Дејан Ајдачић

Пародија у политичком фолклору 1990-тих година

Смех није најтипичније својство политичких манифестација, али неки јавни скупови и поруке садрже наглашено хуморни однос према политичкој стварности. Исмевање политичких личности и идеја изводи се у различитим вербалним и небербалним видовима (пароле, новине, прогласи, политички говори, графити, беџеви, пародије, цртежи, карикатуре, лутке, разгледнице).

Субверзивна моћ смеха заснива се на друкчијем сагледавању политичке идеје или личности. Уместо уважене и достојне слике они добијају унижени и обезвређени изглед и својства. Исмевају се политичке лажи, неиспуњавање обећања, изругују се политички лидери, догађаји, идеје и идеологије. Чешће је смех у политичком фолклору оружје стране која је слабија, али која добијајући нову снагу наслућује могућност да дође до већих права. Наравно не треба занемаривати бројне случајеве у којима власт интензивно користи хумор, сатиру и карикатуру, нарочито у ратним неприликама (нпр. немачки плакати на окупираним територијама током другог светског рата, комунистички плакати против богатих сељака у Совјетском Савезу после победе револуције, плакати СПС-а и ЈУЛ-а против опозиције током деведесетих година у Србији и сл.). Хумор маса које јачају има и утврђујуће и оснажујуће дејство на идентитет и кохезију групе која користи моћ смеха. У стратегији исмевања мане појединаца и група повезују се са светом неугледних животиња, наказа, криминалних група, а вербално се грубо исказују погрдама, псовкама, опсценим увредама, оптужбама, циничним опаскама, а мекше ироничним и пародичним обртима. Смеховно наруживање одређених појава везује се за личности којима моћ жели да се умањи или одузме. Стога су најчешће и исмеване личности политички лидери, али персонализовање истовремено обухвата и обрнути процес - представљем једне личности има се у виду и цео поредак који та личност означава. Поступци демистификовања идеолошких и политичких лажи који су везани за конкретне догађаје носе и јасне и препознатљиве обрисе за све учеснике политичког живота.

Пародија у јавном животу представља вид исмевања којим се исказује неслагање појединаца или група разним појавама у друштву, а међу њима и оспоравањем супротних политичких идеја и личности. О пародији са становишта шире схваћене фолклористике, незаобилазну студију је написала Радост Иванов. Рад Другарице и другови, даме и господо, Бугари. О пародирању неких политичких текстова, ауторка је најпре изложила на конгресу слависта 1993. године у Братислави. Овај текст је у проширеном виду објављен на бугарском у књизи Збогом динозаври, добредошли крокодили! (1997), а потом и у преводу на енглески (1999) и српски језик (2000). На примеру политичког декрета о национализацији жена из раног периода совјетске власти, ауторка потврђује ставове Јурија Тињанова да је за разумевање једног текста као пародије неопходно да реципијент познаје и пародирани “оригинал” и “други план”. У политичком пародизовању постоји удвостручавање текста и његовог смисла, при чему се првобитни текст као предложак мења тако да задржава препознатљиве елементе, али се пародијски и иронијски презначава.

Прихватајући идеју да се пароле масовних политичких протеста, као и индивидуално, али анонимно испољавање политичког става у графитима могу сматрати политичким фолклором, овде ће бити разматрени пародијски аспекти политичких исказа и парола извикиваних у Софији и Београду, те графита и плаката по улицама и зградама бугарске и српске престонице. Представљена грађа овог вида политичког фолклора преузета је из штампаних извора - књига, часописа и брошура, те из личних записа. У књизи Лозунгът Българин излезе на площадите Ангел Петров (Софија 1994) је објавио бугарске пароле из периода 1989-1991 када је комунистичка партија бранила своју власт, док се у књижици 'Ајмо, 'ајде, сви у напад (Београд 1997) налазе пароле и графити из периода протеста 1996-1997. Пародијски аспекти политичког исказа нису били предмет разматрања, осим узгред, углавном у журналистичким текстовима.

У прилогу ће бити бити указивано на политичке околности које су неопходне за разумевање текста, јер пародије губе део значења у случају недовољног познавања подтекста и контекста. Пажња ће пре свега бити усмерена на жанровске одлике предложака текстова који су послужили за пародијску прераду у политичком кључу.

Према формалним одликама пародираних текстова и пародија преовлађују пародије краћих текстова, које се лако исказују и памте, док су пародије дужих текстова, по правилу штампане или умножене према писаном предлошку. Пародија реконтекстуализује већ утврђени садржај, нуди његово друкчије сагледавање. Када је реч о малим или говорним жанровима, њихов ограничен обим и језгровитост намећу очување носећих речи и значења, што у формалном погледу значи и очување кратке форме. Веза текста предлошка и текста-пародије задржава и жанровска својства, али преиначена у нову поруку. Према стилским особеностима јављају се прозне, поетске, говорне, административне и друге форме. Њих ваља додатно рашчланити како би разматрање било конкретније.

Пародијски предложак чине, најчешће општепознате пароле, поруке и искази, а зависно од тога колико они сами носе политички садржај, могу се разликовати два основна типа политичких пародија: 1) исмевају се идеолошко-политичке пароле пропуштањем кроз нову политичку призму, и 2) пародијски се исмевају друге, идеолошки неутралне поруке, при чему кроз преиначење задобијају политичко значење.

ПОЛИТИЧКО СЕ ПАРОДИЈСКИ (РЕ)ПОЛИТИЗУЈЕ

П р о г л а с и, као текстови разуђене структуре, садрже препознатљиве уводне обрасце у којима се истиче обраћање свим припадницима заједнице, образлагање стварног лошег стања и потребе промене, и финалних закључивања са позивом на заједничку акцију. Пародије прогласа задржавају ту структуру, али се поред пародизовања структуре, преобликују и детаљи. Тако су у обраћању на почетку пародијског позива Савеза сексуалних сила обухваћени сви чланови заједнице, независно од њиховог политичког опредељења, што је назначено поздравом који се упућује редом на комунистичко-другарски, грађански и фамилијарни начин: Другарице и другови, даме и господо, сестре и браћо, Бугари! Само људи који су осетили социјалистичку етикецију и која је подразумевала називање и најпоштованијих функционера друговима и другарицама, могу да осете благи подсмех овог поздрава. Овај проглас, с почетка деведесетих година подсмева се гомилању партија, стварању Савеза демократских сила (СеДеСе - СеСеСе), захтевима о прерасподели државне имовине и другим појавама у политичком животу свог времена. Пародијско варирање ставова и позива на акцију, овде је нијансирано једном посебном забринутошћу - за секс Бугара: Политичка активност нашег народа расте, а сексуална је пред нестанком. Родни секс је у опасности. Зато смо се ми, група сексољубивих Бугара-интелектуалаца и сексуалних радника на црно, сјединили у Савез сексуалних сила - “Нова сексуалност” - ССС-”НС” (Иванова 2000: 98-99). Јасан је и пародијски однос ка реторици комунистичке идеологије, јер се уместо о трудољубивим Бугарима говори о сексољубивим интелектуалцима.

У Прокламацији Бугарско-радикално-конзервативне партије преплићу се неспојиве ствари: У политичкој сфери ми смо за демократизовање тоталитаризма. У следећој етапи, када тоталитаризам постане довољно демократичан, ми ћемо увести тоталитарну демократију. Борићемо се за строг ред и безакоње, за грађанске слободе и привилегије. (Иванова) Ова изванредна пародија, иако настала у Бугарској, може бити блиска и другим источноевропским, постсоцијалистичким грађанима, јер су у њиховим државама демагози и лицемери добили прилику да наступе у политичком животу.

Комунистичке п а р о л е представљају идеолошке темеље вишедеценијске власти у земљама источне Европе. Стога је разумљиво да су неке од ових парола, након пада Берлинског зида, постале предмет пародија јер су ослабиле стеге идеолошке и полицијске контроле. Тада је постало могуће превредновање и преосмишљавање светих начела комунистичких партија као заступника радничке класе, јер су она изгубила своју застрашујућу недодирљивост. Веома раширена комунистичка парола Пролетери свих земаља, уједините се! којом је исказиван интернационализам комунистичке идеологије и њен позив у борбу радника свих земаља, која је требало да доведе до победе комунизма и у земљама капиталистичког поретка (Америка и Енглеска биће земља пролетерска), сломом социјалистичких уређења и њихових комунистичких вођа, постала је релативно чест предложак за различита пародијска преиначења. Док се у изворној пароли порука упућивала радницима несоцијалистичких земаља, у новој обради Преварени свих земаља, уједините се! јасно је да су “Пролетери” замењени житељима бивших социјалистичких земаља. Порука има једну аморфну поруку сабирања и позивања, али сама не нуди правац дејства. Хуморна интонација која проистиче из напоредног постојања претходног и новог значења опстаје, чак и ако се смисао нове пароле осмотри мање везан за првобитну паролу. Са много више апсурда парола комуниста је прерађена у једном графиту који је доскора био исписан на зиду једне београдске стамбене зграде Сепаратисти свих земаља уједините се! Већ сама идеја уједињавања управо је супротна идеји раздељивања. Политички контекст ове пароле није небитан, јер је она исписана у време распада Југославије, када је сепаратизам изазивао различите емотивне реакције. Субверзивна моћ пароле остварује се у међусобној подршци сепаратиста (припадници тежњи издвајања неког региона у различитим земљама препознају се и међусобно подржавају у својим сепаратистичким напорима).

Незадовољни грађани Србије су паролу Ми смо Титови - Тито је наш! преобликовали у Ми нисмо Слобини - Слоба је наш! при чему се алудира на тадашњег, скоро свемоћног председника Милошевића.

Изборни с л о г а н и партија из кампања пред изборе такође могу бити предмет пародија. Тако је слоган Социјалистичке партије Србије са избора 1992-1993 Тако треба укључен у исказ којим се истиче беда у друштву: Нема брашна, нема хлеба, гласали сте: ТАКО ТРЕБА!

Т е л е г р а м и подршке добро су знани свим становницима Титове Југославије, али и Србије деведесетих година. Њима се власт користи како би јавним потврдама истицала своје успехе. Када је током протеста због непризнавања изборних резултата, власт, да би приказала да постоји Србија која верује у праведност тих избора и изазвала конфликт са побуњеним Београђанима, организовала је довођење присталица из провинције на митинг 24. децембра 1996. који је одржан на Теразијама, у центру Београда. Студентски опозициони Радио-Индекс је позвао своје слушаоце да изнесу могуће предлоге парола за тзв. контрамитинг. Један од тако изнесених предлога био је у виду тобожњег телеграма: Телеграм подршке Јулу упућује племе Зулу! Већ самим позивом да се шаљу предлози исмејани су масовни телеграми из провинције и начин њиховог објављивања на државној телевизији под контролом власти. Исмевају се мундијалне претензије партије Јул проналажењем места у далеком свету које се доживљава као забито и дивљачко.

У свести грађана социјалистичке Југославије била је усађена парола Туђе нећемо, своје недамо. Она је актуелизована у новом виду у пароли Џабе што туђе нећемо када нам ни наше недају која је била пародијска порука којом се алудира на крађу гласова на локалним изборима у Београду.

НЕПОЛИТИЧКО СЕ ПАРОДИЈСКИ ПОЛИТИЗУЈЕ коришћењем усмених образаца, али и мали жанрова савремене потрошачке и мултимедијалне цивилизације. О коришћењу жанрова традиционалне културе у новинским насловима, својевремено је писала Маја Бошковић-Стули. Политичким пародирањем неполитичких садржаја асоцијативност текстуалног предлошка се не губи, само се потчињава новој поенти. Распон жанрова који се користе је широк: од паремиолошких исказа, узречица које су на овај или онај начин постале славне, до реклама и порука са електронских медија.

П о с л о в и ц е. Пословице, било да су народног порекла, или преузете из светске баштине, представљају широко познате текстове који на кратак начин исказују мудрости о животу. Та чињеница чини их посебно погодним за преосмишљавање и допуњавање, при чему један од начина њиховог мењања може бити и пародијски.

Стара латинска пословица У здравом телу здрав дух! добила је нови облик у контексту протестних шетњи после покрадених избора 1996-1997 У здравој шетњи здрав дух! Израз Ко нема у глави има у ногама преиначен је у: Ко има у глави има и у ногама током протестних шетњи на београдским улицама. Потпуно преобрнути смисао пословице у утврђивао је солидарност групе и био позив онима који се још нису придружили да ће бити у друштву паметних. Бацање јаја у знак неслагања са лажима институција које су штитиле лаж оваплотило се у речима Батина је из јаја изашла, која недвосмислено проистиче из познате изреке Батина је из раја изашла.

Преиначење изрека и пословица често се среће у политичким манифестацијама. Тако преиначене пословице немају увек и пародијски тон, али међу њима има и оних које јесу смешне. Тако је уз асоцијацију на пословицу Шугавој овци и руно смета у Софији написан графит Кривом парламенту новине сметају (На крив парламент вестници му пречат). Искази не морају да буду само премоделовање познатих пословица, већ могу бити створени по моделу кратких, језгровитих и напрегнутих народних исказа Сбогом, динозаври, добре дошли, крокодили.

Д и ј а л о г. Фикционализовање дијалога из продавнице препознаје се у питању и одговору: Колико коштају два јаја? - Седам дана затвора. Београђани који су шетали сећају се окрутног односа полиције према незадовољним грађанима.

Најбоље ж е љ е. Радост Иванова наводи графит Горчиво! на споменику Совјетској армији, који је у Софији оличавао вишедеценијску власт совјетског социјализма. Ауторка објашњава могуће богато значење те речи којом се младенцима жели срећа у предстојећем заједничком животу, као жељу за свадбеним измирењем веома супротстављених присталица комуниста као заштитника овог споменика и плавих (демократа) као поборника његовог рушења.

П о у ч а в а њ е. Непрегледна разноврсност пародијских предложака обухвата и текстове који се памте из раних дана учења и образовања. У оквиру студентског протеста против ограничавања слободе универзитета у Србији, студенти су изложили и плакат Овца каже БЕЕЕЕ, студент каже НЕ! који се очигледно ослања на родитељско поучавање деце о гласовима животиња - овца каже беее, крава каже мууу, итд. Пародијом се призива помисао о елементарном непознавању и непризнавању мишљења студената и сугерише се њихова позиција одраслих, који поучавају владајуће партије као децу.

Родољубиви с л о г а н и ослањају се на усмену и писану традицију. Искљивљавајући романтичарски ватрене поетске стихове, говорници на митинзима су крајем осамдесетих и почетком деведесетих година, понављали паролу Где су српски гробови, тамо је српска земља. Мада се исказ може схватити на различите начине и тако превести у политичку прагматику, она је била искоришћена у милитаризовању патриотизма. Та је парола на зиду једне куће у Београдској улици осванула у виду: Где су српске пиваре, тамо је српска земља. Уместо некрофилне политичке прагматике њом је понуђена животна, смешна и скрнављујућа пародијска варијанта.

К а м п а њ е за здравље. Парола из рекламне кампање против пушења “Пушење или здравље - изаберите сами!” у Бугарској је добила свој нови вид Слобода или комунизам - изаберите сами!. У Београду се ова парола јавила у виду: Шетња или шутња - одлучите сами!, Слободан или слобода - одлучите сами!

Р е к л а м е: У време штрајка на Универзитету појавио се плакат чији су аутори нацртали користећи дизајн цигарета Lucky strike са препознатљивим црвеним кругом и типом слова, али су текст заменили написом Лаки штрајк. Пред изборе у Србији (које је Милошевић изгубио), невезано за политичка збивања, један произвођач је рекламирао свој тапете постером на коме је уз слику млатилице за комарце уз жуту површину писало Удри до зоре. На некој од тих реклама уз трамвајске шине у Булевару револуције, присталица покрета Отпор је дописао Готов је! Тај, главни слоган кампање Отпора, којим је сугерисано да је Милошевићево време прошло, у контексту похвале тапета које се могу чистити од убијених комараца добило је неочекивано и ново значење.

О г л а с и. У Бугарској Търсят се продажни и наивници за длъжноста “умерени противници” (Петров: 93, бр. 10). Пародирањем новинских огласа за купопродају, алудира се на жељу БКП да јој противници не буду преоштри у захтевима.

У Хералд Слоболанд-у (Бр. 3) наведено је у рубрици “Оглашчад” неколико политичких огласа: Председник без странке тражи СТРАНКУ БЕЗ ПРЕДСЕДНИКА. Шифра: Вођа; Успешно, професионално, ефикасно РАЗБИЈАМ ПОКРЕТЕ, СТРАНКЕ И КОАЛИЦИЈЕ, Шифра: Вишегодишње искуство; Мењам СКУПШТИНУ У КОНСТИТУИСАЊУ за НОВУ СА КОНСТИТУИСАНОМ ВЕЋИНОМ. Могућа доплата. Шифра: Нека народ бира.

Огласи и њихове пародије као део писане културе, најближи су кратким афористичким формама, али је дух ових пародија близак и неким паролама који су се сретали на улицама. Традиционални студентски оглас тако је прилагођен новим политичким приликама: Два студента траже стан у кругу шетње! Алудирајући на драстично умањивање броја учесника протеста на државним медијима студенти су направили и следећи плакат саздан на пародијском преображавању огласа: Продајемо крему за невидљивост! Питати у РТС-у! Студенти

Пароле п о п-к у л т у р е: Парола хипи генерација SEX and DRUGS and ROCK'N'ROLL, везана за крај шездесетих и почетак седамдесетих година, доводи се 1992. године у Београду у нови контекст: захтева за слободом, која се оличава у шетњама - SEX and WALKS and ROCK'N'ROLL.

Филозофске м а к с и м е. Чувена мисао француског рационалисте Рене Декарта: Мислим, дакле постојим! у Београду се појавила у новим видовима: Мислим, дакле шетам! Мислим, дакле не постојим Гласач у Србији.

Ц р т а н и ф и л м такође је широм Србије пред изборе на којима је део опозиције водио кампању за бојкот избора био предмет пародијског коришћења. Приглупи ловац Елмер, кога Душко Дугоушко увек насамари у једној од епизода, схвативши да је опет преварен види себе као магарца са великим ушима. На плакату који је био лепљен по српским градовима лево од Елмера притупо исколачених очију, са ћелом на коју су насађена два црвена магарећа уха писало је: И ЈА! И ЈА! И ЈА идем на ове изборе јер верујем да неће бити КРАЂЕ! Подражавањем ономатопејског гласа магарца, који истовремено има и значење И ЈА, требало је да одврати потенцијалне гласаче од тога да изађу на изборе.

Административни ф о р м у л а р и. У време студентског штрајка одштампани су били Листови за пријављивање испита у децембарском року, који су поред уобичајених података о имену и презимену кандидата, броју индекса, имали и у пољима иза речи пријављујем, рубрике: протест на Платоу, шетњу, слушање независних станица, читање независне штампе.

Искази који нису политичке природе добијају пародијски политизован вид и употребом развијених говора и наративних форми. Реч је коришћењу високих жанрова у којима се задржавају одлике погребних говора, поетских или новинарских врста.

П о с м р т н и говори и осмртнице. У оквиру карневализованог погреба незаобилазни вербални део чине пародизовани посмртни говори у којима се жали поштовани Покојник или лажно жали Покојник чије је смрт радо дочекана. Сахрана Слободног универзитета изведена је у Београду почетком октобра 1992. после доношења Закона о универзитету који је скоро укинуо његову аутономију. На горњем платоу испред Филозофског факултета, код црног мртвачког сандука на коме је белим словима писало Слободан универзитет 1838-1992, са лентом студената вољеном Универзитету, одржано је неколико посмртних говора. Један студент Филолошког факултета прочитао је “Тестамент Слободног универзитета”. У уобичајеном графичком виду био је одштампан и посмртни лист:

Е п с к е песме представљају најчешће пародизовани жанр, при чему су типови пародизације различити: еротски, политички, лична инвектива и др. Пародије епских песама ослањају се на десетерачки стих и лексику јуначких песама, које им дају утисак тематски осавремењене старине. Пародијске епске песме се не певају, већ постоје само у писаном облику, који се у ново време шири и електронским путем. Тако се на нов, другачији начин умножава један те исти текст и постаје доступан великом броју прималаца. При томе, текст не читају сви у истом трену, те не постоји, као у фолклору, непосредна комуникација више људи у истом трену, али ипак постоји колектив читалаца, фикционалних слушалаца. Како се политичке пародије у епском духу најчешће шаљу истомишљеницима, са којима се жели поделити исти став према актерима пародије, групе прималаца нису случајне, већ одређене сличним или истим погледом на свет.

Д е ч ј е песме. Песма за децу Све што лети коју је певао Драган Лаковић као химну традиционалне манифестације Деца Европе, добила је свој преобликовани текст: Све што шета хтело би да шета, нека шета и треба да шета! Вишемесечно трајање протеста 1996-1997 призивало је весели тон и лакоћу коју је носио и изворник, као и песма о Чика Паји: Ринге, ринге раја Идемо до краја!. Како се овај протест одвијао на београдским улицама у зиму, у дане са снегом, лапавицом и ниским температурама, једно од искушења за шетаче била је и хладноћа. У том контексту ваља схватити и пародију дечије песмице о зими Јована Јовановића Змаја: Зима, зима: Зима, зима, е па шта је,/ ако је зима није лав,/ зима, зима, па нека је,/ не боји се ко је прав! Изворни и пародизовани текст разликују се само у једној речи - у последњем стиху не боји се ко је здрав, реч здрав замењена је речју прав, при чему се смисаони акцент песме помера на оправданост и праведност протеста.

К њ и г е и филмови. Наслов Спилберговог филма са хорор елементима Парк из доба јуре доводи се у везу са политичком партијом Јул у пароли Србија је парк из доба јуле. Наравно, идеја о далеком раздобљу, у коме су живели одавно изумрли диносауруси, са препознатљивим подсмехом је усмерено на политичку партију Јул.

Парола са студентског штрајка 1996-7 Али баба и 40.000 студената! мимоилази део значења, јер се изједначавањем разбојника и студената, студенти не именују на начин који их приказује позитивним, али пародија наслова арапске приче очигледно је пре свега циљала на огроман број студената који је био умањиван.

Књижевни цитат из Шекспировог Хамлета, речи Има нечег трулог у држави Данској! појавиле су се на пароли Има нечег српског у држави Данској!

Политички ставови исказивани на електронским медијима имају данас посебно важан утицај у контроли друштва. Борба за владање медијима одражава се и у политичкој свакодневици и у политичком фолклору. Пристрасност медија и њихова злоупотреба јесте предмет осуде противника режима на власти. Како су информативне емисије превише дуге да би се неки њихов део пародизовао, преузимане су у свом времену најрепрезентативније синтагме и искази.

ТВ д н е в н и к. Против минимализовања броја учесника протеста, на телевизији коју контролише власт и која је из дана у дан извештавала о шачици студената на улицама Београда, студенти су направили плакате: Нова мерна јединица ЈУС 12.96: шачица = 20.000 студената! и сл.

Као јасна алузија на умањивање масовности протеста у информативним емисијама ТВ дневника на Радио телевизији Србије у којима су људи који су у поворкама пунили београдске улице, направљени су беџеви: Ја сам случајни пролазник!

Када су против Србије уведене санкције, на ТВ дневницима је годинама говорено о ничим изазваним санкцијама. Протестанти су алудирајући на такву формулу понели плакат на коме је писало Ово су неправедно наметнуте и ничим изазване шетње!

Речи Ја сам страни плаћеник! Ја сам случајни пролазник! налазиле су се на беџевима које су носиле присталице опозиције у Београду.

Новинарске р е п о р т а ж е имају и свој пародијски вид понајвише у текстовима Петра Луковића који су штампани у књизи Ћорава кутија, у недељним прилозима у листу Данас, а сада у хрватском листу Ферал Трибуне. Они се могу читати као горко-пародијски дневник свакодневнице у Србији. “Хералд Слоболенд” био је кратак, саставни део листа “Књижевна реч” због кога је овоме листу и промењена редакција. Наслов листа недвосмислено је пародијске природе, јер повезује Херал Трибјун и Србију као земљу једног човека.

У завршној анализи ваља запазити велику жанровску разноврсност пародијских предложака. Лако је уочити њихову огромну разноликост. Са становишта опозиције традиционална - нова култура, знатно су многобројнији текстови који се ослањају на савремено доба и њене жанрове. Врсте усменог фолклора које се најчешће пародирају су пословице, магијски апелативни искази (клетва, благослов), и ређе епске песме. У политичком фолклору бугарске и српске престонице 1990-их година очигледно је богатство и жанровска разноликост пародија које оне користе у свом настанку. Најчешће су то веома познати кратки изрази из свих сегмената живота и сегмената културе, од изворног фолклора до порука са електронских медија.

Поновним политизовањем политичких парола из прошлости најчешће се проблематизују или ресемантизују раширене пароле социјалистичко-комунистичког раздобља, при чему се истиче њихова неприличност новом добу. Пародијско политизовање неполитичких порука показује да се скоро све области живота могу увести у сферу политичког. Како су творци оваквих пародија најчешће људи који се буне против власти и њихових манипулација, пародије су усмерене на критиковање власти и њихова ограничавања права и слобода, али и на утврђивање јединства групе и спремности да се буде истрајан у заједничким захтевима.

Политичка пародија се ослања више на писане текстове и писани вид исказивања у облику графита, писаних парола и плаката. Иако значајно одређена писаном културом, ова појава се у намеће пажњи фолклориста као део шире схваћеног народног живота, оног народног живота који се одвијаo током деведесетих година у Софији и Београду.

Литература

• 'Ajmo, 'ajde, svi u napad, Beograd, 1997.
• Иванова, Радост: “Сбогом, динозаври, добре дошли, крокодили”. Етнология на промяната, София, 1997.
• - Zbogom dinosauri, dobrodosli krokodili!, Beograd, 2000.
• Петров, Ангел: Лозунгът. Българинът излезе на площадите, София, 1994.
• Станоев, Станой: Празнувайки промяната, Български фолклор, София, 1998, 1-2, 22-31.