истакне вредност и сузи избор могућих корисника. Истиче се да има и превараната који немају способности излечења, већ их интересује само новац, али овакве осуде никада не прати и њихово именовање. Међу исцелитељима постоје и приче о колегама које су због нечасног односа према “послу” или похлепе изгубили своје моћи. Овај губитак тумачи се као казна за учињене грехе.

Релативно ретко се објављују лоша искуства, као у случају девојке која је дошла по препоруци код једног исцелитеља: У првом сусрету са исцелитељем који јој је препоручен, девојка је по његовим чулним покретима по кичми посумњала у његове намере. Тек након неколико сеанси када јој почело да јој бива све горе, обратила се за савет и сазнала да је била код Луциферовог слуге. У њеном упозорењу другима јасно се открива супротстављање принципа врховног добра и зла.

И на крају, поджанрови прича о исцељењу представљају изазовни предмет за детаљније и продубљеније анализе њихових приповедних стратегија и интереса. Налазећи се на граници стварности и мистификација, они отварају и друга, овде занемарена питања.

Књига Славице Граховац Сви најбољи (1988), текстови часописима посвећеним окултним стварима Треће око, Тајне, у илустрованим часописима и књиге неких исцелитеља дају податке о методама њиховог рада (на неке су утицали Јанишевски, Џуна, Силва, Заната и др.), као и погледима на свет.