:: Насловна
:: Аутори
:: Језик ::
Фолклор ::
Историја ::
Уметност ::
Преводи ::
O Украјини ::
 

Љубов Пономаренко

Две у бунару

Превод Дејан Ајдачић

Сањиве јабуке наричу на ветру и пружају танке руке према облацима. Оне заклањају у степу мрачну кућу госпође Логвин, која је после смрти мужа постала ћутљива, подозрива и већ неколико месеци не скида црнину. У приземљу госпођа држи ресторан у стилу прибалтичких приватних биртија, ресторан се назива “Бунар”. Када у сали не свира музика, може се ослушнути и чути како под подом пљуска вода. Госпођа Логвин се куне да ништа не зна о савременим звучним ефектима и да то уистину певуши извор. Траса Полтава Кијев доноси јој клијенте и послугу, а пропала држава какав-такав приход.

Једном позно у јесен, у зору госпођа Логвин није спавала. Или је читала при светлу ноћне лампе или се бавила рачуноводством од кога је добила мигрену. Она је гледала у таваницу и сећала се покојника, како се смејао, како је седао у изанђала кола, поправљујући огледалце, како је често на путу из џепа вадио валидол – био је жуто-блед са оштрим погледом уплашене звери. У младости, покојник је волео да слаже, и због тога она, ма колико се трудила, није могла да му поверује да је болестан. Зашто му она није веровала?

Одједном, жена је зачула тихи сигнал аларма, држећи пешкир на глави пришла је прозору. На дрвећу још било лишће, оно је било свечано и тихо, као на сахрани. Госпођа Логвин је замислила како ће изићи, како ће провући руком кроз траву и наћи хрскаве златасте плодове, како ће загристи од хладноће слаткасту јабуку и како ће она испунити њено биће.

Код баштенске капијице стојала је мала погрбљена девојчица. Мали руксак и замршена коса говорили су да она одавно већ путује. Скитница је нашла за оградом неколико великих сјајних кугли са прозирним капљицама и сада је похлепно јела, срчући миришљав сок. У беличастој трави било је још јабука, али мала није журила.

Газдарица је отворила балкон, девојчица је чула како су се врата отргла из довратника, како је шушнула завеса, како неко тамо, одозго гледа на њу, али није подигла главу.

– Добро јутро, – рекла је што је могла мирније госпођа Логвин. – Можда би ти ушла?

– Да, драга госпођо.

Газдарица је сишла са бочног крила, у сатенској кућној хаљини која се преливала од љубичастог до црног и са пешкиром на глави. Посред шије видео се једва видљив ожиљак. Девојчица је ставила јабуке на сто, оне су се сјајиле, као сунца.

– Та нека их, – одмахнула је удовица, има их тамо доста. Окрени се, де, ка светлу. Ти си тако мајушна, чија си? Колико имаш година, јеси ли гладна?

– Да, драга госпођо. Сиротица сам, живела сам у дому за инвалиде.

– Ти си већ одрасла?

– Наравно, одрасла.

– И тако мајушна, као пола човека. Могу ли да те зовем Половинка? Ти си тако лепа.

– Добро, драга госпођо.

Удовица је наредила девојчици да се успне у крило зграде и умије од пута, и она је одмах, муњевито, као мајмун степеницама побегла нагоре. Газдарица је замрла. Гостинска соба је постала слична пећници, скоро је пиштала од загрејаног ваздуха. Али кругло бледо лишце, зелене, огромне очи већ су гледале на њу, као изнутра. У њој се појавила несавладива жеља да укључи све аларме, да притисне дугме сигнализације, да завиче. Али то је било само на трен.

А Половинка је изашла преоденута, осмехнута и док је гутала подгрејане шницле, госпођа Логвин је нетремице гледала на њу. На крају је помислила: девојка, као девојка. Шта мене узнемирава? Половинка је брзо опрала тањир, запитала:

– Да ли би драга госпођа кафу? Ја имам редак рецепт.

– После кафе удовица је гошћи понудила посао у кухињи. Девојчица је била веома мирна, није јој ишла на нерве. И, на крају крајева, да та девојчица не луња на све четири, она би је узела два пута скупље.

Са новом радницом послови госпође Логвин су кренули на боље. Траса Полтава Кијев је брујала о малој келнерици на четири ноге, која је трчала, као да је летела по сали. Госпођа јој је сашила сукњу од шифона са цветовима и птицама, девојчица се трудила још више. Она је прала тањире до сјаја, прељубазно и помало старински служила госте, кувала јела у зору. Сада је газдарица најурила девојчуре које су пушиле, пиле, и до пола ноћи наклапале са гостима. И само ретко пред странима, она је пљескала Половинку по рукама, да не заборавља и да хода као човек.

А затим су стигли децембарски мразеви и кола се скоро нису заустављала на траси. Госпођа Логвин се смрачила, а слушкиња је узела из руксака виолиницу величине пернице за оловке, стала под надстрешницу и засвирала. Она је била пластична и гипка као ласица, дуга густа коса дизала се увис, очарана мећавом. Хоћеш ли поред тога проћи?

Возачи су поново почели да се заустављају, уносили су у ресторан мирис бензина и степе, згужване новчанике, и бучно су разговарали. То није дом, већ бунар, говорили су они. Шта је ту под подом, река или нечиста сила. Легали су доле, прислањали уши. Неко се чак спремао да избије даске, али строга удовица није допустила.

Вечерима су газдарица и Половинка укључивале аларм, пењале су се у бочну зграду и певале. Госпођа Логвин је чешљала и заплитала косу Половинки, што је било тешко као песак. Половинка је успевала да свуда буде, стизала је сама да уради све и њој је све замењивала. При томе није много јела и није много тражила.

Једном је госпођа Логвин изашла на терасу, оставивши Половинку уз телевизор. Али Половинка ју је срела на тераси. Газдарица је ушла у гостинску собу, али Половинка је већ била тамо и дала јој је капут. Госпођа Логвин је одагнала руком мисли – у последње време мигрена ју је доводила до лудила.

Једне ноћи удовица се пробудила од треперавог светла у башти. Она је задрхтала, пришла прозору са забринутим погледом. Прозори мужевљеве спаваће собе у приземљу су светлели. Тамо нико није улазио од дана његове смрти. Откуд јој право, шта она тамо тражи?

Степенице су одисале влагом и пустоши, на све стране су под ногама грунули мишеви. Она, скоро у грозници, помислила је на кљуса – колико их треба, где их узети? Гадљиво је ступала на под, бојећи се да нагази на дуге и танке репове. Цимнула је ка себи врата. Треперела је лампа. На кревету је лежао њен муж, а о њему се бринуло осам Половинки. Трудиле су се да скину ципеле, прислањале су главе до срца, бризгале га водом. А једна је стојала исправљена на прозорској дасци и тихо свирала виолину.

У предсобљу је завриштао телефон. Госпођа Логвин је скочила, као опарена, зграбила слушалицу. На свим прозорима смејале су се главе Половинки.

 

Projekat Rastko
Projekat Rastko Budimpesta Sentandreja
Projekat Rastko - Rumunija
Projekat Rastko - Boka
Projekat Rastko Gracanica Pec
Projekat Rastko Cetinje
Projekat Rastko Luzica
Projekat Rastko Skadar
Projekat Rastko Bugarska
Projekat Rastko Banja Luka

 

 

 

 

// Аутори / Језик / Фолклор / Историја / Уметност / Преводи / O Украјини //
[ Пројекат Растко - Кијев- Лавов| Контакт | Пројекат Растко - Београд ]
©1997-2006. Пројекат Растко и носиоци појединачних ауторских права.